Etiopija

[crvendac_011]

2. jul 2006.

Lalibela (Etiopija)

Srednjevekovna monaška naseobina na rogu Afrike - da li je to moguće?! Da, jeste. U pitanju je neverovatan sklop sačinjen od davnašnje prestonice Etiopije, i skupa crkava i isposnica, poznat i kao "Novi Jerusalim" ili "osmo svetsko čudo". Kako i zašto je, tačno, nastao, a pre svega - kako je u ta davna vremena uopšte bilo moguće stvoriti nešto tako neobično, što iziskuje dosta znanja i veštine i ko su, zapravo, bili tvorci takvog remek-dela - pitanja su koja već vekovima zaokupljaju njegove posetioce i istraživače, i za čijim se odgovorima još uvek traga... Pa, pokušajmo da ih odgonetnemo i mi...

Piše Irene Karađole
Izvor: Travel Magazine

I Bog stvori "carstvo"...
Zamislite severoistok podsaharske oblasti "Crnog kontinenta", tačnije dugoveku zemlju na samom rogu Afrike, zvanu Etiopija, i u njoj zabačeno planinsko selo negde u bespuću njenog severoistoka, a u njemu drevnu civilizaciju koja je posebno cvetala u tamnim vremenima srednjeg veka - u doba osvajanja i bitaka, časti i pohlepe i vere i viteštva - i dobićete Lalibelu, sveti grad hrišćana sazdan od "samog Boga"! Da, uistinu, veruje se da je taj grad, sada selo, a nekada moćna prestonica prosperitetnog carstva, jedini na Zemlji kojeg je stvorio Bog otac, lično. Priča zvuči kao prava bajka, a teče otprilike ovako...

U drevna biblijska vremena, negde oko 10. veka pre nove ere, mudrog cara Solomona posetila je abisinska kraljica Makeda, poznatija kao kraljica od Sabe, sa svojom svitom - dvoranima i slugama. Sudbina je htela da Makeda sa carem začne sina - Menelika, rodonačelnika najdugovečnije dinastije sveta, Solomonske, koja je Etiopijom vladala gotovo tri hiljade godina (u dva navrata, sve do sredine ‘70-ih godina prošlog veka), baš kao i njena sluškinja, koja je na svet takođe donela Solomonovog potomka, začetnika vladarske loze Zagve (Zagwe), koja je zemljom vladala od kraja 10. do polovine 13. veka. Menelikovi potomci su vladali iz drevne prestonice Aksum (Axum, na severu zemlje), trgujući sa njima susednim narodima, od Egipta do Arabije i Indije, primivši prvo jevrejsku, a potom i hrišćansku veru, od njenog začetka, već u prvim decenijama 4. veka. Krajem 7. veka, uz nadirući islam, trgovina Aksumskog carstva je počela da opada, a sa njom i moć, kultura i život njegove civilizacije, te se ono ugasilo, povlačeći se pred ratnicima džihada i ostalim osvajačima. Stanovništvo se, zajedno sa svojim vladarima, povuklo nešto južnije, u zabačena brda, odnosno na vulkanski plato okružen i zaklonjen od neželjenih posetilaca vencem zastrašujućih grebenastih planina, visokih i preko 4.000 metara (najviši vrh, Abuna Juzef / Sv. Josif, visok je 4.200 m).

U tom previranju uzdigla se nova vladarska linija - već pomenute Zagve. Svoju prestonicu utemeljili su u gradiću Roha, na oko 2.700 m nadmorske visine, odsečenu od svih eventualnih uljeza. Stvoren je čitav jedan svet, zatvoren u sebe, a ipak očiju uperenih u bliže i dalje okruženje; svet koji neprestano osmatra i osluškuje, stalno na oprezu... I smenjivali su se u njemu vladari, upravljajući tim malim "kosmosom", ljubomorno čuvajući svoju veru i tradiciju, usvajajući usput sve novine iz nepoznatog spoljašnjeg sveta... I tako sve do pojave njihovog pretposlednjeg predstavnika, kome je proviđenje namenilo da načini čudo! U drugoj polovini 12. veka, oko 1180. godine, rodio se princ po imenu Lalibela, kome se, dok je ležao u kolevci, dogodilo neobično predskazanje. Naime, oko njegove glave sakupio se veliki roj pčela, što je njegova majka, prema starom verovanju da životinje mogu da proreknu ljudsku sudbinu, protumačila kao najavu da će on biti kralj, iako nije prvorođeni vladarev sin. Dečaku je stoga i nadenula ime "Lalibela", što na dijalektu Geez starih Etiopljana znači "onaj kome se pčele pokoravaju". Lalibelin polubrat, tadašnji kralj Arbaj (Harbay), ljubomoran na uzurpatora prestola, dao mu je, kada je ovaj postao mladić, da popije smrtonosni napitak, od kojeg je on zapao, kako legenda kaže, u dubok san (zapravo komu), u kojem je proveo tri dana. I tu se događa ključni trenutak za nastanak monaške naseobine. Prema predanju, usnulog princa pohodili su anđeli, koji su ga odneli na "sedmo nebo", gde mu je Bog naložio da sagradi "Novi Jerusalim", zapravo sveti grad u malom - crkve, hramove i druga sveta mesta, po uzoru na naselje kakvo je bilo u biblijsko doba. Uz to, Bog je Lalibeli otkrio i tačno koje crkve, kako i čime da napravi. Po Lalibelinom povratku na Zemlju, Svevišnji je ubedio Arbaja da se odrekne prestola u korist brata, što je ovaj i učinio, a novom kralju odredio je životnu saputnicu i berićetnu vladavinu, do sudnjeg dana (a vremenom je proglašen za sveca). Lalibela je odmah prionuo na ostvarenje poverenog mu zadatka i u neverovatno kratkom roku, sazidao je svoju prestonicu i čitavu monašku naseobinu, sačinjenu od 11 crkava, grupisanih u dve skupine, uz brojne kapele, kripte, isposnice, te tunele i uske podzemne hodnike koji crkve međusobno povezuju, a tu su i nekoliko crkava i manastir (Ašeton), udaljeni na oko dan jahanja od Lalibele. Prestonica - monaška zajednica Roha (smeštena na visoravni Lasta u provinciji Volo, oko 650 km severno od Adis Abebe) je, dakle, nastala krajem 12. i početkom 13. veka, a nakon Lalibeline smrti, dobila je njegovo ime. U svoje vreme to je bio veoma napredan grad sa nekoliko desetina hiljada žitelja, a danas je tek omanje selo, sačinjeno od kružnih kamenih kuća, ponešto udaljenih od crkava. Predanje beleži i da je sveštenik po imenu Tekle Hajmanot ubedio Lalibelinog naslednika da abdicira u korist pripadnika čiste Solomonske loze, odnosno potomka cara Menelika i linije koja je vladala u Aksumu, čime je ponovo ustoličena Solomonska dinastija, koja je tako uspela da pregura najburnija vremena i sačuva se za budućnost, utemeljivši kasnije novu prestonicu u mestu Gondar, krajem 16. veka.

Tako je, prema legendi, lično Bog - preko svog "namesnika" Lalibele - stvorio ovu sasvim neobičnu i jedinstvenu "Svetu Goru" u hrišćanskoj, pravoslavnoj, Africi!

