Član
- Učlanjen(a)
- 20.11.2009
- Poruka
- 312
On sve rešava jednim udarcem
Erik Kantona pozvao je sve ljude da 7. decembra podignu sav novac iz banaka, jer upravo banke okrivljuje za nedaće savremenog doba. Svi znaju da on uvek zadaje fatalne udarce, samo je pitanje gde i na koga će krenuti
Čuvena reklama u kojoj Erik Kantona podiže kragnu i izgovara svoje magično „orevuar" pre nego što će uputiti fatalni šut, bila je simbol engleskog fudbala devedesetih godina, sa Francuzom kao najvećom facom na Ostrvu. On je i danas ostao upamćen kao čovek koji jednim udarcem rešava sve, bilo da je to odlučujući šut na gol ili glava protivničkog navijača.
Pećinski čovek-Odrastanje u stražarnici iznad Marselja
Prema zvaničnoj biografiji rođen je u Parizu, a odrastao u Marselju. Nestabilan i strastven karakter može se objasniti i činjenicom da on i nije Francuz, već da vodi poreklo sa Sicilije preko oca, a preko majke iz Katalonije. Odrastao je u pećinama na brdima iznad Marselja, zbog čega je dugo imao nadimak Pećinski čovek. Te „pećine" su, inače, stražarnice koje su Nemci koristili u Drugom svetskom ratu, a koje je njegova porodica preuredila u kuću. Tri godine svoje karijere proveo je u Olimpiku iz Marselja, ali ga je predsednik kluba čuveni Bernar Tapi oterao s porukom da više nikada neće igrati fudbal u tom gradu. Razlog su bili stalni incidenti koje je pravio, mada mnogi sumnjaju da to ima veze i sa Erikovim noćnim posetama Tapijevoj ženi.
Pre nekoliko dana Kantona je podsetio zašto i 13 godina nakon povlačenja još važi za najveću kontroverzu savremenog fudbala. Samo, ovog puta se nameračio na bankarski sistem, koji okrivljuje za sve nedaće koje su zadesile savremeno čovečanstvo. Odlučio je da povede pravu revoluciju protiv banaka, a, kako inače to radi, namerava da ih uništi jednim udarcem. Njegova ideja je da sedmog decembra svi ljudi odu u banke i podignu sav novac koji drže na štednim i tekućim računima. To bi banke bacilo u velike probleme i većina bi morala da stavi katanac na vrata, smatra Kantona.
Kaže da mu nisu jasni svi ti ulični protesti koji su preplavili Evropu poslednjih meseci.
- U današnje doba protestovati na ulici, čemu to? Tako okrećeš sve protiv sebe. To više nije način na koji se menjaju stvari. Lepo je govoriti o revoluciji i uzimati oružje, ali ne možeš ići unaokolo i ubijati ljude. Ne verujem da možemo biti srećni kad vidimo svu tu bedu oko nas. Ili živimo pod staklenim zvonom, odvojeni od svega. Postoje mogućnosti i možemo mnogo da učinimo. Zato me ljuti što činimo tako malo. Revolucija se može napraviti vrlo jednostavno. Sistem je izgrađen na bankama. Dakle, ako želite da srušite sistem, srušite banke. Pa tako, umesto da tri miliona ljudi izađe na ulice i maše transparentima, bolje bi bilo da odu u svoje banke i povuku sav svoj novac, jer banke će se urušiti, nestati. Bez oružja, krvi, bez ičega takvog, a onda će vlasti morati da nas slušaju na drugačiji način - poručio je bivši fudbaler.
Udar Kantone na ekonomski sistem nije nikoga mnogo iznenadio, jer je i njegova fudbalska karijera bila takva da su posle njegovog povlačenja prve reakcije govorile da svi znaju da se Kantona „nikad ne povlači". Samo je bilo pitanje gde će i na koga da udari.
Danas se predstavlja kao slikar, glumac, fotograf i filozof. Imao je više izleta u glumu, a prošle godine je učestvovao u filmu koji se prikazivao na Kanskom festivalu. U jednom od svojih „ostvarenja", doduše, pojavljuje se u paru sa majmunom; kritičari su rekli da je majmun ipak malo bolji glumac od njega. Njega to ne dotiče. Jer, ako je 90-ih godina uspeo da bude prvi stranac proglašen za najboljeg igrača godine u Engleskoj, iako je „omraženi Francuz", onda može da izađe na kraj i sa filmskim kritičarima.
Zato je Kantona priča za sebe jer živi život pun kontrasta i neobjašnjivih suprotnosti. Jer, osim što je kao Francuz postao engleska legenda, izgradio je imidž čoveka u kome je objedinjena poetska filozofija i pećinski primitivizam. On je jedan od najboljih fudbalera sa kraja dvadesetog veka i navijači Mančester junajteda, kluba u kom je proveo najznačajniji deo karijere, čak su ga proglasili za najboljeg u XX veku.
Ali danas ga mnogo više pamte po tzv. kantonizmima, velikim filozofskim mislima kojima je objašnjavao svaki svoj postupak u karijeri. Samo što su ti postupci uglavnom vezani za razbijanje nečije glave ili psovanje nekog ko je važan u fudbalskom svetu. Taj njegov specifičan karakter jedino je objašnjenje što je ovog „divljaka i filozofa" uvek branio čuveni ser Aleks Ferguson.
