LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Fudbal – bajka o novcu
Od amaterskog bavljenja sportom do multimilionera
U poslednjih par decenija, fudbaleri su se navikli na astronomske plate, brza kola i ogromne vile, ali ovo nije uvek bio slučaj. Sredinom 20. veka, vrhunski engleski fudbaleri zarađivali su na godišnjem nivou oko 1 700 funti, što bi prema sadašnjoj vrednosti novca iznosilo oko 75 000 funti godišnje.
Poređenja radi, danas toliko novca zarađuju prosečni engleski fudbaleri – na nedeljnom nivou!
Profesionalno bavljenje fudbalom u Engleskoj je legalizovano 1885. godine, a 1901. određen je maksimum od 4 funte nedeljno za platu profesionalnih igrača. Decenijama nakon toga, plate fudbalera su bile veoma skromne - početkom 1906. godine, prosečna plata bila je 2 funte i 10 šilinga nedeljno, isto koliko je zarađivao i vozač tramvaja. Čak i 1960-ih, prosečna plata je bila oko 20 funti nedeljno, što je bilo samo malo više od onog što su zarađivali industrijski radnici. Posle Drugog svetskog rata, Džimi Gatri je pokušao da obezbedi bolje uslove za fudbalere, zdravstveno osiguranje i veće penzije, ali su njegovi pokušaji okarakterisani kao levičarski, i njegov pokušaj je završen neuspešno.
1905 - Prvi put u istoriji engleskog fudbala plaćeno je 1 000 funti za transfer fudbalera
1928 - Ostvaruje se transfer od 10 000 funti, igrač Boltona odlazi u Arsenal
1947 - Maksimalna plata je 12 funti nedeljno
1961 – Džoni Hajns postaje prvi igrač koji zarađuje 100 funti nedeljno. Ovo je bio rezultat nastojanja Džimija Hila da poboljša uslove rada fudbalera i da poveća njihove prihode. Kao posledica njegovog zalaganja, Hajns postaje najplaćeniji igrač engelskog fudbala
1979 - Notingem Forest plaća milion funti za transfer Trevora Francisa iz Birmingema, a Piter Šilton postaje najbolje plaćeni fudbaler u Britaniji, potpisujući novi ugovor sa Forestom, za 1 200 funti nedeljno
1988 - Pol Geskojn prelazi za 2 miliona iz Njukasla u Totnem
1996 - Njukasl postavlja novi rekord dovodeci Alana Širera za 15 miliona funti iz Blekburna
2000 - Roj Kin potpisuje novi ugovor u Mančester Junajtedu za 52 000 funti nedeljno
2002 - Mančester Junajted kupuje Rija Ferdinanda za 30 miliona iz Lidsa
2010 - Karlos Tevez je prvi fudbaler koji zarađuje milion funti mesečno, to jest 286 000 funti nedeljno
2011 – Fernando Tores prelazi iz Liverpula u Čelsi za rekordnih 50 miliona
Grafički prikaz prosečne nedeljne zarade fudbalera u engleskoj prvoj ligi, u periodu od 1961. do 2010.
Kada je 1971.godine Kevin Kigan prešao u Liverpul, menadžer Bil Šenkli mu je ponudio platu od 45 funti, na šta je Kigan rekao da očekuje više od toga. Dogovorom je odlučeno da početna plata bude 50 funti, što se kasnije, uz redovnu igru i bonuse povećalo na 130 funti nedeljno. Stotrideset funti nedeljno je bila plata za jednog od najvećih engleskih igrača u jednom od najvećih engleskih klubova.