...No i ljudi delahu...
Prema predanju, Lalibela je sagrađena neverovatno brzo, takoreći preko noći - zapravo veruje se da je nastala u periodu od 24 godine, uz pomoć anđela, i to tako što su ljudi danju gradili u znoju lica svog, a anđeli noću nastavljali njihov trud, odrađujući dvostruko koliko oni pri dnevnoj svetlosti, a sve to, naravno, pomoću posebnih, čudotvornih alatki. Istina je, zapravo, da takav ambiciozan i za srednji vek gotovo neverovatan poduhvat nije mogao nastati u periodu kraćem od nekih 40-ak godina, uz radnu snagu od oko stotinak hiljada radnika svih vrsta: projektanata, građevinara, kamenorezaca, zidara, stolara, skulptora, slikara, kovača i još mnogih drugih, premda legenda tvrdi da ih je bilo oko 15.000.

Kako bilo da bilo, rezultat je upravo neverovatan: ljudska civilizacija je na svojoj mapi dobila još jedno sveto mesto, tačnije jedinstven i zapanjujući spomenik ljudske istorije, umetnosti i kulture, uopšteno gledajući. Nije do kraja jasno kako je to sve moglo nastati u relativno kratkom vremenu, sa znanjima i mogućnostima kojima je raspolagao onovremeni čovek, a pogotovo onaj iz Afrike! Gradnja crkava, koje su sve odreda monoliti (odnosno isklesane iz jednog komada kamena - stene), neke potpuno, a neke delimično, zahtevala je izuzetnu tehničku obaveštenost i veštinu izvođenja, a o zamisli i smelosti da ni ne govorimo! Kreativnost i čitava koncepcija su posebna priča, a umetnička obrada i ukrasi "konac koji delo krasi". Kada se približi, posetilac obavezno oseti najpre zbunjenost i nevericu, a potom i strahopoštovanje pred tim maestralnim poduhvatom i divljenja vrednim činom borbe, snage, istrajnosti i duboke vere - pre svega u sopstvene snage, a potom i u ono praiskonsko, uzvišeno, a nepoznato...! Kako li su ti ljudi samo uspeli da iz crvenkastih vulkanskih stena izdube i bukvalno otmu večne simbole i čuvare čovečije snage, postojanosti i nadanja i temelje dostojanstva, zapravo svetinje uzvišenog duha - crkve?! I uz pomoć kakvih pomagala?! Koliko li je moralo biti njihovo znanje da bi to postigli... Legenda tvrdi svoje, a naučnici koji ovo mesto istražuju još od prvih godina prošlog veka imaju sopstvene teorije. Neki misle da je to sveto mesto nastalo isključivo zahvaljujući pomoći vitezova Templara, koji su želeli da tamošnje hrišćanske vernike zaštite od nevolja koje bi ih verovatno zadesile od strane muslimana, na putu za Jerusalim na hodočašće, tako što su im izgradili drugi "Jerusalim", u blizini njihovih kuća, kako ne bi morali da polaze na opasan put. Iako su bila teška vremena - tačnije na Bliskom istoku su besneli krstaški ratovi, uz Jerusalim koji je kao "Latinsko carstvo" bio pod vlašću zapadnoevropskih vladara i ratnika-sveštenika (vitezova), dok su Arapi pokušavali da iz njihovih ruku preotmu plen (odnosno bogatstva, koja su i bila glavni razlog tolikog interesovanja Starog sveta za te krajeve) - te iako su Templari poznati prvenstveno kao dobri graditelji, ipak im se ne može pripisati zasluga za "projekat Lalibela", prosto zato što pomenute crkve nose isuviše lokalnih obeležja, tipičnih za period Aksumskog carstva, da bi bile zamisao zapadnoevropskih graditelja! Ništa, dakle, od sveprisutnog (iako isuviše nametljivog) uverenja da je sve što je vredelo bilo evropskog (civilizovanog) porekla, i da ostatak sveta (a to, znači, njegov "primitivni" deo) nije mogao imati građevine ili spomenike od neke iole veće vrednosti, a kamoli takvog dometa! Pada u vodu teorija da zaostala Afrika nije počela da živi dok nije došla u kontakt sa belim čovekom (i njegovom naprednošću).

Spomenici vremena i čuvari prošlosti
Da, bojali su se Afrikanci (pogotovo ako su bili hrišćani, pravoslavci) muslimana i Saladina, vojskovođe koji je daleke 1187. godine zauzeo Jerusalim, otevši ga iz ruku zapadnjaka. Da, Etiopljani su stvorili posebnu civilizaciju, odnegovanu na sumnjičavosti prema strancima i nepoverenju prema svemu što je novo, odnosno drugačije. I da, bili su primorani da se povuku i "začaure" u sebe same, ali baš zato - nisu imali kome da se okrenu niti gde da traže uzore, sem u sopstvenim snagama, u svojoj prošlosti. Tako su u svoje crkve preneli već poznate elemente, uobičajene za graditeljstvo Aksumskog carstva - u vidu ukrašavanja fasada tako da kamen podseća na drevnu gradnju kuća od kamena sa drvenim gredama. Fasade pojedinih crkava imaju, tako, isklesana horizontalna polja, da dočaraju takav način gradnje (koji imitira kuće sa gredama), kao i tavanice, koje su kod većine crkava nisko postavljene, sa polukružnim svodom iznad glavnog broda. Sve su crkve rađene po uzoru na ranohrišćanske bazilike. Neke su sa spoljnim holom za sakupljanje vernika (pripratom), glavnim brodom i bočnim brodovima, izdvojenim stubovima ili polustubovima (pilastrima), sa arkadama i ukrasom u vidu slepih (zatvorenih) prozora ili pravih otvora koji propuštaju svetlost. Neke su potpuno monolitne, odnosno izdubljene iz stene (uz samo jedan deo - obično krov ili temelj - koji ih vezuje za kamenu gromadu), dok su druge samo delom od nje odvojene (na primer fasadom, koja je vidna, za razliku od ostatka crkve, koji je sa tri strane spojen sa okolnom stenom). Nigde drugde na svetu nisu crkve građene na takav način - dubljenjem iz stene, niti su monolitne! Čitava naseobina je jedinstvena po zamisli, gradnji i veštini izrade!

U rekonstrukciji "Jerusalima" išlo se do kraja, te tako Lalibela ima: reku Jordan (rečni tok koji buja tokom kišne sezone), Adamov grob, Maslinovu goru (obližnje brdo), Golgotu, brdo Tabor... i mnoge druge reminiscencije na taj drevni jevrejski grad. Po jednoj teoriji, kralj Lalibela je jednom prilikom išao na hodočašće u Jerusalim, gde je videvši njegove znamenitosti, rešio da ih prenese svom narodu, znajući pritom da isti živi u teška vremena i da neće ići na put koji je on lično imao prilike da sprovede.

