Fidija

[sendi]

Fidija


Fidija (oko 490-430. p. n. e.) je bio jedan od najznačajnijih skulptora stare grčke klasičnog perioda. Malo se zna o njegovom životu. Postoje različiti navodi o njegovom školovanju i načinu smrti. Fidijin stil dominirao je do kraja petog veka pre nove ere.

Plutarh u svom delu “Život Perikla” piše o brojnim umetničkim aktivnostima koje su se odvijale u tom periodu. Tu se spominje Fidija kao Periklov lični savetnik. Fidija je stavio svoj portret pored periklovog na štit njegove skulpture Atene Patrenos (device).

Fidijne skulpture krasi vedra snaga, samopouzdana sila i krepkost. On sjajno vaja mušku figuru ali njegov najveći doprinos su ženske figure. Prikazivao ih je u tankim haljinama koje prekrivaju telo ali tako da ga plastično ojačavaju, i više otkrivaju nego skrivaju. Efekat je postignut prikazivanjem tkanine kao da je mokra. Fidijne žene su smirene, dostojanstvene, bez senzualnosti, zdrave, veličanstvene i jednostavne. Pravio je nacrte za partenoski friz i skulpture Partenona urasle u podlogu. Iako se Fidija često navodi kao autor skulptura na Partenonu, ne postoje dokazi za to. Antički pisci ga slave zbog njegovih radova u bronzi i hrizelfantskoj tehnici. Plutarh navodi da je nadgledao velike Periklove radove na Akropolju, ali mermerne statue su verovatno nastale tek posle njegove smrti. Najverovatnije je skulpturalna dekoracija Partenona delo Fidijnih učenika, Alkamenesa i Agoracritusa i drugih.

Najranije od velikih Fidijnih dela je posvećeno Maratonu. U Delfima je podignuta velika grupa od bronze u kojoj su se nalazile figure Apolona i Atine i više atičkih heroja. Na akropolju iznad Atine izradio je veliku skulpturu Atene Promahos, kao i statuu Afrodite od slonovače i zlata.

Stari Grci su izdvajali Fidijna dela iznad ostalih: kolosalne skulpture od slonovače i zlata Zevsa iz Olimpije i Atine, oba iz sredine petog veka. Na žalost, izgubljeni su svi tragovi od Zevsa, osim malih prikaza na novčićima iz Elisa, koji nam daju samo opštu informaciju o pozi. Bog je sedeo na bogato dekorisanom tronu. Telo mu je bilo od slonovače, a odora od zlata. Atena Partenos je sačuvana u dve male mermerne kopije, pronađene u Atini, nevešte izrade ali definitivno po uzoru na original.

Konkretna znanja o Fidiji su veoma ograničena. U muzejima postoji mnoštvo skulptura koje očigledno pripadaju istoj školi, ali su to sve kopije iz rimskog perioda i nisu pouzdane što se tiče stila. Pouzdaniji primer je torzo Atine u École des Beaux Arts u Parizu, čija pažljiva izrada omogućava da zamislimo Fidijin original.

Antički kritičari su veoma cenili Fidijin stil. Naglašavali su etos ili moralnu uzvišenost njegovih radova, koji se često porede sa kasnijom školom patosa. Demetrijus naziva njegove radove uzvišenim, ali preciznim.

1958. godine arheolozi su pronašli radionicu u Olimpiji gde je nastao Fidijin Zevs. Pronađeni su ostaci slonovače, kalupi i alat, kao i deo vrča za pijenje na kome je pisalo „Ja pripadam Fidiji“.


(Vikipedija)

​