Plašim se da će mi se deca na zimu posmrzavati jer para za ogrev nema, pa sam juče čamcem iz Save vadio granje i sakupljao drva sa obale. Struju i vodu nemamo, nema opštinske pomoći za sirotinju, ni knjige za decu nismo dobili. Sa manje od sto evra mesečno supruga i ja ne možemo da nahranimo naša dva osnovca, a kamo li da ih obučemo kod Kineza, kaže Boro Pavlović iz Laćarka kod Sremske Mitrovice.
Ovako jedan od oko 700.000 građana Srbije opisuje život ispod linije siromaštva. A Ljubomir Pejaković, savetnik ministra rada, u mozaik siromaštva „prilaže“ podatak da je u Trgovištu dnevni promet u prodavnici hrane 2.000 dinara, dok se na pumpi u Beloj Palanci proda dnevno tek 40 litara benzina.
- Obišli smo 85 opština, svuda traže otvaranje narodnih kuhinja. Morate biti pogođeni onim što tamo vidite. Ali više pogađa nemoć da se pomogne svakome. Zakonska granica siromaštva je neprimereno niska, broj objektivno siromašnih građana mnogo je veći. Pripremamo zakon koji će podići tu granicu i proširiti listu građana koji imaju pravo na socijalnu pomoć, pa će broj korisnika biti uvećan oko 40 odsto – dodaje Pejaković.
Dok država i zvanično ne prihvati realnost da danas gladuje nešto manje od milion građana, za sada imamo 58 narodnih kuhinja. Upravo se iz Robnih rezervi u kolektivne kazane distribuira oko 560 tona namirnica kao interventna mera Vlade. Prema podacima Ministarstva za rad u prestonici ima oko 6.000 gladnih građana, do nove godine regrutovaće se još hiljadu novih. U ostatku Srbije ima ih 25.000.
- Biti gladan i siromašan kod nas je i danas sramota. Profesori u školama i penzionisani intelektualci doživljavaju kao poniženje odlazak u narodnu kuhinju. Sa snebivanjem nose hranu kući da ih niko ne bi video dok jedu „sa kazana“, sramota ih je što su gladni – veli Dragica Kljajić, stručni saradnik za socijalnu delatnost u Crvenom krstu Srbije.
Autor: Ekipa „Blica“
