Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Statusni simboli severne evropske države Finske nisu više samo Laponci, irvasi, finske saune i potomci Deda Mraza već mobilni telefoni “nokia”, finska votka i pivo, fudbalerke, putnički brodovi za kružne ture Baltičkim morem i izleti u ruski Petrovgrad. Finska je veoma lepa i atraktivna, a najviše po snegu i belim noćima, kada sunce zalazi u deset sati uveče, i ledu, koji ume dobro da okuje more i brodove.
Helsinki je danas moderna metropola, 2000. izabran je za jednu od devet evropskih kulturnih prestolnica, sa 13 pozorišta, 22 crkve, 9 muzeja i univerzitet. Sa samo 550.000 stanovnika prestonica Finske danas je i svetska metropola tehnološkog razvoja, jer ima najviše internet konekcija i mobilnih telefona po glavi stanovnika na svetu.
Po nekim teorijama Finci su potomci Mongola, ali istorija tvrdi da su Šveđani mnogo više uticali na stvaranje njihove kulture. Jer je 1550. godine, upravo, švedski kralj Gustav Vasa naredio da se na jugu Finske podigne grad. Hteo je da parira Rusima i Estoncima i kraljevskim dekretom trgovci iz Ekenesa i drugih varoši prisiljeni su da se presele u grad koji je kralj Gustav nazvao Helsingfors.
Za svega 500 godina Helsinki je od švedskog ribarskog sela i male trgovačke stanice, preko ruske "rezervne prestonice" izrastao u moderan grad. Finci su nekada bili nomadsko pleme bez države, pa narod lovaca, seljaka i "švedskih konjušara", a danas su najvredniji i najbogatiji narod ne samo Skandinavije, već i Evrope, i šire. Helsinki je ogledalo tog naroda, koji je dobio državu 1917. godine.
Helsinki je neobično lep grad. Velike art-nuvo zgrade, neoklasicizam, neorenesansa, barok, gotika, ali i moderna umetnost samo su neki od stilova arhitekture vidljivih na licima njegovih građevina. Simbol građevinskog dizajna je palata Finlandrija, sagrađena 1971. godine na obodu zaliva Toolo.
Najfrekventnije mesto u gradu je Senaatintori, trg koji ima pešačku zonu, kojom dominira moćna crkva Svetog Nikole u belom mermeru, koju su gradili Rusi, a Finci su, inače, protestanti. Pored hrama je finski Parlament, a trgom dominira statua ruskog cara Aleksandra II, koji ima svoj obelisk i u luci.
Pijačni trg Kauppatori, sa malom zatvorenom tržnicom, takođe, putniku namerniku skreće pažnju, jer u njoj Finci nude čuveni losos i tunu, finsku votku i pivo, ali i makara kobasice, lutke Laponaca ili Samija, kako oni sami sebe zovu, male losove i irvase, lokalne rukotvorine, skupcena krzna i raznorazne rezbarije.
Zaštitni znak grada je ljupka sirena Havis Amanda u fontani, sagrađena još davne 1908. godine. Izvajala je poznata i cenjena finska umetnica Vile Valgren, inače Šveđanka poreklom. Statua je u narodu poznata i kao Manta, deo duše samih Finaca. I najbolji restoran Helsinkija, koji služi poznate riblje specijalitete iz Baltika, zove se isto kao sirena, Havis Amanda.
Ostrvska tvrđava Suomenlinna izgrađena je pre 250 godina izvan luke, ali do nje se stiže trajektom iz centra grada. Na ostrvu Katanajoka nalazi se ruska pravoslavna crkva posvećena Uspenju presvete Bogorodice. Pažnju privlači svojim crvenim ciglama i vizantijsko-ruskim stilom. Ona je projekat petrogradskog arhitkte A. M. Gornostajeva. Čudotvorna ikona Bogorodice Kazanjske, koja se nalazi u hramu, biser je ikonopisanja ruske škole.
Crkva u steni Temppeliaukio Kirkko najpoznatiji je protestanski hram i jedan od deset najneobičnijih na svetu. Sagrađen je 1969. godine u steni usred stambenog naselja, da se ne bi narušio graditeljski ambijent i služi i kao koncertna dvorana.
Obavezno treba videti i južni deo grada, Johanneksen Kirkko, neogotičku crkvu Svetog Jovana, otići do Jana Sibelijusa u bronzi na severu, Narodnog teatra, videti Olimpijski stadion sa statuom Pava Nurmija kako trči nag. Posebno su atraktivni zoološki vrt Korkeasaari i zabavni park Linnanmaki.
Prestonica Finske nije baš sjajno mesto za šoping, jer je skupa. Međutim, ako želite da imate orginalnu finsku garderobu, možete je naći u Aleksandrinoj ulici u centru grada. Prošetajte se glavnom ulicom, Pohjoisesplanadi, i svratite u butike i dućane.
Za gladne posetioce Helsiki ima čak 700 restorana, sa izuzetno kvalitetnom morskom ribom i specijalitetima od mesa. Uz uzvik "Kippis!" ("živeli!") pije se hladno finsko pivo, u bilo koje doba dana.
Od švedskog ribarskog sela i male trgovačke postaje, preko ruske "rezervne prestonice", do savremenog high-tech grada po meri čoveka, za svega 500 godina. Od nomadskog plemena bez države, do ponosne prestonice drčnog naroda surovog Severa. Helsinki je prevalio veliki put za kratko vreme, i sada može da služi samo kao svetionik drugima. Svetionik koji pokazuje kako i kuda treba stremiti...
piše: Žikica Milošević
Nije ova priča počela tako davno, jasno vam je iz predgovora. Počela je negde tamo, u dubinama XVI veka, kada su Finci bili smatrani narodom lovaca, seljaka i "švedskih konjušara". Biti Šveđanin - e, to je već bilo nešto. Biti Finac - paa... ne baš nešto prestižno. Njihov nerazumljivi jezik nije imao pismenost, i Šveđane, u čijoj su se državi Finci nalazili, uz mnoge druge narode Baltika (Estonce, Letonce, Litvance, Ruse, Poljake), nije mnogo "tangiralo" da se bakću finskom problematikom. Imali su oni velikih, mnogo većih briga. Bili su regionalna sila Severa broj 1. Učestvovali su u Stogodišnjem ratu. Opsedali su čak i Minhen. Duboko su ulazili u evropski kontinent.
A onda je, 1550. godine, švedski kralj Gustav Vasa naredio da se na jugu Finske napravi grad. Želeo je Gustav da napravi rivala Talinu, hanzeatskom gradu Baltika koji je tada u okolini bio najjači. Čudi, ili, kako ih danas nazivamo, Estonci, bili su prevejani trgovci i dobre zanatlije, i ova kraljeva odluka nikako ne može da nas začudi. Naravno, tada su kraljevi bili vrrrlo moćni: jednim kraljevskim dekretom, trgovci iz Ekenesa (Ekenäs), i par drugih gradova bili su prisiljeni da se presele u ono što je Gustav nazvao Helsingfors.
I više od 200 godina je Helsingfors, iako šesti grad u Fisnkoj po tradiciji i starosti, (uzgred, svih šest gradova osnovali su Šveđani! Finci su živeli isključivo po selima!) bio zabačeni gradić usnulih trgovaca na vetrovitom, kamenitom poluostrvu. A onda, 1809. godine, porazom Šveđena, Finskom su zavladali Rusi. Rusiji je trebao grad koji će biti njihova rezervna luka na Baltiku. Dapače, koji će biti njihova rezervna "severna prestonica". Nakon što je "prorubio prozor u Evropu", sagradivši Sankt-Peterburg u delti Neve, Petar Veliki je ostavio zaveštanje ruskim carevima da se šire na Baltičkom moru. Helsingfors je izabran da bude taj - ne samo zbog blizine "Uže Rusije", već i zbog masivne švedske tvrđave na moru, poznate danas kao Suomenlina (Suomenlinna), koja se nalazi na ostvrcetu odmah izvan luke. I tako, 1812. godine, prestižni Turku (švedski Obo (Åbo), nakon što je potpuno izgoreo, izgubio je svoj dugo čuvani status ponosne finske prestonice. Rođen je ruski Heljsingfors.
Razorni požar iz 1808. godine omogućio je da se Helsinki ponovo izgradi, u ruskom imperijalnom stilu. Nemački arhitekta karl Ludvig Engel, kao i lokalni arhitekta Johan Albreht Erenstrem, latili su se projekta. U kasnom XIX veku, i početkom XX veka, Rusi grade železnicu, a grad postaje veliki industrijski centar, izgledom "imitirajući" Sankt-Peterburg. Velike art-nuvo zgrade odražavaju bogatstvo grada, a Helsinki doživljava pravi umetnički procvat na prelazu vekova. Renesansu finske muzike i kulture označavaju takvi umetnici, kao što je čuveni kompozitor Jan Sibelijus, ili pesnik Aleksis Kivi. A onda dolazi bura: Oktobarska Revolucija u Rusiji imala je svoju epizodu i u ovom delu Ruskog Carstva. Finska proglašava nezavisnost, 1917. godine, po prvi put u svojoj istoriji, i od tada je stalno nezavisna zemlja. No, sukobi nacionalista i komunista prelivaju se i u ovu zemlju, iako nezavisnu, i nastaje krvav građanski rat, iz koga nacionalisti, uz podršku intervencionista, pobeđuju. Finci pozivaju rođaka nemačkog cara da preuzme presto finskog kraljevstva, ali Kajzer gubi tlo pod nogama i u samoj Nemačkoj, te Finska postaje silom prilika - republika! Helsinki postaje dinamičan grad nezavisne Finske... Staljin 1945. godine, iz čudne "samilosti", ostavlja Finskoj i nezavisnost, i višepartijski sistem, uz uslov da postane izrazito socijalna država, i da "za sve pita SSSR". Finska se brzo razvija, i zahvaljujući svojoj neutralnoj, vanblokovskoj poziciji, 1952. godine organizuje Letnje Olimpijske igre u Helsinkiju. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, nastaju mnoga predgrađa finske prestonice, a građani slave tzv. "Duh Helsinikija", pod ovim izrazom smatrajući svoju neutralnu poziciju; grad postaje centar mnogih međunarodnih događaja, od velikih svetskih političkih samita, do svetskih izložbi pasa... Danas je ovaj prijatan grad prestonica zemlje koja je prva na listi zemalja bez korupcije (kako to samo nestvarno zvuči kada se sluša sa ovih prostora!), i ima veoma brz tehnološki razvoj. Sada je Finska jedna od high-tech zemalja severne Evrope, sa najviše Internet konekcija (8. na svetu) i (posebno!) mobilnih telefona po glavi stanovnika. (Ko još nije čuo za Nokiu?) Uzgred budi rečeno, iako ovaj grad ima svega 555.000 žitelja, ovo je grad sa najbržim rastom u Evropi, posle irske prestonice, Dablina... Dovoljno za početak? A sada, krenimo dalje, krenimo u detalje. Krenimo u obilazak!
Obilazak pešice
Recimo, pre svega, jednu stvar. Finska je veoma skupa zemlja. Karte za gradski autobus su skupe, metro još i više. Pa šta nam onda preostaje, ako želimo pametnije utrošiti novac, na neku kafu u luci, finsko pivo, ili koji specijalitet u prestižnijem restoranu? Hodanje! Predlažemo vam da grad obiđete sa nama pešice! Kada Finci prelaze more (zamrznuto, naravno) skijama ili peške, možemo i mi, bogme! To smo i učinili, i tu avanturu preporučujemo svima, jer je osećaj zaista neponovljiv... Samo, pazite se da ne hodate ispod mostova, jer tu je led tanak! Inače, ovaj vid "transporta" omogućiće vam da vidite najlepša ostrva u okolini, sa drvenim mostićima i vikendicama, još iz vremena dok je Lenjin kovao planove kako da svrgne dinastiju Romanovih...
