Apsolvent
LEGEND
Učlanjen(a)
03.03.2010
Poruka
1.439
Ђузепе Верди

437px-Verdi.jpg


Вердијев портрет,
дело Ђованија Болдинија,
Национална галерија у Риму


Датум рођења: 10. октобар 1813.
Место рођења:
Ле Ронколе (Италија)
Датум смрти:
27. јануар 1901.
Место смрти:
Милано (Италија)

Ђузепе Верди (итал. Giuseppe Fortunino Francesco Verdi) је највећи композитор зрелог италијанског белканта (bel canto). Рођен је у селу Ле Ронколе (Le Roncole) крај Парме (Parma) у Италији. Већ у својој једанаестој години је постао оргуљаш у локалној цркви. Први који је уочио његов таленат је био трговац и љубитељ музике Антонио Баречи, који га је узео у своју радњу и помагао у сваком погледу. Уз његову помоћ, као и помоћ града Бусета, омогућено му је да упише музику у Милану године 1832. Међутим, управник Конзерваторијума се устручавао да Вердија прими, наводно због тога што је био старији него што је статут дозвољавао, али вероватније стога што није имао поверења у његов таленат. Због тога је Верди током следеће три године радио код оперског диригента Лавиње, прагматичног човека, чији је катихизам био Моцартов Дон Ђовани. Године 1833. у Бусету умире оргуљаш Провеси и Верди га наслеђује. Две године након тога се жени Маргеритом Баречи (Margerita Barecci), најстаријом ћерком свога заштитника. Но, већ 1840. она умире, као и њихово двоје деце. Годину дана пре тога је Верди дебитовао као оперски композитор, што му је донело успех и могућност да се пресели у Милано. Ова опера је била Оберто, гроф од Сан Бонифација. Након ове је написао још многе опере, које су му створиле име најпре у Италији, али и у свету. 1859. се венчао са оперском певачицом Ђузепином Стрепони (Giuseppina Strepponi), али је и њу надживео, иако само четири године.

Осим опера, написао је и два дела сакралног карактера, и то Реквијем (Requiem) 1874. на успомену на Александра Манцонија и Четири света комада (Quattri pezzi sacri) 1898., које се састоје од Ave Maria, Stabat Mater, Te Deum и Laudi alla Vergine из Дантеовог Раја.

Верди је умро у Милану у којем је дуго година живео и радио и сахрањен је у Музичком Институту Верди у том граду.



Опере

  • Оберто, гроф од Сан Бонифација (Oberto, conte di San Bonifacio) (1839.)
  • Један дан власти, или лажни Станислав (Un giorno di regno, o Il finto Stanislao) (1840.)
  • Набуко (Nabucco) (1842.)
  • Ломбардијци у Првом крсташком походу (I Lombardi alla prima crociata) (1843.)
  • Ернани (Ernani) (1844.)
  • Два Фоскарија (I Due Foscari) (1844.)
  • Јованка Орлеанка (Giovanna d'Arco) (1845.)
  • Алзира (Alzira) (1845.)
  • Атила (Attila) (1846.)
  • Макбет (Macbeth) (1847.)
  • Разбојници (I Masnadieri) (1847.)
  • Гусар (Il Corsaro) (1848.)
  • Битка за Лењано (La battaglia di Legnano) (1849.)
  • Лујза Милер (Luisa Miller) (1849.)
  • Стифелио (Stiffelio) (1850.)
  • Риголето (Rigoletto) (1851.)
  • Трубадур (Il Trovatore) (1853.)
  • Посрнула жена (Травијата) (La Traviata) (1853.)
  • Сицилијанско вечерње (I Vespri Siciliani/Les vêpres Siciliennes) (1855.)
  • Симоне Боканегра (Simone Boccanegra) (1857.)
  • Бал под маскама (Un Ballo in Maschera) (1859.)
  • Моћ Судбине (La Forza del Destino) (1862.)
  • Дон Карлос (Don Carlos) (1867.)
  • Аида (Aida) (1871.)
  • Отело (Othello) (1887.)
  • Фалстаф (Falstaff) (1893.)

Остала дела

  • Inno delle Nazioni (1862.)
  • Гудачки квартет у e-mollu (1873.)
  • Pater noster за петоделни хор (1873.)
  • Реквијем (Requiem) (1874.)
  • Ave Maria за сопрана и гудаче (1880.)
  • Четири света комада (Quattri pezzi sacri) (1898.)

Izvor: Vikipedija


TRAVIJATA - Zdravica
[video=youtube;NcKdnkGBSgA]YouTube - LA TRAVIATA - Drinking Song[/video]

AIDA - Trijumfalna Scena
[video=youtube;l3w4I-KElxQ]YouTube - Triumphal March from Aida[/video]

NABUKO - Hor Jevreja
[video=youtube;D6JN0l7A_mE]YouTube - Nabucco - Hebrew Slaves Chorus[/video]

TRUBADUR - Zbor Cigana
[video=youtube;t2T44LOxhzE]YouTube - IL TROVATORE-VERDI- Vedi Le fosche notturne Stride la vampa[/video]
 
Poslednja izmena:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.972
Набуко

Набуко

nabucco1.jpg





Набуко
(Nabucco), опера, drama lirico у четири дела Ђузепеа Вердија.


Либрето


Темистокле Солера (Temistocle Solera) према драми
Nabuchodonosor Аугуста Ансје-Буржуа (Auguste Ancie-Bourgeois) и Франсиса Корнуа (Francis Cornu), као и према балету Nabucodonosor Антонија Кортезија (Antonio Cortesi).

Праизведба


  • 9. март 1842., Милано у Teatro alla Scala
Ликови и улоге

Набуко
(Nabucco), вавилонски краљ - баритон
Исмаел (Ismaele), рођак јерусалимског краља Седекије - тенор
Закарија (Zaccharia), јеврејски првосвештеник - бас
Абигаела (Abigaille), ћерка Набука и робиње - сопран
Фенена (Fenenna), Набукова ћерка - сопран/мецосопран
Абдало (Abdallo), Набуков војсковођа - тенор
Врховни свештеник бога Баала (Sacerdote di Belo) - бас
Ана (Anna), Закаријина сестра - сопран

Вавилонска и јеврејска војска, Јевреји, Левити, Девице, вавилонски дворјани, стража и војска на вавилонском двору, маги (вавилонски свештеници), народ (хор)


Место и време


Јерусалим и Вавилон, 586.-587. п. н. е.


Садржај


I део "Јерусалим"


Соломонов Храм. Јевреји се моле Богу да их заштити од надируће вавилонске војске. Првосвештеник Закарија доводи таоца, Фенену, ћерку вавилонског краља Набука. Он очајном народну враћа веру у Бога, говорећи им да нико није изгубио ко је у бој ишао са вером у Њега. Закарија поверава Фенену Исмаелу и сви одлазе да бране Храм и Јерусалим. Фенена и Исмаел остају сами. Фенена је једном ослободила Исмаела из заробљеништва у Вавилону и кренула за њим у Јерусалим. Он жели да јој се одужи и да је ослободи, али у том тренутку у Храм улази Абигаела са својом пратњом, сви преобучени у Јевреје. Она је такође заљубљена у Исмаела и нуди му да спасе његов народ ако се ожени са њом. Он то одбија и она жели да му се освети. У Храм беже остаци јеврејске војске и народ пред Набуком који тријумфално ујахује у храм. Закарија прети да ће убити Фенену, али га Исмаел у томе спречи. Набуко заробљава јевреје који проклињу Исмаела и одводи их у ропство, а Храм и Јерусалим су у пламену.