U samoj skupini oko mesta Lalibela, nalazi se 11 crkava, grupisanih u dve grupe (severno i južno od "reke Jordan"), izdubljenih u steni, tako što se (kako se pretpostavlja) prvo dubila jama/prolaz, zapravo hodnik oko crkve, nakon čega je bilo moguće iz stene otkidati deo po deo crkava, zid po zid, dubeći na kraju u njima otvore za vrata i prozore, krovove, klešući ukrase itd. Najpoznatija (i jedina takva u svetu) je crkva Sv. Đorđa (Bet Georghis), u obliku potpuno slobodnog grčkog (jednakokrakog) krsta, oivičena uskim prolazom/hodnikom. Na krovu je ukrašena uklesanim trostrukim krstom (udubljenim jedan u drugom), a u unutrašnjosti ima ostatke srednjevekovnih fresaka i klesanog ukrasa, u vidu reljefa i skulptura. To je najlepša i najelegantnija građevina Lalibele. Izdvojena je od ostalih, a kaže sa da ju je kralj Lalibela sagradio na zahtev Sv. Đorđa lično, inače zaštitnika Etiopije, koji se u punoj ratnoj opremi pojavio na belom konju pri kraju izgradnje naseobine, tražeći da se sagradi i bogomolja posvećena njemu. Najveća crkva je Medane Alem (Medhane Alem/crkva Sv. Spasa, dimenzija 33,7 sa 23,7 i visine 11,5 m), takođe skoro potpuno slobodna, kao i Beta Geneta Marijam (Beta Ghenetta Mariam/crkva Sv. Marije) i Beta Emanuel (Beta Ammanuil/crkva Sv. Emanuela). Sveti Spas sa svojim spoljašnjim sistemom stubova i nisko postavljenim krovom, podseća na starogrčke hramove. U prvoj skupini su: Beta Medane Alem, Bet Maskal (crkva Sv. Krsta), Bet Danagel (Danaghel - Crkva mučenica), Bet Debre Sina (Crkva na brdu Sinaj), kapela Selasije (Selassie - Sv. Trojstva) i Bet Golgota (Golgotha, Crkva Golgote), kao i Adamov grob. U drugoj skupini su Abba Libanos, Bet Gabriel/Rufael (Sv.Gavrilo i Rafael/Arhanđeli), Bet Mercurios, (Sv. Merkurije), Sv. Emanuel i kapela Betalehem (Vitlejem). Većina crkava ima (kao i sve hrišćanske bazilike), orijentaciju zapad-istok, s tim da je glavni ulaz u crkvu sa zapada, a na istoku je najsvetije mesto - oltar. Sve su crkve povezane dugim, uskim i mračnim podzemnim tunelima, a neke i prolazima/hodnicima, izdubljenim tako da predstavljaju bočne ivice dvorišta oko njih. Tu je i par mostova od kamenih "brvana", sa nazubljenom ogradom, zaobljenih završetaka, tako da se pretpostavlja da je to bio prilaz kraljevskoj palati. Jedna od crkava je, izgleda, služila kao sudnica. Povrh svega, građevine su tehnički tako izvedene, da se krovom, olucima i ostalim pratećim elementima savršeno uklapaju u nagib kosine na kojoj su izdubljene, te se tokom trajanja obilnih padavina za vreme kišne sezone (od kraja juna do početka septembra) voda bez ikakvih problema sliva u tunele/prolaze oko crkava, koji su u tu svrhu i napravljeni. U bočnim zidovima crkvenih dvorišta, ali i u samim zidovima nekih crkava, nalaze se male niše i udubljenja, koja su služila kao grobnice za sahranjivanje monaha, ili kao manje isposnice, za one najpobožnije. U grobnicama se može naći i poneka mumija kakvog davnog monaha, a u najsvetijem delu naseobine, sakriven od putnika-namernika, nalazi se i Lalibelin grob.
Čitava naseobina živi životom kakvim je živela od samog svog početka. Smenjuju se naraštaji monaha, sveštenika i đakona, koji tu provode svoje pobožne zemaljske dane u miru i molitvama. Veoma je impresivno biti u blizini crkava u zoru, pri izlasku sunca, kada se obavlja prva jutarnja molitva, uz prateći zvuk raznoraznih doboša i udaraljki, pokretnih zvona i klepala, kao i uz pojanje sveštenika i vernika. I svaki dan - tako; isti obredi, uz ponavljanje drevnog rituala, koji u sebi čuva prastare misterije i tajne, koje se prenose sa kolena na koleno. Tu su i godišnja hodočašća, kada se iz okolnih sela u crkve slije i oko 50.-60.000 vernika, na proslavu.

Izuzetan događaj je proslava Hristovog krštenja (zvanog Timkat - Epifanija, koja se obeležava 19. januara). Tada se, uz živopisne plesove, igre i pesmu, iz crkava iznosi Tabot (kopija starozavetnog Kovčega zapovesti), koji se blagosilja i uvek prenoći na otvorenom. Praznik traje tri dana; moli se; sveštenici blagosiljaju; idu procesije đakona u svečanim purpurnim i zlatom opšivenim odorama, a vernici se krštavaju. Sličan doživljaj je i za Božić (koji se obeležava 7. januara) i u vreme Uskrsa.

Na ovom svetom mestu se, u jednom od crkvenih dvorišta, nalazi i kameni bazen za čiju vodu kažu da je sveta, i da nerotkinjama koje se u njoj okupaju, pomaže da dobiju zdrav porod.

Inače, u samim crkvama ima puno relikvija, u vidu raznoraznih krstova (od drveta ili srebra, ponajviše, i to različitih veličina), kao i iluminiranih (oslikanih) rukopisa, apokrifnih spisa (izmišljenih svetačkih životopisa), biblija i drugog. Tu je i mnoštvo sitnih predmeta, svakojake namene. U jednoj od crkava je stub prekriven gazom, jer ga je, kažu, dotakao Isus Hrist, kada se jednom prilikom ukazao Lalibeli, te su u njega utkani prošlost, sadašnjost i budućnost (takozvani Amd/Duša), a pokriven je zbog toga što čovek ne podnosi da gleda istini u oči.

Mnogi delovi fresaka i drugih slika skinuti su i odneseni u Nacionalni muzej u glavni grad - Adis Abebu, na restauraciju, a u jednom od svetilišta je i ogromni posrebreni krst visine od oko 7 metara, koji ima čudotvornu, pre svega isceliteljsku, moć - a koji je pre par godina bio ukraden i prodat jednom kolekcionaru u Belgiji, ali je vraćen na svoje mesto.

Prvi zapadnjak koji je video ovo čudesno mesto bio je, inače, portugalski sveštenik, Fransisko Alvarez, koji je 1521. u te krajeve stigao sa ciljem da preobrazi "nevernike", ali je zanemeo kada je video gde je stigao - i vratio se neobavljena posla!

Današnji posetioci treba da znaju da je do pre petnaestak godina, putovanje u Lalibelu bilo čitava mala avantura, sa letenjem malim avionima, uz sletanje na zemljanu pistu, ili uz višesatno truckanje autobusom po džombastom putu, nakon čega je uvek sledilo jahanje na mazgama, u trajanju od nekoliko sati. Od pre par godina stanje je poboljšano - izgrađen je novi aerodrom; nacionalna avio-kompanija ima dnevne letove za to područje iz prestonice; putevi su mnogo bolji, a hotela i restorana različitih kategorija ima više nego dovoljno. Civilizacija je i ovde stigla na vreme! Zato, požurite - da uhvatite još poneki trag "neiskvarene davnine".

 

[crvendac_011]

Etiopija - zelena Afrika

13. april 2010.