Krenimo u avanturu!
Početak svih početaka u Helsinkiju nalazi se na Senatskom trgu (Senaatintori). Nećemo vas pitati gde ste odseli, u kom kraju grada vam je hotel... Da li ste prepešačili more od Espoa, ili se dovezli taksijem do centra, od daleke Vante (Vantaa), gde je smešten i helsinški aerodrom, za koji kažu da je jedan od najlepših i najuređenijih u svetu... Jednostavno, započnimo avanturu zvanu Helsinki baš ovde, gde je i najlepše! Senatski trg je i "zvanično" i "nezvanično" sedište Helsinkija; pešačka zona kojom dominira moćna Crkva Svetog Nikole, sva u svečanom belom, i sva klasična da klasičnija ne može biti. Čak je i njena unutrašnjost, iako ukrašavana u luteranskoj jednostavnosti, monumentalna i svečana. Postoje mnogi načini da se uverite da Bog postoji, ili da bar takvo što pomislite. Jedan od njih je raskoš katoličkih crkava, i posvećenost reprezentaciji boga na zemlji putem raskoši... Tim putem uglavnom su se kretale romanske zemlje, njihove kolonije, kao i Austrijanci i Bavarci u svojoj Kontrareformaciji. Drugi put je da se odmaknete daleko u mistiku prvih obreda, i mistiku nedostatka svetla, koju upražnjavaju pravoslavci... Ima i trećeg puta, takođe "mračnog": to je germanska i francuska gotika, gde se Bog oseti mistično... Ali, Sveti Nikola nam progovara drugojačije: jezikom svetlosti i svečanosti. Ovde se, u ovoj crkvi, osećate kao mali dečak u belo, svečano jutro; i čini vam se da vas neko tapše po ramenu i govori kako će sve biti dobro... Zaista sjajan osećaj, posebno nepoznat nama sa ovih prostora, naviknutih na religioznu mistiku. Mnogo mladih uvek sedi na stepenicama ispred Nikoline crkve, a što se vreme više bliži letnjem, gužve na stepenicama su sve veće... ali, ne dozvolite da vam to omete fotografisanje ovog prelepog zdanja! Inače, Senatski trg je podignut kada je prestonica pokrajine Finske premeštena iz Turkua, starog i ponosnog drvenog grada koji je za tili čas izgoreo, u Helsinki, da bi bio bliže "sigurnoj" i čvrstoj ruci "Majke Rusije". Građen je u prepoznatljivom ruskom neoklasicističkom stilu, toliko voljenom posle otkrića arheoloških nalazišta, da se tih godina (a reč je o 1812. godini), i nije moglo nikako drugačije graditi. I ako vas neki kadrovi filma "Onjegin" podsete na ovaj trg, i Petrograd, nemojte se čuditi: i sam Puškin živeo je u to doba... Takođe, dominanta ovog mesta je i statua ruskog cara Aleksandra II (postavljena 1894.), čije je ime ispisano latinicom: Alexander II. Zašto je to tako, ne znamo, ali su nas domaćini uveravali da je Aleksandar toliko poštovao Fince, da im je dao da njihova (protestantska) crkva bude veća i "centralnija" od pravoslavne, i da je zbog poštovanja prema Fincima svoje ime na spomenicima pisao na latinici i latinskom jeziku. Finci mu to nisu zaboravili, kao ni autonomiju koju im je dao: spomenik nikada, ni posle dobijanja nezavisnosti, nisu sklonili. Ipak su ga voleli... Ili su, jednostavno, bili razumni ljudi...
Kauppatori
Nešto dalje, nalazi se i čuvena pijaca, koja je dala i ime trgu koji se, zapravo, nalazi u samoj luci. Definitivno, ovo bi mogla biti i sledeća "stanka" za vas koji obilazite Helsinki pešice. Sezonsko voće, sveža riba, i makkara (kobasice) koje se uveliko peku, obeležavaju Kauppatori (Pijačni trg). Lutke Laponaca (Samija, kako oni sami sebe zovu), mali losovi i irvasi, lokalne rukotvorine i laponski šeširi, raznorazne rezbarije... Sve je to moguće kupiti na ovom trgu, trgu koji je posebno živ u vreme letnjih "belih noći", kada sunce zalazi oko ponoći, i "ustaje" na svoj radni zadatak već oko 2 ujutro... Tada postoje i "noćne smene" prodavaca, a videćete da, osim organizacije i cenjkanja, velike razlike između skandinavskih, balkanskih i orijentalnih tržnica i ne postoji.
Inače, Kauppatori je okružena nekim od najlepših zgrada Helsinkija iz XIX veka, iz doba ruskog građevinarstva, koje je, posle ukidanja kmetstva, dobilo novi zamajac u vidu preseljenja bivših kmetova u gradove. Odjednom se stvorio, praktično u nekoliko decenija, ogroman gradski potencijal radnika, koji su carevi vešto iskorišćavali u svrhu izgradnje lepog. No, ta silesija radnika, nezadovoljnih platama, već je početkom 20. veka počela sa kovanjem planova o revoluciji... A dalje znamo šta je bilo. No, manimo se revolucija - posebnu pažnju treba obratiti na ljupku sirenu po imenu Havis Amanda, okruženu fontanom, koja doduše, zimi i ne radi, iz objektivnih razloga. Fontana sa sirenom nalazi se tek koji metar zapadno od pijace, a postavljena je u luku 1908. godine, kada ju je napravila jedna od najvoljenijih finskih umetnica, Vile Valgren (inače, Šveđanka po poreklu, što je u Helsinkiju sasvim uobičajeno; jer je švedski jezik toliko prisutan na ulici, da se ponekad zabunite oko mesta na kome ste..). Statua Havis Amande, takođe u narodu poznata i kao Manta, (prosto, Finci teško izgovaraju "d" i "g"!) postala je, vremenom, i simbol samog grada Helsinkija, njegov zaštitni znak, ispred koga se stvaraju redovi za slikanje... Može se čak reći da je Manta postala deo duše samih Finaca, kao i simbol cele celcate Finske... Najbolji restoran Helsinkija, koji služi riblje specijalitete iz Baltika, zove se isto kao i voljena statua, Havis Amanda, i ne propustite ga; meni dana košta od 15 do 17 eura po osobi. Nadalje, obalom Baltika preporučujemo da se spustite do istočne strane Južne luke (Eteläsatama, Södra hamnen), i prođete pored elegantne Predsedničke palate (prepoznatljive po državnoj zastavi Finske, koja, osim plavog krsta na beloj podlozi, ima i zlatnog lava na crvenoj podlozi, u sredini), kao i Parlamenta Helsinkija; obe veoma "carske" i neoklasične. Tu je i nezaobilazni stub sa ruskim dvoglavim orlom, ponovo posvećen voljenom caru Aleksandru II, takođe neuklonjen posle nezavisnosti... i "parkirani" jedrenjak u luci, koji zimi "uvuče u sebe" svoja jedra, i ostane zarobljen masom ledenih santi... Uostalom, i cela Južna luka je, iako centralno mesto za isplovljavanje putničkih brodova ka raznim destinacijama na Baltiku, cele zime okovana ledom. Ali, saobraćaj se odvija redovno, bez kašnjenja. Kako? Ispred putničkih brodova uvek ide po jedan ledolomac, a kada se putnički (ogromni, beli) brodovi udalje, led ponovo osvaja zaliv, i "rane" u ledenoj kori brzo zarastaju...
Uspenska Saborna crkva
A onda, posle šetnje lukom, dolazimo na njen rub, na ostrvo Katanajoka (Katanajokka), spojeno sa kopnom, na kome se nalazi ruska pravoslavna crkva posvećena Uspenju presvete Bogorodice. Uspenski sabor, kako kažu Rusi, ili Uspenskin Katedraali, kako je Finci nazivaju, ne bi se postidela da bude ni negde nasred Crvenog trga; sa svojim crvenim ciglama i vizantijsko-ruskim stilom. Projekat petrogradskog arhitkte A. M. Gornostajeva, ova velelepna i veoma fotogenična crkva je natkriljena zlatnim "ukovicama", i prekrasno ukrašena ikonama. Završena je 1868., a u njenoj unutrašnjosti možete sresti veoma ljubazne vodiče, koji će vam na ruskom objašanjavati istorijat ikona... Čudotvorna ikona Bogorodice Kazanjske, koja se nalazi(la) u hramu, biser je ikonopisanja ruske škole; ne zaboravite da pripalite sveću, ako ste vernik, i ako ste pristalica (ove) vere...
Nešto dalje, nalaze se tržnice, restorani u luci, poznati po ribi i morskim plodovima, svi od bordocrvenih cigala, u skandinavskom stilu.
Crkva u steni (Temppeliaukiokirkko)
Crkva u steni, ili kako bi to Finci "prosto" rekli, Temppeliaukiokirkko, projektovana je 1969. godine, u jeku raznoraznih revolucija, od onih seksualnih, preko političkih, šezdesetosmaških, pa do arhitektonskih. U tom smelom i nemirnom dobu, kada je sve i svašta bilo dozvoljeno probati, braća Timo i Tuomo Suomalainen su se odlučili da projektuju crkvu koja će biti sferičnog oblika... Hajde da je to bilo u Braziliji, ili Čandrigaru, ili negde na pustom mestu, zgodnom za takvo što... nego su braća Suomalainen zamislili da se crkva smesti unutar veoma tvrde stene na jednom trgu, usred urbanog jezgra Helsinkija, koji se zove Taka-Töölö, i koji se može jednostavno prepoznati po tome što su sve zgrade upečatljivo bordocrvene boje i bez maltera na fasadama. Da "uprostimo", Crkva u steni nalazi se zapadno od ulice Mannerheimintie, i upečatljivog Manerhajmovog spomenika, a samo krov se može videti "od spolja". Naravno, nepotrebno je napominjati da je pravo zadovoljstvo i nepatvorena uživancija (ne u bogohulnom smislu!) prošetati se njenim krovom, koji je kombinacija trave, stenja i delića crkvene konstrukcije... No, vratimo se Crkvi. "Urezana" u čvrstu stenu, crkva ima kružni krov (ustvari poluloptasti) poluprečnika 24 m, pokriven bakrom. Braća Suomalainen su, kako smo rekli, izabrali jedan veoma čudan trg, na čijem središtu se izdizala stena visine 12 metara, i... nastala je ova neobična tvorevina, kojoj su i unutarnji zidovi od stena... Crkva je postala prava atrakcija Helsinkija, iako je, kao i u slučaju Sidnejske Opere, na primer, bilo mnogo, mnogo više onih sumnjičavih, nego onih optimističnih u vreme njene gradnje. Zbog velike akustičnosti, služi i kao koncertna hala, nešto slično novosadskoj Sinagogi. Danas postoje mise na mnogim jezicima, tokom nedelje (misli se na sveti, neradni dan, a ne sedmicu...). Otvorena je za posete besplatno, i to od 10 ujutru do 8 uveče, osim sredom, kad radi sat vremena kraće, i subotom, kada radi 2 sata kraće.
