Francesco Petrarca

[Marko 75]

Frančesko Petrarka rođen je u Arecu u Toskani. Sin je Pietra di Parence, koji je bio beležnik u Firenci i koji je sebe prozvao Petrako (Petrarka je kasnije uzeo humanistički oblik ovog imena), i majke Elete Kaniđani. Detinjstvo je proveo u Inčizi, Avinjonu i Pizi. Studirao je pravo na univerzitetu u Monpeljeu i u Bolonji. U Avinjonu je kasnije radio kao dvorski savetnik, a na papskom dvoru uspeo je da se istakne naročito svojom rečitošću, odličnim poznavanjem klasične kulture i svojim prvim pesmama na toskanskom narodnom jeziku. Za njegov boravak na dvoru vezuje se i susret sa Laurom (kako tvrdi sam Petrarka, sreli su se 6. aprila 1327). Godine 1330. postao je kanonik što ga je obavezivalo na celibat, ali nije morao da se zaredi, ali to ga nije sprečilo da ima dvoje dece. Putovao je, učestvovao u javnom životu, a uz to se bavio i književnošću. Bio je izaslanik pape i mnogih važnih ljudi svoga doba, a bavio se i diplomatijom. Bio je i kulturno-politički posrednik između dva najvažnija politička centra toga doba u Italiji, između Venecije i Milana. Osmog aprila godine 1341. krunisan je lovorovim vencem na Kapitolu u Rimu. Bio je, dakle, poeta laureatus još pre nego što je napisao mnoga dela po kojima je kasnije bio poznat. Veoma teške godine za Petrarku bile su četradesete godine kada su preminuli su neki za njega veoma važni ljudi, među njima i Laura (6. aprila 1348). Umire u Arkvi.

Wikipedia

 

[Marko 75]

Hajdete bolne rime

Hajdete bolne rime

Haj dete bolne rime tvrdom kamu
što mi u zemlji milo blago skriva,
odzvat će vam se s neba, premda sniva
tijelo joj skrito u samrtnu jamu.

Recite da mi teško živjet samu
i plovit ovim strašnim morem biva,
pa plod joj slave skupljam sa svih njiva
i za njom idem krok po krok u tamu.

O njoj živoj i mrtvoj samo zborim,
dapače samo živoj, sad besmrtnoj,
neka je svatko voli i upozna.

Molim je kada za smrt moju dozna,
koja je biku, nek upravi put moj
k sebi, da kraj nje u nebu se stvorim.

 

[Marko 75]

Iz kojeg dijela neba

Iz kojeg dijela neba

Iz kojeg dijela neba i iz koje
zamisli Narav uzor je uzela
za milo lice, u kojem je htjela
da tu pokaže rajske moći svoje?

Takove zlatne kose zar postoje
u šumskih vila i nimfa iz vrela?
Još mnoga (krepost u njoj se je srela,
a najviša je uzrok smrti moje.

Božanstvenu ljepotu zalud ište
tko njene oči još vidio nije,
kad blagi pogled okreće i njiše.

A kako ljubav i liječi i bije,
zna tko nju vidje kad milo uzdiše
i milo zbori i milo se smije.

 

[Marko 75]

Što ćutim

Što ćutim


Što ćutim, što je, ako ljubav nije,
Al ako je ljubav, bože što je ona?
Ako je dobra, zašto je zlu sklona,
Ako je zla, zbog čega slatka mi je?

Gorim li od sebe, čemu plač i tužba,
Kriv li sam tome, malo jauk vredi.
O žrtva smrti, slatkoćo u bedi,
Ako vas neću, čemu ste mi družba?

Al ako vas hoću, zdvajat nemam prava,
Suprotni me vetri, kroz šumu i besnoću,
Teraju u čamcu vrh bezdana plava.

Slab razbor i gresi razlog su mi seti,
Tako da neznam sam stvarno što hoću,
Te se znojim zimi a cvokoćem leti.

 

[Ana_ana]

Ta blaga duša što putovat treba

TA BLAGA DUŠA ŠTO PUTOVAT TREBA


Ta blaga duša što putovat treba
u drugi život, prije hore zvana,
bude li tamo dužna čast joj dana,
u najdičnijem bit će dijelu neba.

Između Marsa stane li i treće
svjetlosti, Sunce pasti će u sjenu,
jer da bi mogle motrit lijepost njenu
blažene duše njojzi hrlit sve će.

Pod četvrtim li svodom bude stala,
tri ostale će manje lijepe biti,
a samo njoj će pripast čast i hvala;

u petom krugu neće boraviti;
znam, bude li se dalje uspinjati,
Jupitra sjaj će i svih zvijezda skriti.​

 

[Ana_ana]