Etiopija - zelena Afrika

Zašto baš tamo? Najčešće pitanje koje sam dobijao pred polazak na odmor. Već mi je postajalo nerpijatno da u stvari tražim izgovore i opravdavam sebe sa time da tamo ima druga koji već nekoliko godina radi u Adis Abebi, glavnom gradu Savezne Demokratske Republike Etiopije. Pokazalo se da je sve što mi u Srbiji znamo velika glad sa kojom se Etiopija suočila sredinom osamdesetih godina, snmici iscrpljene dece sa velikim stomačićima i Live Aid koncert namenjen pomoći ovoj afričkoj državi. Ipak, totalno je drugačije.

Već pri sletanju aviona na aerodrom u Adis Abebi (što u prevodu znači „novi cvet“), padaju prve predrasude o pustinjama, pesku, i ponekoj oazi. Nalazeći se na visini od oko 2300 m, bez obzira na globalni klimatski pojas u kojem se nalazi ova afrička zemlja, trenutno je u toku kišna sezona. Ovo omogućava da veći deo zemlje, koji se prostire na ovim visoravnima i nadmorskim visinama, bude zelen i plodan. Naravno, postoje i sušni delovi, ali se nikako ne može reći da klima nije pogodna za poljoprivredu, glavnu delatnost većeg dela stanovništva.

Vozač u jednom velikom hotelu bio je autoru teksta na raspolaganju kao neka vrsta vodiča kroz kulturne, političke i prirodne specifičnosti Etiopije. Njgovo ime je Tesfaje – što u prevodu sa amharskog, zvaničnog jezika Etiopije, znači „nada“ - i ono je jedino važno u ovoj zemlji. Prezime ne postoji u smislu u kojem zapadna civilizacija koristi porodično ime. U dokumenta se pored imena upisuje i ime oca, ali se taj podatak retko koristi. Zato treba voditi računa da nekoga ne oslovite po „prezimenu“ jer bi to značilo da ste se obratili njegovom ocu.

Gospodin Tesfaje je osoba od oko 30 godina. Zadovoljan je mogućnošću da zarađuje oko 700 bira (1 evro je oko 18 bira). Kao i većina ljudi koje ćete sresti, nasmejan je. Može se reći da je prošao mnogo bolje od većine ljudi koji tokom dana na ulicama pokušavaju da zarade neki bir.

Religije

U Etiopiji živi oko 63 posto hrišćana, 33 posto muslimana, a ostalo su tradicionalne religije ovog područja. Za razliku od velikog broja afričkih zemalja, kojima hrišćanstvo donose kolonijalne sile, u slučaju Etiopije nije tako.

Hrišćanstvo se ovde prihvata u IV veku, a Etiopska pravoslavna crkva zajedno sa Koptskom i Jermenskom pripada grupi tzv. dohalkidonskih pravoslavnih crkava. Veliki su vernici i uvek veliki broj ljudi možete videti u blizini crkava. Za vreme velikih praznika ljudi se oblače u belu, svečanu odoru i odlaze u crkve.

Veoma je interesantno videti freske sa Isusom i svecima koji su tamne boje kože. To celokupnoj duhovnosti daje novu crtu. Sveti Đorđe je za njih svetac sa posebnim značenjem i čest je simbol i na svetovnim mestima.

U gradu Aksumu, koji se smatra jednim od mesta hrišćanskog hodočašća, po predanju čuva se zavetni kovčeg u kojemu su pohranjene tablice sa deset božijih zapovesti.

U ovoj zemlji dosta toga završava se na ulici ili u malim radnjama veličine 2 kvadratna metra koje su tik uz ulicu. U oči će vam upasti veliki broj čistača cipela, kojih ima skoro na svakih deset metara po jedan. Pored njih su prepoznatljivi i samozvani čuvari parkinga i kola. To nisu nikakve oficijalne osobe zadužene za neke javne površine ili bezbednost vašeg automobila, već ljudi sa ulice koji će za jedan bir, kao i čistači cipela, učiniti to za vas.

Pored ljudi koji pokušavaju da zarade nešto, na ulicama postoji, veliki broj prosjaka. To vas u početku može deprimirati, ali se na to (nažalost) naviknete. Prosjaci vas samo dozivaju, ali vam ne prilaze i ne vuku vas za rukav, kao što je slučaj u nekim dalekoistočnim zemljama, pa nema potrebe za strahom.

Ulice su prašnjave, najčešće bez trotoara, sa dosta blata sa strane. Tokom vožnje mora se biti obazriv jer i ljudi i životinje prelaze ulicu ili idu duž nje, na svakom mestu. Vozi se sprorije nego u nekim drugim afričkim zemljama poznatim po gužvi u saobraćaju. Na otvorenom putu retko se trubi, a za signalizaciju se najčešće koristi ablendovanje. Pored gradskog autobusa narandžaste boje, mnogo je više malih kombija plave boje (podsećaju na fićine kombije) koji služe za transport po gradu po proizvoljnim maršrutama, pa treba dobro slušati mladiće koji iz njih viču destinaciju na koju idu.

Druženje sa Tesfajeom počinje njegovim objašnjenjem da ovo nije baš najbolji period za posetu Etiopiji zbog kišovitog dela godine. Ipak, teško vam mogu zasmetati pljuskovi koji ne traju celog dana. Upravo kiša i velika nadmorska visina omogućavaju da se usred leta uživa na idealnoj temperaturi od oko 20 stepeni celzijusovih. Velika nadmorska visina je pogodna za turiste i iz još jednog razloga, a to je nepostojanje malaričnih komaraca, pa se ne morate brinuti zbog toga.

Autor teksta je kako bi što više uživao u svakodnevnom životu Adisa odlučio da odsedne kod svog prijatelja, a ne u nekom od hotela. Na prvi pogled će vam izgledati da u Adis Abebi, gradu od oko 3 miliona ljudi, postoji veliki broj hotela, doduše spolja gledano ne baš sjanog kvaliteta. Međutim, ispostavlja se da su u pitanju gostionice ili čak samo restorani za koje se često koristi reč hotel, pa vas to tera na zabludu. Skoro svi veliki hotelski lanci su zastupljeni ovde. I Hilton i Šeraton i Interkontinental... Međutim u pitanju su „ostrva“ u gradu, i u njima nikada ne znate u kom delu sveta se nalazite. Da biste otišli u ove hotele na kafu, kolače ili ručak, potrebno je, pored velikih betonskih barikada, da prođete i rampu, da biste na kraju ušli u oazu bezbednosti.

Što se bezbednosti tiče slično je i sa svim vladinim zgradama. Ograđene su visokim ogradama, uz postojanje velikog broja betonskih barikada na ulazima. Nije dozvoljeno fotografisati ni jednu od ovih zgrada, a ponekad to može biti problem i sa običnim trgovima i kulturno-istorijskim znamenitostima, jer nikada ne znate da li se u blizini opet nalazi nešto što nije za slikanje. Ove mere zabrane fotografisanja pomalo gube smisao koji je imalo pre nekoliko decenija, jer se sve sada može pronaći na Internetu ili Google Earthu.

Etiopija je bezbedna zemlja. Mala je verovatnoća da će se turistima nešto dogoditi iako je svuda velika gužva. Međutim strah za bezbednost postoji zbog povremenih terorističkih bombaških napada ispred vladinih institucija. Najčešće se za ove događaje odgovornim smatra secesionistički pokret koji deluje u somalskom regionu, na istoku zemlje, uz granicu sa Somalijom.