Ostale atrakcije
E, ovde je vreme da se ponovo "zaokrene" ka zapadu, i dođe do poslovnog centra Helsinkija, u kome se nalaze modernije zgrade, za koje se ne može reći da nisu lepe, ali nemaju nekog posebnog značaja. No, samo brujanje živog polumilionskog grada, savršeno organizovanog, u kome ljudi zuje puni optimizma i tolerancije ka svetlijoj budućnosti, veoma je uzbudljivo. Iako Finska, rekosmo, nije baš sjajno mesto za šoping (osim, možda, Norvežanima ili Japancima - to su možda jedine dve nacije čije su zemlje skuplje od Finske), vredi obići i moderne robne kuće, u kojima se, doduše, nikada ne može kupiti alkohol zajedno sa ostalom "mešovitom robom". Naime, Vlada je zaključila da su joj stanovnici toliko skloni alkoholu, da bi slobodna prodaja ugrozila zdravlje i integritet nacije. U samouslugama možete kupiti samo pivo, i to podeljeno u 4 klase! Klasa I je, naravno, bezalkoholna, a ide se do klase IV, koja ima 7-8% alkohola. Dakle, normalno pivo je klase III, i njega ponajviše kupuju građani Finske. No, i tu ima začkoljica: susedni Šveđani nemaju veću klasu od 3% alkohola, tako da često putuju u Finsku da se "napiju k'o ljudi"... Finci imaju bolje rešenje, koje su u poslednje vreme "patentirali" i Danci i Šveđani, a ono se zove - Estonija! Talin, glavni grad "bratske" Estonije nalazi se tačno prekoputa Finskog zaliva, pa se za svega 25 eura može "preskočiti" zaliv i otići na bezgranične pijanke za male pare. Iako je Talin jedan od najlepših gradova Evrope, i veoma drevan, većina žitelja Helsinkija dolazi u Talin samo u luku, gde su Estonci mudro postavili lanac kafana, da im pijani Finci i ostali ne bi pravili pometnju po centru; Finci popiju, plate i odu na feribot, nikada ne upoznavši grad; kao što Srbi rade sa Segedinom, uostalom. Mislim, ne upoznaju ga.
Šta sledeće? ...Obići igrališta na kojima deca igaju hokej, kao mi fudbal "na male goliće", obići muzeje grada, ostrvo i tvrđavu Suomenlina, obići art-deko železničku stanicu... Videti Mannerheimov spomenik, i Prirodnjački muzej sa ogromnom skulpturom losa ispred... Otići na Sandstrand, najživlju plažu grada, zimi zaleđenu, a leti krcatu kupačima... Videti južni deo grada i Johanneskirkko, neogotičku Crkvu Svetog Jovana, prošetati se glavnom ulicom, Pohjoisesplanadi, otići do Sibelijusovog spomenika na severu, i videti Olimpijski stadion sa kontoverznom statuom golog Pava Nurmija kako trči... Ili pogledati najseverniji zoološki vrt u Evropi; kako vam je volja. Sve zavisti od vremena kojim raspolažete. A verujte, nikada vam Helsinkija neće biti dosta; poželećete da ostanete. Jer, ovde, na severu, sve je po meri čoveka, "sašiveno" tako da "ne žulja", a sve je, opet, zagledano podjednako i u prošlost i Kalevalu, i u budućnost i high-tech, u science fiction, koji sve više postaje stvarnost, a sve manje fikcija ovog društva... Finska je svetionik koji pokazuje kako može, i kako treba biti... Helsinki, njen najlepši grad, ponajviše.
Autonomna, demilitarizovana i jedonojezična pokrajina Finske, Alandska ostrva se nalaze u Baltičkom moru, na 40 kilometara od Švedske i 95 kilometara od finske obale.
Autorka: Ivana Konstantinović Izvor: B92
Mobilna telefonija, vodka, aurora borealis, bele noći, prepoznatljiva su obeležja današnje Finske. Prvi put su ovu zemlju otkrili švedski misionari 1155 kada je Finska postala deo Švedske. 1809. Švedska je predala Finsku Rusiji, a svoju nezavisnost Republika Finska proglasila je 6. decembra 1917.
Ruski uticaj oseća se skoro svuge u Helsinkiju, glavnom gradu Finske, inače najsevernijoj evropskoj prestonici. Spomenici ruskim državnicima, kao i karakteristična ruska arhitektura zapažaju se po celom Helsinkiju, što je razumljivo jer je ovaj grad samo oko 7 sati vozom udaljen od Sankt Peterburga u Rusiji, a vazdušnim i morskim putem još je bliži. Iako u Finskoj ima oko 1% pravoslavnih vernika, pored Luteranske evangelističke, državna religija je i pravoslavna.
Finska je prva država u Evropi u kojoj je 1906. uvedeno opšte pravo glasa, odnosno tada je i ženama dato pravo da glasaju na izborima i da budu birane. U celom nordijskom društvu, učestvovanje žena u politici postalo je svakodnevica, odnosno nešto što se više ni ne primećuje. U finskom parlamentu trenutno od ukupno 200 članova, 73 su žene.
Službeni jezici su finski i švedski. Po pitanju zaštita nacionalnih manjina, Finska je jedna od zemalja članica EU koja može služiti za uzor, budući da manjinskom stanovništvu, Šveđanima koji čine 6,2% stanovništva, garantuje teritorijalnu, političku i kulturnu autonomiju. Finsko zakonodavstvo, doduše, ne priznaje postojanje manjina, već dozvoljava razlikovanje po maternjem jeziku stanovništva. Šveđani, odnosno u bukvalnom prevodu sa finskog, oni koji govore švedski, uglavnom žive na Alandskim ostrvima, autonomnoj oblasti u okviru Finske.
Alandi
Alandska ostrva su autonomna, demilitarizovana i jedonojezična pokrajina Finske. Nalaze se u Baltičkom moru, na 40 kilometara od Švedske i 95 kilometara od finske obale. To je, ustvari, arhipelag od 292 mala ostrva, od kojih je 65 naseljeno. Na arhipelagu od 26.000 stanovnika 95% čine Šveđani, dok je samo 4,5 % Finaca. Na najvećem ostrvu, Fasta Alandu, živi oko 90% svih stanovnika Alanda. Glavni grad je Marieham, osnovan 1861. U ostrvskoj prestonici živi skoro polovina Alanđana. Alandska ostrva imaju široku slobodu u uređenju unutrašnjih pitanja i regionalno državljanstvo, odnosno zavičajnost. Švedska se kroz istoriju trudila i uspevala da pod svojom vlašću drži ova ostrva, jer se nalaze na trgovačkom putu koji su koristili Vikinzi.
Vratimo se malo u istoriju ovog arhipelaga, čiji strateški značaj najbolje opisuje i naziv KLJUČ ZA BALTIK, jer je sa ostrva moguća kontrola nad susednim kopnom, kao i čitavim Botnijskim i Finskim zalivom. Kao i Finska, i Alandska ostrva bila su u sastavu Švedskog kraljevstva do 1907, kada su mirovnim ugovorom potpala pod vlast Rusije. Tvrdi se da su pod vlašću Rusije, a kao deo Velikog vojvodstva Finske, Alandi imali poseban status, pri čemu su švedski zakoni i dalje ostali na snazi. U muzeju na Alandu može se videti koliki su uticaj ostavili ruski vojnici, dotle, da su čak i imena ulica bila pisana na ruskom jeziku.
Stratešku važnost Alanda možda najbolje ilustruje izjava Napoleona koji je na sastanku sa ruskim carem Aleksandrom I 1807. rekao da “svako ko drži Alandska ostrva, ima pištolj uperen u Štokholm”. Tako je i Rusija čim se dokopala Alanda, požurila da se na njima vojno utvrdi. U tom cilju, na istočnoj strani Glavnog ostrva Alanda, izgrađeno je važno rusko utvrđenje Bomaršund. Ono je odigralo važnu ulogu u Krimskom ratu, iako je taj sukob počeo na Crnom moru 1853. borbama Rusije i Turske. Britanija je bila saveznik Turske, a i Francuska je takođe imala interes da brani turska prava protiv Rusije.
Graham ROBINS, istoričar, kaže: "Mnogi ljudi ne znaju da je postojao severni front. Britanija i Francuska su mogle da napadnu Rusiju, mogle su da napadnu glavni grad Rusije Sankt Petersburg tako što bi sa velikom flotom ušle u Baltičko more i doplovile Finskim zalivom do Sankt Petersburga. Ali, na putu im je bila tvrđava Bomaršund, ovde na Alandskim ostrvima. Britancima je bilo bitno da pokažu da mogu da poraze Ruse, da dignu u vazduh jednu od glavnih tvrđava i to su uradili ovde".
Rusi tada nisu želeli da dozvole Britancima i Francuzima da iskoriste tvrđave, pa su počeli sami da ih bombarduju. Jedan britanski oficir koji je planirao kampanju na Bomaršund, inače kapetan britanske flote, svedok je tog bombardovanja, i uspeo je da preživi jer su ga spasle zidine ove tvrđave. To svedoči koliko su dobro bila sagrađena ova utvrđenja. Inače, Grejem Robins, potpuno oduševljen Bomaršundom, došao je iz Škotske da izučava to utvrđenje i za sada je uspeo da napravi kompjutersku rekonstrukciju čitavog utvrđenja na ostrvu.
"Ovo je jedini veliki poraz Rusa u području Baltičkog mora, a pokazalo se da britanska flota, zajedno sa francuskim vojnicima može da dođe ovde i digne u vazduh ruske tvrđave. 1855, kad su Britanci napali tvrđavu Svijabori kod Helsinkija, to je ostavilo veliki utisak na Ruse, a kad su 1856. pretili da napadnu Sankt Petersburg, to je bio još jači utisak. To je verovatno bio razlog zašto su se Rusi predali 1856. Događaji koji su pak bili bitni za Alandska ostrva, a admiral britanske flote je u pismu svojim komandujućim u Velikoj Britaniji napisao da Aland više nikada ne bi smeo da bude mesto za vojne baze jer je tako geostrateški važan u Baltičkom moru da bi Rusi mogli ponovo graditi utvrđenja i da bi to predstavljalo istu opasnost kao ranije. Njegove preporuke uvažene su u Mirovnom sporazumu u Parizu 1856. i Aland je proglašen demilitarizovanom zonom," kaže Robins.
Međutim, početkom XX veka, posle Rusko-japanskog rata, Rusija je izgubila svoju mornaricu u Baltičkom moru, tako da nije imala odbranu za gradove. 1905. i 1906. Rusija se ponovo zainteresovala za Alande i pokušava je da ih ponovo militarizuje, mada su ti planovi zaustavljeni. 1906. sagradili su radio stanicu na Alandima i počeli da prave nove mape Alandskih ostrva i okolnih voda.
Kenet Gustavson, vojni istoričar kaže: "Kada je počeo Prvi svetski rat, bilo je političkih mogućnosti da Rusija napravi nova utvrđenja na Alandima jer je bila na istoj strani sa Francuskom i Britanijom, ali Švedsku ovi planovi nisu interesovali i ništa nije rekla."
Na kraju Prvog svetskog rata Aland je imao velika vojna utvrđenja. 1917. Finska je proglasila nezavisnost, a Rusija je počela da povlači trupe. 1918/19 odlučeno je između Finske, Švedske i Nemačke da se Aland ponovo demilitarizuje, i 1919. sva utvrđenja su srušena, oružje je poslato u Finsku, a betonska utvrđenja dignuta u vazduh. Ali, kad su se pojavili znaci novog rata, Finska se zainteresovala za Alande jer su ta ostrva bila jedini most izmedju Švedske i Finske, jedini otvoren put Finskoj na zapad. Bilo je planova 1938. i '39. da Švedska i Finska zajedno podignu utvrđenja na Alandima, ali Sovjetski Savez to nije prihvatio. Međutim, Finska je dovela trupe na Aland i sve izgradila do 1940.
