Giuseppe Arcimboldo

[crvendac_011]

Giuseppe Arcimboldo


autoportret
​

Giuseppe Arcimboldo (Milano, oko 1527. - Milano, 11. srpnja 1593.), talijanski maniristički slikar.


Nakon naukovanja u rodnom Milanu djelovao je pretežno u Pragu kao dvorski slikar nekoliko vladara. Tehnički savršen slikar osebujnog i originalnog manirističkog stila. Najpoznatiji su njegovi fantastični portreti i personifikacije godišnjih doba, komponirane od cvijeća, voća, povrća, grana, lišća ili knjiga ("Knjižničar"). Iako nije imao izravne učenike, po slobodi fantazije i bizarnim slikarskim efektima blisko je modernom dadaizmu i nadrealizmu 20. stoljeća.

Izvor: Vikipedija
​

 

[crvendac_011]

Život je bajka – Đuzepe Arčimboldo

Život je bajka – Đuzepe Arčimboldo

MAĐIONIČAR LEPE ŠARGAREPE

Radeći portret cara u čijoj službi je bio, umesto nosa naslikao je krušku! A car ga je nagradio plemićkom titulom

Andre Breton, francuski pesnik, teoretičar nadrealizma i pisac prvog Nadrealističkog manifesta, smatrao ga je začetnikom nadrealizma. Salvador Dali, španski nadrealistički slikar, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, nazvao ga je ocem nadrealizma. Neobično je da „začetnik” i „otac” nadrealizma Đuzepe Arčimboldo u vreme nastajanja nadrealističkog pokreta, dvadesetih godina prošlog veka, više od tri stotine godina nije bio među živima.

Leonardovim stopama

Đuzepe Arčimboldo rođen je 1526. ili 1527. godine u Milanu. Zanimljivo, podatak o vremenu njegovog rođenja ostao je sačuvan zahvaljujući dokumentu kojim je, 11. jula 1593. godine, oglašena njegova smrt „u šezdeset i šestoj godini, ili približno”.
Uz oca Bjađa stekao je prva znanja o slikarstvu. Učio je i od Leonarda. Iako je renesansni genije okončao život gotovo deceniju pre Arčimboldovog dolaska na svet, sedamnaest godina njegovog rada na milanskom dvoru i mnoštvo crteža koje je za to vreme stvorio bili su mladom umetniku izvanredan putokaz i dragocena lekcija. Ono što je umnogome uticalo na Arčimbolda bili su Leonardovi crteži prirode – anatomski crteži, crteži biljaka i životinja, vode, stena… I, ponajviše – groteskne glave, karikaturalni prikazi ljudi neobičnog izgleda, koje je čuveni britanski istoričar umetnosti Kenet Klark opisao kao izraze Leonardove ljubavi prema „fenomenima ekscentrične prirode”.


„Leto”, 67 × 51 cm, 1563. godina

Najstariji sačuvan zapis o Arčimboldovom radu, iz 1549. godine, izveštava o tome da mu je isplaćen novac za rad na skicama za vitraže Milanske katedrale. Sedam godina kasnije otpočeo je rad na freskama u Bazilici Svetog Jovana Krstitelja u Monci. Izradio je, 1560. godine, nacrte za tapiserije koje i danas mogu da se vide u Katedrali u gradu Komo.

U službi vladara

A onda, 1562. godine, Đuzepe Arčimboldo preselio se u Beč, na dvor Ferdinanda I Habzburškog, cara Svetog rimskog carstva. Šta ga je preporučilo za položaj dvorskog slikara ostaje tajna. Ipak, crteži nastali tokom umetnikovog života u Milanu, nedavno nađeni u Beču, Drezdenu i Bolonji, nagoveštavaju da se, kao darovit i vešt, pročuo čitavu deceniju pre napuštanja rodnog grada.
Već sledeće, 1563. godine, Arčimboldo je naslikao jedno od najpoznatijih dela, sliku koju čine četiri slike – tetraptih „Godišnja doba”. Crtanje biljnog sveta našlo je u njegovom prvom velikom radu pravu primenu. Naime, godišnja doba su portreti na kojima su ljudska lica sačinjena od najrazličitijih delova biljnog sveta: Proleće je ukrašeno bezbrojnim cvetovima, Leto i Jesen plodovima koje donose, a Zima je naslikana kao čvornovato, suvo stablo. Potpis „Givseppe Arcimboldo F” utkan je u žitni okovratnik Leta. O tome da su „Godišnja doba” naslikana za Maksimilijana II, sina Ferdinanda I, svedoči slovo „M” kojim je ukrašena odora Zime.
U leto 1564. godine, nakon smrti cara Ferdinanda I, titulu cara Svetog rimskog carstva poneo je Maksimilijan II. Đuzepe Arčimboldo našao se u njegovoj službi. Tokom dvanaest godina Maksimilijanove vladavine Arčimboldo je bio „dvorski portretista”, izrađivao je nacrte za balske kostime, ukrašavao je dvorane u kojima su održavane raskošne svečanosti i bio glavni organizator svih svečanosti koje su se odigravale na dvoru.


