- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.020
POD LUPOM: KAKO OTIĆI SA OVOG SVETA
Evropljani u pepeo, Srbi pod zemlju
U Srbiji vlada kult mrtvih pa se ogromna većina ljudi opredeljuje za klasične sahrane bližnjih, ali Udruženje krematista „Oganj”, koje je ove godine prvi put dobilo finansijsku pomoć države, propagira da su kremacije prihvatljivije.
Da je neki srednjovekovni sveštenik mogao da predvidi da će se početkom dvadeset prvog veka osamdeset odsto evropskog stanovništva spaljivati pomislio bi da je borba protiv veštica na Starom kontinentu prerasla u genocid. Evo i brojki. U Švajcarskoj je prošle godine kremirano čak 82 odsto upokojenih lica, u Češkoj više od 80 procenata, Danskoj 77, Švedskoj 75, a u Sloveniji 74 odsto, objavio je časopis „Pharos internacional”.
Običaji i tradicija imaju važnu ulogu ne samo u načinu života već i načinu sahrane, pa primat u kremacijama i dalje drže zemlje Dalekog istoka. Na ne baš preterano prostranom Tajlandu ima čak 2.077 krematorijuma, recimo u Nemačkoj 146, u Japanu – 1.548, pri čemu bi trebalo znati da je u Zemlji izlazećeg sunca rekordno veliki procenat kremiranih, čak 99,85 odsto. Prema podacima koje nam je dostavilo Udruženje krematista „Oganj” na ovoj neobičnoj listi našla se i Srbija sa 18 odsto kremiranih u odnosu na broj preminulih, i sa dva krematorijuma u Beogradu i Novom Sadu.
Duhovno vaskrsenje
– Pre godinu dana obnovili smo članstvo u Međunarodnoj krematističkoj federaciji koja deluje u okviru socijalnog saveta pri Ujedinjenim nacijama – ističe Dušica Vučković, predsednica Udruženja krematista „Oganj”. Od kada je udruženje osnovano, a to je bilo davne 1904. godine, nedavno je prvi put dobilo finansijsku pomoć neke domaće institucije, tačnije Gradskog sekretarijata za zaštitu životne sredine. Iako još nedovoljno, državni organi su više nego ranije spremni da razgovaraju i saslušaju argumente predstavnika „Ognja” koji žele da se i Srbija i po pitanju uređenja grobalja i kremacija ugleda na evropske zemlje.
Možda će neke iznenaditi podatak da je i u pravoslavnoj Rusiji prošle godine kremirano čak 48 odsto od 235.392 preminula lica, što govori da u mnogim zemljama počivanje u urnama sve više dobija primat nad sporim raspadanjem tela u vlažnoj zemlji.
Iako je još pedesetih godina prošlog veka spaljivanje u krematorijumima bila jeres i u zapadnoj Evropi, do promena je došlo iz više razloga, objašnjavaju poznavaoci prilika. Veliki gradovi sveta sve više oskudevaju u zemljištu za klasične sahrane, a hrišćanske crkve su značajno promenile stav prema spaljivanju posmrtnih ostataka. Protestanti su učinili prvi korak, pridružili su im se i katolici 1963. godine, a i pravoslavni sveštenici vrše opelo u kapelama za ispraćaj pokojnika u krematorijum.
– U Srpskoj pravoslavnoj crkvi se može čuti mišljenje koje preovladava, da je kremacija samo ubrzano raspadanje tela upokojenog, a da se ne radi o povredi učenja Crkve, kao što bi, primera radi, bilo u slučaju samoubistva – naglašava verski analitičar Živica Tucić.
Naš poznati forenzičar dr Oliver Stojković, rukovodilac DNK laboratorije Instituta za sudsku medicinu, kaže da se ćelije posle sahrane ubrzano raspadaju tako da se šanse da Svevišnji uz pomoć genetskog materijala oživi telo umrlog gase već posle nekoliko nedelja. Ako bismo verovali u vaskrsenje tela onda bi najbolje bilo mrtve ostavljati u zamrzivače. Uostalom, šanse da fizički vaskrsnu oni koji su spaljeni u krematorijumu nisu ništa manje od onih koji su klasično sahranjeni, kaže dr Stojkovići ističe da on sam veruje jedino u vaskrsenje duše.