"SSSR je poslao nove brodove koji su patrolirali oko Alanda i cela finska obala bila je blokirana. Plan je bio da Finska izgubi kontakt sa Švedskom, sa zapadom, ali je plan propao jer je tokom rata postojala linija za konvoj severno od Alanda. Ruski avioni su nadletali Aland i bilo je najmanje 20 bombardovanja Alanda kao demilitarizovane zone. Posle zimskog rata, na proleće 1940, Finci su ponovo počeli da grade utvrđenja i priobalne tvrđave do leta 1940. Sovjetski Savez, Staljin i Molotov rekli su da ta izgradnja mora da prestane, i prestala je u julu i avgustu. Finci su povukli ljude i artiljeriju i na jesen sva utvrđenja su dignuta u vazduh, treći put," kaže Gustavson.
Na leto 1941. u tzv. finskom nastavljenom ratu sa SSSR, nove finske trupe došle su na Aland, izgradile ponovo utvrđenja, ali krajem rata, 1944, mirovnim sporazumom iz septembra te godine, dogovoreno je da se sve ponovo sruši i tvrđave su dignute u vazduh.
Kada je u pitanju političko utemeljenje alandske autonomije, i tu su međunarodni faktori imali veliku ulogu. Naime, kada je Finska proglasila nezavisnost 1917, na alandskim ostrvima, naseljenim uglavnom švedskim stanovništvom, oživeo je snažan secesionistički pokret, čiji je cilj bio pripajanje Alanda Švedskoj. Tada je izabrana i delegacija koja je švedskom kralju i vladi prenela želju 96% stanovnika ostrva za ujedinjenje sa matičnom državom. Mlada republika Finska nije želela da podrži te zahteve, već je predložila određeni oblik lokalne samouprave sa pravom da Alandi imaju sopstvenu legislativu. Tada je na brzinu pripremljen Zakon o automoniji Alanda, usvojen u Finskoj marta 1920. Međutim, stanovnici Alanda to nisu želeli da prihvate i radili su na ujedinjenju sa Švedskom, pa je otvoreno tzv. Alandsko pitanje. U rešavanju spora posredovala je Velika Britanija koja je i uticala da se čitava stvar prosledi novoosnovanom Društvu naroda. Pošto je ustanovljeno da je Društvo naroda nadležno za ovaj spor, Savet svetske organizacije 1921. potvrdio je suverenitet Finske nad Alandskim ostrvima. Savet je takođe potvrdio da finsko zakonodavstvo o autonomiji Alanda mora da obezbedi uslove za očuvanje kulturnog, jezičkog i drugog švedskog identiteta stanovnika arhipelaga. Ponuđenim rešenjima bile su zadovoljne i Finska i Švedska. Zakon koji je garantovao autonomiju Alanda usvojen je 1922. godine u finskom parlamentu, a stanovnici Alanda prihvatili su i ranije zakon o autonomiji iz 1920. uz ove dodatne garancije.
Rodžer Janson, bivši šef administracije, kaže: "Na početku 1921, kad smo dobili automiju, ona je bila mala, ali godinama, a to je spori proces, zahtevali smo sve veću autonomiju. Finskoj nije bilo u interesu da nam da šta smo hteli, ali uvek su nam davali bar nešto. Bila je jedna velika revizija 1951, posle 30 godina, i druga revizija 1991, posle 70 godina, tako da je to spor napredak, ali razlog što smo ga postigli jesu međunarodne garancije. Uvek smo imali mogućnost da kažemo Helsinkiju, da je težnja od početka da se autonomija širi, tako da ”molim vas, učinite to”. Ono što je posebno kod autonomije Alanda jesu međunarodne garancije i pozicija u Ustavu Finske, gde stoji da sve promene u Aktu o autonomiji Alanda treba da budu prihvaćene u Skupštini Alanda, tako da Finska ne može da uskrati našu autonomiju, već samo da je širi."
Inače, stanovnici Alanda 8. maja 1922. izabrali su prvi parlament “LANDSTING”.
Politički sistem je parlamentarni, odnosno, skupštinska većina imenuje vladu. Skupština Alanda ima 30 poslanika. Predsednica parlamenta Alanda Viveka Erikson kaže da se višestranačje na Alandima razvilo tek u novije vreme.
Viveka Erikson, predsednica parlamenta Alanda, kaže: "Ako mislite na političke partije, to je novo. Partijski život na Alandima je mlad, star je samo 30 godina. Kasnih 60-ih, 70-ih osnivale su se partije, sem socijaldemokrata koji su aktivni od polovine prošlog veka."
U parlamentu se često pominje pitanje autonomije, i naravno, ima različitih shvatanja o tome kako ona može da se širi. Neki žele brži razvoj autonomije, dok drugi misle da je jako bitno da se autonomija razvija u saradnji sa finskim vlastima.
Zakon o autonomiji Alanda je, inače, ustavni zakon i ne može biti promenjen bez pristanka finskog i alandskog parlamenta. Taj akt propisuje nadležnosti zakonodavne skupštine Alanda, tako da u ingerencije ove autonomije spada sve sem spoljne politike i odbrane. Alanđani su izuzeti iz obaveze vojne službe u Finskoj, ali mogu biti pozvani u civilnu službu. Predsednik Izvršnog saveta, ili vlade Alanda, istovremeno je i šef administracije, a njegove nadležnosti su iste su kao i premijera u državama sa parlamentarnim sistemom. Aland sam odlučuje o budžetu i ekonomskom sistemu, a dobija i dodatnih 0,45% od prihoda u budžet Finske. Usklađivanje poreza sprovodi se u saradnji sa centralnim vlastima u Finskoj, tako da Alanđani plaćaju iste poreze kao i ostali građani Finske. Vrlo važan element autonomije Alanda je što je samo njegovim stanovnicima, odnosno onima koji imaju regionalno državljanstvo, dopušteno da poseduju zemlju i da osnivaju preduzeća u tom arhipelagu.
"Radimo na domaćoj ekonomiji i vrlo nam je važno da imamo dobru stopu zaposlenosti, i imamo dobru situaciju. Imamo manjak radne snage, tako da sada pokušavamo da animiramo Alanđane koji su otišli sa ostrva da se vrate na Aland, kao i druge koji žele da žive u društvu sa dobrim školama, brigom o deci i dobroj sredini, i mislim da imamo dobar kvalitet života i trudimo se da ga održimo," kaže Roger Nordlund, predsednik Vlade Alanda.
Budući da je sudski sistem u Finskoj jedinstven, državni organi Republike ostvaruju sudsku vlast na Alandima. To praktično znači da Alandi nemaju pokrajinske sudove. Istražni organi takođe su u nadležnosti Finske, te se krivična dela procesuiraju po zakonima Republike, sem onih koji spadaju u zakonodavnu nadležnost autonomije. Aland ima svoju policiju, koja ima iste uniforme kao finska, ali ne i isti grb. Najčešće kriminalne radnje na ostrvu su krađe i oštećenja. Koliko je Aland miran ilustruje i činjenica da policija na Alandima ima vremena da, recimo, nađe i ukradeni kasetofon iz kola. U zgradi policije ima nekoliko ćelija u kojima pritvaraju prestupnike, ali osuđenici služe kaznu u Finskoj.
"Nemamo zatvor ovde. To je jedna od stvari u kojoj sarađujemo sa Finskom jer je to njena nadležnost. Sankcije su u nadležnosti Finske. Nemamo zatvora više, imali smo zatvorsko naselje, ali bilo je previše otvoreno, radilo se tokom dana, a noću su bili u ćelijama. Kad je neko osuđen na kaznu zatvora, šaljemo ga u Finsku," kaže Kamila Häglund, šef policije Alanda.
Ubistava ima vrlo malo, oko 1 na svake 2 godine, međutim, mnoga kriminalna dela dešavaju se na brodovima, dok su u vodama Alanda. Inače, plovidba i brodarstvo su osnovne privredne grane Alanda. Već posle Krimskog rata brodarska industrija je doživela ekspanziju. Brodovi su prvo imali pogon na vesla, a potom i parni. Krajem 50-ih počeli su da se proizvode feriboti i interesantno je napomenuti da su neki napravljeni u bivšoj Jugoslaviji, to jest u Splitu. Najveća kompanija na Alandima koja se bavi plovidbom ferobotima je VIKING LINE, koja je osnovana 1963. i plovi između Finske i Švedske i Alanda. 43 odsto društvenog proizvoda Alanda čini brodarska industrija i plovidba, što se ne menja već nekoliko decenija.
"Tradicija je da su svi povezani sa plovidbom. Svi imaju akcije u brodskoj industriji i to je dobro. Sa druge strane, Aland je malo mesto i ne možete stvarati veliki kapital ovde, mislim, kad želite da osnujete kompaniju, to je teži deo. S druge strane, ljudima koji žive na Alandskim ostrvima potrebni su dobri vidovi transporta. Nemamo puteve, pruge, tako da ako mi sami ne činimo da feriboti dolaze i odlaze, bili bismo izolovani, kao što je bio slučaj stotinama godina," kaže Nils-Erik Eklund, generalni direktor VIKING LINE.
Vlada Alanda shvata šta plovidba znači za privredu ove autonomije. Premijer Alanda, međutim, čak kaže da vidi i neke loše nagoveštaje za lokalnu privredu.
"Posebno u brodskoj industriji postoji pretnja da će se naše brodske kompanije odseliti sa Alanda u Švedsku, jer Švedska ima bolji sistem za takve kompanije, bar sada, a brodovi čine 40% našeg regionalnog društvenog proizvoda i veoma su nam bitni. Zato sve činimo da im omogućimo da ostanu ovde, a istovremeno radimo na tome da stanemo na svoje noge jer je to vrlo osetljiva situacija," kaže Roger Nordlund, predsednik Vlade Alanda.
Vlada Alanda tražila je nekoliko puta pomoć Finske zbog ovog problema. Na Alandima kažu da Finska smatra kako ostrva kao tax free zona treba da budu zadovoljna. Međutim, za Alandska ostrva brodarstvo znači sve, a u Finskoj čini samo 0,3% društvenog proizvoda, znači skoro ništa.
"Moram da kažem da mi ne zarađujemo mnogo novca na trgovini između Alanda i Finske i Alanda i Švedske, ali to je ključni deo našeg ideala, naše filozofije, da treba da obezbedimo da Aland ne bude izolovan ponovo," kaže Nils-Erik Eklund generalni direktor VIKING LINE.
Samo Viking Line godišnje preveze više od 5 miliona putnika. Jedan feribot ima jednu plovidbu dnevno i brodovi su puni putnika. Koliko je Aland vezan za plovidu svedoči i muzej u luci u Marienhamu, u kome se može videti kako su nekada izgledali brodovi, kao i karakteristične detalje sa nekadašnih vikinških brodova.
Na brodovima Viking Line-a važi dute-free zona. Takođe, ima puno slot mašina na kojima je čak i deci dozvoljeno da se kockaju. A putovanje npr. od Alanda do Finske veoma je prijatno jer se prolazi pored arhipelaga Alandskih ostrva.
Iako su Alandska ostrva deo Finske i EU, 90% izvoza sa Alanda ide u Finsku. Pored velikih, uglavnom brodskih kompanija, alandsku privredu čine i mala preduzeća.
