Gabriel Garsia Marques

[besherat]

Gabrijel Hose Garsija Markes (šp. Gabriel José García Márquez; rođen 6. mart 1928.) je kolumbijski pisac, novinar, izdavač i politički aktivist.
Gabrijel Garsija Markes

Rodio se u gradu Arakataka, departman Magdalena. Uglavnom je živeo u Meksiku i Evropi. Trenutno najveći deo vremena provodi u gradu Meksiko Siti.

Garsija Markes se smatra najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra koji rešava mitove, magiju i realnost. Najviše je doprineo da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982. godine.

Njegovo najpoznatije delo, Sto godina samoće, prodano je u više od 30 miliona primeraka. U njemu je opisan život izolovanog južnoameričkog sela gde su neobični događaji predstavljeni kao nešto najobičnije.

Dela

* Sto godina samoće
* Ljubav u doba kolere,
* Pukovniku nema ko da piše
* Dvanaest hodočasnika
* Hronika najavljene smrti
* Jesen patrijarha
* Sretan put, gospodine predsedniče!
* Sahrana Velike Mame.
* Vest o jednoj otmici
* Riba je crvena
* O ljubavi i drugim demonima

Izvor: Vikipedija

Dodato posle 3 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Čitala sam ga davno, kao klinka. Prvo " Sto godina samoće "- knjigu koja je u moje vrijeme bila jako popularna. Smatralo se ko ne pročita tu knjigu, da je potpuni nepoznavalac književnosti. Meni se više svidjela njegova druga knjiga " Pukovniku nema ko da piše ". Skoro sam sa neta skinula " Dvanaest hodočasnika " - kratke priče, koje treba uskoro da počnem da čitam.

 

[kris173]

Markes je i te kako dobar sa kratkim stvarima i "Dvanaest hodočasnika" je sasvim dobar izbor. Neka bude neka vrsta preporuke i "O ljubavi i drugim demonima" i "Ljubav u doba kolere" (ovo može da se nađe da se skine, dok za prvi naslov nisam siguran). Pozdrav i prijatno čitanje

 

[sendi]

Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa

Spavao bih manje, a sanjao više







Kada bi Bog za trenutak zaboravio sa sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stavri bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otvorenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...
Bože moj kad bih imao jedan komadič života...
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem...

 

[crvendac_011]

Markes gubi pamćenje?

Izgleda da će se ovog puta definitivno oprostiti od nas, koji volimo njegovu književnost. Šteta.

Markes gubi pamćenje?

Svet obišla vest da slavni pisac boluje od Alchajmera. Karmen Balseljs: Narušenog je zdravlja, ostario je



Tajna srećne starosti nije ništa drugo nego častan dogovor sa samoćom. Ova misao Gabrijela Garsije Markesa danas je možda istinitija nego ikad. Jer, pre nekoliko dana svet je obišla vest da nobelovac i tvorac „magičnog realizma“ poslednjih nekoliko godina boluje od Alchajmerove bolesti ili nekog drugog oblika demencije.
Vest je potekla od Plinija Apuleja Mendose, kolumbijskog pisca, novinara i diplomate i Markesovog bliskog prijatelja, a preneli su je gotovo svi mediji.

- Kada sam poslednji put razgovarao sa njim pitao me je samo uopštena pitanja: gde si, šta radiš, kad dolaziš. U razgovoru sa našim prijateljima čuo sam da i njih pita isto - kaže Mendosa uveren da je to njegova „formula“ kako ne bi priznao da gubi pamćenje.

Mediji širom sveta podsećaju na to da su i Markesova majka i njegov brat umrli od Alchajmerove bolesti, kao i da glasine o piščevoj demenciji kruže već godinama.
Popularni Gabo objavio je 2002. prvi deo autobiografske knjige „Doživeti da ispričam“ („Live to tell“). Planirao je da objavi još dva dela, ali to nije uradio ni deceniju kasnije. Poslednja knjiga „Sećanje na moje tužne kurve“ štampana je još 2004. godine.
Ipak, književni agent Garsije Markesa Karmen Balseljs, kazala je da je pisca videla nedavno, za njegov 85. rođendan.

- Narušenog je zdravlja, ali možda je to zato što smo ostarili - poručila je 81-godišnja Karmen. Po njenim rečima, Markes je pomalo mrzovoljan i sa pogledom punim nostalgije. O bolesti nije rekla ni reč.
Bez obzira na sve, nema sumnje da će gubitak pamćenja od kog pati slavni pisac nadoknaditi kolektivno sećanje miliona njegovih čitalaca.