II део "Неверник"


  • Сцена I
Одаје у плати у Вавилону. Набуко је поставио Фенену за регента док је он у рату. Абигаела је нашла документ који доказује да иако је прворођена ћерка Набука, неће она наследити престо, већ Фенена, пошто јој је мајка робиња. Она је скрхана том чињеницом. Улазе Свештеник и Маги и саопштавају јој да Фенена планира да ослободи јеврејски народ. Он јој предлаже да преотме престо и спречи је. Они су већ проширили гласине да је Набуко пао у борби и народ зове Абигаелу да влада. Она види прилику да поврати сјај Вавилону и Асирији и креће да са Свештеником и Магима свргне Фенену.

  • Сцена II
Дворана у палати. Фенена је дошла код Закарије да је преобрати у јеврејску веру. Закарија се моли Богу да ускоро дође време када ће Храм бити обновљен и безбожнички идоли уништени. Левити се окупљају на молитву када долази Исмаел. Они га проклињу, а он их моли за милост. Уто улази Ана и зауставља их јер је Фенена сада јеврејка, и он није починио злочин. Абигаела долази и тражи круну од Фенене. Она одбија да јој је да, али у том тренутку се Набуко враћа из борбе. Узима круну и осуђује како своју ћерку што је издала свој народ, тако и превртљиве Маге. У свом лудом поносу, он себе проглашава за Бога, на шта га удари муња са неба. Он губи разум, а Абигаела користи прилику да приграби круну и престо.

III део "Пророчанство"


  • Сцена I
Висећи вртови. Око Абигаеле је окупљено племство и сви јој одају почаст. Врховни Свештеник јој доноси указ којим се осуђују јевреји и Фенена на смрт. Набуко, помућена ума, долази и затиче Абигаелу на престолу. Она га убеђује да је то у интересу царства и наводи га да потпише указ. Он то чини и Свештеник одлази са указом. Набуко тада схвата да је осудио и своју ћерку и преклиње Абигаелу да је спасе. Он јој прети да ће открити њено порекло, али Абигаела уништава документ и сада је једини доказ реч једног полуделог старца.

  • Сцена II
На обалама Еуфрата. Јеврејски народ зна да му се спрема смрт и оплакују изгубљену земљу коју никада више неће видети (Хор Јеврејских робова). Долази Закарија и прориче да неће умрети, већ да ће се Јудејски Лав поново уздићи, а да од Вавилона камен на камену неће остати и да ће их Бог спасити. Они у овим речима виде нову наду.

IV део "Свргнути Идол"


  • Сцена I
Набукове одаје у палати. Набуко је заробљен у сопственим одајама и са прозора види како јевреје и Фенену воде на губилиште. У очајању он се баца на колена и моли јеврејском Богу да му помогне, а за узврат ће он ослободити Јевреје и поново подићи Храм. Разум му се враћа и он креће ка вратима. Упада Абдало са вреним војницима и са Набуком крећу да зауставе џелате.

  • Сцена II
Јевреји су скупљени пред кипом бога Баала да буду ритуално жртвовани. Фенена се моли Богу да се све брзо заврши. Улази Набуко са војском и ослобађа их. Кип Баала пада у прах. Сви у томе виде Божју вољу. Долази Абигаела која се отровала и видевши моћ јеврејског Бога, моли оца и сестру за опрост, а Бога да јој се смилује. Она умире, а Закарија у име Јехове проглашава Набука краљем.

Познате музичке нумере


  • Увертира
  • Закаријина каватина D'Egitto la sui lidi(Кад у Мисиру) (I део)
  • Абигаелина арија Anch'io dischiuso un giorno (И ја сам некад давно) (II део)
  • Закаријина молитва Tu sull'labro de vegenti (Нека зборе уста моја) (II део)
  • Финале II дела S'apressan gl'istanti (Тренутак још само)
  • Хор јевреја Va pensiero (Пођи мисли) (III део)
  • Закаријино пророчанство Oh! Chi piange? (О! Ко плаче?) (III део)
  • Набукова арија Dio di Giuda (Боже Јудеје) (IV део)
Извор: Википедија



 
Poslednja izmena od urednika:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.972
Атила

Атила

Atila.jpg









Атила
(Attila), опера, dramma lirico у три чина са прологом Ђузепеа Вердија.

Либрето


Темистокле Солера (Temistocle Solera) према трагедији
Атила, краљ Хуна (Attila, König der Hunnen) Захарије Вернера (Zacharias Werner).

Праизведба


17. март 1846., Венеција у
Teatro la Fenice.

Ликови и улоге


Атила
(Attila), краљ Хуна - бас
Ецио (Ezio), римски генерал - баритон
Одабела (Odabella), ћерка господара Аквилеје - сопран
Форесто (Foresto), витез Аквилеје - тенор
Улдино (Uldino), млади Бретонац, слуга Атилин - тенор
Лав I (Leone), римски папа - бас

принчеви, краљеви, војници, Хуни, Гепиди, Остроготи, Херули, Турингиани, Квади, Друиди, свештенице, народ Аквилеје, жене-ратнице Аквилеје, римски официри и војска, римске девице и деца, пустињаци, робови (хор)


Место и време


Аквилеја у тршћанском заливу, Јадранске лагуне на будућем месту Венеције и околина Рима средином V века.


Садржај


Пролог


  • Сцена I
Главни трг у Аквилеји. Атила и његова војска славе победу над градом. Вођа заробљених жена-ратница, Одабела, оставља добар утисак на Атилу. Она је ћерка господара Аквилеје којег је Атила убио. Римски генерал и царски гласник прилази Атили, али Хун одбија његов предлог да влада остатком Римског царства, ако остави Италију на миру.

  • Сцена II
Јадранске лагуне где су се избеглице из Аквилеје сакриле. Њихов вођа, Форесто, нестрпљив је да ослободи воју вољену Одабелу из руку Атиле.

I чин


  • Сцена I
Шума недалеко од Атилиног кампа изван Рима, ноћу. Одабела се придружила Атилиној војсци да освети оца и љубавника, за којег мисли да је мртав. Потајно се среће са Форестом, који је оптужује за издајство. Она га успева убедити да јој је намера да прати пример Јудите, библијске јунакиње, и да спаси свој народ.

  • Сцена II
Атилин шатор. Старац у сну упозорава Атилу да не наставља са освајањем Рима.

  • Сцена III
Атилин камп. Атила ипак није послушао савет из сна и окупља војску за напад. Наједном, до њих долази процесија и он препознаје њеног предводника, папу Леа, као старца из сна. У исто време се на небу појаве две приказе са пламеним мачевима. Атила је ужаснут.

II чин


  • Сцена I
Ециов камп недалеко од Рима. Цар Валентиниан жели примирје са Атилом и позива свог генерала Еција. Ецио се не одазива, већ се ослања на стару славу Рима и удружује се са Форестом у намери да убију Атилу.

  • Сцена II
Атилин камп. Краљ Хуна одржава банкет да прослави примирје. Одабела спречава Форестов покушај да убије Атилу, јер жели да га сама убије. Она упозорава Атилу да је пехар са вином отрован и тражи да сама казни Фореста, спашавајући га тиме од Атилиног беса. Захвалан, Атила објављује да се венчава са Одабелом.

III чин


Шума недалеко од Атилиног кампа. Форесто и Ецио се спремају да нападну Атилу. Сматрајући да га је Одабела издала, Форесто је љубоморан и бесан. Она је, пак, побегла из кампа и убеђује Фореста да је невина. Атила, у потрази за Одабелом, пада у заседу. Форесто га напада, али Одабела га прва пробада мачем, ослобађајући свој народ као што је то учинила и библијска Јудита.