Krajem 1970-ih, dolaskom stranih igrača, rastu i plate domaćih, engleskih fudbalera. Naime, od 1931. do 1978. strancima je bilo zabranjeno da se profesionalno bave fudbalom u Engleskoj. Nakon ukidanja ovog pravila, 1978. godine, u Englesku dolaze igrači poput Ardilesa, Rikija Vile (u Totnem), Ivana Golaca… Ardiles je izjavio da se ne seća tačno koliko su bili plaćeni prve sezone, ali da je bilo više od engleskog proseka. Ono što ostaje kao važna činjenica je da su upravo visoke zarade stranih fudbalera navele domaće igrače da počnu da traže veće plate. I sa ekonomskog aspekta, nije iznenađujuće što su finansije engleskih timova naglo skočile, s obzirom na uspeh ostrvskih klubova u evropskim takmičenjima. Između 1977. i 1982. Evropski kup su osvajali – Liverpul, Liverpul, Forest, Forest, Liverpul i Aston Vila.
Procentualno gledano, početkom 1980-ih, klubovi su u proseku izdvajali oko 40% svojih prihoda na plate fudbalera. U sezoni 2008-2009, taj procenat je došao do 67%, što znači da klubovi u Engleskoj dve trećine svojih ukupnih prihoda troše na plate fudbalera. Ovaj procentualni porast je pokazatelj kako se povećala moć fudbalera - moć da od svog kluba zahtevaju više novca, i da taj novac dobiju, zahvaljujući svom statusu.
Novac, kola, odeća, golovi… tim redosledom
Nekada davno, igrati za svoj klub, svoju zemlju, značilo je da na terenu ostavite krv, znoj i suze, i to je bio san svakog profesionalnog fudbalera. Ipak, danas najveća imena u svetu fudbala pune stranice tabloida iz pogrešnih razloga. Zajedničko svim aferama je novac. Fudbaleri više nisu (samo) sportisti, oni sada imaju status poznatih ličnosti, zvezda i zabavljača za mase. Od kraja 1980-ih, i početka 1990-ih plate igrača drastično rastu, a život fudbalera se pretvorio u afere, priče o devojkama i šampanjcu.
‘Spajs Bojs’ je termin skovan od strane britanskih medija koji je korišćen da opiše fudbalere Livepula u drugoj polovini 1990-ih. Termin se odnosio na grupu igrača u koju spadaju Džejmi Rednap, Dejvid Džejms, Stiv MekManaman, Robi Fouler, Džejson MekAtir i Sten Kolimor. Ono što su mediji kritikovali najviše, nije bio SAMO način života, koji je podrazumevao naslovne strane časopisa, snimanje reklama, buran noćni život, već i činjenica da se sve to odvijalo paralelno sa lošim rezultatima na terenu. Devedesete nisu bile uspešan period za Liverpul, ali su igrači često bili u fokusu, ne zbog sporta, već zbog noćnog života, žurki, sportskih automobila, žena, slave, a nekad i zbog svojih novih frizura. Iako ovaj pojam deluje grubo i podrazumeva blagu ironiju i podsmeh (aluzija na bend Spajs Grls), to je bila kritika svih negativnih strana tog luksuznog načina života, života u kom su se vrhunski engleski fudbaleri polako gubili.
Igrači Liverpula 1996. godine, finale FA Kupa, Vembli
Ova utakmica ostaje upamćena po tome što su igrači Liverpula, Spajs Bojs, izašli na teren pred sam početak utakmice u belim Armani odelima. Izgubili su rezultatom 1-0 od Mančester Junajteda, što je dodatno podstaklo medije da ovaj ispad okarakterišu kao privlačenje pažnje, i donelo igračima negativni publicitet
Danas bavljenje fudbalom omogućava mnoge privilegije, novac koji klubovi troše na plate fudbalera je najveći trošak koji klub ima, a ponašanje samih igrača se pogoršava dok se sistem vrednosti remeti. Ova priča je je zapravo još teža kada se uzme u obzir i finansijska situacija navijača, koji izdržavaju celo ovo novčano kolo, i koji plaćaju 50 funti po meču da gledaju preplaćene fudbalere koji se više brinu o bankovnom računu nego o interesu kluba i rezultatu.
