Član
- Učlanjen(a)
- 25.10.2009
- Poruka
- 3.279
Наш проблем не лежи у курсу него у лошој привреди, малом извозу, застарелој индустријској опреми, недовољно иновативним кадровима…
Давор Савин
Исти валутни режим не одговара свим земљама подједнако. То показује и слика његових различитих варијанти које су у употреби. У Европи ћемо сусрести четири валутна режима. Поједине државе успостављају онај који најбоље одговара карактеристикама њихове привреде, извозној способности, расту цена, степену задужености… Земље мењају валутне режиме у складу са оствареним променама у својим економијама, зато избор неког од њих није без временског ограничења.
Курс, односно цена домаћег новца изражена у страним јединицама, који је фиксан, који се не мења без обзира на промене економских и монетарних околности, има предности, како за привреднике тако и за потрошаче. Те предности га чине привлачним и зато га његови заговорници опсесивном жестином супротстављају пливајућем, флуктуирајућем валутном режиму који, такође, има бројне предности, али доноси дозу неизвесности како у економски, тако и у свакодневни живот. Предности и недостаци појединих валутних режима представљају посебно питање које овде изостављам. Оно што желим да истакнем јесте да режим фиксног курса не би одговарао нашој привреди, јер њена постојећа структура и недовољно развијен извозни сектор за сада нису у стању да се изборе за повољније место на све конкурентнијем међународном тржишту роба и услуга.
Заговорници режима фиксног валутног курса сматрају да њиховој разборитости и уверењу више одговара да расправу о том питању скрену са стручне на нормативну раван. Тако добијамо предлоге често без иоле убедљивог образложења – да би за привреду Србије било „повољније и боље” да напусти систем контролисаног пливања динара и успостави режим фиксног курса. Неки чак предлажу да се динар напросто замени евром и то одмах. Предлог је бесмислен.
Наш проблем не лежи у курсу него у неконкурентној производњи, њеној слабој организацији и манаџменту, застарелој индустријској опреми, недовољно иновативним кадровима и правној недорађености привредног система. Када би се валутним курсом решавали фундаментални економски проблеми, они не би ни постојали. Стога се ваља отрести илузија да би фиксирање курса динара унело спокојство међу привреднике и само по себи увећало извоз. Без икаквог суздржавања ваља рећи да би било веома несмотрено земљу гурнути у немирне воде неизвесности које би фиксирање валутног курса собом донело.
Једини начин да се заустави пад резерви је да порасте девизни прилив. Очигледно је да је одржавање фиксног курса једноставнији задатак када земља остварује задовољавајући извозни приход, него када је њен текући биланс у дефициту. Ангажовање иностраних кредита може увећати понуду девиза, али је проблем што се једном ти зајмови морају вратити. Задужити се да би се помогло одржавању неке фиксиране вредности курса динара није само неправедно према генерацији која ће тај дуг отплаћивати, него значи жртвовати економску логику предрасуди о предностима приковане цене страног новца.
Србија би у случају фиксирања курса морала одржавати каматне стопе на високом нивоу да би привукла или задржала иностране кредиторе (односно њихове депозите). Монетарна политика би, дакле, у том случају доприносила успоренијем расту домаће привреде. Да ли би извоз надокнадио пад других облика тражње? Да је могао, у то би се уверили и раније. Ми напросто немамо довољно конкурентних производа високе додатне вредности чијом продајом бисмо осигурали стабилан и довољно издашан девизни прилив којим би се подупирала нека непромењена вредност курса динара.
Када би Србија увела фиксни курс, виша инфлација од оне у земљама ЕУ (а те земље су наши главни спољнотрговински партнери) утицала би на пораст реалног курса динара, упркос његовој непромењеној номиналној вредности. Дакле, доживели бисмо оно што клизањем номиналног курса динара можемо избећи и тако сачувати постојећи подстицај извозу.
---------------------------------------
Добар избор, али…
Уверен сам да је Србија прихватањем режима пливајућег и надзираног курса изабрала опцију која јој највише одговара у околностима недовољне оспособљености за извоз. Истовремено, променљиви курс омогућава да се, у већој или мањој мери, амортизују спољни економски удари (од поскупљења нафте, до опадања вредности евра), који би се иначе свом силином обрушили на нашу производњу, запосленост, цене... Монетарна власт може контролисати количину новца или валутни курс, али никада обоје истовремено. Недозвољавајући новчану експанзију, централна банка сузбија притисак тражње за девизама, а тиме индиректно спречава превелико клизање курса домаће валуте наниже. Флексибилни курс аутоматски коригује спољнотрговински дефицит на тај начин што нижом вредношћу динара чини атрактивнијим продају иностранству – ако се има шта понудити страним купцима. Ово је тачка у којој се поновно враћамо на почетну тврдњу: Србија може осигурати свој привредни раст једино и искључиво изградњом снажног и конкурентног извозног сектора. Што буде већа вредност робе и услуга коју упућујемо преко границе, већа ће бити вредност опреме, технологије, енергената које можемо увозити без спољњег задуживања. У долазећем раздобљу једино на томе је смисаоно темељити економски развој и тиме истовремено штитити национални интерес земље.