Познате музичке нумере



  • Oh! nel fuggente nuvolo (Одабелина арија из I чина)
  • Mentre gonfiarsi l'anima (Атилина арија из I чина)
  • Che non avrebbe il misero (Форестова романса из III чина)
Извор: Википедија



 
Poslednja izmena od urednika:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.972
Јованка Орлеанка

Јованка Орлеанка

JO.jpg








Јованка Орлеанка
(Giovanna d'Arco), опера, dramma lirico у три чина са прологом Ђузепеа Вердија.

Либрето


Темистокле Солера (
Temistocle Solera) према драми Девица из Орлеана (Die Jungfrau von Orleans) Фридриха фон Шилера (Friedrich von Schiller).

Праизведба


15. фебруар 1845., Милано у
Teatro alla Scala.

Ликови и улоге


Шарл VII
(Charles VII/Carlo VII), француски краљ - тенор
Јакоб (Jakob/Giacomo), пастир из Дом-Ремија - баритон
Јованка (Жан) (Jeanne/Giovanna), његова ћерка - сопран
Дели (Delil), краљев официр - тенор
Талбот (Talbot), наредник енглеских снага - бас
краљеви официри, народ Ремса, француски и енглески војници, добри и зли духови, племство, хералди, пажеви, девојке, представници, сељани, витезови, даме (хор)

Место и време


Дом-Реми (Dom-Rémy) и Ремс (Reims) у XV веку, током Стогодишњег Рата.


Садржај


Пролог


  • Сцена I
Велика дворана у замку Дом-Реми. Краљ Шарл говори сељанима и официрима о сну у којем је видео светилиште и у којем му је речено да у њему посвети свој мач и шлем Девици Марији. Сељани сматрају да је то место поседнуто злим духовима.

  • Сцена II
Шума. Јованка се моли пред ликом Богородице. Види себе како је растрзана између земаљских и небеских сила љубави и верује да чује позив да ослободи Француску. Она охрабрује краља и исказује одлучност да га прати. Њен отац, који је чуо тај разговор, је се одриче.

I чин


  • Сцена I
Енглески логор у околини Ремса. Енглески војници су чули за Јованкин небески позив и боје се предстојеће битке. Њен отац жели да се освети Шарлу, за којег сматра да му је завео ћерку и спреман је да је преда енглеској војсци.

  • Сцена II
Башта у краљевској палати у Ремсу. након победе над Енглезима, Јованка жели да оде кући и врати се једноставном животу. Шарл јој изјављује љубав и тражи од ње да га крунише. Јованка је у страху да ће земаљска љубав бити јача од небеске.

II чин


Трг пред катедралом у Ремсу. Док народ слави Јованку, њен отац је оптужује за вештичарење, а Шарла за богохуље. Мислећи да је заиста крива, Јованка се не брани. Народ тражи да буде протерана и Јакоб је изручује Енглезима.


III чин


Енглеска утврда, недалеко од попришта битке. Јованка, у затвору, моли се да буде ослобођена и да јој Небеске силе опросте, да би поново могла водити француску војску. Јакоб схвата да му је ћерка невина и ослобађа је. Јованка извојује победу и спаси Шарла, али сама је смртно рањена. Сви жале за Јованком, која се предаје Девици Марији како је то учинила и у шуми код Дом-Ремија.


Познате музичке нумере



  • Sotto una quercia (Под једним храстом) - краљева каватина из I чина
  • Sempre all'alba (Увек у зору) - Јованкина каватина из I чина
  • O fatidica foresta (Шумо дивна, чуј) - Јованкина романса из II чина
Извор: Википедија



 
Poslednja izmena od urednika:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.972
Магбет

Магбет

Macbeth.jpg








Магбет
(Macbeth), опера, мелодрама у четири чина Ђузепеа Вердија.

Либрето


Франческо Мариа Пјаве (Francesco Maria Piave) према истоименој трагедији Вилијама Шекспира (William Shakespeare).


Праизведба


  • 14. март 1847., Фиренца у Teatro della Pergola
  • измењена верзија у француском преводу 21. април 1865., Париз у Théâtre Lirique
Ликови и улоге

Данкан
(Duncan/Duncano), краљ Шкотске - нема улога
Магбет (Macbeth/Macbetto), шкотски војсковођа - баритон
Банко (Banquo/Banco), шкотски војсковођа - бас
Леди Магбет (lady Macbeth), Магбетова жена - сопран
Макдаф (Macdaff/Macduffo), шкотски племић, намесник Фифа - тенор
Малком (Malcolm), Данканов син - тенор
Флеанцио (Fleance/Fleanzio), Банков син - нема улога
Дама у служби леди Магбет - мецосопран
Доктор - бас
Магбетов слуга - бас
Убица - бас
Гласник - бас
Хеката (Hecate), богиња ноћи - нема улога

Вештице, бардови, гласници краља, енглески војници, шкотско племство и избеглице, духови ваздуха, приказе (хор)


Место и време


Шкотска и граница Шкотске и Енглеске средином XI века


Садржај


I чин



  • Сцена I
Кроз олују, у шуми се окупљају три групе вештица, хвалећи се својим злоделима. Зачује се из даљине бубањ и вештице знају: долази Магбет. Он је у пратњи Банка, другог војсковође шкотског краља Данкана. У олујном дану су се борили и извојевали победу против побуњеника. Угледавши чудновата створења, они их питају ко су. Вештице поздрављају Магбета његовом титулом, намесник (Тан) Гламиса, али и двема другима које проричу, намесник Кодора и шкотски краљ. Банко је другачије судбине, неће бити моћан као Магбет, али ипак моћнији, неће бити срећан као он, али ипак срећнији, неће бити краљ, али ће бити отац краљева. Вештице нестају, а њих двојица остају збуњени пророчанствима. Одједном, наилазе краљеви гласници и јављају да је Магбета краљ прогласио намесником Кодора, пошто је додтадашљи смакнут као издајица. Пророчанство вештица је почело да се остварује и Магбету се јавља мисао о убиству краља како би сео на престо који му је обећан. Банко на љему види неку наглу промену и уплашен је њоме. Кад они са гласницима оду вештице се враћају, осећајући да ће се Магбет опет вратити и договарају сусрет у тај час.

  • Сцена II
У дворани Магбетовог замка, његова жена чита писмо које јој је он послао и којим је обавештава о пророчанствима. Она одлучује да подстакне мужа да освоји престо, јер зна да он сам није довољно храбар. У то долази слуга и јавља да у замак стиже краљ Данкан да преноћи и да му је Магбет у пратњи. Она позива паклене слуге да јој помогну и сакрију убиство које планира да изврши. Стиже Магбет и она му саопштава своју одлуку. Магбет је неодлучан, но уто стиже краљ и он га са женом дочекује. Оставши сам, Магбет по слузи поручује жени да му звоном да унак када краљ буде заспао. Наједном пред собом види визију бодежа који му измиче, и он је у страху да ће бити откривен злочин ако га почини. Но када зачује звоно, он узима нож и улази у Данканове одаје. Леди Магбет се прикрада, а Магбет излази окрвављених руку. Он је потресен и мучи га савест, но жена му пребацује због те слабости и сама узима бодеж да га врати у спаваоницу и да окрвави слуге да би на њих пала сумња за убиство. Иако су и њене руке сада окрвавњене, нема се зашто бринути, мало воде ће то спрати. Зачује се куцање на вратима које Магбета још више плаши. Они одлазе. Улазе банко и Макдаф, којег је краљ замолио да га рано пробуди. Банко чека испред спаваонице и осећа неку тешку слутњу кад излеће Макдаф и виком буди све у замку. Сви утрче, укључујући и Магбета са женом који су се већ пресвукли за спавање. Сви су ужаснути злочином, што и њих двоје глуме, и позивају Господа да казни злочинца.