Mladjahnu ženu pod svežim lovorom

Mladjahnu ženu pod svežim lovorom

Sveže slatke vode u bistrome toku,
Gde je udove lepe
Kupala ona što mi se jednina gospom čini
Sećam se toga uz uzdahe slepe
Stub svom lepom boku;
Trave i cveće koje suknjom širokom,
Ljupkom je pokrila,
I nedrom koje andjeoski svetli;
Vazduše vedri i sveti,
Gde Amor mi srce otvori lepim okom:
Svo slušajte, sluhom duše jedne,
Ove moje reči, bolne i poslednje.
Ako takvu sudbu svi za mene ištu,
I ako nebo s tom namerom dela,
Da mi Amor sklopi oči u suzama,
Nekakva milost nek mi ostatke tela
Sahrani medj’ vama,
A duša gola nek ide nebeskom boravištu;
Manje će surova biti smrti tama,
Ako tu nadu puku
Nosim u ovom opasnom koraku;
Jer duh na izmaku
Ne bi nikad mogo u mirniju luku
Niti u grobnicu mirniju
Pobeći od izmučenog tela i kostiju.
Možda će opet vreme da se otka
Kad će na mesta već znana
Vratiti zverka pitoma i krotka;
I tamo, ona gde me je videla
Blagoslovenog dana,
Pogledom punim radosti i želja
Tražeći mene; i, o, neveselja!
Ko zemlju da već me skriva kamen goli
Kad vidi, nek Ljubav nadahne jako,
Da uzdahne, tako
Nezno da milost za mene izmoli
I uzdhom nebo da savlada celo,
Brišući sebi oči lepšim velom.
Sa lepih grana je letela
(Slatka sred uspomena)
Kiša cveća na bedra njena;
A ona je sedela
Skromna u tihoj slavi, tu
Oblakom ljubavi već pokrivena;
Neki cvet joj pado na haljina rub,
Neki na letenice plave što je krase,
Što kao biser i ko zlatna vatra
Behu onog dana kada je posmatrah;
Neki je pado na zemlju, neki u talase,
Neki je nastavljao zrakom da krstari
Kao da kaže: Tu Ljubav gospodari!.
Ko zna po koji put, i tada
Uzviknuh prestravljeno
Ona se u raju rodila, verujem!
Zaboravom tako me ispuni i savlada
Ponašanje božansko njeno
I lice i osmeh i glas koji čujem,
Od stvarnog me sveta
Odvojiše tako
Da rekoh, s uzdahom koji me potresa:
Kada sam ovamo dospeo i kako?
Misleći da sam u nebu, a ne tamo gde jesam.
I tako volim, od onih vremena,
Livadu tu, da drugde mira nemam.
Da imaš pesmo, lepote koliko žudiš
Mogla bi hrabro
Izaći iz šume i živeti izmedju ljudi.​

 

[sendi]

Ja nemam mira

Ja nemam mira, a u rat ne hrlim;
Leden a gorim, plašim se i nadam;
Po nebu letim, a na zemlju padam;
Ne hvatam ništa, a svijet čitav grlim.
Amor me kazni da sred uza stojim
Nit omču driješi, nit okove steže,
Nit da me smakne, niti da odveže,
Neće me živa, ne smatra me svojim.
Bez vida vidim, nijem glasa ne gubim:
Umrijeti žudim, a pomoći tražim,
Sebi sam mrzak, a drugoga ljubim.
Nit mi se mrije, niti mi se živi,
Smijem se plačući, žalošću se snažim.
Ovakvom stanju vi ste, gospo, krivi.


Sad oplakujem

Sad oplakujem svoje prošle dane,
jer smrtnoj stvari ja sam ljubav dao,
imađah krila, letjet nisam znao,
da dobar primjer od mene ostane.
Besmrtni kralju neba, koji mane
sve moje vidiš i moj život zao,
nemoćne duše nek ti bude žao
i milost tvoja da se nad njom gane.
Pa ako živjeh burno i opasno,
da miran umrem; i ako na svijetu
boravih ludo, da bar odem časno.
Za ovo malo još života moga
i na samrti daj mi ruku svetu:
ti znaš da nemam nade u drugoga.

 

[Honey5]

Što ćutim





Što ćutim, što je, ako ljubav nije,
Al ako je ljubav, bože što je ona?
Ako je dobra, zašto je zlu sklona,
Ako je zla, zbog čega slatka mi je?

Gorim li od sebe, čemu plač i tužba,
Kriv li sam tome, malo jauk vredi.
O žrtva smrti, slatkoćo u bedi,
Ako vas neću, čemu ste mi družba?

Al ako vas hoću, zdvajat nemam prava,
Suprotni me vetri, kroz šumu i besnoću,
Teraju u čamcu vrh bezdana plava.

Slab razbor i gresi razlog su mi seti,
Tako da ne znam sam stvarno što hoću,
Te se znojim zimi a cvokoćem leti.

 

[erinija]

LII

Ne svide se više svom dragom Dijana
Kad je, sličnom zgodom, svu golu video
Divno, kako hladna voda je obliva.

Ne meni pastirka iz planinskih strana
U času ljupki kad natapa veo,
Što joj plavu kosu od vihora skriva;

I učini sad, kad nebo plamen plavi,
Da ja sav drhtim od leda ljubavi.

 

[Honey5]

XXXI



Ta blaga duša što putovat treba

u drugi život, prije hore zvana,

bude li tamo dužna čast joj dana,

u najdičnijem bit će dijelu neba.

Između Marsa stane li i treće

svjetlosti, Sunce pasti će u sjenu,

jer da bi mogle gledat lijepost njenu,

blažene duše njoj hrlit sve će.

Pod četvrtim li svodom bude stala,

tri ostale će manje lijepe biti,

a samo njoj će pripast čast i hvala;

u petom krugu neće boraviti;

znam, bude li se dalje uspinjala,

Jupitera sjaj će i svih zvijezda skriti.