------------------------------------------
Губитак монетарне аутономије
Да би се разумео механизам деловања фиксног курса потребно је неколико неопходних напомена. Фиксирање курса ствара бројне последице које се распростиру у различитим смеровима. Једна од њих је губитак аутономије монетарне политике, јер фиксни валутни режим чини ову политику потпуно неделотворном. У условима слободног кретања капитала прилив девиза по различитим основама делује на смањење курса евра на домаћем тржишту новца, односно подиже вредност динара: овај бележи апресијацију (или мању депресијацију него што би она била иначе). Да би курс остао непромењен централна банка мора откупити било коју количину девиза која се на тржишту нуди. То чини тако што креира динарску новчану масу у вредности откупљених девиза. Кључно је истаћи да централна банка мора тако поступити без обзира да ли је са становишта домаће привреде потребна додатна количина ликвидности или не и да ли ће додатни новац завршити подизањем цена. Када је задат циљ одржавање непромењеног курса, сваки вишак девизног прилива, који би водио порасту курса, централна банка мора да откупи. На тај начин она увећава девизне резерве – опет, без обзира да ли су нам оне потребне у повећаном обиму или не.
Обрнуто је у случају смањеног прилива девиза (свеједно због чега – мањег извоза, изостајања иностраних кредита или приватизацијских прихода). Централна банка тада мора на тржиште да убацује девизе из резерви, било које количине, која је потребна да би изабрани валутни курс остао непромењен. Ни у овом случају, она се не руководи другим циљем осим да одржи фиксан курс. Њене интервенције, међутим, могу трајати само док се девизне резерве не смање до неке критичне границе када постаје неизводљиво да се фиксни курс даље одржава, а редуциране резерве могу угрозити регуларно плаћање увоза и сервисирање доспелих обавеза према иностраним повериоцима.
Давор Савин, politika online 09.06.2010.
Исти валутни режим не одговара свим земљама подједнако. То показује и слика његових различитих варијанти које су у употреби. У Европи ћемо сусрести четири валутна режима. Поједине државе успостављају онај који најбоље одговара карактеристикама њихове привреде, извозној способности, расту цена, степену задужености… Земље мењају валутне режиме у складу са оствареним променама у својим економијама, зато избор неког од њих није без временског ограничења.
Курс, односно цена домаћег новца изражена у страним јединицама, који је фиксан, који се не мења без обзира на промене економских и монетарних околности, има предности, како за привреднике тако и за потрошаче. Те предности га чине привлачним и зато га његови заговорници опсесивном жестином супротстављају пливајућем, флуктуирајућем валутном режиму који, такође, има бројне предности, али доноси дозу неизвесности како у економски, тако и у свакодневни живот. Предности и недостаци појединих валутних режима представљају посебно питање које овде изостављам. Оно што желим да истакнем јесте да режим фиксног курса не би одговарао нашој привреди, јер њена постојећа структура и недовољно развијен извозни сектор за сада нису у стању да се изборе за повољније место на све конкурентнијем међународном тржишту роба и услуга.
Заговорници режима фиксног валутног курса сматрају да њиховој разборитости и уверењу више одговара да расправу о том питању скрену са стручне на нормативну раван. Тако добијамо предлоге често без иоле убедљивог образложења – да би за привреду Србије било „повољније и боље” да напусти систем контролисаног пливања динара и успостави режим фиксног курса. Неки чак предлажу да се динар напросто замени евром и то одмах. Предлог је бесмислен.
Наш проблем не лежи у курсу него у неконкурентној производњи, њеној слабој организацији и манаџменту, застарелој индустријској опреми, недовољно иновативним кадровима и правној недорађености привредног система. Када би се валутним курсом решавали фундаментални економски проблеми, они не би ни постојали. Стога се ваља отрести илузија да би фиксирање курса динара унело спокојство међу привреднике и само по себи увећало извоз. Без икаквог суздржавања ваља рећи да би било веома несмотрено земљу гурнути у немирне воде неизвесности које би фиксирање валутног курса собом донело.