II чин


  • Сцена I
Соба у Магбетовом замку. Магбет, сада већ шкотски краљ, са женом договара хитно убиство Банка и његовог сина, како би онемогућили пророчанство вештица о будућој Банковој краљевској лози. Оставши сама, леди Магбет изриче своју одлуку да не изгуби круну ма какве жртве биле нужне: шта ће мртвима скиптар и круна? Њима само вечни мир!

  • Сцена II
У шуми недалеко од Магбетовог замка, у ноћи се окупљају убице које је Магбет послао да убију Банка и његовог сина. Они се скривају. Банко и Флеанцио долазе. Банко је пун црних слутњи. У истој таквој ноћи је убијен и његов краљ Данкан. Убице их опколе и нападну, али Банков син успева да побегне, док Банко пада мртав.

  • Сцена III
Свечана дворана у Магбетовом замку. На гозбу долазе бројни гости, племство, а међу њима и Макдаф. Краљ и Краљица се поздрављају са гостима и леди Магбет пева здравицу. На вратима се појављује и убица са којим Магбет пострани прича. Убица му саопштава да је Банко убијен, али да је Флеанцио побегао. Магбет се тада пред гостима прави да му је жао што Банка нема, иако је позван, и он ће уместо њега сести на његово место. Али, на том месту угледа Банков дух, који други не виде. Магбет је ужаснут, што изазива чуђење гостију и бес леди Магбет. Дух нестаје, а Магбет позива жену да разведри госте новом здравицом у част Банка. Она то са резигнацијом прихвата, али се у сред здравице опет појави дух. Гости желе да оду али их леди задржава. Магбет бунца од страха, леди је огорчена и бесна, а Макдаф и гости увиђају какво зло је пало на Шкотску.

III чин


Мрачна пећина. Вештице се под олујом окупљају око великог узаврелог котла и спремају свој напитак, којим призивају духове и богињу Хекату (балетска нумера која није постојала у оригиналној партитури, већ ју је Верди дописао за француску премијеру у складу са традицијом француске опере у којој је обавезна и већа балетска нумера). Улази Магбет и жели да сазна шта га очекује. Вештице га одвраћају, али он је упореан. Питају га да ли жели да пророчанства чује од њих или од оних којима оне служе. Оне призивају три приказе, сваку моћнију од претходне, које ће дати само пророчанства, али неће подностити питања. Прво се појављује сабласна глава која прориче да треба да се чува од Макдафа, затим окрвављено дете које прориче да нико рођен од жене не може нашкодити Магбету, и на крају окруњено дете са граном у руци које прориче да Магбет неће бити побеђен док шума Бирнамска не крене на његов замак. Задовољан пророчанствима, он жели да зна о претходном пророчанству да ће Банкова деца бити краљеви. Оне то одбијају, али Магбет је упоран. Окруњени крањеви, њих седам, пролазе, и на крају осми који носи огледало, а за њим иде Банко. У огледалу се виде још многи будући краљеви на које Банко уз смех показује. Магбет ужаснут остаје без свести, а вештице позивају духове ваздуха да поврате свест краљу. Сви нестају и Магбет се буди. Улази леди Магбет и он јој саопштава пророчанства. Она га уверава да је пророчанство о Банковим наследницима лаж и њих двоје одлучују да ипак убију Макдафа и Флеанција.


IV чин


  • Сцена I
Пустара на граници Шкотске и Енглеске. Шкотске избеглице које су побегле од Магбетовог насилништва певају о изгиубљеној домовини. Међу њима је и Макдаф којем је Магбет убио жену и децу. Долаши Малком са енглеским војницима и позива их све да се одупру Магбету. Према његовој замисли, дођи ђе до замка непримећени тако што ће свако одсећи грање са дрвећа у успутној Бирнамској шуми и носити пред собом. Сви сложно прихватају ову замисао и одлучно крећу да ослободе своју домовину.

  • Сцена II
Ноћ у Магбетовом замку. Дама у служби леди Магбет је позвала краљевог лекара да види ноћно лутање своје господарице. Она сваке ноћи шета замком и стално трља руке мислећи да су јој скроз крваве. У сну говори о убиству Данкана и како није очекивала да старац има толико крви, о убиству Макдафове породице и како они који су мртви више не устају из гроба. Она одлази, а доктор и дама остају ужаснути оним што су видели и чули.

  • Сцена III
Магбетов замак. Магбет је сазнао да су се побуњеници удружили са енглеском војском, али он верује у пророчанство да је нерањив. Једино чиме је огорчен је да је желео да буде вољен краљ, али га сви мрзе и проклињу. Одједном утрчава дама и саопштава да је краљица умрла. Магбет говори: „Шта вреди живот? То је само прича једног лудака!”. Војници утрчавају и саопштавају му страшну вест: Бирнамска шума је кренула према замку. Магбет схвата да га је пророчанство преварило и води своју војску у смрт или победу. У бици се срећу Магбет и Макдаф. Магбет презирво тера Макдафа говорећи да му нико од жене рођен не може нашкодити, али Макдаф није рођен од жене, њему је мајка умрла на порођају и он је извађен из њеног мртвог тела. Магбет схвата да су пророчанства тачна и потпуно бескорисна, али га у том тренутку Макдаф убија. Народ и војска се окупља и славе победу и Малкома као новог краља Шкотске, који ће јој повратити част.

Познате музичке нумере



  • Арија леди Магбет - Vieni! T'afretta... (Дођи! Пожури...) (I чин)
  • Финале I чина - E morto assasinato il re Duncano! (Мртав, убијен лежи краљ Данкан)
  • Банкова арија - Studia il passo, mio figlio (Време дуго прође, мој сине) (II чин)
  • Здравица леди Магбет - Si colmi il calice (Нек' бљесну чаше)(II чин)
  • Макдафова арија - O figli! O figli miei! (О децо! О децо моја!) (IV чин)
  • Сцена шетања у сну - Una macchia (Једна мрља) (IV чин)
  • Магбетова арија (само у првој верзији) Pietà, rispetto, amore (Милост, поштовање, љубав) (IV чин)
Извор: Википедија



 
Poslednja izmena od urednika:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.972
Риголето

Риголето

Rigoletto.jpg








Риголето
(итал. Rigoletto), опера, melodramma у три чина Ђузепеа Вердија.

Либрето


Франческо Мариа Пјаве (
Francesco Maria Piave) према драми Краљ се забавља (Le roi s’amuse) Виктора Игоа (Victor Hugo).

Праизведба


11. март 1851., Венеција у
Teatro La Fenice.