Prošle godine, Fabio Kapelo, selektor engleske fudbalske reprezentacije, izrazio je zabrinutost zbog načina na koji najbolji engleski fudbaleri žive. Vejn Runi, Ešli Kol, Stiven Džerard i Džon Teri – ogromna imena engleskog i svetskog fudbala - su bili umešani u skandale van terena. Njihova mladost, količina novca i ljudi kojima su okruženi, sve to ih može odvesti na stranputicu, naročito kada se tome dodaju česte pojave u fudbalskom svetu – odvojenost od porodice, gubljenje kontakata sa starim prijateljima iz radničke klase, okruženost bogatim ljudima, investitorima, sponzorima, devojkama, dosta slobodnog vremena, nizak nivo obrazovanja, status zvezde, pritisak javnosti - okruženje sa kojim se fudbaleri teško nose.
Kritičari naglašavaju dva bitna aspekta kada je finansijska strana fudbala u pitanju. Prvo, klubovi Premijer lige na godišnjem nivou potroše 1,1 milijardu funti na plate igrača, i drugo – u proseku, jedan igrač Premijer lige na nedeljnom nivou zaradi oko 21 000 funti, isto koliko učitelji i medicinski radnici zarade u celoj godini.
U odbranu visokih plata ide da fudbaleri imaju relativno kratke profesionalne karijere, jer se većina povuče iz sveta fudbala do sredine tridesetih godina života. Zato je normalno da u toj, kratkoj, karijeri zarade novac koji bi im omogućio normalan život i nakon ‘penzionisanja’. Kada se povuku iz profesionalnog fudbala, samo najbolji se mogu nadati da će ostati u svetu sporta. Čak i fudbaleri poput Nila Veba (Notingem Forest, Mančester Junajted…) , čija je karijera trajala do 1990-ih, skoro 20 godina, je došao u situaciju da u jednom periodu radi kao poštar, a Kit Gilespi (Mančester Junajted, Njukasl, Blekburn, Šefild Junajted…) je prošle godine bankrotirao. Mnogi smatraju da su ovakve priče posledica njihovog raskošnog načina života, belih kožnih odela i nerazmišljanja o budućnosti, pa samim tim i ne treba žaliti takve slučajeve. Ipak, treba uzeti u obzir da su tek u poslednjih par godina vrhunski fudbaleri postigli taj nivo finansijske sigurnosti da ne moraju da razmišljaju o tome šta će biti nakon završetka karijere.
Zanimljivo je i da fudbaleri zarađuju mnogo manje od nekih drugih sportista. Zarađuju manje od vozača Formule 1, manje od boksera koji nekada i za jedno veče mogu da zarade milione, manje od zvezda NBA lige i zvezda američkog fudbala. Treba još napomenuti da su, u današnje vreme, vrhunski sportisti na neki način zaduženi za zabavljanje posmatrača, isto kao što to rade muzičari ili glumci. Glumci zarade i po 20 miliona po filmu, pa se nameće pitanje da li su plate fudbalera zaista toliko nepodnošljivo visoke? Vrhunski fudbaleri su ono sto publika i želi da vidi kada plati ulaznicu, a sam fudbal se pretvorio u industriju zabave. Igrači su ono što pokreće celu tu industriju i igru, pa je normalno da njima odlazi najveći deo novca koji se u tom biznisu zaradi. Mančester Junajted zaradi oko 3 miliona funti po meču na domaćem terenu, samo od ulaznica i ljudi koji žele da vide njihove ‘zvezde’.
Preuzimajući rizik da mnogi od vas ne vole Đoleta Balaševića, navodim njegove stihove “Drago mi je zbog mog starog, što sam bez škole krenuo od dole i post'o car. U ime sporta ja sam glavi rekao zbogom, pa sam slavu stekao nogom. Takva smo sorta, brdo love kvari nas lako, i onda đonom startuje svako. I nema "Driblaj", i nema "Dodaj!", već samo ima: "Dobro se prodaj". Zbogom davni ideali. Manje mi smeta prvenstvo sveta neg' prazan džep.”