Göran Lindholm, generalni direktor Osiguravajućeg društva kaže: "Ja mislim da su ona osnova alandske privrede. Mnogi ljudi rade u takvim firmama i mi brinemo i njihovoj sigurnosti, kao osiguravajuće društvo, a banke se bave njihovim finansijskim poslovanjem. To je vrlo tipična situacija za Aland."
Joran Lindholm bio je nekada šef administracije Alanda, a sada je vlasnik jedne od 2 najveće osiguravajuće kompanije na Alandu. Školovao se u inostranstvu i smatra da je, ako neko želi karijeru vezanu za more ili plovidbu, dovoljno da se obrazuje na ostrvu. Na Alandu ne postoji univerzitet, ali administracija nudi ljudima studije na Alandima, kao i polaganje ispita na akademskom nivou koje onda pojedini univerziteti priznaju.
Na Alandima postoje 2 dnevne novine, 1 javna i 1 jedna komercijalna radio stanica, a nema televizije. Pre nego što je osnovana alandska radio stanica, postojala je lokalna radio stanica Finske radiotelevizije. Deo finske RTV za švedski program nezavisno proizvodi programe za radio i TV, koje nadgleda švedsko programsko veće. Ova radio stanica ujutru emituje vesti iz Helsinkija i iz Stokholma. Program je na švedskom jeziku, emituje se 16 časova, a na radiju radi 16 novinara.
Od 1993. Aland ima i sopstveni poštanski sistem i vodi poslove odvojeno od Finske, koja ima 2 poštanske administracije. Kuriozitet je da je pošta na Alandima privatna firma.
Pošta ima 28 000 pošiljki dnevno, jer je mnogo ljudi koji žive na arhipelagu. Čak 20% prihoda pošte čini novac od filatelista. Oko 55 000 kolekcionara poštanskih maraka u svetu kupuje svaku marku koju ova pošta napravi.
Na području Alanda, bez obzira na njegovu autonomiju, centralnu vlast predstavlja guverner. Njega imenuje predsednik Finske, ali tek pošto se o ličnosti kandidata dogovori sa predstavnicima alandske skupštine. Guverner Alanda svakodnevno se brine o dobrim odnosima između organa samouprave i centralne vlasti u Finskoj. Pored guvernera za rešavanje sukoba nadležnosti, kao i finansijskih odnosa između Alanda i Republike Finske nadležna je Alandska delegacija, zajednički organ Pokrajine i Republike. To stručno telo pored guvernera ima još 4 člana, od kojih 2 bira vlada Finske, a druga 2 alandski parlament. Međutim, guverner ne može direktno da interveniše, ukoliko Aland radi nešto protiv interesa Finske.
Peter Lindbek, guverner Alanda, kaže: "Kada vlada čini nešto što se suprotstavlja, naravno ja mogu da izvestim, i to svakodnevno radim. Informišem predsednika o tome šta se dešava na Alandu. Ali kao guverner, ja sam predsednik specijalnog tela, takozvane Alandske delegacije, i mi ispitujemo sve zakone donete u Alandskom parlamentu. I šta radimo? Ispitujemo legalnost, nadziremo da li zakoni parlamenta ostaju u okviru nadležnosti autonomije. Znači, da nisu regulisali nešto ili odlučili o nečemu što je u nadležnosti države, i onda damo mišljenje i to šaljemo predsedniku Finske. Ona može da iskoristi veto, ali samo ako je zakon izvan zakonodavnih nadležnosti. Može da iskoristi veto takođe i kada alandski parlament izglasa zakon koji bi mogao da bude opasnost po bezbednost države, ali ovo poslednje nije se desilo od 1954. godine."
Naime, 1954. usvojen je zakon o zastavi Alanda, a ta zastava je ličila na švedsku zastavu. Tadašnji predsednik mislio je da bi takva zastava na alandskim brodovima ugrozila bezbednost države. Međutim, čak i za pravo veta, predsednik Finske mora da konsultuje Ustavni sud. Inače, Aland sad ima i svoju zastavu i svoj grb, jer to spada u zakonodavnu nadležnost pokrajine po Zakonu o autonomiji. Predstavnici Alanda, kad god imaju neki problem, mogu da zakažu sastanak sa premijerom ili nadležnim vlastima Finske
S druge strane, u finskom parlamentu od 200 poslanika, postoji jedno zagarantovano mesto za poslanika sa Alanda. On predstavlja Aland, tako da kad bude izabran na ostrvu, on je predstavnik i vlasti i opozicije, odnosno i Alanđana koji su glasali za njega, i onih koji nisu. Taj jedan poslanik može se nazvati ambasadorom Alanda u Finskoj.
Ovaj poslanik najčešće pomaže Alanđanima u postupcima pred sudovima Finske jer veći deo onoga što je po zakonu o autonomiji pod ingerencijom republike, reguliše se u Helsinkiju. To su, na primer, penzija, osiguranje, odnosi sa drugim zemljama, emigracija, imigracija i ostala sudska pitanja. Jedan od osnovnih problema sa kojim se suočavaju Alanđani pred finskim državnim organima jeste jezik jer Alanđani govore švedski, a iako je administracija u Finskoj dvojezična, u praksi se govori uglavnom finski.
Pitanje položaja Alanda u Evropskoj uniji jedno je od prioritetnih budućih zadataka alandske administracije. U EU postoje mnoge regije koje imaju različite nivoe samouprave, ali samo Alandska ostrva, po mišljenju mnogih eksperata, imaju tako jak položaj. Alandskim ostrvima finski Ustav dao je mogućnost da ostanu van Unije, ali je ova automija rešila da se ipak pridruži. Sve druge autonomne oblasti sa sličnim konstitutivnim položajem rešile su da ostanu van EU, kao na primer, Farska ostrva, Island, Kanarska ostrva. U administraciji Alandskih ostrva nadaju se da će ovu autonomiju priznati Evropska unija.
Alandska ostrva imaju i dobru saradnju sa Švedskom, jer se na ostrvima čitaju švedske novine, gleda švedska televizija, i oko 70% studenata ide u Švedsku da stekne više obrazovanje. U ostalim krajevima Finske Šveđani su uspeli da osnuju svoje vlastite škole u kojima se govori švedski jezik. Švedski univerzitet u Finskoj ima 6 fakulteta i 4.000 studenata, a Univerzitet u Helsinkiju ima 25 katedri na kojima se predaje na švedskom jeziku. Škole i fakultete na kojima se govori švedskim jezikom finansira država i lokalne zajednice, u jednakoj osnovi kao i većinske škole.
Na samom ostrvu ima oko 10% ljudi koji bi možda voleli da ova autonomija bude potpuno nezavisna, jer smatraju da se autonomija slabo razvija ili se pak boje da će švedski jezik izumreti na ostrvu. Međutim, uz garancije finske Vlade, kao i razvoj same kulture Alanda, malo je verovatno da će se tako nešto desiti.
Da kojim slučajem radim za neku havajsku firmu, verovatno bih pretprošlog vikenda uživao u blagodetima tropske klime. Sticajem okolnosti, finska kompanija F-Secure je ta za koju "nastupam" na lokalnom tržištu i svoj godišnji skup prodavaca koji su uspeli da dosegnu krajnje ambiciozno postavljene ciljeve tradicionalno održava u postojbini deda-Mraza, Laponiji.
Piše: Dušan Katilović Izvor: B92
Moje sletanje na helsinški aerodrom bio je prvi kontakt sa ovom udaljenom zemljom. Prvi utisak bio je indikativan - grad od nekih 500.000 stanovnika ima vazdušnu luku barem nekoliko puta veću i posećeniju od beogradske, kojoj gravitira 4-5 miliona ljudi. Za divnu promenu, izlaz sa carine nije predstavljao susret sa lokalnim taksi-dripcima, koji u Evropi obitavaju još uvek samo na "Nikoli Tesli" (čak i Podgorici je nestvarno dobro u odnosu na Beograd). Sam put do sedišta kompanije trajao je 40-tak minuta i koštao isto toliko evra. Na prijatnih petnaest stepeni, Helsinki je delovao kao ekstremno čist, uređen i užurban grad, pun ljudi svetle puti i rasterećenog izgleda.
F-Secure korporacija smeštena je u jugozapadnom, poslovnom delu prestonice, na obali jedne od mnogih "velikih voda" koje krase Finsku. Najzanimljivi deo posete za mene bio je obilazak čuvene antivirusne laboratorije, kojom već godinama "suvereno" vlada Mikko Hypponen, jedan od 50 najznačajnijih ljudi Weba današnjice. Mikku nisam video, ali jesam grafičku reprezentaciju masovnog širenja virusa u realnom vremenu, ukomponovanu sa GoogleEarthom. Zanimljivo - u toku moje posete, iz Beograda je i nekoliko botnetova uredno zasipalo spamom ostatak Interneta. Kako nisam previše tehnički potkovan, inspirativno predavanje jednog od vrhunskih istraživača kompanije, Seana Sullivana, pratio sam sa pola snage (iliti - koliko sam razumeo). Više me je zanimala soba u koju svakodnevno pristižu moje porudžbine i radoznalost koliko je jedna Katri slatka uživo koliko i preko telefona...
Posle "protrčavanja" kroz Helsinki, kolege i ja smo se uputile u Kittilu - mesto na krajnjem severu Finske gde se nalazi ondašnji međunarodni aerodrom. Prošle godine je krajem marta bilo -20 stepeni, tako da sam poneo odeću kao da idem na Severni pol (doduše, ovaj deo Laponije je svega 200 km severnije od granice Polarnog kruga). Ipak, sve vreme je bilo oko i preko nule, pa smo se čak pobojali kako ćemo uživati u zimskim čarolijama... No, kako se na dalekom severu sneg brzo nagomilava, a sporo topi (čak i do sredine maja), imali smo prilike da se oprobamo u stvarima koje su za mene bila misaona imenica i koje sam mogao da gledam samo na televiziji...
Jedna od njih bila je vožnja snowmobileom. Da bi nas častila kako dolikuje, kompanija je napravila strahovitu grešku time što je iznajmila najjače SkiDoo "životinje" od par stotina konja (bez vozača) i to na safariju dugom 90 km!! Za upravljanje time, naime, potrebno je sledeće: par jakih ruku, jaki mišići leđa i osećaj kako držati stvar pod kontrolom na 80-120 km/h kad naiđete na valovite nanose poluodleđenog snega. Što se prvog uslova tiče, ja retko kad držim nešto teže od petolitarske flaše Aqua Vive; leđa su mi mahom pogurena pred monitorom, a bicikl sam poslednji put vozio pre možda 10 godina. Već nakon prvih par stotina metara napravio sam haos na stazi za snežne skutere, uletevši bez kontrole u suprotnu traku. Narednih 10-15 km bili su oličenje patnje - ono što je trebalo da posluži kao adrenalinska avantura i uživanje za mene je bio ropski rad.
Na pola puta i gomile psovki upućenih na račun kretena koji je sajlu za gas dizajnirao tako da se s mukom pritiska palcem (e, oko ovog su se već svi žalili), stigosmo i do Ledenog sela - naseobine izgrađene od drveta i - leda! Iako sam sa mukom dizao kašiku ukusne čorbe od graška, radovao sam se najavi o kojoj sam sanjao - vožnji pseće zaprege. Petoro haskija upregnutih u sanke čekalo je kolegu Uroša i mene. Iskusno sam ocenio Uroševu sklonost da jadne životinje ni malo ne poštedi njegovih 120 i mojih 65 kilograma telesne mase, tako da je luda vožnja, nalik onoj u bobu, završena psećim jezicima isplaženim do snega. Avanturi tu nije bio kraj - sledila je poseta hotelu kompletno sačinjenom od leda, gde noćenje u dvokrevetnoj sobi košta ledenih (ali bukvalno) 200 evra, u kome su jedine stvari koje nisu od leda madraci, prekrivači za stolice od irvaske kože i protivpožarni aparat (sic!). Domaćini su nam rekli da niko ne provede više od jedne noći. Baš ne znam zašto...