Ликови и улоге


Војвода од Мантове
(Duca di Mantua) - тенор
Риголето (Rigoletto), његова дворска луда - баритон
Ђилда (Gilda), Риголетова ћерка - сопран
Спарафучиле (Sparafucile), плаћени убица - бас
Мадалена (Maddalena), његова сестра - алт
Ђована (Giovanna), Ђилдина пратиља - мецосопран
Гроф Монтероне (Monterone) - бас
Маруло (Marullo), племић - баритон
Матео Борса (Matteo Borsa), дворјанин - тенор
Гроф Чепрано (Conte Ceprano) - бас
Грофица Чепрано (Contessa Ceprano), његова жена - мецосопран
Тамничар (Usciere) - тенор
Паж (Paggio) - мецосопран
даме, господа, дворјани, пажеви, стражари (хор)
[уреди] Место и време

Мантова и околина у XVI веку


Садржај


I чин



  • Сцена I
Дворана у војводиној палати. Забава је у току. Војвода је нашао нову забаву: видео је младу незнанку у цркви којој је пришао претварајући се да је обичан грађанин. Како гости пристижу, њему за око пада грофица Чепрано којој се он удвара наочиглед њеног мужа. Риголето се бесрамно руга грофу. Велики број дворјана је већ био понижаван Риголетовим опаскама, али му нико ништа не може јер га војвода штити. Маруло доноси вест да Риголето, грбавац, има љубавницу коју крије, и он са дворјанима смишља план како да му напакосте. На забаву упада гроф Монтероне коме је војвода обешчастио ћерку. Риголето се изругује грофу, на шта га Монтероне проклиње да и он осети бол очајног оца.

  • Сцена II
Слепа уличица код Риголетове куће. Преко пута се налази двориште куће грофа Чепрана. Риголето долази опседнут грофовим проклетством. Пресреће га Спарафучиле, плаћени убица и нуди му своје услуге, јер уз девојку коју има код куће, сигурно има и непријатеље. Риголето га тера од себе, уплашен, али ипак га пита, за случај да му устреба, како он обавља свој 'занат', колико кошта и где га може наћи. И даље морен тешким мислима, схвата да су он и убица исто, али да један убија ножем, а други речима. У таквом расположењу улази у кућу где му Ђилда излази у сусрет. Она је одрасла у сигурности куће и никада није излазила напоље без пратње Ђоване, али и тада само до цркве. Она о служби свога оца и о својој мајци не зна ништа. Али, ни оцу није рекла да је у цркви упознала младића који јој се удварао. Када зачује неку буку напољу, Риголето одјури, а Ђилда остаје и сањари о незнаном младићу. У то упада он, у ствари прерушени војвода, и изјављује јој своју љубав. Говори јој да је студент, сиромашан, а када га пита за име, он јој каже да је 'Гуалтијер Малде'. Он бежи, а Ђилда се повлачи у кућу занесена њиме. Риголето на улици среће групу дворјана предвођених Марулом и Борсом. Они му саопшатавају да хоће да отму грофицу Чепрано и да им треба његова помоћ. Он то радосно прихвата. Они га маскирају као и себе и неприметно му навлаче маску преко очију. Дају му да придржава мердевине и увлаче се у његову кућу и отимају, како они то мисле, Риголетову љубавницу. Док је односе, Ђилда успе да стргне повез и повиче оца. Он схвата да је преварен, утрчава у кућу и налази само празну собу. Схвата да је помогао отмицу сопствене ћерке.

II чин


Дворана у војводиној палати. Војвода машта о својој новој жртви. Уто долазе дворјани са вешћу да су отели Риголетову љубавницу и говоре му о свом подухвату. Он схвата да је то иста она девојка од претходне ноћи и утрчава у собу где је она. Риголето долази и претражује све ћошкове палате сумњајући да је Ђилда ту. Сви се изругују његовом очајању, говорећи му да су они били ту целе ноћи и да је све засигурно сањао. Али, када дође паж код војводе са поруком од војводкиње и када се дворјани збуне, Риголето схвата да је Ђилда ту. Они му не дају да уђе у војводину собу, али он им открива ко је у ствари Ђилда и баца се на врата. Дворјани га одбију, а он пада пред њих и у сузама их моли да му врате ћерку, његово једино благо на целом свету. Ђилда истрчава из собе и баца се оцу у наручје. Он јој открива праву истину о војводи, али то не утиче на њена осећања премањему. Грофа Монтерона проводе на губилиште и он застаје пред војводиним портретом уз речи да када га није стигла очева клетва, нека срећно живи и даље. На то Риголето одлучује да се освети и говори да ће и грофова ћерка бити освећена. Ђилда моли оца да се смилује војводи.


III чин


На обали реке Минћо, Спарафушилова кућа. Риголето је унајмио Спарафучила да убије војводу. Он Ђилди показује како је војвода превртљив. Он у Спарафучиловој кући заводи његову сестру Мадалену која је плаћена да флертује са њим. Ђилда је очајна. Риголето је шаље кући да се пресвуче у мушку одећу и да оде у Верону, где ће јој се он ускоро придружити. Мадалена моли брата да поштеи живот војводи, јер је и она пала под његовим шармом. Они се договарају да убију првог пролазника који наиђе и да га потуре Риголету. Ђилда све ово прислушкује и одлучује да се она жртвује за војводу. Када Риголето дође да се увери да је посао обављен, Спарафучиле му да врећу са лешом и покаже где у реци да га баци. Када Риголето одвуче леш до реке, зачује се војводина песма из куће. Риголето отвара врећу и у бљеску муње угледа своју ћерку. Он схвата да га је стигла Монтеронова клетва.


Познате музичке нумере


  • Questa o guella (Ова или нека друга) – Војводина арија (I чин)
  • Signor!... Va, non ho niente. (Господине!... Бежи, немам ништа.) – дует Риголета и Спарафучила (I чин)
  • Pari siamo! (Исти ми смо) – Риголетов монолог (I чин)
  • Caro nome, che il mio cor (Драго име, што у срцу мом) – Ђилдина арија (I чин)
  • Cortigiani, vil razza dannata (Дворјани, ви расо клета) – Риголетова арија (II чин)
  • Tutte le feste al tempio (Свакога празника у храму) – Ђилдина арија и дует са Риголетом (II чин)
  • La donna è mobile (Жена је варљива) – Војводина арија (III чин)
  • Bella figlia dell'amore (Лепа кћери љубави) – квартет (III чин)
  • Lassù in ciel vicino al madre (Горе на небу, одмах крај мајке) – Завршни дует Ђилде и Риголета (III чин)
Извор: Википедија



 
Poslednja izmena od urednika:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.972
Трубадур

Трубадур

Trubadur.JPG








Трубадур
(Il Trovatore), опера, dramma у четири дела Ђузепеа Вердија.

Либрето


Салваторе Камарано (
Salvatrore Cammarano) према драми „Трубадур” (El trovador) Антонија Гарсије Гутијереза (Antonio García Gutiérrez).

Праизведба


19. јануар 1853., Рим у
Teatro Apollo.

Ликови и улоге


Гроф од Луне
(Conte di Luna), млади Арагонски племић - баритон
Леонора (Leonora), дворска дама краљице Арагоније - сопран
Ацучена (Azucena), циганка - мецосопран
Манрико (Manrico), официр у војсци војводе Ургела, мисли се да је Ацученин син - тенор
Ферандо (Ferrando), капетан грофове војске - бас
Инес (Ines), Леонорина пратиља - сопран
Руиз (Ruiz), војник у Манриковој служби - тенор
Стари Циганин (Vechhio Zingaro) - бас
Гласник (Un Messo) - тенор

часне сестре, слуге и војници грофа, цигани (хор)


Место и време


Бискаја и Арагонија у раном XV веку


Садржај


I део – „Дуел



  • Сцена I
Предворје дворца Алаферија. На стражи током ноћи, Ферандо прича догађај из породичне историје: стара Циганка је ухваћена како чара око млађег сина старог грофа и осуђена је на ломачу. Њена ћерка је украла дете и бацила га у пламен мајчине ломаче. Гроф се надао да му није син страдао и заклео је свог старијег сина да га нађе. Тај старији син је садашњи гроф од Луне. Војници су застрашени причом како дух старе циганке и даље лута око замка у глуво доба ноћи.