Kada se govori o visokim platama fudbalera, luksuznom životu, žurkama, skandalima, ne sme se zaboraviti da je do takvih pojava u svetu fudbala došlo tek u poslednjih 20 godina. Sa druge strane, tačno je da su se i zahtevi sporta vremenom povećali. Biti fudbaler nekada i sad svakako nije isto, danas bavljenje fudbalom podrazumeva mnogo veću fizičku spremnost, kao i veča odricanja. U tom smislu je razumljivo da su i plate porasle, samo je pitanje do koje mere. Nekad se stiče utisak da se klubovi i sponzori utrkuju ko će kupiti skupljeg igrača i oboriti rekord, jer se klubovima takva investicija isplati, jer ponekad je čak i prodaja dresova dovoljna da se povrati uloženi novac. Real Madrid je Kristijana Ronalda platio 80 miliona funti, a od prodaje dresova sa brojem 9, zaradili su 100 miliona. Nedavno je Murinjo izjavio da je Ronaldova sadašnja cena milijardu evra. Naravno da je ovo rečeno da bi se potencijalni kupci povukli, i ova izjava je zapravo značila da Ronaldo nije na prodaju, ali da li ćemo zaista doći u situaciju da jedan igrač košta čitavu milijardu evra? Moje mišljenje je da se klubovima isplati da daju veoma visoke plate fudbalerima-zvezdama, jer najveći klubovi zarađuju više nego što troše na honorare svojih igrača, a taj novac su i zaradili zahvaljujući njima. Ekonomsko pravilo je da cenu svake robe formira tržiste, tj. ponuda i tražnja, a to odnosi i na cenu igrača. Ovo znači da potražnja postoji, i da postoje ljudi koji to mogu da plate. Dakle, ekonomski gledano, paradoksa nema, ono što ostaje je moralni aspekt i pitanje - gde fudbaleri gube sebe kao sportiste, i postaju zvezde kojima je fudbal na poslednjem mestu?
Preko Ramena
Od amaterskog bavljenja sportom do multimilionera
U poslednjih par decenija, fudbaleri su se navikli na astronomske plate, brza kola i ogromne vile, ali ovo nije uvek bio slučaj. Sredinom 20. veka, vrhunski engleski fudbaleri zarađivali su na godišnjem nivou oko 1 700 funti, što bi prema sadašnjoj vrednosti novca iznosilo oko 75 000 funti godišnje.
Poređenja radi, danas toliko novca zarađuju prosečni engleski fudbaleri – na nedeljnom nivou!
Profesionalno bavljenje fudbalom u Engleskoj je legalizovano 1885. godine, a 1901. određen je maksimum od 4 funte nedeljno za platu profesionalnih igrača. Decenijama nakon toga, plate fudbalera su bile veoma skromne - početkom 1906. godine, prosečna plata bila je 2 funte i 10 šilinga nedeljno, isto koliko je zarađivao i vozač tramvaja. Čak i 1960-ih, prosečna plata je bila oko 20 funti nedeljno, što je bilo samo malo više od onog što su zarađivali industrijski radnici. Posle Drugog svetskog rata, Džimi Gatri je pokušao da obezbedi bolje uslove za fudbalere, zdravstveno osiguranje i veće penzije, ali su njegovi pokušaji okarakterisani kao levičarski, i njegov pokušaj je završen neuspešno.