„Godišnja doba” iz Luvra, 1572. godina

U slavu vladara i dinastije kojoj je služio, 1566. godine izradio je još jednu četvorodelnu sliku – alegorijske portrete Vatre, Vode, Vazduha i Zemlje, zajednički nazvane „Elementi”. Vazduh je sačinjen od ptica, Zemlja od životinja koje hode po njoj, Voda od riba i drugih morskih stvorova, a Vatra od vatre same i svega što gori.
Đuzepe Arčimboldo svojim delima nedvosmisleno šalje poruku koja godi caru Maksimilijanu II – da njegova loza vlada i dobima i elementima, da je njihova vladavina u saglasju sa svim silama sveta i da je, kao takva, volja i prirode i Boga. Iako je značenje „Godišnjih doba” i „Elemenata” jasno, te slike su mnogo više od puke pohvale, od onoga što bi današnjim jezikom moglo da se nazove propagandom. One su proizvod mašte i originalnosti, nadahnuća i genija svog tvorca. I kao takve nadživele su vreme u kome im je zadatak bio da pošalju poruku. O uspehu Arčimboldovih slika govori i to što je, po nalogu cara, 1572. i 1573. godine, izradio još tri verzije „Godišnjih doba”, vrlo slične prvoj.
Danas se „Leto” i „Zima” iz 1563. čuvaju u Muzeju istorije umetnosti u Beču. „Proleće” se nalazi u Madridu, a „Jesen” je izgubljena. Sva četiri dela druge verzije nalaze se u Parizu, u Luvru. Potonje verzije čuvaju se u Minhenu, Denveru i Hjustonu. „Vatra” i „Voda” takođe su u Beču. Nije izvesno da li su „Zemlja” i „Vazduh” iz 1566. sačuvani, ali postoje kasnije verzije „Elemenata” u privatnim zbirkama u Austriji i Švajcarskoj, kao i u Kraljevskom muzeju umetnosti u Briselu, u Belgiji.
--------------------

NAOPAKE SLIKEĐuzepe Arčimboldo znao je mnogo načina da se svojom umetnošću našali, da bude duhovit. Slika „Kuvar” nastala je oko 1570. godine i nalazi se u Stokholmu. „Povrtar”, blago muzeja u Kremoni, naslikan je dvadeset godina kasnije. U isto vreme nastala je i „Korpa voća”. Ona je danas u Njujorku. Čini se da je naziv samo poslednje od ove tri slike jasan. A da li se nešto krije iza preostala dva? Naravno. Potrebno je samo pogledati slike naopako.


--------------------

Jesen 1576. godine donela je novu promenu – na prestolu se, posle smrti Maksimilijana II, našao njegov sin Rudolf II. Nasledio je carstvo, ali i mnoge umetnike i naučnike koji su radili na dvoru u Beču. Među njima i dvorskog slikara – Đuzepa Arčimbolda.