U Etiopiji svega oko 40.000 ljudi koristi svetsku mrežu informacija. Na Internet se još uvek možete nakačiti dial-up modemom. Mobilni operater, jedan jedini u zemlji, upravo najavljuje uvođenje mobilnog Interneta. Što se mobilne telefonije tiče, roming teško da ćete uspeti da ostvarite, pa je najbolje odmah da kupite neku od pre paid kartica sa pozivnim brojem 0910 ili 0911. Mežutim ni ovi brojevi vam neće omogućiti komfor na koji ste navikli čak i u Srbiji, pa poruke verovatno nećete moći da šaljete, ali ćete moći da ih primate. Dakle nove tehnologije su ovde tek u povoju. Ali ih ima.
Etiopija ima oko 85 miliona stanovnika, koji su veoma ravnomerno rasopređeni po celoj njenoj teritoriji. Na snazi je parlamentarna demokratija, sa premijerom kao glavnom političkom figurom, dok je predsednik protokolarna ličnopst. Nakon sloma komunističke vlasti početkom devedesetih, uspostavljen je demokratski poredak.

Uporedo za padom komunista, dolazi do okončanja višedecenijskog konflikta između centralne vlade Etiopije i separatističkog pokreta u Eritreji. Sporazumom novih vlasti u Adis Abebi sa Eritrejskim narodnim oslobodilačkim frontom dolazi do stvaranja najmlađe afričke države – Eritreje. Ovime Etiopija ostaje bez izlaska na Crveno more. To što se nije izborila bar za malo parče obale ili jednu (od dve velike) luke je i dalje jedna od glavnih zamerki opozicije vlasti.

Danas je na vlasti koalicija pod nazivom Etiopski narodni revolucionarni demokratski front, čija je najjača stranka Tigrejski narodni oslobodilački front. Premijer Meles Zenavi dolazi iz ove partije, dok je predsednik države pripadnik partije koja predstavlja oromski narod i koja je, takođe, članice koalicije. Vladajuća savez jeste široka koalicija etničkih stranaka.

Tokom 2005. godine, u dva navrata,organizovane su velike demonstracije opozicionih partija posle kojih su gotovo svi opozicioni lideri uhapšeni. Dve godine kasnije su pomilovani, ali je liderka najjače opozicione stranke, zbog tvrdnji da nije tražila pomilovanje, ponovo uhapšena i danas se nalazi u zatvoru.

Opozicionim partijama najviše se zamera nedostatak vizije i planova, kao i to što su kao glavnu aktivnost proklamovali borbu protiv vladajuće strukture, bez ikakvih razvojnih ideja.

Tesfaje, autorov domaćin, na sve ovo kaže samo da je do skora bio pristalica opozicije, ali da ga politika više ne interesuje.

Ova zemlja je zanimljiva i po tome što je tek 2008. godine dočekan novi milenijum i ovde je trenutno 2002. godina. Kalendar im se sastoji od 13 meseci, od kojih 12 meseci ima po 30 dana, a trinaesti mesec ima 5 dana.

Pored kalendara i datuma u Etiopiji vas može iznenaditi i neki natpis na kancelarijama ili prodavnicama na kojima recimo piše: „Pre podne od 2:30 do 5:00; Posle podne od 8:00 do 11:00“. Ništa čudno. Etiopljani dan računaju od 6 časova ujutru, pa onda navedeno radno vreme dobija smisao. Dvokratno radno vreme vas vrlo brzo dovodi do još jedne lokalne navike. U periodu od 12:30 do 13:30 časova ništa ne radi, jer se tada odlazi na pauzu za ručak. Ovo je za njih svetinja. Više od pauze. U pitanju je dnevni ritual. Nešto slično siesti. Zato ništa ne treba planirati za sredinu dana.

Mladi domaćin Tesfaje nije poseban po svom poznavanju engleskog jezika. Skoro svi govore engleski. On nije zvaničaj jezik, ali je skoro sve prevedeno: nazivi ulica, zgrada, natpisi na radnjama, veliki broj dnevnih i nedeljnih novina... Čak i službeni glasnik izlazi na engleskom. Ovo u potpunosti olakšava boravak strancima u ovoj zemlji.

Etiopska nacionalna kuhinja je jako specifična i teško ju je uporediti sa nekom drugom kuhinjom. Sigurno je da je dosta začinjena i ljuta. Tradicionalno se jede prstima, tako što se kidaju komadići njihovog hleba (koji podseća na palačinke napravljene od crnog brašna) i sa njima sa tanjira uzima sadržaj. Veoma dobar obrok možete imati za sumu od 50 do 100 bira (oko 5 evra), a domaće, veoma dobro pivo „Sv. Đorđe“ za 10 do 15 bira (oko 60 dinara).

Autor je imao priliku da u poseti prijatelju svoga prijatelja, porazgovara i sa tamošmjom kućnom pomoćnicom Jodit, koja je sa sela došla ovde da radi za platu od oko 300 bira, i smeštaj u zatvorenoj kolibi u dvorištu veličine 5-6 kvadrata. Iako vas ovo ostavlja pod utiskom, na kraju shvatite da je ona uspela da dođe u veliki grad, što je i bila želja.

Radna snaga je veoma jeftina. Najbolji način da to shvatite jeste ispred jedinog sinepleks bioskopa u Adisu, koji ima 4 bioskopa i donosi najnovije filmove holivudske produkcije. Ispred tržnog centra u kojem se bioskopi nalaze, ukoliko je kiša napolju, nalaze se tri čistačice, koje je autor slobodno nazvao „čistačice kiše“, koje za svakim posetiocem brišu kaljave tragove. Ali za svakim. U Srbiji bismo stavili ostatke kartonskih kutija, ali ovde je radna snaga dovoljno jeftina da je možete angažovati i za ovakve poslove. Takođe pred ljudi na biletarnici, imate obezbeđenje koje vas pretresa, cepače karata, obezbeđenje u sali i, na kraju, osoblje koje vas sprovodi do vašeg mesta, iako je ono potpuno čitljivo na karti.

Ukoliko vas pitaju odakle dolazite, a vi odgovorite „iz Srbije“, učtivo će potvrditi, ali verovatno je da neće shvatiti, u stvari, odakle dolazite. Zato je zgodno da uvek na kraju toga kažete da je to nekada bio deo Jugoslavije i onda će im sve biti jasno. Upitaće vas i za Tita uz široki osmeh, a mlađi za Nemanju Vidića ili Milutina Sredojevića, trenera državnog prvaka u fudbalu.

Jugoslovensko-etiopsko prijateljstvo seže u period pre stvaranja nesvrstanih. Josip Broz Tito i car Hajle Selasije su bili veliki prijatelji. Tito je Etiopiji poklonio prvi brod za njihovu mornaricu, a za uzvrat je dobio vilu u centru grada, koja je kasnije postala ambasada Jugoslavije, a sada je ambasada Srbije.