Izvor: Večernje novosti

 

[crvendac_011]

 

[crvendac_011]

Preminuo Gabrijel Garsija Markes

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost, kolumbijski pisac Gabrijel Garsija Markes preminuo je u 87. godini u Meksiko Sitiju

MEKSIKO SITI - Dobitnik Nobelove nagrade za književnost, kolumbijski pisac Gabrijel Garsija Markes, čije su opčinjavajuće priče o ljubavi i čežnji približile Latinsku Ameriku milionima čitalaca širom sveta, preminuo je u 87. godini u Meksiko Sitiju.

Markes, autor romana "Sto godina samoće", preminuo je u svom domu, a iza sebe je ostavio suprugu i dvojicu sinova, preneo je AFP.

"Sto godina samoće i tuga zbog smrti jednog od najvećih Kolumbijaca svih vremena", napisao je kolumbijski predsednik Huan Manuel Santos na Tviteru.

Uzrok smrti pisca za sada nije poznat, ali je Markes početkom meseca proveo nedelju dana u bolnici zbog upale pluća.

On se oporavljao u svom domu u Meksiko Sitiju, gde je živeo više od tri decenije.

Markes je bio jedan od najpoznatijih i najvoljenijih pisaca Latinske Amerike, čije su se knjige prodavale u destinama miliona primeraka širom sveta.

Njegovo remek delo je roman "Sto godina samoće", epska priča o sedam generacija porodice Buendija, za koju je 1982. godine osvojio Nobelovu nagradu za književnost.

Pisac, novinar, izdavač i politički aktivista, Markes se rodio 6.marta 1927. godine u kolumbijskom mestu Arkataka, gde je do osme godine živeo sa bakom i dekom, čije su priče ostavile trajan trag na budućeg pisca.

Slavni čileanski pesnik Pablo Neruda, kada je saznao 1972. da je dobio Nobelovu nagradu, rekao da je da bi to veliko priznanje trebalo da pripadne Markesu.

To se konačno dogodilom 1982. kada je Markes postao prvi Kolumbijac kome je pripalo to najviše književno priznanje i četvrti nobelovac iz Latinske Amerike.

Iako je u Bogoti dobio stipendiju kao talentovani mladić da pohađa jezuitsku gimnaziju, a zatim je prema želji roditelja upisao studije prava, ubrzo se počeo baviti novinarstvom i to ga je odvelo prvo u Meksiko, a zatim u Evropu.

Markes se smatra najpoznatijim piscem magičnog realizma, u kome se prepliću mitovi i magija sa realnošću svakodnevne egzistencije. Svojim romanima i zapaženim radom na filmu kao scenarista, najviše je doprineo da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti.

Njegov najpoznatiji roman "Sto godina samoće", koji je prodat u više od 30 miliona primeraka, inspirisan je Markesovim rodnim gradom koji je nazvao Makondo. U njemu je opisao život izolovanog južnoameričkog mesta u kome se neobični događaji prihvataju kao sasvim obični. Prvo izdanje se pojavilo juna 1967. i prve sedmice je prvi tiraž od 8.000 primeraka bio prodat. Delo je prevedeno na desetine stranih jezika, osvojilo je više nagrada, a Neruda ga je proglasio da je to "Don Kihot" našeg vremena.

Slede romani među kojima su najpoznatiji "Jesen patrijarha" (1975), "Hronika najavljene smrti" (1981), "Ljubav u doba kolere"(1985), "Sećanja na moje tužne kurve" (2004).

Iza Markesa ostaje impresivna filmografija, pošto je uglavnom lično adaptirao svoje romane za film, osvajajući nagrade na festivalima, ali i prznanja kao što je američki "Zlatni globus" ili "Goja" (španski Oskar).

Na pitanja da li je komunista, Markes je uvek odgovarao da ne pripada ni jednoj partiji, ali nije krio da je po opredeljenju levičar i da smatra da je za Latinsku Ameriku najprimerenije socijalističko društveno uređenje.

Posle pobede Kubanske revolucije otišao je da se upozna sa Fidelom Kastrom, ali nije prihvatio da se nastani na Kubi, već mu je stalni dom bio u Meksiko Sitiju sa suprugom, koju je upoznao još kao 13- godišnju devojčicu, a venčali su se posle desetak godina. Iz tog jedinog braka ima dva sina.

Izvor: Tanjug

 

[crvendac_011]

Poruka koju nam je ostavio Marquez: Nađi vremena i reci "žao mi je", "molim te","hvala"...