Nakon jedne Finlandia votke, stvari su počele da izgledaju lepše, pa čak i vožnja natrag do početne tačke. Ignorišući bol u krstima i utrnutost palca, zauzeo sam poluuspravljenu pozu iskusnog bajkera i na cilj stigao - četvrti. Naravno, ovo mi nije donelo Oskar popularnosti među poslovično nadrndanim kolegama Dancima. Ne toliko što sam ih pretekao, već zato što sam to uradio sa pogrešne strane druma. Jednom se živi, šta ćete...
Hotel od leda
Na ovoj avanturi imali smo Estonca, dvojicu Belgijanaca, Norvežanina, trojicu Danaca, jednu polu-Finkinju - polu-Arapkinju, Rumunku, Slovenca i Srbina. Dok sam Dance zbog enormne količine bahatosti i lošeg humora od prvog momenta poželeo da spustim niz neku padinu, ostatak ove multi-kulti ekipe bio je zanimljiv. Slovenac Uroš i ja smo se brzo skontali, naročito što je njegov hrvatsko-srpski drastično bio bolji od mog slovenačkog. Ipak, iritirala je presija većine da je garant dobrog provoda velika količina alkohola. Većina ga je pila u neumerenim količinama po diskotekama, dok sam ja noću punio baterije za naredni dan i novi izazov. Uostalom, svaka budala ima svoju zabavu (oni ili ja - svejedno).
Snicla od irvaskog mesa
Da nisam baš za bacanje, dokazao sam na prigodnim "olimpijskim igrama" gde sam sa kolegama iz tima osvojio trofej - prah irvasa u drvenoj bočici, inače vrstan afrodizijak. Zimske discipline ubrzo smo zamenili ukusnom "irvasovinom", koja kao meso košta "k'o Svetog Petra kajgana", a koja je daleko ukusnija od teletine na koju malo podseća. Nakon toga sledila je zabava glupa "za medalju" - pecanje u zaleđenom jezeru. Izgleda zanimljivo, ali kad shvatite kolike su vam šanse da se nešto zaista uhvati dok vas brije ledeni vetar, izgubite volju za životom.
Sve u svemu, Laponija kao turistička destinacija (naročito gradić Levi u kom smo bili) je odlična ako ste ljubitelj (nordijskih) zimskih sportova, opuštene atmosfere, autentično plavih i crvenokosih devojaka, smrdljivog domaćeg žestokog pića-travarice i dobrog mesa lososa, bele ribe i irvasa. Ipak, imajte na umu da ćete morati da promenite tri aviona do tamo i potrošite veliku količinu novca, s obzirom da je Finska za nas vrlo skupa zemlja.
Još od Džarmušove Noći na Zemlji, Helsinki mi se učinio kao zeznuto i pre svega uvrnuto mesto koje obavezno moram da posetim. Toliko post-moderan, toliko futuristički, s toliko aktivizma i posvećenosti, a opet sa savršenom organizacijom, odsustvom gužve, stresa.
Piše Nebojša Atanacković Izvor: B92
Photo: Nebojša Atanacković
Glavni povod za put u Helsinki je bio DJ nastup u klubu Redrum (čitaj i sa desna na levo) u okviru večeri Wahoo koje vode drugari Sampsa i Vesa. Klub je po izgledu i funkciji prilično savršen: DJ kabina po svojim gabaritima podseća na Paradise Garage. Gramofoni su ušančeni na džinovskoj betonskoj ploči tako da publika može da cupka do mile volje, igla neće skrenuti.
Direktno ispred booth-a je relativno kratak ali po širini izuzetno prostran podijum tako da je DJ u prisnom kontaktu sa svakim igračem a njih je te večeri bilo poprilično. I kad kažem igrač onda to mislim veoma ozbiljno - fierce northern soul style dancing! Klub nije bio prepun ali su na podijumu apsolutno svi igrali na naš šareni muzički izbor: old school hiphop, brazil, disco, jazz, salsa, northern & modern soul. 80% matori originali, ostatak novi zvuci mahom retro ili mash-up. Za kraj finski 60s swing i dancefloor jazz, ludilo na podijumu i potpuno nezamisliv momenat u nekom od beogradskih ili centralnoevropskih klubova.
Photo: Nebojša Atanacković
Za sound sistem kažu da je među najboljima u severnoj Evropi, rađen po uzoru na londonski Plastic People. Ne postoje nikakvi kompresori i ikvilajzeri. Stare ploče zvuče snažno i sonično, posle 5 sati provedenih u klubu apsolutno ni traga zujanju u ušima ili glavobolji. Veče za pamćenje!
Sutradan slična akcija u We Got Beef, noćnom klubu originalnog imena i sa fenomenalnim konceptom: Beef je zapravo velika kafe-pivnica gde staje i do 200 posetilaca, sa pridodatim podijumom pri dnu kluba koji prima možda tridesetak ljudi. Prostor je prožet retro elementima šezdesetih što nimalo ne iznenađuje s obzirom da se za enterijer pobrinuo jedan od vlasnika mesta Anti, pokretač Ricky Tick etikete, DJ, prevodilac, izdavač, fotograf, grafički dizajner, kolekcionar muzike i knjiga a iznad svega porodičan čovek i proper Finac sa summer cottage-om i strašću ka piću Te večeri smo vrteli Vesa, Sampsa, Juha Rouvinen, i ja, a rezultat je bio sličan sinoćnjem.
Photo: Nebojša Atanacković
Naravno, na svim mestima je pušenje ili prostorno ograničeno ili zabranjeno što je dodatno potpomoglo utisak super ležernog i prijatnog klabinga Made in Finland.
Nakon dve ludačke žurke usledio je oporavak u nedelju uz kratak obilazak severnog dela grada, muzeja savremene umetnosti Kiasma (sumanuto moderne građevine usred grada).
Ponedeljak: operacija Tallinn
Buenos Aires - Montevideo, Beč - Bratislava, Helsinki - Talin. To su te svetske sestrinske konstelacije između dva glavna grada povezana vodenim putem. Poslednja dva para su posebno interesantna jer posle Berlina predstavljaju najbliže tačke nekada podeljene Evrope. Finski zaliv se preseče za sat i po brzim katamaranom i iz post-modernog Helsinkija dospevate najpre na talinski dok u obliku betonskog monstruma - koncertne sale - klizališta u dubioznom sovjetskom stilu. Arhitekta je zamislio da put od doka vodi bukvalno preko krova hale u pravcu tornjeva srednjevekovnog grada dragulja. Masivno u doslovnom smislu te reči!
Photo: Nebojša Atanacković
Talin je grad sa bogatom tradicijom, prepun stranaca, jeftin i pravi magnet za Easy jet turiste iz Britanije. Atmosfera podseća na slična mesta poput Krakova ili Praga. Vekovne kuće u starom jezgru neretko krase jeftini natpisi pabova i restorana. I pored toga, stari grad pleni vizuelnom lepotom, starinom i tradicijom, činjenica je zapravo da je Talin kao slobodni i bogati trgovački Hansa - grad maltene do XIX veka bio apsolutno dominantan u odnosu na tada marginalni Helsinki.
Dok nisu došli Rusi. Negativan animozitet u odnosu na džinovskog suseda se itekako oseća i pored podatka da je svaki treći Est ustvari Rus. U Talinu sam bio na ručku sa tamošnjim fristajlerom i DJ-em Alari Oravom. U cafe restoran sa urbanom lokalnom ekipom se ulazilo sa magnetnom članskom kartom - kako lokalni Rusi ne bi provalili i navalili u većem broju. U Helsinkiju su apsolutno svi natpisi i znakovi dvojezični zbog 6% Finaca koji govore švedski. Čini mi se da je ruski iščezao u pisanoj formi sa ulica Talina velikom brzinom.
Povratak u Helsinki sa gomilom Finaca koji su teglili sanduke džina, votke i ostale žestine. Navodno džabe u Estoniji.
Po silasku sa plovila sam iskoristio dobro svetlo da uslikam simbol Helsinkija - Tuomiokirkko na prelepom trgu Senaatintori. Prethodnih dana sam pomalo obišao ostale bitne koordinate, Punavuori, Eira, Five Corners raskrsnicu na kojoj je lociran sav taj Helsinški jazz, park i obalsku promenadu Kaivopuisto, poluostrvo Katajanokka, Kallio četvrt sa svojim prostitutkama, ali i fenomenalno skockanim kafeima i noćnim klubom Kuudes Linja.
Photo: Nebojša Atanacković
Sutradan shopping u Design destrict Helsinki Punavuori, a popodne apsolutni highlight: plivanje i opuštanje u bazenu sa saunama Yrjunkadun Uimahalli - originalna ART DECO tvorevina iz 1928. sa potpuno očuvanim enterijerom iz tog perioda. Neopisivo iskustvo i verovatno najelegantnije plivanje decenije za mene lično uz originalno finsko slatko piće koje sam zaboravio kako se zove, a sve to u ličnoj kabini na balkonu sa pogledom na bazen! Fotografisanje je strogo zabranjeno jer kultura odlaska na bazen i saunu pre svega, u Finskoj podrazumeva polnu segragaciju. Tako da sam krišom uhvatio samo jedan snimak. Nadam se da očarava prizor!
Sauna: naravno neizostavan momenat u Finskoj. Iskusio. PUU je drvo a SÄHKÖ je struja. Zanimljivo da se etiketa na kojoj izdaje Jimi Tenor zove SÄHKÖ a podetiketa iste zadužena za finska jazz reizdanja JAZZPUU. Joining the dots!
Siže: Helsinki bih opisao kao provincijalni Tokio. Toliko post-moderan, toliko futuristički, s toliko aktivizma i posvećenosti, a opet sa savršenom organizacijom, odsustvom gužve, stresa - očuvana i delimično zatvorena self-suficient kultura i konačno, atipično abnormalna tradicija crne muzike za zemlju koja gotovo da i nema crnu populaciju! Meni se iskreno čini da svaki treći Finac sakuplja ploče i sluša jazz i soul. Nije ni čudo što toliko dobre muzike trenutno dolazi odande. Sve to iz grada sa pola miliona stanovnika i države sa knap 5 miliona.
Top 10 MUST-DO in Helsinki by Jazzmate:
01. Yrjunkadun Uimahalli ART DECO swim & sauna elegance.
02. Redrum, We Got Beef & Kuudes Linja nightlife.
03. See-Horse originalna finska kafana a la Hercegovina.
04. Five Corners Jazz Shopping.
05. Krpice, limitirane etikete i dizajn u Design distriktu Punavuori (Karhu: u prevodu medved od koga Finci prave nareske, ali istovremeno i finska orginalna 70s marka a la Gola, Puma..), Ivana Helsinki, Popot, Marimekko, Iittala, Artek, Punavuoren Peikko (kids).
