- Učlanjen(a)
- 07.02.2010
- Poruka
- 14.864
Gde nestaje 5.000 prvaka?
Izvor:
B92.net
Svake godine oko 5.000 dece, uglavnom u selima i socijalno ugroženim porodicama, ne pođe na vreme u školu iako je osnovno obrazovanje obavezno.
Tako su, recimo, prošle godine u školske klupe sela 72.692 prvaka, a u generaciji koja je trebalo tada da krene u školu rođeno je 78.186 dece, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku. Slično je stanje i među godinu dana starijom decom. Godinama, stanje je slično. Pre skoro deceniju, 2003. godine, rođeno je 79.025, a 2010. u školu je krenulo 74.720.
Roditelji su dužni da svako dete upišu u školu, a već nekoliko godina i na pripremni, predškolski program, bez koga ne mogu da krenu ni u prvi razred. Zakon za nemarne mame i tate predviđa i kazne od 5.000 do 25.000 dinara. Praksa pokazuje da malo ovakvih slučajeva završi na sudu, ali poneka prijava, ipak, stigne. Može da je podnese bilo ko - rođak, komšija, socijalni radnik... Najviše ih, prema podacima Prekršajnog suda iz Beograda, stiže iz osnovnih škola.
"Najmanje prijava imamo protiv roditelja koji decu nisu uopšte upisali u školu. Svake godine imamo po nekoliko postupaka protiv roditelja čija deca su krenula u prvi ili neki od starijih razreda, a onda u nekom trenutku prestala da dolaze na časove. I u svojoj praksi imao sam takve slučajeve, u kojima sam kažnjavao roditelje", objašnjava za “Novosti” Milan Marinović, predsednik Prekršajnog suda u Beogradu.
Prijave najčešće podnose direktori škola, kada deca prikupe i po dve-tri stotine neopravdanih izostanaka, a roditelji ne čine ništa da ih vrate na nastavu.
Kaznena politika, prema rečima prof. dr Ivana Ivića, autora Strategije obrazovanja do 2020. godine, nije dala velike rezultate. On smatra i da ne mogu da budu kažnjeni roditelji, ako država prvo ne ispuni svoj deo obaveze. Gde god je detetu škola udaljenija od četiri kilometra, morao bi da postoji školski prevoz. Dok toga nema, on smatra da ne sme da bude ni kazni za roditelje.
"Taj problem ne može da se rešava jedinstveno, istim pristupom, već za svaku grupu dece mora da se osmisli poseban plan. Na jedan način treba podsticati decu na selu, na drugi romsku populaciju, na treći decu ometenu u razvoju", objašnjava prof. Ivić.
Izvor:
B92.net
Svake godine oko 5.000 dece, uglavnom u selima i socijalno ugroženim porodicama, ne pođe na vreme u školu iako je osnovno obrazovanje obavezno.
Tako su, recimo, prošle godine u školske klupe sela 72.692 prvaka, a u generaciji koja je trebalo tada da krene u školu rođeno je 78.186 dece, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku. Slično je stanje i među godinu dana starijom decom. Godinama, stanje je slično. Pre skoro deceniju, 2003. godine, rođeno je 79.025, a 2010. u školu je krenulo 74.720.
Roditelji su dužni da svako dete upišu u školu, a već nekoliko godina i na pripremni, predškolski program, bez koga ne mogu da krenu ni u prvi razred. Zakon za nemarne mame i tate predviđa i kazne od 5.000 do 25.000 dinara. Praksa pokazuje da malo ovakvih slučajeva završi na sudu, ali poneka prijava, ipak, stigne. Može da je podnese bilo ko - rođak, komšija, socijalni radnik... Najviše ih, prema podacima Prekršajnog suda iz Beograda, stiže iz osnovnih škola.
"Najmanje prijava imamo protiv roditelja koji decu nisu uopšte upisali u školu. Svake godine imamo po nekoliko postupaka protiv roditelja čija deca su krenula u prvi ili neki od starijih razreda, a onda u nekom trenutku prestala da dolaze na časove. I u svojoj praksi imao sam takve slučajeve, u kojima sam kažnjavao roditelje", objašnjava za “Novosti” Milan Marinović, predsednik Prekršajnog suda u Beogradu.
Prijave najčešće podnose direktori škola, kada deca prikupe i po dve-tri stotine neopravdanih izostanaka, a roditelji ne čine ništa da ih vrate na nastavu.
Kaznena politika, prema rečima prof. dr Ivana Ivića, autora Strategije obrazovanja do 2020. godine, nije dala velike rezultate. On smatra i da ne mogu da budu kažnjeni roditelji, ako država prvo ne ispuni svoj deo obaveze. Gde god je detetu škola udaljenija od četiri kilometra, morao bi da postoji školski prevoz. Dok toga nema, on smatra da ne sme da bude ni kazni za roditelje.
"Taj problem ne može da se rešava jedinstveno, istim pristupom, već za svaku grupu dece mora da se osmisli poseban plan. Na jedan način treba podsticati decu na selu, na drugi romsku populaciju, na treći decu ometenu u razvoju", objašnjava prof. Ivić.