Gabriel Garcia Marquez, jedan od najpoznatijih svjetskih pisaca i dobitnik Nobelove nagrade za književnost napustio je danas ovaj svijet u 87. godini života. Vijest o njegovoj smrti rastužila je milione ljudi koji su uz njegova fantastična djela putovali svijetom, živjeli živote njegovih likova, radovali se, tugovali, smijali se i ljutili s njima.

Nakon što mu je dijagnosticiran rak, povukao se iz javnog života, a svojim prijateljima je poslao "Posvećeno pismo" u kojem ih podsjeća šta je u životu najvažnije.

Poruka je to koju svi trebamo slijediti.

Posvećeno pismo Gabriela Garcije Marqueza:

Kad bi Bog na trenutak zaboravio da sam marioneta i darovao mi nešto malo života, iskoristio bih ovo vrijeme najbolje kako znam.

Vjerojatno ne bih rekao sve o čemu razmišljam, ali sasvim sigurno bih porazmislio o svemu što kažem.
Cijenio bih stvari prema njihovom značenju, a ne prema njihovoj vrijednosti. Spavao bih malo, više bih sanjao, znam da svaku minutu sa zatvorenim očima gubimo 60 sekundi svjetla.

Hodao bih kad se drugi zaustave, budio bi se kad drugi spavaju. Kad bi mi Bog darovao mrvicu života, obukao bih se jednostavno, okrenuo se k Suncu, otkrivajući ne samo svoje tijelo, ali i svoju dušu.

Uvjeravao bih ljude, kako se varaju, kad misle da se u starosti nije moguće zaljubiti. Ne znaju da stare baš zato što izbjegavaju ljubav!

Djeci bih napravio krila, ali uzeo bih im ih dok se ne nauče letjeti.

Starijim osobama bih kazao da smrt ne dolazi zajedno sa starošću već s napuštenošću.

Toliko stvari bih naučio od vas, ljudi...

Naučio sam da svi žele živjeti na vrhu planine, zaboravljajući da se istinska sreća skriva u samom načinu penjanja na vrh. Naučio sam da kad novorođeno dijete uhvati svojom malom ručicom očev prst, drži ga zauvijek.

Naučio sam da čovjek ima pravo gledati na drugoga odozgo samo onda kad mu hoće pomoći da se podigne.

Toliko je stvari što sam se od vas mogao naučiti, ali u stvarnosti nemam baš puno od toga, jer kad me polegnu u grob, to ću zaboraviti.

Govori uvijek što osjetiš, a čini što misliš. Kad bih znao da te danas posljednji put vidim pospanu, snažno bih te zagrlio i molio se Bogu da mi dozvoli biti tvojim anđelom čuvarom.

Kad bih znao da su to posljednje minute što te vidim, rekao bih ti "volim te" i ne bi glupo pretpostavljao da to znaš.

Uvijek ima nekakvo sutra i život nam daje mogućnost učiniti dobro djelo, ali danas je sve što mi ostaje, htio bih ti reći da te veoma volim.

Sutra nema niko zagarantirano-niti mladi, niti stari. Možda danas posljednji put promatraš one koje voliš.

Zato nemoj biti neodlučan, učini to danas, jer ako se pokaže da sutrašnji dan ne dočekaš, žaliti ćeš za danom u kojem ti je nedostajalo vrijeme za jedan osmijeh, za jedan poljubac, da si bio prezauzet da bi im prenio posljednje želje.

Budi stalno blizu onih koje voliš, govori im na glas kako ih trebaš, kako ih ljubiš i budi prema njima dobar. Nađi vremena i reci im "žao mi je","oprosti","molim te","hvala" i sve ostale riječi ljubavi koje poznaješ.

Niko neće pamtiti tvoje skrivene misli. Zato moli Boga za snagu i mudrost da bi ih mogao izraziti.

Pokaži svojim prijateljima i bližnjima kako su ti veoma potrebni.

Izvor: Klix.ba

 

[crvendac_011]

Zbirka Markesovih dokumenata završila u SAD

Arhiv proslavljenog pisca Gabrijela Garsije Markesa kupio je Univerzitet Teksas, čime su dokumeta kolumbijskog nobelovca stigla u SAD, zemlju čiju spoljnu politiku nije preterano voleo.

Centar "Hari Rensom", koji se nalazi u univerzitetu u Ostinu, objavio je juče da zbirka obuhvata dokumente iz više od 50 godina Markesovog rada i da se u njoj nalaze originalni manuskripti za 10 knjiga, među kojima i za "Sto godina samoće".