Једини начин да се заустави пад резерви је да порасте девизни прилив. Очигледно је да је одржавање фиксног курса једноставнији задатак када земља остварује задовољавајући извозни приход, него када је њен текући биланс у дефициту. Ангажовање иностраних кредита може увећати понуду девиза, али је проблем што се једном ти зајмови морају вратити. Задужити се да би се помогло одржавању неке фиксиране вредности курса динара није само неправедно према генерацији која ће тај дуг отплаћивати, него значи жртвовати економску логику предрасуди о предностима приковане цене страног новца.
Србија би у случају фиксирања курса морала одржавати каматне стопе на високом нивоу да би привукла или задржала иностране кредиторе (односно њихове депозите). Монетарна политика би, дакле, у том случају доприносила успоренијем расту домаће привреде. Да ли би извоз надокнадио пад других облика тражње? Да је могао, у то би се уверили и раније. Ми напросто немамо довољно конкурентних производа високе додатне вредности чијом продајом бисмо осигурали стабилан и довољно издашан девизни прилив којим би се подупирала нека непромењена вредност курса динара.
Када би Србија увела фиксни курс, виша инфлација од оне у земљама ЕУ (а те земље су наши главни спољнотрговински партнери) утицала би на пораст реалног курса динара, упркос његовој непромењеној номиналној вредности. Дакле, доживели бисмо оно што клизањем номиналног курса динара можемо избећи и тако сачувати постојећи подстицај извозу.
---------------------------------------
Добар избор, али…
Уверен сам да је Србија прихватањем режима пливајућег и надзираног курса изабрала опцију која јој највише одговара у околностима недовољне оспособљености за извоз. Истовремено, променљиви курс омогућава да се, у већој или мањој мери, амортизују спољни економски удари (од поскупљења нафте, до опадања вредности евра), који би се иначе свом силином обрушили на нашу производњу, запосленост, цене... Монетарна власт може контролисати количину новца или валутни курс, али никада обоје истовремено. Недозвољавајући новчану експанзију, централна банка сузбија притисак тражње за девизама, а тиме индиректно спречава превелико клизање курса домаће валуте наниже. Флексибилни курс аутоматски коригује спољнотрговински дефицит на тај начин што нижом вредношћу динара чини атрактивнијим продају иностранству – ако се има шта понудити страним купцима. Ово је тачка у којој се поновно враћамо на почетну тврдњу: Србија може осигурати свој привредни раст једино и искључиво изградњом снажног и конкурентног извозног сектора. Што буде већа вредност робе и услуга коју упућујемо преко границе, већа ће бити вредност опреме, технологије, енергената које можемо увозити без спољњег задуживања. У долазећем раздобљу једино на томе је смисаоно темељити економски развој и тиме истовремено штитити национални интерес земље.
------------------------------------------
Губитак монетарне аутономије
Да би се разумео механизам деловања фиксног курса потребно је неколико неопходних напомена. Фиксирање курса ствара бројне последице које се распростиру у различитим смеровима. Једна од њих је губитак аутономије монетарне политике, јер фиксни валутни режим чини ову политику потпуно неделотворном. У условима слободног кретања капитала прилив девиза по различитим основама делује на смањење курса евра на домаћем тржишту новца, односно подиже вредност динара: овај бележи апресијацију (или мању депресијацију него што би она била иначе). Да би курс остао непромењен централна банка мора откупити било коју количину девиза која се на тржишту нуди. То чини тако што креира динарску новчану масу у вредности откупљених девиза. Кључно је истаћи да централна банка мора тако поступити без обзира да ли је са становишта домаће привреде потребна додатна количина ликвидности или не и да ли ће додатни новац завршити подизањем цена. Када је задат циљ одржавање непромењеног курса, сваки вишак девизног прилива, који би водио порасту курса, централна банка мора да откупи. На тај начин она увећава девизне резерве – опет, без обзира да ли су нам оне потребне у повећаном обиму или не.
Обрнуто је у случају смањеног прилива девиза (свеједно због чега – мањег извоза, изостајања иностраних кредита или приватизацијских прихода). Централна банка тада мора на тржиште да убацује девизе из резерви, било које количине, која је потребна да би изабрани валутни курс остао непромењен. Ни у овом случају, она се не руководи другим циљем осим да одржи фиксан курс. Њене интервенције, међутим, могу трајати само док се девизне резерве не смање до неке критичне границе када постаје неизводљиво да се фиксни курс даље одржава, а редуциране резерве могу угрозити регуларно плаћање увоза и сервисирање доспелих обавеза према иностраним повериоцима.
Давор Савин, politika online 09.06.2010.