Giorgione

[besherat]

Giorgione, pravog imena Giorgio da Castelfranco (Castelfranco, 1477./1478. g. – Venecija, 25. listopada 1510.), bio je izuzetan talijanski slikar venecijanskog slikarstva visoke renesanse.

Biografija

Rođen u Castelfrancu, o njegovom djetinjstvu i školovanju prije dolaska u Veneciju zna se veoma malo. Giorgione je bio učenik G. Bellinija u Veneciji od kojega preuzima i razvija boju kao glavno sredstvo poetskog izraza i dubokih, magličastih prikaza krajolika obogaćenih mitološkim prizorima (česte scene iz Arkadije uronjene u nježno, poetično difuzno svjetlo, meka profinjena kolorita).
Družio se s Tizianom, koji mu je bio prijatelj, ali i takmac. God. 1508. dovršio je Giorgione u Veneciji veliki freskalni dekor fasade na Fondaco dei Tadeschi, koji je sve do 16. st. bio velika likovna senzacija, no od njega su danas ostali samo fragmenti u djelima kasnijih grafičara.
Giorgio Vasari spominje u svom djelu „Životi“ da je Giorgione umro mlad od kuge u Veneciji i da je „ ... bio odgojen u Veneciji i trajno se bavio stvarima ljubavi, odajući se predano svirci na lutnji tako čudesno, da je u svoje vrijeme slovio kao izvanredan svirač i pjevač ...“.
Nakon smrti, njegove nedovršene slike je dovršavao Tizian. Legendarna slava, još za života, i njegova zagonetnost, stvorile su od njega mit i sasvim krivu sliku (vjerovalo se da je naslikao brojne slike koje su bile ispod njegove razine, a jedno se vrijeme, potpuno neutemeljeno, vjerovalo da je iz plemićke obitelji, te da je bio iz židovske obitelji).

Djela


U suradnji s mladim Tizianom izveo alegorijske freske na pročelju palače Fondaco dei Tedeschi (nisu očuvane).
Nakon stoljetnih rasprava, krivih atribucija, komparativnom analizom danas mu se sa sigurnošću mogu pripisati: oltarna slika Madona na prijestolju sa sv. Liberaleom i sv. Franjom u crkvi u Castelfrancu, i slike: Salamonov sud; Tri filozofa; Portret mladića; Portret mlade djevojke; Oluja (Giorgione); Koncert u prirodi (Concert Champêtre u Louvreu). Čudesan senzualni akt ukomponiran u smireni krajolik, tzv. Usnula Venera, koji je vjerojatno završio Tizian zbog Giorgionove iznenadne i prerane smrti.

Odabrana djela


Usnula Venera, 1510., ulje na platnu, 108 × 175 cm, Dresden.

Salomonov sud, oko 1501., ulje na platnu, 89 × 72 cm, galerija Ufizzi, Firenca.

Poklonstvo pastira, oko 1505., ulje na platnu, 90,8 x 110,5 cm, Nacionalna galerija, Washington.

Tri filozofa', 1508., ulje na platnu, 123,5 × 144,5 cm, Beč.

Koncert u prirodi, oko 1510., ulje na platnu, 110 × 138 cm, Louvre, Pariz.

Ostala djela:

Mojsijevo vatreno krštenje (1500.-1501.) - ulje na dasci, 89 x 72, Uffizi, Firenca.
Judita (oko 1504.) - ulje na platnu, prebačeno s daske, 144 x 66,5 cm, Ermitaž, Sankt Petersburg.
Potret mladenke (Laura) (oko 1506.) ulje na drvu, 41 x 33,5 cm, Kunsthistorisches Museum, Beč.
Starica (oko 1508.) - ulje na platnu, 68 x 59 cm, Galerija akademije, Venecija.
Potret mladića (1508.-10.) - ulje na platnu, 72,5 x 54 cm, Muzej umjetnosti, Budimpešta.
Portret ratnika (oko 1509.) - ulje na platnu, 90 x 73 cm, galerija Uffizi, Firenca.
Strastveni pjevač (oko 1510.) - ulje na platnu, 102 x 78 cm, Galerija Borghese, Rim.
Portet mladića - ulje na drvu, 69,4 x 53,5 cm, Alte Pinakothek, München.

 

[besherat]

 

[sendi]

Ђорђоне

Ђорђоне (рођен као Ђорђо Барбарели да Кастелфранко, итал. Giorgio Barbarelli da Castelfranco, Giorgione, 1477 — 1510) је био италијански сликар, један од најзначајнијих уметника високе Ренесансе у Венецији. Ђорђоне је познат по мистично поетском квалитету својих дела. Данас му се са сигурношћу може приписати само шест слика. Због оскудног опуса и мањка података о његовом идентитету и животу, Ђорђоне је једна од најмистериознијих фигура у историји европске уметности.


Године његовог рођења и смрти забележио је Никола Вазари у делу „Животи најбољих сликара, вајара и архитеката“. Он му је дао надимак Ђорђоне по коме је данас познат. Ђорђоне или Зорзон значи „велики Ђорђе“, а по Вазарију то се односи на величину његове душе.

Сликарству се учио, заједно са Тицијаном, у радионици Ђованија Белинија. У родном Кастелфранку је радио фреске за кондотијера Констанца, а 1504. је тамо израдио олтарску слику Мадоне са дететом и свецима. Године 1505. вратио се у Венецију где је израдио бројне фреске на фасадама које се, са изузетком пар фрагмената, нису очувале до данас. Од штафелајног сликарства, приписују му се композиције: „Соломонов суд“, „Младић са стрелом“, „Мадона са Светим Антонијем и Роком“, „Јудита“, „Поклоњење пастира“, „Христос који носи крст“, „Концерт у природи“, „Три филозофа“, „Олуја“, „Уснула Венера“, неколико мушких портрета и других слика. Мали формати ових дела су последица тога што су рађена за приватне наручиоце. Ђорђоне је умро 1510. у Венецији од бубонске куге. Неке од његових слика довршили су други уметници, а његов манир сликања је често копиран. Веома је тешко разликовати Ђорђонеов стил од стила младог Тицијана. Све ово је допринело да је тешко извршити атрибуцију његових дела. Сматра се да је „Олуја“ једина слика коју је у потпуности израдио Ђорђоне.

У свом кратком животу Ђорђоне је израдио низ ремек дела која су обележила период процвата венецијанског ренесансног сликарства. Поред техничке вештине, ове слике се одликују поетском фантазијом и даром за одабир колорита. Био је први уметник који је сликао фигуре у пејзажу и жанр сцене без верске или историјске позадине. Богата симболика неких његових дела је необјашњива (Олуја, Три филозофа).

Олуја, дело из 1508.

Уснула Венера, дело из 1510.

( Vikipedija )
​

​

 

[sondria]

Giorgione

The Three Philosophers, c 1505 - 1509

details

source - camlux.blogspot



The Tempest, c 1506 - 1508

source - daniellesandwell1992.wordpress