Među dokumentima se nalaze i nacrti Markesovog govora prilikom primanja Nobelove nagrade za književnost 1982. godine, kao i 2.000 pisma, poput onih Karlosu Funetesu i Grejamu Grinu. U zbirci su takođe i pisaće mašine i kompjuteri koje je koristio Markes.

Veći deo dokumenata je na španskom, a Centar "Hari Rensom" planira da deo njih digatilizuje.

"Univerzitet Teksas u Ostinu, s ekspertizom i za Latinsku Ameriku i za očuvanje i proučavanje procesa pisanja, prirodni je dom te veoma važne zbirke", naveo je u saopštenju predsednik Univerziteta Teksas Bil Pauers.

Taj univerzitet je saopštio da je kupio zbirku od Markesove porodice, ali nije nije naveo koliko je to koštalo.

Markes, blizak prijatelj vođe kubanske revolucije Fidela Kastra, bio je veoma glasan u kritici američke politike u Latinskoj Americi. Umro je u 87. godini u Sijudad Meksiku, gde je proveo veći deo života.

Rensom centar već ima obimne arhive Horhea Luisa Borhesa, Vilijama Foknera, Džejmsa Džojsa, Semjuela Beketa, T.S. Eliota, Ernesta Hemingveja i Džona Stajnbeka.


Ideološka ironija

Meksički pisac Omero Aridhis rekao je da je "ideološka ironija što su Markesova dokumenta našla dom na američkom tlu".
"To je protivrečno, zato što je u jednu ruku pragmatično sa strane njegovih naslednika. Ali, u drugu ruku, to je protivreči karijeri Garsije Markesa", rekao je Aridhis.

Izvor: Beta

 

[crvendac_011]

Ne dozvoli da umreš, dok ne doživiš čudo da spavaš sa onim koga voliš: Rekao je Markes

Budi nasmejan, ne dozvoli nevolji zadovoljstvo

– U životu nije važno ono što vam se dogodi, nego ono čega se sećate, i način na koji to pamtite.

– Laž je udobnija od sumnje, korisnija od ljubavi, trajnija od istine.

– Ako je u nešto uključena žena, ja znam, da će sve biti dobro. Meni je potpuno jasno da žene upravljaju svetom.

– Za trpezarijskim stolom može se voleti isto tako kao i u krevetu.

– Budi nasmejan, ne dozvoli nevolji zadovoljstvo.

– U porodičnom životu mnogo je lakše izbeći nesreću, nego glupe sitne svađe.

– Odgovori mu „Da“. Čak i ako umireš od straha, čak i ako ćeš kasnije zažaliti, zato što ćeš se kajati čitav život, ako mu sada kažeš „Ne“.

– Čovek se ne rađa, jednom i zauvek, onog dana kad ga je mati donela na svet, život ga tera ponovo i ponovo – mnogo puta – da se sam ponovo rodi.

– Nema leka koji može izlečiti ono što može izlečiti sreća.

– Uvek će biti ljudi koji će te povrediti. Nastavi da veruješ, samo budi opreznija.

– Ne opiri se toliko. Najbolje stvari se događaju onda kada ih ne očekuješ.

– Ja ne nosim šešir, da ga ne bih morao skidati ni pred kim.

– Zašto trošiti toliko reči da se objasni šta oseća čovek u ratu, ako je dovoljna samo jedna reč – strah.

– Sjajno je misliti o prošlim zadovoljstvima, bez gorčine i kajanja.

– Inspiracija dolazi samo za vreme posla.

– Znanje i mudrost dolaze nama tada, kad nam više nisu od koristi.

– Ne, ja nisam bogat čovek. Ja sam siromah sa novcem, a to – nije isto.

– Starost nema veze s tim koliko imaš godina, već koliko se staro osećaš.

– Budi smiren. Umreti je teže, nego što se čini.

– Život je poput priče, nije važno koliko je dug, već koliko je dobar. Ono što je prošlo, više ne postoji, ono što će biti, još nije došlo. Postoji samo jedna tačka u kojoj se sastaju i prošlo i buduće. U toj tački je ceo tvoj život. Iskoristi je.

Izvor: Uspesnazena.com

 

[crvendac_011]

Ljubavna priča Gabriel García Márqueza: Nemoj provoditi vrijeme s nekim kome nije stalo provoditi ga s tobom!​

Iza velikog pisca kao što je bio Márquez, podrazumijeva se da je stajala velika žena. Mercedes Barcha Pardo je upoznala Gabriela kada je bila još u školi. Ona je imala samo 9, a on je bio 5 godina stariji od nje. Bili su u braku punih 56 godina, a razdvojila ih je njegova smrt.​

Pisac će kasnije govoriti da je već tada znao da je ona žena koju će oženiti. Bili su još djeca kada ju je zaprosio. Par se vjenčao, 1958. godine, a prvog sina su dobili godinu dana kasnije.