06. Dnevni izlet u Talin.
07. Mesta za ručak van turističke zone sa skockanim urbanim Fincima za susednim stolom: Bar 9, Tori, Bali-Hai.
Stereotipi (kao i filmovi Akija Kaurismakija) govore da Finci gotovo nikada ne pokazuju emocije i da neverovatno mnogi piju. I mada se, u susretu sa njima, ovakva tvrđenja mogu obistiniti, neosporno je da je Finska, pre svega, jedna civilizovana zemlja, a njeni stanovnici jednostavni ljudi vezani za zemlju i prirodu.
Autorka: Ljiljana Maletin-Vojvodić Izvor: Danas
Iako su se Finci odrekli nacionalne valute i 1995. godine pristupili EU, veoma su odani sopstvenom nacionalnom identitetu i tradicionalnim obrascima življenja. Za razliku od mnogih Srba koji se protive evropeizaciji, a leta provode isključivo u inostranstvu, Finci najradije putuju po sopstvenoj zemlji, letujući u živopisnim drvenim kućicama smeštenim u šumi ili kraj nekog od 188.000 jezera koliko ih u ovoj petomilionskoj zemlji postoji.
Budući tradicionalniji od ostalih Skandinavaca, često čitave porodice odmor provode zajedno, onako kako su to njihovi preci činili: uživajući u dugim letnjim danima i noćima ispunjenim polarnom svetlošću, berući ribizle i borovnice, posmatrajući ptice, plivajući, loveći ribu, posećujući lokalne muzeje i znamenitosti, ispijajući velike količine kafe i - čitajući, jer gotovo svako mesto u zemlji Kalevale i „nokie“ poseduje biblioteku opremljenu knjigama kao i najnovijim filmovima i muzikom.
Budući da je finska priroda ostala gotovo netaknuta i da nema posebno uređenih plaža niti kafića i kioska ispred njih, stanovnici ove nordijske zemlje večeri uglavnom provode u saunama. I dok su se u nekadašnjim drvenim saunama lečili bolesni, a žene porađale, danas je sauna isključivo mesto relaksacije i opuštanja na kojem se čak mogu odvijati i poslovni dogovori, mesto na kojem se, kao uostalom i u celoj zemlji, govori tiho i poštuje tuđa privatnost.
Boravak, na jednom od mnogobrojnih finskih jezera, ma koliko na prvi pogled, zbog tišine i odsustva noćnog provoda, za nekog iz Srbije, deluje nezanimljivo, jeste nešto potpuno drugačije od onog na šta smo tokom letnjih meseci navikli. Nešto što bi svakako trebalo probati.
Helsinki leži u velikom zalivu, na ušću reke Vantaa u Baltičko more. Kao i na mnogim drugim mestima uz more, uz obalu je obilje malih ili većih ostrva, stena ili rtova. Samo u Turkuu, na primer, ima ih negde oko 5000!
Autor: Milutin Milošević Izvor: B92
Veliki broj ostrva je međusobno i sa kopnom povezan trajektima, a do većih se stiže i preko mostova. Usput, Finci su veliki zaljubljenici mora i pogotovo jedrenja, pa je u kanalima i prolazima oko ostrva uglavnom živo kao na autoputu. Prirodno, osim u zimsko vreme, kada se more zaledi. Tada se brodovi izvuku na suvo, a ne retko je zima tako jaka da se do ostrva stiže peške, pa čak se i kolima može preći preko debelog leda.
Ostrva su veoma čudna. Sva vire najviše nekih desetak metara iznad mora, dok dubina vode dolazi do pedeset pa i više metara. Kao da se neko igrao sa stenama i zemljom i ostavljao dovoljno da se vidi iznad mora i da ljudi mogu da se nasele.
Tvrdjava Suomenlina izgrađena je tako da je povezala šest malih ostrva koja su se nekako našla na strateškom mestu na ulasku u zaliv u kome je današnji glavni grad Finske. Mnoga ostrva i stene dalje prema otvorenom moru i nekoliko njih dublje u zalivu nisu imale takav položaj, te su na njima "samo" privatne kuće, letnjikovci ili svetionici.
Tvrđava je svedok burnih vremena sukoba Šveđana i Rusa za prevlast u delu Baltičkog mora kojim se kontroliše najveći njegov deo, kao i borbe za nezavisnost Finske i kratkog a surovog građanskog rata koji je buknuo posle osamostaljenja.
Nemirno Baltičko more
Naša istorija prepuna je ratova koji su vodjeni za prevlast na Sredozemnom moru. Nekako nam uglavnom nije poznato da su sličnu sudbinu imali i narodi oko Baltičkog mora, najsevernijeg u Evropi oko koga se može kako tako živeti. Mnoge su vojske ovde ratovale, dolazile i odlazile; mnoga su kraljevstva nastajala, rasla, širila se na uštrb drugih a onda propadala; mnoge su religije pokrštavale da bi vladale, kažnjavale, bile inspiratori nasilja, brutalnih kao i ratovi. Pored oduvek velikih sila kao što su Rusija, Nemačka, Švedska ili Danska, dolazila je dovde i fransucka vojska pod Napoleonom. Sa druge strane, svaki narod je imao neko svoje svetlo razdoblje. Eto, na primer nesrećni Litvanci koji su jedva nekako održali svoj jezik i identitet pod mnogim osvajačima, nekada davno imali su državu koja je sezala čak do Crnog mora! Finci su se tu nekako ugnjezdili, između Slovena, Germana i Skandinavaca, natrapavši odnekud iz Azije, uzimajući ponešto od svakoga ali ostavši specifični.
Sredinom sedamnaestog veka, Švedska se ustoličila kao najjača sila na Baltiku i uglavnom mirno vladala. Pored onoga što je danas teritorija ove zemlje, imali su pod sobom i Finsku, Ingriju, Estoniju i Livoniju na istoku i Pomeraniju na jugu. Medjutim, u ratovima tokom sedamnaestog veka, Rusija je pomerila svoje granice na uštrb Švedske, osvojivši sve Švedske oblasti na istoku osim Finske. Ruski car Petar Veliki izgradio je novu prestonicu, današnji Sankt Petersburg, sa namerom da pokaže snagu svoje carevine i da potvrdi da je Rusija postala jaka pomorska sila na Baltiku.
Švedska je postala svesna opasnosti koja joj se bližila sa istoka. U dogovoru sa svojim saveznicima, ponajviše sa Francuskom, odlučeno je da se granica prema Rusiji utvrdi, i da se izgradi jaka pomorska baza u Helsinkiju, kao odgovor na onu koju je Rusija uspostavila u Kronštadu, ne bi li se nekako očuvala prevlast na Baltiku. Tako je, januara 1748. godine, počela izgradnja tvrdjave Sveaborg, kako su je zvali Šveđani, ili Viapori, na jeziku domaćeg stanovništva.
Gradnja i godine ratova
Utvrđivanje je povereno mladom Švedskom potpukovniku Augustinu Erensvardu, koji je radio po instrukcijama glavnog armijskog inžinjera Vaubana. Medjutim, sam Erensvard i neki drugi oficiri koji su učestvovali u gradji ili kasnije tu službovali bili su umetnici u duši, ta su se trudili da unesu specifičan duh u arhitektonske zahvate. Tako su blokovi za smeštaj oficira radjeni u baroknom stilu a jedan se i danas zove Nojeva barka, središnji park na glavnom ostrvu trebalo je da liči na onaj iz palate Vendom u Parizu, nekoliko oficira slikalo je uljana dela sa motivima iz perioda utvrdjivanja a ceo garnizon je odisao posebnim veselim duhom. Nadalje, na ostrvu su delovala raznorazna tajna društva, uključujući i poznati Red Valhale. Oficiri Svaeborga bili su jedan od oslonaca Kralju Gustavu Trećem kada je povratio vlast u borbi sa Senatom.
U gradnji utvrđenja korišćeni su principi zvezdastog stila, prilagođeni obliku ostrva. Ceo niz manjih i većih tvrđava izgrađen je na ostrvima i povezan sa središnjim delom u kome se smeštala flota. I danas se jasno vidi kako su na krajnjem delu najjužnijeg ostrva izgrađeni bunkeri tako da je osnova korišćena za smeštaj ljudstva i municije, dok su na desetak metara visokim vrhovima postavljeni topovi, da bi sve to onda bilo dobro zaštićeno debelim slojevima donete zemlje. Samo iskusno oko može da vidi ovaj zahvat, najviše po obliku i sastavu stena i jezercima koja se nalaze iza bedema, na visini nešto višoj od one na kojoj je more. Tako je i utvrđena obala i onemogućeno iskrcavanje neprijateljskih vojnika na obalu. U brodogradilištu na Svaeborgu izgrađena je prva regata arhipelaga. Po izvornim planovima, utvrdjenje je trebalo da ima dovoljno prostora za smeštaj municije za celokupan Finski kontingent unutar Švedske vojske i za svu mornaricu. Jednostavno rečeno: tvrdjava je trebalo da bude neosvojiva. Stoga su je prozvali Gibraltar severa.
Kao i u mnogim drugim slučajevima, razvoj događaja bacio je sve planove i nade u more (iliti prašinu, kako se gde uzme).
Rusija i Francuska su sklopile mir kojim su okončana dugogodišnja neprijateljstva. Time je Švedska izgubila podršku značajnog partnera. Rusija se onda, zaštićena od napada sa zapada, okrenula širenju na severu. Helsinki je lako pokoren početkom 1808. godine, a onda je na red došlo i bombardovanje utvrđenja na ostrvima. Kako nikakva pomoć nije stizala kontingentu od 7.000 vojnika, komandant Karl Olof Kronštet predao se sa svojim vojnicima i oficirima maja te godine, želeći da na taj način sačuva ljude i njihove porodice.
Tako je Finska konačno pobegla iz Švedskog zagrljaja, ali je upala u Ruski. Medjutim, u okviru carevine imala je priličnu autonomiju, a car je voleo da dolazi u fina letovališta i mirne morske vode Finske.
Rusi su odmah navalili na dogradnju i dalje utvrdjivanje. Izgrađene su mnoge dodatne barake, utvrdjeni i prošireni bedemi, dograđeno pristanište, izgrađena prelepa crkva, škola i bolnica, a niklo je i celo trgovačko naselje, u kome je nekoliko porodica imalo po ceo blok zgrada sa prodavnicama, skladištima, krčmama i sopstvenim odajama. Danas je ovo elitno naselje, odmah preko puta crkve, u kome su vrlo lepe drvene kuće. Na ostrvima je živelo i po 13.000 vojnika i stanovnika.
Izuzetan položaj Viaporija sada je imao drugu funkciju: da brani dalji prodor u zaliv, ka prestonici u Sankt Petersburgu. To se jasno pokazalo opravdanim u Krimskom ratu, vođenom od 1853. do 1856. godine, kada je utvrđenje jedini put bilo napadnuto. Anglo-Francuska flota celih 47 sati bombardovala je tvrdine. Načinjena jer ogromna šteta i mnoge izvorne građevine pretrpele su oštećenja zbog kojih su kasnije rušene ili potpuno prekrajane. No, branioci su odoleli, tako da je flota odustala od plana da iskrca pešadiju i osvoji Helsinki.
Rusi su ponovo renovirali tvrđavu, a kasnije je i dodatno ojačali, pred nadolazećim opasnostima koje je nosio očekivani Prvi svetski rat. No, događaji su promenili i ove planove.
Sve je poremetila novembarska Oktobarska revolucija. Burni događaji u Rusiji, propast carevine i dolazak komunista na vlast (na ostrvu su se mornari pobunili protiv cara i društvenih nepravdi još 1906. godine), budno su propratili i Finci. Videvši da Rusi imaju preča posla i da su se o jadu zabavili sobom, decembra 1917. godine proglašavaju nezavisnost i udaraju temelje svoje samostalne države. Rusima nije bilo na pameti da se protive i troše snagu na pokrajinu koja je očigledno bila izvan izvornog slovenskog tkiva zemlje.