  • Сцена II
Башта палате ноћу. Леонора се заљубила у непознатог младића на турниру. Касније га је препознала по гласу: то је млади трубадур којег повремено чује у врту. Она га чека. Појављује се и гроф од Луне који је заљубљен у Леонору. Он чује трубадурову песму и љубомора га изједа. Леонора грешком говори нежне речи Луни и Манрико је оптужи да га вара. Она га моли да јој опрости јер ју је ноћна тама преварила. Луна у трубадуру препознаје Манрика, војсковођу свог најљућег непријатеља, принца Ургела и изазива га на двобој упркос Леонориним преклињањима.

II део – „Циганка


  • Сцена I
Цигански логор у планинама Бискаје. Манрико је савладао Луну у двобоју, али га је неки унутрашњи глас зауставио да га убије. Али, Луна га је пратио и сустигао и Манрико је савладан. Ацучена га је нашла и извидала му ране. Она седи крај ватре која је стално подсећа на мајчину ломачу и на последњи мајчин крик: „Освети ме!”. Она Манрику прича како је пре петнаест година њена мајка лажно оптужена и осуђена за напад на грофовог млађег сина. Она је мајку пратила ка њеној ломачи и желећи да се освети грофу, украла дете и бацила га у ватру. Али, када је дошла себи, схватила је да није грофов син страдао, већ да је сопствено дете бацила у ватру. Тада га је она узела и одгајила као свог сина. Манрико је збуњен: зар он није њен син? Она га журно увереава да јесте и да не слуша брбљања старе жене., већ да мора осветити смрт њене мајке. На то долази гласник са вешћу да је Леонора, мислећи да је Манрико мртав, одлучила да се повуче у самостан. Манрико упркос мајчиним молбама одлази да је заустави.

  • Сцена II
Црква самостана ван Кастелора. Луна је такође чуо за Леонорину намеру и долази да је отме. На време упада Манрико, Леонора не верује да је њен вољени жив и они уз помоћ Манрикових војника успевају да побегну у сигурну тврђаву Кастелор.

III део – „Циганкин син



  • Сцена I
Лунин војни камп изван зидина Кастелора. Луна опседа последње упориште принца Ургела којим којим командује Манрико. Недалеко од кампа је ухваћена циганка за коју су војници сматрали да је шпијун. Феранду она делује познато. Када она у очају позове Манрика у помоћ, сви схватају ко је она: циганка која је Луниног брата убила. Ацучену бацају у тамницу.

  • Сцена II
У тврђави Кастелор. Леонора и Манрико се припремају за венчање, али их Руиз прекида вешћу да је Ацучена ухапшена и Манрико, са својим војницима, креће да ослободи мајку.

IV део – „Погубљење



  • Сцена I
Крило палате Алаферија. Луна је победио у бици и заузео трвђаву Кастелор, али Леонору нису нашли. Манрико је ухваћен и бачен са мајком у тамницу. Леонора је сазнала да ће они бити у зору погубљени и дошла је код Луне да га моли за милост. Када у замену понуди себе, Луна је пресрећан и обећава да ће пустити Манрика и Ацучену. Он не зна да је Леонора попила отров.

  • Сцена II
Тамница. Манрико и Ацучена су у ланцима. Леонора долази и убеђује Манрика да бежи, али он то не жели јер верује да га је она преварила. Неочекивано, отров почиње прерано да делује. Манрико схвата шта је Леонора урадила, али већ је касно. Она умире на његовим рукама. Луна је бесан и шаље Манрика на губилиште. Он тера Ацучену да то гледа, а она, када је Манрику одрубљена глава, Луни открије да је Манрико у ствари његов брат. Луна је очајан, а Ацучена узвикује: „Сад си освећена, мајко!

Познате музичке нумере


  • Di due figli vivea padre beato (Два је сина гроф имао) – Ферандова прича (I део)
  • Tacea la notte placida (Мирна је ноћ била) – Леонорина арија (I део)
  • Deserto sulla terra... Non m’inganno, ella scende! (Пуста је земља... Нисам се преварио, ево је!) – Манрикова серенада и терцет Леоноре, Манрика и Луне (I део)
  • Vedi! Le fosche notturne (Гледај! Већ небо одбацује тамне велове) – Хор Цигана (II део)
  • Stride la vampa (Горела је ватра) – Ацученина канцона (II део)
  • Condotta ell’era in ceppi (У ланцима су је водили) – Ацученина прича (II део)
  • Il balen del suo sorriso (Светлост њеног осмеха) – Лунина арија (II део)
  • Or co’dadi, ma fra poco (Сад се веселимо, али ускоро) – хор војника (III део)
  • Ah sì, ben mio, coll’essere (Ах да, сада када сам твој, ) – Манрикова арија (III део)
  • Di quella pira l’orrendo foco (Ужасни пламенови ове ломаче) – Манрикова кабалета (III део)
  • D’amor sull’ali rosée... Miserere (На ружичастим крилима љубави... Господе, смилуј се) – Леонорина арија и Miserere (IV део)
  • Ah! dove sei, crudele?... A te davante! (Ах! Где си, окрутнице?... Ту, пред тобом!) – Дует Луне и Леоноре (IV део)
  • Son io, Manrico! Mio Manrico! (То сам ја, Манрико! Мој Манрико!) – Финале опере
Извор: Википедија



 
Poslednja izmena od urednika:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.972
Травијата

Травијата

Travijata.jpg








Травијата
(итал. La Traviata) је опера у три чина италијанског композитора Ђузепа Вердија. Либрето је написао Франческо Марија Пјаве према драми Дама с камелијама (фр. La dame aux camélias) Александра Диме. Премијера је одржана 6. марта 1853, у Театро ла Фениче (итал. Teatro la Fenice) у Венецији.
Име „травијата“ буквално значи „жена која је залутала“, или фигуративније „она која је посрнула“, што је алегорија на палог анђела, Сатану.
Опера је сместа постала веома популарна и налази се на стандардном оперском репертоару. У САД се налази на списку двадесет опера које се највише изводе - тачније, на трећем месту, одмах иза Мадам Батерфлај и Боема.

Лица


  • Виолета Валери, париска куртизана, сопран.
  • Флора Бервоа, њена пријатељица, сопран.
  • Алфред Жермон, младић заљубљен у Виолету, тенор.
  • Жорж Жермон, његов отац, баритон.
  • Гастон, Виконт од Леторјера, Алфредов пријатељ, тенор.
  • Барон Дуфол, Виолетин заштитник, баритон.
  • Маркиз д'Обињи, Флорин пријатељ, бас.
  • Доктор Гранвил, бас.
  • Анина, Виолетина служавка, мецосопран.
  • Ђузепе, Виолетин слуга, тенор.
  • Слуга код Флоре, баритон.
  • Пријатељи и слуге Виолете и Флоре, маске (хор).
Синопсис

Радња се одвија у Паризу и околини, према Диминој драми око 1700. године, али се најчешће поставља (према Вердијевој замисли) у време праизведбе, односно, средином 19. века.