Ona je bila njegov oslonac, njegova podrška u životu i radu. Zahvaljujući njoj i roman “Sto godina samoće” stigao je do urednika tako što je Mercedes prodala fen da plati troškove pošiljke rukopisa jer García nije imao ni za toliko.

Upravo za taj roman Gabriel García Márquez je dobio Nobelovu nagradu.

Veliki dio života García nije imao ništa, ali opet je imao sve jer je pored njega uvijek stajala njegova Mercedes.

Bili su u braku punih 56 godina, a razdvojila ih je njegova smrt. Iz velike ljubavi rodila su se dva sina Gonzalo i Rodrigo.

Sam pisac je uvijek o svojoj ženi govorio s ponosom i ljubavi.

Ovo su najljepše riječi iz pera Gabriel García Márqueza:

1. Ne dozvoli da umreš, dok ne doživiš čudo da spavaš s onim koga voliš.

2. Nije istina da ljudi ne ispunjavaju svoje snove zato što su odrasli, odrasli su, jer su prestali ostvarivati snove.

3. Ljudi, koje volimo, trebali bi umrijeti sa svim svojim stvarima.

4. Svaka stvar je – živa. Potrebno je samo probuditi njenu dušu.

5. Ako sretnete svoju pravu ljubav, trebate znati da ona nigdje neće pobjeći od vas – ni kroz tjedan, ni kroz mjesec, ni kroz godinu.

6. U životu nije važno ono što vam se dogodi, nego ono čega se sjećate i način na koji to pamtite.

7. Laž je udobnija od sumnje, korisnija od ljubavi, trajnija od istine.

8. Ako je u nešto uključena žena, ja znam, da će sve biti dobro. Meni je potpuno jasno da žene upravljaju svijetom.

9. Za trpezarijskim stolom može se voljeti isto tako kao i u krevetu.

10. Budi nasmijan, ne dozvoli nevolji zadovoljstvo.

11. U obiteljskom životu mnogo je lakše izbjeći nesreću, nego glupe sitne svađe.

12. Odgovori mu “Da”. Čak i ako umireš od straha, čak i ako ćeš kasnije zažaliti, zato što ćeš se kajati čitav život, ako mu sada kažeš “Ne”.

13. Čovjek se ne rađa, jednom i zauvijek, onog dana kad ga je mati donijela na svijet, život ga tjera ponovo i ponovo – mnogo puta – da se sam ponovo rodi.

14. Nema lijeka koji može izliječiti ono što može izliječiti sreća.

15. Uvijek će biti ljudi koji će te povrijediti. Nastavi vjerovati, samo budi opreznija.

16. Ne opiri se toliko. Najbolje stvari se događaju onda kada ih ne očekuješ.

17. Ja ne nosim šešir, da ga ne bih morao skidati ni pred kim.

18. Zašto trošiti toliko riječi da se objasni što osjeća čovjek u ratu, ako je dovoljna samo jedna riječ – strah.

19. Sjajno je misliti o prošlim zadovoljstvima, bez gorčine i kajanja.

20. Inspiracija dolazi samo za vrijeme posla.

21. Znanje i mudrost dolaze nama tada, kad nam više nisu od koristi.

22. Ne, ja nisam bogat čovjek. Ja sam siromah s novcem, a to – nije isto.

23. Starost nema veze s tim koliko imaš godina, već koliko se staro osjećaš.

24. Budi smiren. Umrijeti je teže, nego što se čini.

25. Volim te ne zbog toga što si ti, već zbog toga što sam ja kad sam pored tebe.

26. Nijedna osoba ne zaslužuje tvoje suze, a ona koja ih zaslužuje neće te nikada rasplakati.

27. Samo zato što te netko ne voli onako kako bi ti želio, ne znači da nisi voljen cijelim njegovim bićem.

28. Pravi prijatelj je ona osoba koja te drži za ruku, a dodiruje tvoje srce.

29. Najgori način da ti netko nedostaje je da sjediš pored njega/nje i znaš da ga nikada nećeš imati.

30. Nikada se ne prestaj smijati, čak ni kada si tužan. Netko će se možda zaljubiti baš u tvoj osmjeh.

31. Možeš biti samo osoba na ovom svijetu, ali za nekoga ti si cijeli svet.

32. Nemoj provoditi vrijeme s nekim kome nije stalo provoditi ga s tobom.

(Stil.kurir)