Tradicija i običaji u Srbiji su, ipak, na strani klasičnih sahrana. Po rečima Zorana Markovića, menadžer za odnose sa javnošću beogradskih „Pogrebnih usluga”, samo u Beogradu na Zadušnice groblja poseti više od 700.000 građana. Kod nas vlada kult mrtvih, posete grobljima su česte, pa mnogi još za života obezbeđuju grobno mesto ili grobnicu gde će ih najbliži sahraniti.
U širem području Beograda ima oko 50 grobalja, a pod upravom Javnog komunalnog preduzeća „Pogrebne usluge” je deset: na Novom groblju, Centralnom, Zemunskom, Starom bežanijskom, Topčiderskom i Banjičkom, po rečima portparola Zorana Markovića nema više prostora za nova grobna mesta. Sahrane su moguće samo u postojećim porodičnim grobnicama, dok na Novom bežanijskom, Orlovači, Lešću i Zbegu ima još mesta za nove grobove.
– Prošle godine u Beogradu je sahranjeno oko deset hiljada umrlih, a još dve hiljade kremirano – pominje Marković. – Ranije su kremirani bili samo ateisti, a sada se i mnogi vernici odlučuju na ovaj čin. Groblja kojima gazduju „Pogrebne usluge” prostiru se na 350 hektara i na njima svakog dana bude sahranjeno i kremirano 45 pokojnika, s tim da sahrana ima i na ostalim grobljima u Beogradu (Kumodraškom, Mirijevskom, Žarkovačkom, Borčanskom...) kojima upravljaju lokalne samouprave.
Zbog nedostatka prostora za proširenje brojnih manjih grobalja vlasnici graničnih privatnih parcela prodaju zemlju za grobnice a cena, po rečima Zorana Markovića, dostiže cenu stambenog kvadrata na Terazijama. Beograd je prošle godine izdvojio milijardu i dvesta miliona dinara za izgradnju novih grobnih mesta, kaže naš sagovornik i ističe da se planira izgradnja Novog bežanijskog groblja 2, pored postojećeg, ukupne površine oko 60 hektara, u planu je i groblje na avalskom području od 15 do na 20 hektara, kao i groblje na istočnom području grada iste veličine. Prigradska naselja dobiće nova groblja koja će zauzimati od dva do deset hektara, a u planu je i izgradnja Lešća 2.
„Privatna” groblja
U Novom Sadu na starim gradskim grobljima nema dovoljno mesta, naročito u Petrovaradinu i Sremskoj Kamenici, u Zrenjaninu je zbog nedostatka prostora Katolička crkva ustupila deo parcela na svom groblju za sahranjivanje građana svih veroispovesti, u Kragujevcu planiraju da otkupe još peh hektara kako bi rešili problem u narednih pet godina, dok u Nišu u okolini „Medijane” nastaju divlja groblja gde privatnici prodaju zemlju koja se koristi za sahranjivanje. Ni u Valjevu u prigradskim grobljima nema više mesta, a na tamošnjem Novom groblju planira se proširenje.
Beograd je još sedamdesetih godina prošlog veka izgledao kao ostrvo opasano grobljima, kažu pobornici kremacije, pa navode podatak da preminuli nakon spaljivanja „zauzima” osam puta manje prostora od klasično sahranjenih. Prednost kremiranja, po njima je i u tome što je ovaj čin jeftiniji, ekološki i higijenski prihvatljiviji.