1905 - Prvi put u istoriji engleskog fudbala plaćeno je 1 000 funti za transfer fudbalera
1928 - Ostvaruje se transfer od 10 000 funti, igrač Boltona odlazi u Arsenal
1947 - Maksimalna plata je 12 funti nedeljno
1961 – Džoni Hajns postaje prvi igrač koji zarađuje 100 funti nedeljno. Ovo je bio rezultat nastojanja Džimija Hila da poboljša uslove rada fudbalera i da poveća njihove prihode. Kao posledica njegovog zalaganja, Hajns postaje najplaćeniji igrač engelskog fudbala
1979 - Notingem Forest plaća milion funti za transfer Trevora Francisa iz Birmingema, a Piter Šilton postaje najbolje plaćeni fudbaler u Britaniji, potpisujući novi ugovor sa Forestom, za 1 200 funti nedeljno
1988 - Pol Geskojn prelazi za 2 miliona iz Njukasla u Totnem
1996 - Njukasl postavlja novi rekord dovodeci Alana Širera za 15 miliona funti iz Blekburna
2000 - Roj Kin potpisuje novi ugovor u Mančester Junajtedu za 52 000 funti nedeljno
2002 - Mančester Junajted kupuje Rija Ferdinanda za 30 miliona iz Lidsa
2010 - Karlos Tevez je prvi fudbaler koji zarađuje milion funti mesečno, to jest 286 000 funti nedeljno
2011 – Fernando Tores prelazi iz Liverpula u Čelsi za rekordnih 50 miliona
Grafički prikaz prosečne nedeljne zarade fudbalera u engleskoj prvoj ligi, u periodu od 1961. do 2010.
Kada je 1971.godine Kevin Kigan prešao u Liverpul, menadžer Bil Šenkli mu je ponudio platu od 45 funti, na šta je Kigan rekao da očekuje više od toga. Dogovorom je odlučeno da početna plata bude 50 funti, što se kasnije, uz redovnu igru i bonuse povećalo na 130 funti nedeljno. Stotrideset funti nedeljno je bila plata za jednog od najvećih engleskih igrača u jednom od najvećih engleskih klubova.
Krajem 1970-ih, dolaskom stranih igrača, rastu i plate domaćih, engleskih fudbalera. Naime, od 1931. do 1978. strancima je bilo zabranjeno da se profesionalno bave fudbalom u Engleskoj. Nakon ukidanja ovog pravila, 1978. godine, u Englesku dolaze igrači poput Ardilesa, Rikija Vile (u Totnem), Ivana Golaca… Ardiles je izjavio da se ne seća tačno koliko su bili plaćeni prve sezone, ali da je bilo više od engleskog proseka. Ono što ostaje kao važna činjenica je da su upravo visoke zarade stranih fudbalera navele domaće igrače da počnu da traže veće plate. I sa ekonomskog aspekta, nije iznenađujuće što su finansije engleskih timova naglo skočile, s obzirom na uspeh ostrvskih klubova u evropskim takmičenjima. Između 1977. i 1982. Evropski kup su osvajali – Liverpul, Liverpul, Forest, Forest, Liverpul i Aston Vila.
Procentualno gledano, početkom 1980-ih, klubovi su u proseku izdvajali oko 40% svojih prihoda na plate fudbalera. U sezoni 2008-2009, taj procenat je došao do 67%, što znači da klubovi u Engleskoj dve trećine svojih ukupnih prihoda troše na plate fudbalera. Ovaj procentualni porast je pokazatelj kako se povećala moć fudbalera - moć da od svog kluba zahtevaju više novca, i da taj novac dobiju, zahvaljujući svom statusu.
Novac, kola, odeća, golovi… tim redosledom
Nekada davno, igrati za svoj klub, svoju zemlju, značilo je da na terenu ostavite krv, znoj i suze, i to je bio san svakog profesionalnog fudbalera. Ipak, danas najveća imena u svetu fudbala pune stranice tabloida iz pogrešnih razloga. Zajedničko svim aferama je novac. Fudbaleri više nisu (samo) sportisti, oni sada imaju status poznatih ličnosti, zvezda i zabavljača za mase. Od kraja 1980-ih, i početka 1990-ih plate igrača drastično rastu, a život fudbalera se pretvorio u afere, priče o devojkama i šampanjcu.