Hajle Selasije (u prevodu „moć svete Trojice“) je i više nego istorijska ličnost, veliki lider, car cele Afrike (kako su ga zvali). Bio je inspiracija Afro-amerikancima, i ostvarenje sna ponovnog buđenja afričkog kontinenta. Njegovi, možemo reći, više nego poštovaoci, odnosno oni koji su u njemu videli i božansku osobu, po njegovom imenu pre kurinsanja ras Tafari (princ Tafari) nazvani su rastafarijanci. Inspiracija je na neki način i rege muzičarima. Idol je bio i ostao velikom broju stanovnika afričkog kontinenta. Kao i njen nekadašnji lider, Etiopija je veoma ugledna zemlja afričkog kontinenta. U njoj se nalazi sedište Afričke unije (pandan EU), ogranak Ujedinjenih nacija za Afriku, kao i kancelarije brojnih drugih svetskih, vladinih i nevladinih, organizacija zaduženih za ovaj kontinent.

Etiopija je jedina zemlja ovog kontinenta koja nikada nije bila pod kolonijalnom vlašću. Jedino su je, u periodu 1936. do 1941. godine, okupirale fašističke italijanske trupe. Pored toga, kontinuitet državnosti i istorije je veoma dugačak, a ime Etiopija se za promenljive teritorije ovog regiona koristi još od 4. veka.

Ovaj deo Afrike poznat je i po tome što su u njemu nalazišta najstarijih ljudskih staništa. Severno od Adis Abebe otkrivena je Lusi, najstariji primerak Australopithecusa, nazvan Australopithecus afarensis, po regionu Afar u kojem je pronađen.

Etiopija je, iako siromašna, jedna od zemalja na afričkom kontinentu koja pokazuje značajan ekonomski rast u proteklih nekoliko godina. Važan je partner SAD, što uz činjenice da se sve važnije institucije u Africi nalaze upravo u ovoj zemlji, govori o njenim perspektivama.

Spoj duge tradicije, bogate kulture, geografske pozicije i dobre klime, političkog ugleda i dr, pokazuju koliko je ova zemlja drugačija od onoga što je slika koju ima prosečan stanovnik naše zemlje.

Ne brinite, autor se vratio malo mršaviji, ali ne zbog gladi koja tamo vlada, već zbog dinamike obilaska ove prelepe zemlje.
Primarna zdravstvena zašita je znatno unapređena prethodnih petanestak godina. Uvedeno je obavezno vakcinisanje odojčadi, pa je smrtnost ovog dela populacije znatno smanjena. Problem virusa side je takođe veliki, mada je procenat zaraženih znatno manji nego u nekim drugim afričkim zemljama. Država, na razne načine, uz međunarodnu pomoć, pokušava da obrazuje mlade i tako zaustavi širenje ovog virusa.

Etiopija od međunarodne zajednice i različitih organizacija za pomoć i razvoj prima značajna sredstva koja su namenjena najsiromašnijima, bolesnima, ali i razvoju državnih sistema brige o ovim društvenim grupama.

Poslednjih nekoliko godina ovde je zabeležen dvocifren privredni rast, a prošlogodišnja visoka inflacija sada je svedena na jednocifrenu.

Piše: Nikola Božić
Foto: N. Božić
Izvor: B92

 

[crvendac_011]

Etiopija i vulkan Dalol

18. februar 2010.

Etiopija i vulkan Dalol

Prija mi nedođija - niti su mi pluća otkazala na 4620m niti sam se nečim otrovala u katastrofalno nehigijenskim uslovima u depresiji. A nisam ni bila depresivna. Dapače

Autorka: Nađa Petrovski
Izvor: B92

U Etiopiji su vina grozna a ni hranom nisam bila odusevljena - to je jedino sto mi je zapravo smetalo. Indzera je nalik kiseloj palacinki, pravi se od tefa, neke zitarice, meso je zilavo a povrca jedva da ima... Banane su zato slatke, a kafa najbolja na svetu.

U Etiopiji smo osvojili Ras Dashen, cetvrti vrh po visini u Africi, 4620m. Mozda je visok i 4530m ili 4543m, zavisi od izvora, pa u skladu sa istim sa cetvrtog padne na sedmo mesto na kontinentu. Svejedno.

Posteno govoreci, pri kraju mi je svaki metar bio kao kilometar. Htedoh da umrem od napora vec na polovini. Polazak iz baznog kampa u 5h15 s rudarskim lampama na glavi, po mrklom mraku, 22km, visinska razlika za savladjivanje oko 1400m i tamo neka cuka za koju cula nisam.

Kolege kojima je osvajanje vrhova u krvi nisu mogli od uzbudjenja da spavaju. Nisam ni ja, ali iz drugih razloga. Ne bih ni isla na uspon (od nas 18, nas 11 se popelo na vrh, sest ih je odustalo odmah, a jedan usput) da bazni kamp nije bio pun pacova i okruzen sakalima, divljim psima, pitaj Boga cime sve ne. Rezanje oko tanusnog mi satorcica nocu i usijano ugljevlje od ociju koje me je znatizeljno pratilo u mraku bacilo me je u neplanirane sportske visokogorske podvige. Za divno cudo i uz pomoc pumpice s bronhodilatatorom, nije mi cak ni kiseonika nedostajalo. Sa sve zastavom. Patriotski.

Depresija i vulkan Dalol izgledaju svemirski, kao dekor za SF film; nema travke ni zivog bica, samo poneko mrtvo: lesevi zalutalih ptica i skakavaca doprinose jezivosti mesta. Sve bucka i krcka kao u vesticijem loncu. Patike su mi se istopile od vreline tla i od sumpornih isparenja.

Erta Ale aktivni vulkan je prica za sebe. To ne vredi da opisujem. Krenuli smo se u ponoc na vrh na 33° (danju je nepodnosljivo vrelo), stigli posle tri sata hoda po skamenjenim talasima lave i cekali zoru na ovom najnevereovatnijem mestu na svetu, na ivici kratera vulkana koji gruva od 1967. Na 100m ispod nas jezero lave, jara, grmljavina iz utrobe zemlje. Gusimo se u sumporu i zijamo, opcinjeni. Crna korica, kao na pudingu, cepa se tu i tamo, gejziri crvene lave kuljaju uvis, opadaju, nestaju, pa sve iznova na nekom drugom mestu, drugacijeg intenziteta, jednako fascinantno i nepredvidivo.Vulkan se jedva spominje cak i u vulkanoloskoj literaturi. Zbog nepristupacnosti i divljine mesta na kome se nalazi, jedva da ga iko prati, iako moze ponovo ozbiljno da eksplodira. Tu i tamo neka ekspedicija dodje, meri temperaturu i varijacije visine jezera lave, beleai aktivnosti u kraterima (ima ih zapravo dva), spusta se u azbestnim odelima u grotlo, snima...

Ludilo. Kazu da ce da grune, uskoro, stvarno.

Ima na youtube-u pa gledam svako malo. Navucena na vulkansko krckanje k'o Harun Tazief. A mozda je to i atavisticka privlacnost. Ipak smo svi potekli iz te Danakil depresije, gde pronadjose ostatke nase pramajke Lusi (nazvane tako po pesmi Bitlsa "Lucy in the sky with diamonds" koja je tog istorijskog trenutka svirala na radiju u kampu), stare 3.2 miliona godina, cijem se sicusnom kosturu poklonismo u muzeju u Adisu. Na istom podrucju pronadjena je i Ardi, jos starija hominitkinja, najvece naucno otkrice 2009. godine.

BTW, Afarci zaobilaze Erta Ale vulkan u sirokom luku jer smatraju da na njemu obitavaju neciste sile.