Чин први


Салон у Виолетиној кући у Паризу. Виолета је организовала забаву да прослави свој повратак у друштво након кратког, али интензивног напада туберкулозе. Међу гостима су и њени дугогодишњи пријатељи, а Гастон представља свог пријатеља који је заљубљен у њу и који је сваки дан долазио да пита за њено здравље док је била болесна. Она му се подсмева, али и барону Дуфолу који се није интересовао за њу. Он одговара да је зна тек годину дана, а Виолета му се подсмева јер је Алфред „зна тек неколико минута“.

Пријатељи позивају барона да наздрави, али он одбија, па избор пада на Алфреда. Он наздравља лепој Виолети и истиче да је љубав најбитнија ствар на свету, док Виолета каже да је то радост и забава. Наједном, Виолети позли и она госте пошаље у другу салу на игру док она дође себи. Алфред долази и изјављује Виолети љубав. Она га одвраћа од тога, јер мисли да је неспособна да воли и да њему, поштеном младићу, не приличи да буде са једном куртизаном. Ипак, даје Алфреду цвет камелије и каже му да га донесе када свене. Алфред срећан одлази, а и гости напуштају забаву јер већ свиће. Виолета остаје сама и чуди се каква се то осећања буде у њој. Она одбацује љубав као лудост и велича радост и забаву, али јој се стално враћају Алфредове речи да је „љубав само било свемира“.

Чин други


Сцена прва


Сеоско имање крај Париза. Алфред и Виолета су већ три месеца заједно и напустили су вреву Париза да уживају у самоћи и љубави. Ипак, Алфред открива да Виолета тајно распродаје своју имовину да би Алфреду пружила раскошни живот који заслужује и он постиђен одлази за Париз да подигне свој новац из банке.

У кућу долази Алфредов отац, Жорж, који од Виолете тражи огромну жртву: да напусти Алфреда јер њена лоша репутација доноси срамоту његовој породици и његовој кћери, која неће моћи да се уда због тога. Виолета је очајна и преклиње Жоржа да је не тера на то, јер је тек пронашла праву љубав и ако остане без ње, умреће. Ипак, она пристаје. Жорж одлази, а Виолета пише опроштајно писмо Алфреду, у којем не наводи прави разлог одласка. Она одлази у Париз да покуша да заборави Алфреда, али он креће за њом да се свети упркос очевим молбама.

Сцена друга


Забава-маскенбал код Флоре. Разлаз Виолете и Алфреда главна је тема оговарања. Виолета долази у пратњи барона Дуфола, а и Алфред је ту. Он мисли да га је Виолета напустила због барона и он му бесно пребацује у игри картама. У намери да заштити Алфреда од бароновог беса она га наговара да оде. Скрива од њега прави разлог што га је оставила и лаже да је због љубави према барону. Он је пред свима оптужује да је била са њим само из користи и позива све да му буду сведоци да јој он плаћа за њене услуге. Баца јој у лице новац које је освојио у картама. Сви су огорчени његовим поступком и осуђују га, барон га изазива на двобој, а појављује се и Жорж Жермон који говори да је недостојан онај који "чак и у бесу повреди жену". Виолета Алфреда моли да јој опрости и да ће једном знати какву жртву она чини и тада ће све схватити.


Чин трећи


Виолетина спаваћа соба. Тешко болесна од туберкулозе, Виолета је сама и напуштена од свију. Крај ње је само Анина. Долази доктор Гранвил и убеђује је да ће оздравити, али она зна да то није истина. Добија писмо од Жоржа Жермона, који поручује да је барон рањен, а да је Алфред у бекству. Он јој обећава да ће му све рећи и да је чека боља будућност. Она је очајна, у страху да ће умрети сама, да на гроб једне посрнуле жене нико неће ставити ни цвет. Но, Алфред се појављује и, пошто му је отац све објаснио, опрашта јој. Виолета и Алфред говоре о новом животу који их чека. Али, за Виолету је касно и она умире на рукама вољеног Алфреда.


Познате музичке нумере


  • Здравица „Пијмо, нек' песма нам буде у души“ (итал. Libiamo ne'lieti calici), први чин.
  • Виолетина арија „Ох, можда је он“ (итал. Ah! Fors'e lui), први чин.
  • Алфредова арија „Кад нисам крај ње“(итал. Lunge da lei), други чин.
  • Жоржова арија „Зар ти више није драг“ (итал. Di Provenza il mare, il suol), други чин.
  • Игра андалужанки и матадора, други чин.
  • „Позвах га ја да дође“ (итал. Invitato qui seguirmi), финале другог чина.
  • Виолетина арија „Збогом, дани прошли“ (итал. Addio del passato), трећи чин.
Извор: Википедија



 
Poslednja izmena od urednika:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.972
Aida

Аида

aida.jpg








Аида
(Aida), опера у четири чина Ђузепеа Вердија.

Либрето


Антонио Гисланцони (
Antonio Ghislanzoni) према сценарију Аугуста Маријетеа (Auguste Mariette).

Праизведба


24. децембар 1871., Каиро


Ликови и улоге


Краљ Египта

(Il Re d'Egitto) неименовани фараон бас Амнерис
(Amneris) његова ћерка мецосопран Аида
(Aida) египатска робиња и етиопска принцеза сопран Радамес
(Radamès) капетан гарде тенор Рамфис
(Ramfis) врховни свештеник бас Амонасро
(Amonasro) етиопски краљ, отац Аидин баритон Велика свештеница
(Sacerdotessa)
сопран Гласник
(Il Messo)
тенор стража, свештеници, свештенице, великодостојници, египатска војска, етиопски робови и затвореници, народ Египта(хор)
[уреди] Место и време

Мемфис и Теба, у време моћи фараона (претпоставља се у време владавине Рамзеса III).


Садржај


I чин



  • Сцена I
Краљевска палата у Мемфису. Рамфис саопштава Радамесу да се етиопске снаге поново дижу на оружје и долини Нила поново објављују рат. Богиња Изида је већ одабрала предводника египатске војске и он иде да одлуку саопшти фараону. Радамес, оставши сам, машта како би било лепо да он буде тај војсковођа, да се у слави врати и победничким венцем овенча своју љубав, Аиду, робињу египатске принцезе. Долази и Амнерис која воли Радамеса, и мучи је када види дубину осећања између Радамеса и Аиде. Долази фараон и саопштава одлуку богиње: Радамес ће водити војску у рат. Сви му кличу да се врати као победник. Аида се придружи свима, али оставши сама, саму себе прекорева јер Радамес води војску против њеног оца и народа. Она је растрзана између љубави према њему и према отаџбини и народу. Моли богове да јој се смилују и дају утеху.

  • Сцена II
Храм у Мемфису. Свештеници призивају богове да дају победу војсци у рату, а Рамфис предаје Радамесу свети мач да осигура победу.

II чин


  • Сцена I
Амнерисине одаје. Египатска војска превођена Радамесом је победила етиопљане и робиње спремају Амнерис за прославу. Она позива Аиду, претварајући се да је забринута за њу, и покушава да је натера да призна љубав према Радамесу. У томе је чак и превари рекавши јој да је он погинуо. Видевши Аидин очај, она јој открива да ју је слагала и, док се споља чују покличи народа у славу војске, тријумфално јој саопштава да је на себе навукла бес египатске принцезе и да ће јој се то осветити.

  • Сцена II
Капије Тебе. Народ дочекује тријумфујућу египатку војску коју предводи Радамес. Фараон га проглашава за спасиоца Египта и као награду му даје Амнерисину руку. Радамес моли да фараон ослободи све етиопске заробљенике, али фараон, на Рамфисов савет, пушта све осим Аиде и њеног оца, за којег не знају да је краљ, као залог да етиопљани неће поново напасти Египат.