‘Spajs Bojs’ je termin skovan od strane britanskih medija koji je korišćen da opiše fudbalere Livepula u drugoj polovini 1990-ih. Termin se odnosio na grupu igrača u koju spadaju Džejmi Rednap, Dejvid Džejms, Stiv MekManaman, Robi Fouler, Džejson MekAtir i Sten Kolimor. Ono što su mediji kritikovali najviše, nije bio SAMO način života, koji je podrazumevao naslovne strane časopisa, snimanje reklama, buran noćni život, već i činjenica da se sve to odvijalo paralelno sa lošim rezultatima na terenu. Devedesete nisu bile uspešan period za Liverpul, ali su igrači često bili u fokusu, ne zbog sporta, već zbog noćnog života, žurki, sportskih automobila, žena, slave, a nekad i zbog svojih novih frizura. Iako ovaj pojam deluje grubo i podrazumeva blagu ironiju i podsmeh (aluzija na bend Spajs Grls), to je bila kritika svih negativnih strana tog luksuznog načina života, života u kom su se vrhunski engleski fudbaleri polako gubili.
Igrači Liverpula 1996. godine, finale FA Kupa, Vembli
Ova utakmica ostaje upamćena po tome što su igrači Liverpula, Spajs Bojs, izašli na teren pred sam početak utakmice u belim Armani odelima. Izgubili su rezultatom 1-0 od Mančester Junajteda, što je dodatno podstaklo medije da ovaj ispad okarakterišu kao privlačenje pažnje, i donelo igračima negativni publicitet
Danas bavljenje fudbalom omogućava mnoge privilegije, novac koji klubovi troše na plate fudbalera je najveći trošak koji klub ima, a ponašanje samih igrača se pogoršava dok se sistem vrednosti remeti. Ova priča je je zapravo još teža kada se uzme u obzir i finansijska situacija navijača, koji izdržavaju celo ovo novčano kolo, i koji plaćaju 50 funti po meču da gledaju preplaćene fudbalere koji se više brinu o bankovnom računu nego o interesu kluba i rezultatu.
Prošle godine, Fabio Kapelo, selektor engleske fudbalske reprezentacije, izrazio je zabrinutost zbog načina na koji najbolji engleski fudbaleri žive. Vejn Runi, Ešli Kol, Stiven Džerard i Džon Teri – ogromna imena engleskog i svetskog fudbala - su bili umešani u skandale van terena. Njihova mladost, količina novca i ljudi kojima su okruženi, sve to ih može odvesti na stranputicu, naročito kada se tome dodaju česte pojave u fudbalskom svetu – odvojenost od porodice, gubljenje kontakata sa starim prijateljima iz radničke klase, okruženost bogatim ljudima, investitorima, sponzorima, devojkama, dosta slobodnog vremena, nizak nivo obrazovanja, status zvezde, pritisak javnosti - okruženje sa kojim se fudbaleri teško nose.
Kritičari naglašavaju dva bitna aspekta kada je finansijska strana fudbala u pitanju. Prvo, klubovi Premijer lige na godišnjem nivou potroše 1,1 milijardu funti na plate igrača, i drugo – u proseku, jedan igrač Premijer lige na nedeljnom nivou zaradi oko 21 000 funti, isto koliko učitelji i medicinski radnici zarade u celoj godini.
U odbranu visokih plata ide da fudbaleri imaju relativno kratke profesionalne karijere, jer se većina povuče iz sveta fudbala do sredine tridesetih godina života. Zato je normalno da u toj, kratkoj, karijeri zarade novac koji bi im omogućio normalan život i nakon ‘penzionisanja’. Kada se povuku iz profesionalnog fudbala, samo najbolji se mogu nadati da će ostati u svetu sporta. Čak i fudbaleri poput Nila Veba (Notingem Forest, Mančester Junajted…) , čija je karijera trajala do 1990-ih, skoro 20 godina, je došao u situaciju da u jednom periodu radi kao poštar, a Kit Gilespi (Mančester Junajted, Njukasl, Blekburn, Šefild Junajted…) je prošle godine bankrotirao. Mnogi smatraju da su ovakve priče posledica njihovog raskošnog načina života, belih kožnih odela i nerazmišljanja o budućnosti, pa samim tim i ne treba žaliti takve slučajeve. Ipak, treba uzeti u obzir da su tek u poslednjih par godina vrhunski fudbaleri postigli taj nivo finansijske sigurnosti da ne moraju da razmišljaju o tome šta će biti nakon završetka karijere.