Onda su tu mesta u depresiji gde se ekspolatise so. To su rudnici soli u kojima Afari pijucima lome slane ploce, tovare ih na karavane i u neljudskim uslovima rade samo po par godina jer im ta so koja im hrani porodice ubrzo bukvalno pojede noge (zivotni vek tamo ne prelazi 40; u Etiopiji je zivotni vek u proseku 48 godina). Nepregledne kolone kamila su nesto najpotresnije i najlepse sto sam ikad videla. Boje, obrisi karavana na horizontu, zvukovi pijuka o tlo, dostojanstvo i lepota ljudi u jadnim vunenim carapama i sandalama od gume u vidu zastite od soli i ritmicko klackanje kamila koje nezaustavivo odlaze ucini da zaboravis rane koje ti se otvore na stopalima posle nekoliko minuta stajanja u vodi.

Depresija je cudesna, ogromna, mrtva i beskrajno raznovrsna, iznenadjujuca i nepregledna, surova i ocaravajuca. Najnegostoljubivije mesto na kugli zemaljskoj, s temperaturama koje se nocu spuste na 32, a danju dosezu 50 (pa i 60), u hladu, ako tako cega uopste ima. Nisu samo temperature i nepostojanje puteva (35km smo vozili 10 sati dzipovima) uticali na potpunu odsecenost ovog dela sveta - pleme Afar je poznato kao izuzetno krvolocno; do pre pedesetak godina kastrirali su svakoga ko bi se usudio da udje na njihovu teritoriju; cak i druge Etiopljane (to je bila sudbina 1934. najveceg amharskog umetnika koji je kao dete bio uhvacen sa ocem u depresiji; posto su im Afarci "velikodusno" ponudili da kastriraju samo jednog od njih dvojice, otac je doneo odluku zbog koje je zasluzio da mu se lik nadje na mozaiku po kome se i danas gazi na ulazu u slikarev atelje). Italijane koji su dosli da istrazuju depresiju su masakrirali i pobacali u slano jezero Aftera koje danasnje karte nazivaju Djulijanijevim jezerom, u cast doticnog istrazivaca, mada ga niko ne zna kao takvo.

Afarci su surovi i dan-danas. Suocavanje sa prosloscu ne postoji a ubistvo je legitiman nacin resavanja sporova.

Eto, na primer, kada je etiopska vlada pocela da razmislja o davanju koncesije na eksploataciju soli Britancima ili Kinezima, Afarci su minirali celu oblast i nekih dvadesetak ljudi je odletelo u vazduh. Nisu, kazu, bile u pitanju zaostale mine iz eritrejsko-etiopskog rata kako se to prikazivalo u javnosti. Videli smo rupe od eksplozije na putu. Afarac koji nas je pratio nam je ispricao celu pricu, vrlo ponosan, cvrsto grleci pusku u krilu dok su mu se oci vragolasto caklile.

Osim prisustva naoruzanih ljudi, cestih maskirnih uniformi i vostane figure u prirodnoj velicini nepoznatog mi (zivog i zdravog i na funkciji) nekog generala etiopske armije u Narodnom muzeju, nema nekih vidljivijih tragova rata. Znam da smo bili na nekoliko km od Eritreje i da nas je vojska jednom zaustavila jer smo narusili bezbednost te osetljive i sporne granice, vozeci se dzipovima po mraku. Bili smo promasili put koga nema i koji je osvetljen jedino punim mesecom. Vojnika je bilo dvadesetak, stajali su na nekoj kamenoj cuki i imali su oruzje u neskladu sa opstom bedom u zemlji i relativno jadnim uniformama: puskomitraljeze i snajpere dometa 7km (granica je bila na 5km) kako nam je diskretno sapnuo vojni ekspert iz nase grupe, nalozivsi nam da budemo mirni i ljubazni dok se istovarivasmo iz dzipova. Vojnici su bili miroljubivi i radoznali. Potpisali su ugovor na sedam godina sluzbe. Godinu dana sluze na granici. Verovatno danima nikoga zivog ne vide, a kamoli razgolicene Evropljanke okicene etiopskim srebrnim krstovima koje brze-bolje smerno pokrivaju ramena i bradate bele momke koji u euforiji empatije i simpatije prema lokalnom stanovnistvu nose autenticne afarske suknje i originalno zamotane ne-etiopske turbane.

Ipak, u Mekeleu ima neka bombardovana skola koju su nicim izazvani (tako pise) Eritrejci granatirali 1998. i ubili 50 dece. Gadno je gledati raznesene klupe i belom kredom oznacene obrise tela pronadjenih leseva pa sam zaobisla doticnu kulturnu znamenitost. Eritreja je blizu, oseca se to po prekogranicnom vetru koji pocne da duva svako popodne donoseci Etiopiji dasak mora kojeg je izgubila.

Inace su sa nama stalno, u svakom trenutku, bili naoruzani skauti, po trojica-cetvorica. Nisu delovali opasno, mlatarali su onim pusketinama kao da u njima nema nicega (bar nije bilo metaka u cevima - opet dixit nas ekspert), a i rado su nosili ruksake u zamenu za dobar baksis - moj, uglavnom, jer su ostali clanovi ekipe pravi planinari koji to sebi ne bi dopustili. Bili su simpaticni, bar vecina njih (jedan nam se nije svidjao, stalno se bunio i imao je "zlatnu" budzu od sata, Afarac. Afarci nose suknje, jako su mrsavi i tamnoputi i svadljiviji su od drugih plemena, kako nam rekose Amharci.

Amharci bas ne vole ostala plemena/narode u Etiopiji; znam da jezika ima 80, a koliko naroda i plemena ne znaju ni oni sami. Amharci ostale nazivaju Crncima, iako ni oni nisu bas svetle puti. Ipak, imaju vezu s plavom krvlju i svrgnutom dinastijom. Tigrejci su manje prefinjeni, ratoborniji i politicki na vlasti otkako su svrgnuli Derg pa su se osilili u poslednjih 30 godina. Nama su licili na etiopske Crnogorce, a Cetinje-Dedinje na Mekele-Adis putanju. Za njih su Afarci dozlaboga primitivni, a Amharci ucmali i neopravdano puni sebe. Afarci su podozrivi i povuceni i svi im se sklanjaju kada sa hiljadama kamila subotom zaposednu "merkato" pijacu u Mekeleu.

Na prvi pogled, Afarke su najlepse, crne kao abonos, Tigrejci dosta moderni, Amharci najponosniji na svoju tradiciju, umotani u bele gaze na hiljadu raznih, elegantnih i smislenih nacina.

Sevap je stvarno da taj jako siromasan narod zaradi neki bir, pa je iznajmljivanje nekoliko vodica/cuvara/strazara/kuvara obaveza svih stranaca koji se zapute u vecinu mesta, uz uredno prijavljivanje lokalnim vlastima. Doduse, cesto platite i one koji ne idu s vama, kao i harac za lokalnog sefa/poglavicu. On ima svoju cenu ali se ne zna sto mu se daju pare; svejedno je harac obavezan. Inace su cene aproksimativne i uvek bar deset ili pedeset puta vece za strance (farandzi) nego za Etiopljane. Nisu nigde istaknute, a ako i jesu, svejedno su na amharskom pismu, pa od toga nemate neke koristi. Van Adis Abebe i Mekelea, svi smo se uglavnom najvise nervirali po restoranima. Tabica mnozenja im nije jaca strana, kao ni usluga. Satima se ceka narucena hrana ili pice, oni lete po restoranu, puni dobre volje, ali ne donose nikom nista, totalno se slude ako ima vise od dva gosta i panika nastaje tek kod racuna: znoje se i racunaju, racunaju, racunaju. Sedam puta tri 26.