Naučnici koji su se bavili ovom neveselom temom utvrdili su da pokojnik tek što sklopi oči postaje plen mnogobrojnih bakterija, pa onda insekata, koji legu jaja u naborima, otvorima i dupljama njegovog tela, koje postaje poprište grabeži i uništavanja. U Francuskoj akademiji nauka 1887. godine objavljen je rad pod naslovom „Fauna groba” u kojem se ističe da posle tri do četiri meseca telo pokojnika napadaju insekti, posle osam meseci „smrdne muve poskakuše” koje izazivaju truljenje, na kraju prve godine u grobu se ističu učinkom naročite grbaste muve, koje se iz kovčega dižu u vazduh, ako se u tom dobu obavlja ekshumacija. Kad se telo pokojnika potpuno „osuši” pojavljuju se tvrdokrilci, pa larvaste životinjice koje proždiru ono što je ostalo, a posle tri godine poslednja grupa surlastih proždirača dovršava ovaj morbidan proces. Svega ovoga nema u slučaju kremiranja, podsećaju pristalice kremiranja.
Inače, začetnik savremenog krematističkog pokreta bio je francuski lekar Teoprast Rendo koji je još 1642. godine rekao: „Dajem prednost plamenu, čije je delovanje mnogo brže nego ostalih sredstava koja razgrađuju mrtva tela, dok plamen to čini u jednom trenutku”.
– Naše udruženje se zalaže za osavremenjivanje Zakona o grobljima iz 1977. godine kako bi ljudi za života mogli da se izjasne da njihov pepeo bude rasut nad rekom, jezerom, ili imanjem, da urna od čvrstog materijala hermetički zatvorena može da se drži u stanu, ili da bolesnici koji su preminuli u bolnici od zaraznih bolesti obavezno budu kremirani – kaže Dušica Vučković i ističe da je zemlja gde su groblja zatrovana i da se najčešće preko podzemnih voda zagađuje životna sredina. I u ovoj oblasti, uveravaju u „Ognju”, potrebna nam je nacionalna strategija i usklađivanje sa propisima Evropske unije, a to znači da se kremiranju da prednost nad klasičnim sahranama, kako su to uradile mnoge evropske metropole.
Naravno, svako ima pravo da odluči hoće li se sudnjeg dana predati zemlji ili se pretvoriti u pepeo, ali za početak, mogli bi se složiti da je za pravilnu odluku potrebno više znanja, a manje predrasuda.
-----------------------------------------------------------------
Oni su kremirani
Za kremaciju su se još za života izjasnili Gete, Garibaldi, Napoleon, Frojd, Ajnštajn, Rentgen, Bernard Šo, Jurij Gagarin, Alfred Nobel, Tagore, a kod nas slikar Paja Jovanović, književnici Ivo Andrić, Branko Ćopić, Oskar Davičo, reditelj Bojan Stupica, glumci Petar Banićević, Čkalja, operski pevač Miroslav Čangalović....
----------------------------------------------------------------------
Zmaj je bio začetnik
Glavni zagovornici kremiranja i u svetu i kod nas bili su lekari, a razlozi koje su navodili su pre svega higijenski. Preteča krematističkog pokreta u Srbiji bio je pesnik i lekar čika Jova Zmaj, a njegov sledbenik Jovan Jovanović Batut. Ministar narodnog zdravlja Kraljevine Srva, Hrvata i Slovenaca dr Čeda Mihajlović zaslužan je što je tadašnja država dozvolila alternativno sahranjivanje Zakonom o sanitetu. Mihajlović je kremiran u Parizu 1933. godine, a prvi predsednik udruženja krematista „Oganj” dr Vojislav Kujundžić ekshumiran je posle 20 godina i kremiran 1968. na Novom groblju u Beogradu pošto u vreme kada je umro u Srbiji nije bilo krematorijuma. Kujundžić je bio prvi, a dr Aleksandar Kostić drugi doživotni predsednik „Ognja”. Društvu „Oganj” za moderno spaljivanje preminulih, kako se po osnivanju zvalo, priključio se između ostalih i dr Slobodan Ribnikar, jedan od osnivača „Politike”.