No, tu se ratna priča Viaporija ne završava. U Finskoj je buknuo građanski rat. Proleteri nove zemlje pokušali su da izvedu ono što je njihovim kolegama u susednoj Rusiji pošlo za rukom. Međutim, osujećeni su u svojim namerama, pohvatani, a onda zatočeni u utvrđenju koje je već izgubilo strateški značaj. U kazamatima je bilo 8.500 hiljada zatvorenika. Od gladi i bolesti, tokom jedne godine tamnovanja, umrlo ih je skoro 1.000.
Srećne zbog sticanja nezavisnosti i rasterećeni posle građanskog rata, nove vlasti zemlje daju ostrvlju naziv "Finski zamak" - Suomenlina. Lepu crkvicu koju su na središnjem uzvišenju najvećeg ostrva podigli Rusi ogoljuju od pravoslavnog sjaja i pretvaraju je u svoju luteransku. Crkva je danas tipična Finska - lepo spolja, a jednostavna i isprazna iznutra, a zvonik joj služi kao toranj osmatračnica.
Vojno prisustvo je još uvek bilo osnova života na ostrvima. Tako je ovde od 1921. go 1936. godine bila smeštena fabrika aviona i moćnih sanki za kretanje po ledu, a uspostavljena je i podmornička baza, o čemu svedoči i jedan poslednja finska podmornica Vesiko izložen na obali mora. Posle Drugog svetskog rata, državna fabrika gradila je brodove koji su slati u Sovjetski Savez kao ratna odšteta.
Na jednom od ostrva, tokom Olimpijskih igara održanih 1952. godine, bila je baza za takmičenje u jedriličarstvu. Olimpijske igre su promovisale Finsku kao organizovanu i gostoljubivu zemlju, a Suomelina je polako počela da zbaca uniformu sa sebe.
Konačno, Suomelina je stekla civilni status 1973. godine. Od tada, samo na jednom manjem ostrvu (odmah desno, kod pristajanja u luku) nalazi se vojna Mornarička akademija. Na velikom ostrvu je i postaja pogranične policije, ali na nju ćete naići samo ako baš budete ulazili u svaki ćošak.
Od 1991. godine, Suomenlina je na listi UNESCOa, kao primer evropske arhitekture utvrđenja krajem srednjeg veka.
Najomiljenije izletište Helsinkija
Suomenlina je danas jedno od najpopularnijih turističkih zanimljivosti Helsinkija i omiljeno izletište lokalnog stanovništva. Nekih 600.000 ljudi obiđe ga tokom godine. Po lepom danu, šetnja ostrvom je pravo zadovoljstvo, osim ako ne dodjete vikendom ili praznikom kada je ostrvo prepuno posetilaca. Ja sam, srećom, imao vremena u ponedeljak, tako da sam u uživao u starinama, suncu i prirodi. Pristup je vrlo jednostavan - iz gradske luke svakih 20 do 40 minuta povešće vas trajekt koji je deo javnog gradskog sistema prevoza. Ne morate platiti ulaznicu, a samo morate poštovati jednostavna i prihvatljiva pravila. Dočekaće vas šest muzeja, nekoliko kafea (posebno je lep Café Piper, sa prelepom terasom koja gleda na more i utvrdjenja) osam kilometara obale, 105 topova, 290 raznoraznih građevina, 360 domaćinstava, kolonija od 60 zatvorenika koji učestvuju u renoviranju i održavanju, prodavnica i restoran sa sopstvenom pivarom koja proizvodi lokalno pivo.
Ostrvlje je ipak nešto više od izletišta i skupa muzeja. Ovde živi nekih 900 stanovnika, od koji njih 350 ima tu i stalno zaposlenje tokom cele godine. Suomenlina je poznata kao sedište avangardne kulture. Tu je smešten Nordijski centar umetnosti, mnoge zgrade su preuređene u ateljea i po pristupačnim cenama se izdaju umetnicima, tokom leta održavaju se Kulturni festival prosvećenja Les Lumières, Viapori džez festival, umetnička škola za decu i regata, a posebno je posećeno letnje pozorište na ostrvu.
Ispod vode je 1982. godine izgrađen tunel za dovod vode, grejanje i elektro instalacije. Kasnije, tunel je preuredjen tako da služi i za eventualni hitan promet ljudi ili robe.
Ostrvo se lakom šetnjom može obići za dva sata, ali je za puno uživanje u ovom dragulju preporučljivo ostati barem pola dana.
A tvrđava?
Današnjica nije baš tako laka za stare tvrđave. Kao nekakve starice, jedva se bore sa modernim vremenima. Stoje jadne tako na mestima na kojima su ih vekovima ranije postavili, sve sa svojim debelim zidovima, kanalima, lagumima, kanalima, podzemnim prolazima, jalovim topovima, trošnim barakama, zatrpane naslagama zemlje i trave koje su ih pokrile i razjedaju im tkivo.
Finci su, međutim, rešili da svoj zamak očuvaju u najboljem mogućem obliku. Odmah po odlasku vojske počeli su projekti obnove. Napravljen je četrdesetogodišnji (!) plan obnove. Preko 400 projekata je već privedeno kraju, što je više od 50% plana. U protreklih 30 godine preko 100 miliona evra uloženo je u restauraciju. Sredstva se obezbedjuju iz državnog budžeta i od prihoda koji se ostvare na ostrvima.
Kao priznanje za obimnost, brižljivo planiranje i uspešno izvršenje projekta, Suomenlini je 1999. godine dodeljena nagrada Europa Nostra.
Ovaj severni deo Starog kontinenta svakako je najbolja destinacija za sve one koji žele da uživaju u pravoj evropskoj zimskoj čaroliji.
Foto: libargutxi/Flickr
Hladna Laponija ima sve što je potrebno - ogromne zamrznute arktičke tundre, guste šume i nepristupačnu obalu – da bi je neko smatrao zemljom avanture.
Čak i tokom zime kada sunce jedva da se pojavljuje, turisti odlaze u tu regiju kako bi uživali u skijanju, pogledu na auroru borealis i društvu Deda Mraza. Ono što je nepoznato je tačna lokacija Laponije.
Zvanično, samo Finska i Švedska polažu pravo na nju, ali Savet naroda Saami, predstavničko telo tamošnjih domorodaca, objašnjava da se Laponci sele i u Norvešku, ali i Rusiju.
Zato deluje da se bilo koja oblast na severu koja leži iznad Arktičkog kruga može smatrati Laponijom – ako ništa drugo, barem zbog izgleda, atmosfere i duha.
[h=2]Sankama kroz smetove[/h]
Foto: articroute/Flickr
Možda ćete najbliže doživeti ovu zemlju beline dok se vozite sankama koje vuku haskiji, ali pravi entuzijasti želeće sedmodnevnu ekspediciju u kojoj će upoznati najudaljenije krajeve arktičke Švedske.
Takve ture organizuju se u dva navrata u martu.
[h=2]Na "ti" sa aurorom[/h]
Foto: GuideGunnar - Arctic Norway.com
Videti auroru borealis jedno je od gotovo natprirodnih iskustava, a Laponija je najbolje mesto za njega.
Štaviše, ove zime biće naročito svetla, a ako želite da je vidite izbliza, letite avionom sa Kosmodroma Švedska koji se nalazi pored grada Kirune.
[h=2]U beloj kući[/h]
Foto: articroute.com
Ako se odlučite da u Laponiji boravite kao i njeni drevni stanovnici, morate prenoćiti u iglou. Možda i najbolje za tu priliku je iglo selo Kakslauttanen u Saariselka-i u finskoj Laponiji.
Polupansion u ovim ledenim "kućama" košta 390 evra za dve osobe. Za one koji se plaše zime, dobri su i luksuzni stakleni igloi iz kojih možete da posmatrate noćno nebo i polarnu svetlost.
Noćenje košta 342 evra po osobi.
[h=2]Ski staza po vašoj meri[/h]
Ruka, Foto: timo_w2s/Flickr
Polarne temperature Laponiju čine nešto drugačijim mestom za skijanje od, na primer, Alpa.
Sezona počinje u oktobru i završava se u junu. Ljubitelji skijanja mogu posetiti neko od zimovališta - Levi, Ruka i Ylläs, od kojih je poslednje najveća ski zona u Finskoj sa 53 kilometra staza.
[h=2]Grad u snegu[/h]
Tromso, Foto: JorgeBRAZIL/Flickr
Iako je dobar deo te regije sirov i divlji, Laponija ima i urbane "oaze", poput Tromsoa, drugog najvećeg grada Laponije posle ruskog Murmanska. Smešten na severnoj obali Norveške, popularan je kod vikend – turista.
Tu možete videti fascinantnu arktičku katedralu i Polarni muzej posvećen istraživačima Severnog pola.
[h=2]U potrazi za Deda Mrazom[/h]
Foto: articroute.com
U Laponiji postoji ogroman broj mesta gde se "Deda Mrazovi" predstavljaju verujućoj deci. Ipak, Deda Mrazovo selo koje se nalazi u blizini Rovaniemi u finskoj Laponiji praktično je tematski park i za dlaku je bolji od konkurentskih kuća.
Tu možete videti malu Deda Mrazovu kolibu gde će se i odrasli ljudi ponovo osetiti kao petogodišnjaci.
[h=1]Ruka: najbolje skijanje i zabava u Finskoj[/h]Nalazi se 25 km severno od malog mesta Kusamo, koje ima čak i međunarodni aerodrom. Ruka je jedan od najvećih i najmodernijih finskih ski kompleksa.
Sneg je garantovan, a sezona traje od oktobra do sredine maja. Za svaki slučaj, postoji i 100 topova za veštački sneg. Sadrži 28 pista za koje su obezbeđena 22 ski lifta. Oni mogu da prevezu čak 20.900 skijaša po satu.
Na dva sata vožnje nalazi se aerodrom, pa je ovo skijalište pogodno i za vikend odmor i kraće boravke. Ruka je zvanični sponzor finskog snoubord tima, a ovde treniraju i ekipe mnogih drugih zemalja.
U velikom ski stadionu se svake godine održava otvaranje skijaških skokova.
Freestyle centar se nalazi u srcu kompleksa, u zapadnom delu Ruke. Sa vrha se pruža predivan pogled gde možete uživati na sunčanoj terasi Piste restorana.
Od 2001. godine kompleks je dobio od evropske vlade donaciju od 160.000 evra za projekat zahvaljujući kom je omogućeno skijanje i tokom letnjih meseci.
Osnovna ideja je bila stvaranje primamljive destinacije, kao i mesta gde bi finski skijaši mogli da treniraju tokom leta, kako ne bi morali da putuju u udaljene krajeve.
[h=2]Snoubording i zabava[/h]
Ljubitelji snouborda mogu da uživaju u dve sjajne “ulice” i skakaonicama. Baterry Park je svakako najbolji prostor za snoubording u Finskoj. S druge strane postoji i Masto minipark, namenjen mlađima i početnicima.
Pista muzički bar je jedan od najživljih, sa živom muzikom i DJ-evima koji često gostuju.
After Safari restaurant Zone je mesto gde je igranje na stolovima uobičajeno.
Te večeri smo vrteli Vesa, Sampsa, Juha Rouvinen, i ja, a rezultat je bio sličan sinoćnjem.