Obavezne napojnice ni za sta, sitne prevare, samozvani nasrtljivi vodici, farandzi cene, prosjaci i sve ostalo sto ide uz Afriku i bedu jesu zamorni, ali i opravdani, donekle. Bar sam ih ja pravdala. Ako mogu u bogatoj i "civilizovanoj" Grckoj da me opsedaju da udjem u restoran i vuku me za rukav na Stradunu, sto me ne bi vukli i Etiopljani.

Beda je tolika da me cudi da toga nije vise.

Kao sto rekoh, obaveza nas turista je da obezbedimo sebi pratnju na odredjenim lokacijama.

Na Simijan planinama, uz naoruzane skaute, vodica i nas iz grupe je obavezno isao i kuvar, stvari su bile transportovane na sapima nekoliko mrsavih mula koje su vodili njihovi gonici, a uz sve njih isla je i kuvarska pomocnica (bolje da ne opisujem kako su se prali sudovi). Corbe su im bile odlicne, kao i poridz; jagnjetina na planini je bila izvrsna, egzoticno pripremljena (srecom, klanje je obavljeno dok smo bili na usponu).

Imali smo kisu tri dana na planini u januaru kada bukvalno nikada ne pada kisa (padavine su 0 bile do ove godine; bas lepo za nas da udjemo u istorijsku meteorolosku godinu); kako su izgledali ruksaci i vrece za spavanje posle putovanja na ledjima mazge po kisi i kakvog su mirisa bili, da ne prepricavam

U depresiju se islo dzipovima, s pet vozaca, uz naoruzano obezbedjenje, kuvara. Sto ste poneli, poneli ste. Tamo nema nicega. Uvek se ide u konvoju. Bolje je imati rezervne delove - jer se kola zaglavljuju svaki cas, odlicnog vodica i mnogo srece; od smisla za orijentaciju ili GPS-a nema nikakve vajde; karte ne postoje; puta nema. Vise vadis dzip iz peska nego sto se vozis. Temperatura je kao u paklu.

Na slikama se vidi Dalol (120m ispod nivoa mora, sa narandzastim, zelenim i crvenim pecurkama, gejzirima, stenama ili bazenima neke gadne kljucale vode koji lice na krugove Danteovog pakla) .

Ipak, sutra bih isla ponovo, bez obzira sto nikada u zivotu nisam bila prasnjavija, prljavija i sto mi nikad nije bilo tako toplo. I na Simijen planine bih isla opet.

Planininski prizori oduzimaju dah, ako ti ponesto do doticnog ostane u plucima kad se uspnes na visine preko 3000m. Provalije, vertikalne stene, strmeci, endemske vrste zivotinja, divokoze, dzelada babuni, ptice, zlatne zitne visoravni presecene dubokim erozivnim brazdama koje otkrivaju crnu kao ugalj masnu zemlju, vegetacija, sve je cudesno. Pastiri - deca koji izranjaju niodakle i trce kao meci po strminama, bosi, podsecaju na uspeh etiopskih atleticara. Dece ima svuda, dodiruju te i osmehuju se, onako mrsava, vasljiva i prelepa. U Etiopiji svi trce, ulicama, uz puteve, preko livada i po obroncima, lako i bez neke vidljive potrebe i razloga.

Svi su tanki, finih crta lica, uskih zglobova, lepog, uspravnog drzanja. Obuceni u neverovatne zelene i zagasito crvene boje ili u belo, kada idu na liturgiju ili za praznike.

Presli smo 4500km uglavnom makadama i losih puteva (osim na kraju, kad smo isli ka Dzibutiju, gde je put odlican, kineski, prolazi kroz kamenu pustinju; uopste, taj deo zemlje lici nekako na Arizonu, posebno izmedju depresije i Dzibutija. Na tom delu nema zive duse. Onda kad zavrne ka Adisu, odjednom postaje nakrcan hiljadama kamiona. Dzibuti je jedini most sa ostatkom sveta jer je Etiopija okruzena zemljama sa kojima je uglavnom u sukobima pa se sve prevozi drumskim putem. Uz cestu stidljivo povermeno izranja zeleznica: gradjena krajem XIX veka posle vise od dvadeset godina borbe sa surovom prirodom i jos surovijim Afarcima koji su hiljade radnika poslali na onaj svet i unistili hiljade pragova i kilometara sina kojima je "crna gvozdena zver" prodirala u mrsavu utrobu njihove zemlje, ona je dirljivi simbol sulude vere u progres.

Ostaje nam nekom drugom prilikom jos da idemo u zidovima opasani drevni grad Harar u kome je ziveo pesnik Rembo i na prostrani jug, da vidimo Murse sa tanjirima u donjoj usni i nadgobnim spomenicima od drveta koji prikazuju pokojnika, familiju, ali i neprijatelje koje je pokojnik upokojio, tek da se zna. Da vidimo Oromo pleme oslikanih lica i sve one druge "divljake" (kako ih nadmeno nazva jedan Amharac) gde spavaju na svojim drvenim jastucima (dizajniranim tako da se ocuva frizura) i koji nastanjuju ovu ogromnu i prelepu zemlju (vecu od pola Evrope, sa 80 miliona stanovnika).

Poslednjeg dana pao je soping, vecera u fensi "Zebri" s kruznim pogledom na ceo Adis s devetog sprata i djuska na rege muziku do 3h ujutru u cuvenom "Harlem klubu". Ras Tafari je bilo ime Hajla Selasija a rastafarijanci su od cara dobili i zemlju za svoj grad.

Naravno, Lalibela sa pravoslavnim monolitnim crkvama izdubljenim u pescaru i povezanim uskim prolazima kroz stene, brojni pravoslavni manastiri na svakom koraku, zivopisno oslikani fantazmagoricnim biblijskim pricama, proslava najveceg praznika Timkata (krstenje Isusovo) u legendarnom Gonderu, Fasiladasov zamak koji lici na neki evropski srednjovekovni dvorac iz bajke, veoma jaka drevna pravoslavna tradicija, hiljade zivopisnih i mastovitih legendi u koje Etiopljani veruju kao u svetu istinu, o svemu bih mogla da napisem knjigu... Dvadeset tri dana najintenzivnijih iskustava...

Cak mi i klackanje po 13h sati dnevno u iznajmljenom busu, uz savrseni glas pevacice Aster Aweke (etiopska Areta Franklin), po ivici provalija, u sigurnim rukama simpaticnog Elijasa, Muslimana koji klanja na srebrnoj zastiti za sofersajbnu i ima privezak za kljuceve s likom Bin Ladena, zasluzuje opisivanje. Sve je bilo jedinstveno i fantasticno.

I da, za kraj; u Etiopiji je sad 2002. godina, Nova godina pocinje 11. septembra. A i vreme se racuna pocev od izlaska Sunca. Tako im radi i vecina casovnika, konfuzija se resava ili racunanjem (jedan sat po etiopskom je 7h ujutru po nasem) ili prostim prepustanjem njihovom ritmu zivota gde i nema neke veze koliko je sati.