------------------------------------------------------------------------------
Ugledni Srbi spaljivani u inostranstvu
Prvi krematorijum u Srbiji pušten je u rad 1964. godine na Novom groblju i tada su urađene svega 23 kremacije. Oktobra 1981. godine otvoren je veći krematorijum na Lešću, sa dve peći. U Novom Sadu krematorijum je otvoren 2004. godine. Kasete za smeštaj četiri urne na parcelama su rozarijumi, a kolumbarijumi imaju dve urne i smešteni su u zidu groblja. Na Novom groblju postoji i parcela sa ružama za posipanje pepela pokojnika koja se naziva Vrt sećanja, a njegovo ime i prezime urezuje se na ploči.
U beogradskim grobljima počiva 602.000 pokojnika, a od toga 18.000 sahranjeno je u rozarijumima, a 16.000 u kolumbarijumima.
-----------------------------------------------------
Cenovnik
Penzioni fond dotira sa 32.000 dinare sahrane penzionera, što je dovoljno da pokrije najskromnije sahrane. Pri Udruženju „Oganj”, koje ima nešto manje od pet hiljada članova, postoji Solidarni fond koji organizuje i klasične sahrane i kremacije. Preko Solidarnog fonda svaki građanin može otplatiti troškove sahrane zavisno od godina starosti i finansijskih mogućnosti i tako poštedeti svoje najbliže organizacijskih i finansijskih problema. To je za sada jedino mestu gde se sahrana može platiti unapred po znatno nižim cenama od komercijalnih firmi.
Po cenovniku „Pogrebnih usluga” cena klasične sahrane je 20.000 dinara, a kremacije 17.000 dinara. To uključuje preuzimanje pokojnika iz stana, čuvanje u kapeli, kopanje rake, prevoz do grobnog mesta, sahranjivanje. Na ovo treba dodati još oko 20.000 dinara za pogrebnu opremu. Po zakonu grobno mesto je besplatno, ali se plaća opseg koji košta 7.474 dinara, ako je od običnog betona. Sahranjivanje u porodičnu grobnicu je duplo skuplje jer je složenije, podrazumeva demontiranje i ponovno montiranje spomenika. Cena kremiranja je 12.573 dinara, ali je godišnja naknada za urne duplo jeftinije od taksi za grobove koja iznosi oko 820 dinara.
Dragoljub Stevanović
[objavljeno: 06/06/2010]
Politika magazin
Evropljani u pepeo, Srbi pod zemlju
U Srbiji vlada kult mrtvih pa se ogromna većina ljudi opredeljuje za klasične sahrane bližnjih, ali Udruženje krematista „Oganj”, koje je ove godine prvi put dobilo finansijsku pomoć države, propagira da su kremacije prihvatljivije.
Da je neki srednjovekovni sveštenik mogao da predvidi da će se početkom dvadeset prvog veka osamdeset odsto evropskog stanovništva spaljivati pomislio bi da je borba protiv veštica na Starom kontinentu prerasla u genocid. Evo i brojki. U Švajcarskoj je prošle godine kremirano čak 82 odsto upokojenih lica, u Češkoj više od 80 procenata, Danskoj 77, Švedskoj 75, a u Sloveniji 74 odsto, objavio je časopis „Pharos internacional”.
Običaji i tradicija imaju važnu ulogu ne samo u načinu života već i načinu sahrane, pa primat u kremacijama i dalje drže zemlje Dalekog istoka. Na ne baš preterano prostranom Tajlandu ima čak 2.077 krematorijuma, recimo u Nemačkoj 146, u Japanu – 1.548, pri čemu bi trebalo znati da je u Zemlji izlazećeg sunca rekordno veliki procenat kremiranih, čak 99,85 odsto. Prema podacima koje nam je dostavilo Udruženje krematista „Oganj” na ovoj neobičnoj listi našla se i Srbija sa 18 odsto kremiranih u odnosu na broj preminulih, i sa dva krematorijuma u Beogradu i Novom Sadu.
Duhovno vaskrsenje
– Pre godinu dana obnovili smo članstvo u Međunarodnoj krematističkoj federaciji koja deluje u okviru socijalnog saveta pri Ujedinjenim nacijama – ističe Dušica Vučković, predsednica Udruženja krematista „Oganj”. Od kada je udruženje osnovano, a to je bilo davne 1904. godine, nedavno je prvi put dobilo finansijsku pomoć neke domaće institucije, tačnije Gradskog sekretarijata za zaštitu životne sredine. Iako još nedovoljno, državni organi su više nego ranije spremni da razgovaraju i saslušaju argumente predstavnika „Ognja” koji žele da se i Srbija i po pitanju uređenja grobalja i kremacija ugleda na evropske zemlje.