U Pragu Rudolfa II

Rudolf II bio je neobičan vladar. Beč je napustio 1583. godine, i odselio se u Prag. Okupio je oko sebe neke od najvećih umova svog vremena, umetnike, astronome, matematičare, alhemičare, mistike… Prag njegovog doba postao je središte evropske kulture. Karel van Mander, flamanski slikar i pesnik, Rudolfov savremenik, zapisao je: „Ko god, danas, ima strasti, treba samo da se uputi u Prag (ako može), najvećem zaštitniku umetnosti na svetu našeg veka, rimskom caru Rudolfu Drugom.”
Piter Maršal, engleski filozof, istoričar i pesnik, veruje da „nigde u Evropi umetnici nisu tako visoko cenjeni kao na Rudolfovom dvoru”, a Arčimbolda smatra „najmaštovitijim i najoriginalnijim” među onima koji su na tom dvoru radili.
Ostalo je zabeleženo da je Đuzepe Arčimboldo Rudolfu II poklonio knjigu u crvenom kožnom povezu, koja je sadržala 148 crteža kostima, šešira i ukrasa koje je izradio za svečanosti i balove. Umetnik je caru napisao i posvetu: „Nepobedivom caru romanskog sveta, njegovom večnom i najblagonaklonijem vladaru i Veličanstvu Rudolfu II”. Ali je čak dve godine umetnik morao da sačeka na odobrenje svog patrona da mu bude dopušteno da se povuče i starost proživi u svom rodnom gradu. U Milano se vratio 1587. godine.
U tom, poslednjem razdoblju, 1590. godine, duboko u sedmoj deceniji života, Đuzepe Arčimboldo stvorio je delo po kome će i on i car za koga je i dalje radio ostati upamćeni – „Portret Rudolfa II kao Vertumna”.
Vertumno, božanstvo etrurskog ili rimskog porekla, simbolizuje promene koje se dešavaju u prirodi. Legenda kaže da se, da bi zaveo nimfu Pomonu u koju je bio zaljubljen, preobrazio u ratara, pa u žeteoca, pa u vinogradara, i na kraju se sjedinio s boginjom vrtova u obličju mladog čoveka u cvetu lepote. Promene kroz koje je prolazio označavale su godišnja doba.
Odajući počast caru, Arčimboldo ga je prikazao kao božanstvo, a obilje od koga je sačinjen ukazivalo je na procvat carstva pod njegovom vladavinom. Ali nije mogao da pobegne ni od komičnog u svom stvaralaštvu – neobični portret primljen je na dvoru s oduševljenjem ali je izazivao i bure smeha.



„Portret Rudolfa II kao Vertumna” je, tokom Tridesetogodišnjeg rata koji se vodio od 1618. do 1648. godine, zaplenila švedska vojska. Danas se nalazi u dvorcu Skokloster, nedaleko od Stokholma.
Rudolf II dodelio je, 1592. godine, Đuzepu Arčimboldu titulu palatinskog grofa, istu onu kojom je car Karlo IV, po kome ime nose praški univerzitet i čuveni most, okrunio velikog italijanskog pesnika Frančeska Petrarku, više od dva veka ranije.
Naredne godine Arčimboldov život se završio.
Ubrzo nakon smrti pao je u zaborav. Na ponovni povratak u središte umetničkih zbivanja morao je da sačeka do 1936. godine i izložbe „Fantastična umetnost, dada, nadrealizam” održane u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku. Od tada, zauzeo je ono mesto koje je za života imao i koje mu nesumnjivo pripada.

***

Život Đuzepa Arčimbolda odigrao se u razdoblju omeđenom nastankom Parmiđaninovog „Autoportreta u konveksnom ogledalu”, završenog 1524. godine, i Karavađovim slikama stvaranim tokom poslednje decenije 16. veka. Bilo je to doba u kome je manirizam bio preovlađujući stil u umetnosti. Umberto Eko, književnik, naučnik, profesor Univerziteta u Bolonji, u knjizi „Istorija lepote”, o manirizmu i maniristima napisao je:
„Naizgled podražavajući uzore klasične lepote, maniristi im razbijaju pravila. Klasična lepota doživljava se kao prazna, bez duše.” Gotovo nikad ne propuštajući priliku da progovori o Arčimboldovoj umetnosti, Eko smatra da „začuđujuće kompozicije, portreti na kojima su likovi sačinjeni od predmeta, biljaka, voća iznenađuju i zabavljaju posmatrače” i zaključuje da je „lepota kod Arčimbolda potpuno lišena klasičnog izgleda i ispoljava se kao iznenađenje, kao neočekivanost i duhovitost”. I da „Arčimboldo pokazuje da i šargarepa može da bude lepa”.



U knjizi „Manirizam: kriza renesanse i počeci moderne umetnosti”, Arnold Hauzer, mađarski istoričar umetnosti, piše: „Manirističko umetničko delo uvek je neka bravura, mađioničarski trik, vatromet svetlosti i boja.” Arčimboldovi „mađioničarski trikovi” među najboljima su, naizgled jednostavni, a u stvari – neponovljivi.

Autor: Vladimir Ranković
Izvor: Politikin Zabavnik
​