III чин


Обала Нила код Изидиног храма
. Ноћ пре венчања, у пратњи Рамфиса долази Амнерис да се моли до зоре богињи. Аида чека Радамеса којег је позвала и у самоћи жали за својом отаџбином коју вероватно никада неће видети. Појављује се Амонасро, који наговара Аиду да од Радамеса сазна египатске ратне планове, како би их поново могли напасти. Аида то одбија, али Амонасро јој пребацује да ће бити проклета због покоља сопственог народа и она, скршеног духа, пристаје. Долази Радамес и она успева од њега да извуче информацију. Амонасро је пресрећан, а из храма излази Амнерис која је случајно све чула. Аида и Амонасро беже, а Радамес се предаје војницима.

IV чин



  • Сцена I
Дворана у палати. Радамесу се припрема суђење због издаје домовине. Амнерис му обећава слободу ако заборави Аиду и ожени се са њом. Али Радамес одбија и свештеници га осуђују на смрт, да буде жив затворен испод темеља храма.

  • Сцена II
Храм и темељи у које је Радамес затворен. Радамес је спреман да умре и моли се да Аида срећно живи. Али из сенки се она појављује, где се сакрила желевши да умре заједно са њим. Док њих двоје загрљени напуштају ову „долину суза”, у храму изнад њих се Амнерис моли боговима да му подаре вечни мир.

Познате музичке нумере



  • Celeste Aida (Небеска Аидо) – Радамесова романца (I чин)
  • Ritorna vincitor (Као победник се врати) – Аидина арија (I чин)
  • Gloria all'Egitto, ad Iside (Слава Египту и Изиди) – Тријумфална сцена, Марш и Финале II чина
  • O Patria mia (Отаџбино моја) – Аидина арија (III чин)
  • Ciel! Mio padre! (Небеса! Мој отац!') – дует Аиде и Амонасра (III чин)
  • Gia i sacerdoti adunansi (Већ свештеници долазе) – арија Амнерис и дует са Радамесом (IV чин)
  • O terra addio, addio vale di pianti (О земљо збогом, збогом долино суза) – Финални дует Аиде и Радамеса (IV чин)
Извор: Википедија



 
Poslednja izmena od urednika:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.972
Фалстаф

Фалстаф

Falstaf.jpg








Фалстаф
(Falstaff), commedia lirica, опера у три чина Ђузепеа Вердија.

Либрето


Ариго Боито (
Arrigo Boito) према комедијама „Веселе жене виндзорске“ и „Краљ Хенри IV“ Вилијама Шекспира (William Shakespeare).

Праизведба


9. фебруар 1893., Милано у
Teatro alla Scala.

Ликови и улоге


Сер Џон Фалстаф

(Ser John Falstaff)
баритон Фентон
(Fenton)
тенор Др. Кајус
(Dr. Caius)
тенор Бардолф и Пистол
(Bardolph и Pistol) Фалстафови пратиоци тенор
бас Мис Алиса Форд
(Mrs. Alice Ford)
сопран Форд
(Ford) њен супруг баритон Нанета
(Nanetta) њихова ћерка сопран Газдарица Квикли
(Mistress Quickly)
мецоспран Мис Мег Пејџ
(Mrs. Meg Page)
мецосопран Власник крчме

Робин

(Robin) Фалстафов паж

Фордов паж


становници Виндзора, Фордове слуге, машкаре (виле, вештице, духови и демони)


Место и време


Виндзор рани XV века током владавине краља Хенрија IV


Садржај


I чин


I сцена


Крчма `The Garter`
. Дебели витез сер Џон Фалстаф је написао два идентична љубавна писма женама двојице богаташа, Алиси Форд и Мег Пејџ. Нада се љубавној авантури, али и прилици да напуни свој џеп. Дуго времена већ није платио своје пратиоце. Доктор Кајус оптужује Фалстафове слуге да су га покрали и Фалстаф их избацује. Али када им да писма да их однесу, они то одбију. Фалстаф у бесу их отера и да писма свом пажу.

II сцена


Фордов врт
. Алиса и Мег су добиле и упоредиле Фалстафова писма. Уз помоћ газдарице Квикли, смисле план да казне дебелог витеза. У међувремену, отеране слуге открију Форду Фалстафове намере. Љубоморни Форд посећује Фалстафа под лажним именом да открије што више. А његова жена Алиса наперава да позове Фалстафа на састанак и да се нашали са њим.

II чин


I сцена

Крчма `The Garter`
. Фалстафови пратиоци су се вратили, правећи се да се кају. Газдарица Квикли доноси Фалстафу позивницу од Алисе Форд. Он је одушевљен и срећи његовој нема краја када га под именом Фонтана посети сâм Форд. Он тражи од Фалстафа да заведе Алису да би он, Фонтана, могао лакше да је освоји. Фалстаф се изда да га Алиса баш чека тог истог дана. Фордова љубомора добија нови замах.
II сцена

Фордова кућа
. Газдарица Квикли обавештава своје саучеснице да Фалстаф долази. Алиса се забавља слушајући његова удварања. Форд се враћа неочекивано кући, и жене скривају Фалстафа у корпу са вешом. Форд са пријатељима претражује кућу, али све што нађе је његова ћерка Нанета у Фентоновом загрљају. Како намерава да уда Нанету за Кајуса, он у бесу избацује Фентона напоље. Када наставе потрагу за Фалстафом, Алиса избаци веш из корпе, са све Фалстафом, кроз прозор у Темзу.

III чин


I сцена


Испред крчме `The Garter`
. Након љубавног неуспеха, Фалстаф оптужује цео буржоаски свет за непоштење и поквареност. Газдарица Квикли доноси позив од, како каже, неутешне Алисе, којим заказује нови састанак крај храста у Виндзорском парку. Форд и његови људи чују овај разговор и одлучују да казне Фалстафа. Форд Кајусу обећава Нанетину руку и наговара га да се појави у парку обученкао монах. Али Алиса, која жели да уда ћерку за оног кога она воли, подржава ћеркину везу са Фентоном.

II сцена


Виндзорски парк
. Фалстаф је тачан и у поноћ долази у парк. Да спрече Форда да спроведе план о удаји Нанете за Кајуса, жене преруше Фентона у монаха. Фалстафов састанак са Алисом прекида Мег, упозоравајући да се приближава Дивљи лов1. Мештани, обучени у духове и друга натприродна бића, окруже Фалстафа и добро га истуку. Кајус хвата особу за коју мисли да је његова будућа, али Нанета се појављује са преобученим Фентоном. Форд, мислећи да је то Кајус, даје благослов за венчање. Када се маске скину, Форд и Кајус схватају да су преварени. Само Фалстаф на све гледа са ведрије стране, посебно пошто га позову на венчање Нанете и Фентона. Сви му се прикључују у виђењу да је „све на свету само шала“ (Tutto nel mondo è burla ).

Познате музичке нумере


  • L'onore! Ladri – монолог Фалстафа (I чин)
  • Signore, v'assista il cielo – дует Фалстафа и Форда (II чин)
  • E sogno? o realtà? – Фордова арија (II чин)
  • Quand'ero paggio del Duca di Norfolk – Фалстафов ариозо (II чин)
  • Ehi taverniere – Фалстафов монолог (III чин)
  • Dal'labbro il canto estasito vola – Фентонова арија (III чин)
  • Sul fil d'un soffio etesio – Нанетина арија (III чин)
  • Tuttuo nel mondo è burla – завршна фуга (III чин)
Извор: Википедија



 
Poslednja izmena od urednika:
Natrag
Top