Možda će neke iznenaditi podatak da je i u pravoslavnoj Rusiji prošle godine kremirano čak 48 odsto od 235.392 preminula lica, što govori da u mnogim zemljama počivanje u urnama sve više dobija primat nad sporim raspadanjem tela u vlažnoj zemlji.
Iako je još pedesetih godina prošlog veka spaljivanje u krematorijumima bila jeres i u zapadnoj Evropi, do promena je došlo iz više razloga, objašnjavaju poznavaoci prilika. Veliki gradovi sveta sve više oskudevaju u zemljištu za klasične sahrane, a hrišćanske crkve su značajno promenile stav prema spaljivanju posmrtnih ostataka. Protestanti su učinili prvi korak, pridružili su im se i katolici 1963. godine, a i pravoslavni sveštenici vrše opelo u kapelama za ispraćaj pokojnika u krematorijum.
– U Srpskoj pravoslavnoj crkvi se može čuti mišljenje koje preovladava, da je kremacija samo ubrzano raspadanje tela upokojenog, a da se ne radi o povredi učenja Crkve, kao što bi, primera radi, bilo u slučaju samoubistva – naglašava verski analitičar Živica Tucić.
Naš poznati forenzičar dr Oliver Stojković, rukovodilac DNK laboratorije Instituta za sudsku medicinu, kaže da se ćelije posle sahrane ubrzano raspadaju tako da se šanse da Svevišnji uz pomoć genetskog materijala oživi telo umrlog gase već posle nekoliko nedelja. Ako bismo verovali u vaskrsenje tela onda bi najbolje bilo mrtve ostavljati u zamrzivače. Uostalom, šanse da fizički vaskrsnu oni koji su spaljeni u krematorijumu nisu ništa manje od onih koji su klasično sahranjeni, kaže dr Stojkovići ističe da on sam veruje jedino u vaskrsenje duše.
Tradicija i običaji u Srbiji su, ipak, na strani klasičnih sahrana. Po rečima Zorana Markovića, menadžer za odnose sa javnošću beogradskih „Pogrebnih usluga”, samo u Beogradu na Zadušnice groblja poseti više od 700.000 građana. Kod nas vlada kult mrtvih, posete grobljima su česte, pa mnogi još za života obezbeđuju grobno mesto ili grobnicu gde će ih najbliži sahraniti.
U širem području Beograda ima oko 50 grobalja, a pod upravom Javnog komunalnog preduzeća „Pogrebne usluge” je deset: na Novom groblju, Centralnom, Zemunskom, Starom bežanijskom, Topčiderskom i Banjičkom, po rečima portparola Zorana Markovića nema više prostora za nova grobna mesta. Sahrane su moguće samo u postojećim porodičnim grobnicama, dok na Novom bežanijskom, Orlovači, Lešću i Zbegu ima još mesta za nove grobove.
– Prošle godine u Beogradu je sahranjeno oko deset hiljada umrlih, a još dve hiljade kremirano – pominje Marković. – Ranije su kremirani bili samo ateisti, a sada se i mnogi vernici odlučuju na ovaj čin. Groblja kojima gazduju „Pogrebne usluge” prostiru se na 350 hektara i na njima svakog dana bude sahranjeno i kremirano 45 pokojnika, s tim da sahrana ima i na ostalim grobljima u Beogradu (Kumodraškom, Mirijevskom, Žarkovačkom, Borčanskom...) kojima upravljaju lokalne samouprave.