Zanimljivo je i da fudbaleri zarađuju mnogo manje od nekih drugih sportista. Zarađuju manje od vozača Formule 1, manje od boksera koji nekada i za jedno veče mogu da zarade milione, manje od zvezda NBA lige i zvezda američkog fudbala. Treba još napomenuti da su, u današnje vreme, vrhunski sportisti na neki način zaduženi za zabavljanje posmatrača, isto kao što to rade muzičari ili glumci. Glumci zarade i po 20 miliona po filmu, pa se nameće pitanje da li su plate fudbalera zaista toliko nepodnošljivo visoke? Vrhunski fudbaleri su ono sto publika i želi da vidi kada plati ulaznicu, a sam fudbal se pretvorio u industriju zabave. Igrači su ono što pokreće celu tu industriju i igru, pa je normalno da njima odlazi najveći deo novca koji se u tom biznisu zaradi. Mančester Junajted zaradi oko 3 miliona funti po meču na domaćem terenu, samo od ulaznica i ljudi koji žele da vide njihove ‘zvezde’.
Preuzimajući rizik da mnogi od vas ne vole Đoleta Balaševića, navodim njegove stihove “Drago mi je zbog mog starog, što sam bez škole krenuo od dole i post'o car. U ime sporta ja sam glavi rekao zbogom, pa sam slavu stekao nogom. Takva smo sorta, brdo love kvari nas lako, i onda đonom startuje svako. I nema "Driblaj", i nema "Dodaj!", već samo ima: "Dobro se prodaj". Zbogom davni ideali. Manje mi smeta prvenstvo sveta neg' prazan džep.”
Kada se govori o visokim platama fudbalera, luksuznom životu, žurkama, skandalima, ne sme se zaboraviti da je do takvih pojava u svetu fudbala došlo tek u poslednjih 20 godina. Sa druge strane, tačno je da su se i zahtevi sporta vremenom povećali. Biti fudbaler nekada i sad svakako nije isto, danas bavljenje fudbalom podrazumeva mnogo veću fizičku spremnost, kao i veča odricanja. U tom smislu je razumljivo da su i plate porasle, samo je pitanje do koje mere. Nekad se stiče utisak da se klubovi i sponzori utrkuju ko će kupiti skupljeg igrača i oboriti rekord, jer se klubovima takva investicija isplati, jer ponekad je čak i prodaja dresova dovoljna da se povrati uloženi novac. Real Madrid je Kristijana Ronalda platio 80 miliona funti, a od prodaje dresova sa brojem 9, zaradili su 100 miliona. Nedavno je Murinjo izjavio da je Ronaldova sadašnja cena milijardu evra. Naravno da je ovo rečeno da bi se potencijalni kupci povukli, i ova izjava je zapravo značila da Ronaldo nije na prodaju, ali da li ćemo zaista doći u situaciju da jedan igrač košta čitavu milijardu evra? Moje mišljenje je da se klubovima isplati da daju veoma visoke plate fudbalerima-zvezdama, jer najveći klubovi zarađuju više nego što troše na honorare svojih igrača, a taj novac su i zaradili zahvaljujući njima. Ekonomsko pravilo je da cenu svake robe formira tržiste, tj. ponuda i tražnja, a to odnosi i na cenu igrača. Ovo znači da potražnja postoji, i da postoje ljudi koji to mogu da plate. Dakle, ekonomski gledano, paradoksa nema, ono što ostaje je moralni aspekt i pitanje - gde fudbaleri gube sebe kao sportiste, i postaju zvezde kojima je fudbal na poslednjem mestu?
Preko Ramena