Zbog nedostatka prostora za proširenje brojnih manjih grobalja vlasnici graničnih privatnih parcela prodaju zemlju za grobnice a cena, po rečima Zorana Markovića, dostiže cenu stambenog kvadrata na Terazijama. Beograd je prošle godine izdvojio milijardu i dvesta miliona dinara za izgradnju novih grobnih mesta, kaže naš sagovornik i ističe da se planira izgradnja Novog bežanijskog groblja 2, pored postojećeg, ukupne površine oko 60 hektara, u planu je i groblje na avalskom području od 15 do na 20 hektara, kao i groblje na istočnom području grada iste veličine. Prigradska naselja dobiće nova groblja koja će zauzimati od dva do deset hektara, a u planu je i izgradnja Lešća 2.
„Privatna” groblja
U Novom Sadu na starim gradskim grobljima nema dovoljno mesta, naročito u Petrovaradinu i Sremskoj Kamenici, u Zrenjaninu je zbog nedostatka prostora Katolička crkva ustupila deo parcela na svom groblju za sahranjivanje građana svih veroispovesti, u Kragujevcu planiraju da otkupe još peh hektara kako bi rešili problem u narednih pet godina, dok u Nišu u okolini „Medijane” nastaju divlja groblja gde privatnici prodaju zemlju koja se koristi za sahranjivanje. Ni u Valjevu u prigradskim grobljima nema više mesta, a na tamošnjem Novom groblju planira se proširenje.
Beograd je još sedamdesetih godina prošlog veka izgledao kao ostrvo opasano grobljima, kažu pobornici kremacije, pa navode podatak da preminuli nakon spaljivanja „zauzima” osam puta manje prostora od klasično sahranjenih. Prednost kremiranja, po njima je i u tome što je ovaj čin jeftiniji, ekološki i higijenski prihvatljiviji.
Naučnici koji su se bavili ovom neveselom temom utvrdili su da pokojnik tek što sklopi oči postaje plen mnogobrojnih bakterija, pa onda insekata, koji legu jaja u naborima, otvorima i dupljama njegovog tela, koje postaje poprište grabeži i uništavanja. U Francuskoj akademiji nauka 1887. godine objavljen je rad pod naslovom „Fauna groba” u kojem se ističe da posle tri do četiri meseca telo pokojnika napadaju insekti, posle osam meseci „smrdne muve poskakuše” koje izazivaju truljenje, na kraju prve godine u grobu se ističu učinkom naročite grbaste muve, koje se iz kovčega dižu u vazduh, ako se u tom dobu obavlja ekshumacija. Kad se telo pokojnika potpuno „osuši” pojavljuju se tvrdokrilci, pa larvaste životinjice koje proždiru ono što je ostalo, a posle tri godine poslednja grupa surlastih proždirača dovršava ovaj morbidan proces. Svega ovoga nema u slučaju kremiranja, podsećaju pristalice kremiranja.
Inače, začetnik savremenog krematističkog pokreta bio je francuski lekar Teoprast Rendo koji je još 1642. godine rekao: „Dajem prednost plamenu, čije je delovanje mnogo brže nego ostalih sredstava koja razgrađuju mrtva tela, dok plamen to čini u jednom trenutku”.
– Naše udruženje se zalaže za osavremenjivanje Zakona o grobljima iz 1977. godine kako bi ljudi za života mogli da se izjasne da njihov pepeo bude rasut nad rekom, jezerom, ili imanjem, da urna od čvrstog materijala hermetički zatvorena može da se drži u stanu, ili da bolesnici koji su preminuli u bolnici od zaraznih bolesti obavezno budu kremirani – kaže Dušica Vučković i ističe da je zemlja gde su groblja zatrovana i da se najčešće preko podzemnih voda zagađuje životna sredina. I u ovoj oblasti, uveravaju u „Ognju”, potrebna nam je nacionalna strategija i usklađivanje sa propisima Evropske unije, a to znači da se kremiranju da prednost nad klasičnim sahranama, kako su to uradile mnoge evropske metropole.
Naravno, svako ima pravo da odluči hoće li se sudnjeg dana predati zemlji ili se pretvoriti u pepeo, ali za početak, mogli bi se složiti da je za pravilnu odluku potrebno više znanja, a manje predrasuda.
-----------------------------------------------------------------
Oni su kremirani
Za kremaciju su se još za života izjasnili Gete, Garibaldi, Napoleon, Frojd, Ajnštajn, Rentgen, Bernard Šo, Jurij Gagarin, Alfred Nobel, Tagore, a kod nas slikar Paja Jovanović, književnici Ivo Andrić, Branko Ćopić, Oskar Davičo, reditelj Bojan Stupica, glumci Petar Banićević, Čkalja, operski pevač Miroslav Čangalović....
----------------------------------------------------------------------
Zmaj je bio začetnik
Glavni zagovornici kremiranja i u svetu i kod nas bili su lekari, a razlozi koje su navodili su pre svega higijenski. Preteča krematističkog pokreta u Srbiji bio je pesnik i lekar čika Jova Zmaj, a njegov sledbenik Jovan Jovanović Batut. Ministar narodnog zdravlja Kraljevine Srva, Hrvata i Slovenaca dr Čeda Mihajlović zaslužan je što je tadašnja država dozvolila alternativno sahranjivanje Zakonom o sanitetu. Mihajlović je kremiran u Parizu 1933. godine, a prvi predsednik udruženja krematista „Oganj” dr Vojislav Kujundžić ekshumiran je posle 20 godina i kremiran 1968. na Novom groblju u Beogradu pošto u vreme kada je umro u Srbiji nije bilo krematorijuma. Kujundžić je bio prvi, a dr Aleksandar Kostić drugi doživotni predsednik „Ognja”. Društvu „Oganj” za moderno spaljivanje preminulih, kako se po osnivanju zvalo, priključio se između ostalih i dr Slobodan Ribnikar, jedan od osnivača „Politike”.
------------------------------------------------------------------------------
Ugledni Srbi spaljivani u inostranstvu
Prvi krematorijum u Srbiji pušten je u rad 1964. godine na Novom groblju i tada su urađene svega 23 kremacije. Oktobra 1981. godine otvoren je veći krematorijum na Lešću, sa dve peći. U Novom Sadu krematorijum je otvoren 2004. godine. Kasete za smeštaj četiri urne na parcelama su rozarijumi, a kolumbarijumi imaju dve urne i smešteni su u zidu groblja. Na Novom groblju postoji i parcela sa ružama za posipanje pepela pokojnika koja se naziva Vrt sećanja, a njegovo ime i prezime urezuje se na ploči.
U beogradskim grobljima počiva 602.000 pokojnika, a od toga 18.000 sahranjeno je u rozarijumima, a 16.000 u kolumbarijumima.
-----------------------------------------------------
Cenovnik
Penzioni fond dotira sa 32.000 dinare sahrane penzionera, što je dovoljno da pokrije najskromnije sahrane. Pri Udruženju „Oganj”, koje ima nešto manje od pet hiljada članova, postoji Solidarni fond koji organizuje i klasične sahrane i kremacije. Preko Solidarnog fonda svaki građanin može otplatiti troškove sahrane zavisno od godina starosti i finansijskih mogućnosti i tako poštedeti svoje najbliže organizacijskih i finansijskih problema. To je za sada jedino mestu gde se sahrana može platiti unapred po znatno nižim cenama od komercijalnih firmi.
Po cenovniku „Pogrebnih usluga” cena klasične sahrane je 20.000 dinara, a kremacije 17.000 dinara. To uključuje preuzimanje pokojnika iz stana, čuvanje u kapeli, kopanje rake, prevoz do grobnog mesta, sahranjivanje. Na ovo treba dodati još oko 20.000 dinara za pogrebnu opremu. Po zakonu grobno mesto je besplatno, ali se plaća opseg koji košta 7.474 dinara, ako je od običnog betona. Sahranjivanje u porodičnu grobnicu je duplo skuplje jer je složenije, podrazumeva demontiranje i ponovno montiranje spomenika. Cena kremiranja je 12.573 dinara, ali je godišnja naknada za urne duplo jeftinije od taksi za grobove koja iznosi oko 820 dinara.
Dragoljub Stevanović
[objavljeno: 06/06/2010]
Politika magazin