Prvu veliku kaznu u karijeri dobio je dok je još igrao u Francuskoj, jer je udario golmana svog tima Bruna Martinija. Znao je da baci dres na sudiju, i da izađe sa terena i pre nego što dobije crveni karton. Selektora Francuske Anrija Mišela nazvao je vrećom govana. Znao je i da se potuče sa policajcima, hapšen je u više navrata. I sa takvim „bekgraundom" postao je kapiten kod ser Aleksa, koji je za njega govorio: „Srećan sam ako i sa mnom progovori koju reč".
Kralj bordela-Prostitutke je delio sa prijateljima
Predstava o njegovoj ličnosti do kraja je uobličena u knjizi „Mančester junajted: Neispričana priča", koju je objavio Majkl Ned Keli, dugogodišnji šef obezbeđenja u ovom klubu. Najviše se, naravno, pominje „Eric The King" i njegove redovne posete bordelima i perverzne igrarije dok ga je supruga Izabela čekala u „toplom porodičnom domu". Kantona je voleo da „deli" prostitutke sa prijateljima, a nije mu smetalo ni da ga ostali posetioci bordela gledaju dok to radi. Voleo je da igra lutriju, igru u kojoj svaka devojka dobije broj, a onda Erik i drugari izvlače brojeve iz šešira. Koliko je bio dobar gost, kaže Keli, dokazuje i to što mu je vlasnik jednog bara za zabavu ponudio svoju suprugu, inače zvezdu filmova za odrasle.
Najgore je prošao jedan navijač Kristal palasa u januaru 1995. godine. Erik je dobio crveni karton zbog faula, a na putu do svlačionice navijač koji ga je vređao dobio je karate udarac. Kantona ga je lepo izmlatio, i u prvom trenutku bio kažnjen sa dve godine zatvora, što je kasnije preinačeno u 120 sati dobrotvornog rada. Ispostavilo se da je navijač pravi huligan koji ima debeo dosije. Upitan zašto ga je udario, rekao je: „Kada morski galebovi prate ribarski brod, oni to čine zato što misle da će s njega baciti sardine u more". Nikada nije objasnio ovu misao.
Fudbal je napustio u 31. godini, kada većina igrača očekuje najunosniji ugovor u životu i obezbeđuje mirne penzionerske dane. Koliko god je to bilo nelogično, oni koji su ga bolje poznavali mogli su to i da pretpostave. Odluka da pokupi svoje stvari i ode iz kluba u kojem je postao živa legenda nalazi se, kažu, negde između filozofije, na koju se često pozivao tvrdeći „da je od ptice u kavezu srećnija ptica na slobodi", i činjenice da njegov ego ne bi podneo situaciju u kojoj on više ne bi bio nezamenljiv u Mančesteru. Na njegovu odluku nesumnjivo je uticalo i to što je godinu dana kasnije održano Svetsko prvenstvo u rodnoj mu Francuskoj, te nije želeo da dođe u sramotnu situaciju da kao aktivan igrač sa tribina posmatra najveće takmičenje u svojoj zemlji. Uvek ga je pratio glas da reprezentaciji Francuske nije doprinosio koliko i klubu, zbog čega nije nastupao za nacionalnu selekciju posle neuspeha u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1994. godine.
Tokom Evropskog prvenstva u Portugalu, Kantona je izjavio da navija za Englesku, a ne za Francusku.
- Neću da čujem za Francusku. Tamo sam rođen, ali se osećam kao Englez. Francuzi su glupi i sebični, a uvek očekuju da im drugi govore da su najbolji - rekao je.
Znali su i Francuzi kako da mu odgovore. Kada je završio karijeru, postavljalo se pitanje da li će biti mesta za njega u francuskom fudbalu. „Erik je veliki igrač, ali u kontekstu engleskog fudbala", stizao je odgovor od Francuza. Logično, po završetku karijere, odlučio je da ne živi u Francuskoj, već u Barseloni. Nekoliko godina kasnije, međutim, kada je razvio umetničku dušu, vratio se kući sa imidžom renesansnog umetnika, a kao takvog Francuzi ga vole daleko više nego dok je bio fudbaler. To je još jedna od neobjašnjivih pojedinosti u njegovom životu.
Bio je i najveća zvezda fudbala na pesku i selektor francuske reprezentacije, koja je postala prvak sveta. Početkom godine oprobao se i u pozorištu, u predstavi „Suočeni sa rajem", koju je režirala njegova sadašnja supruga Rašida Brakni. Ovog puta je dobio pozitivne kritike.
Press Online
Erik Kantona pozvao je sve ljude da 7. decembra podignu sav novac iz banaka, jer upravo banke okrivljuje za nedaće savremenog doba. Svi znaju da on uvek zadaje fatalne udarce, samo je pitanje gde i na koga će krenuti
Čuvena reklama u kojoj Erik Kantona podiže kragnu i izgovara svoje magično „orevuar" pre nego što će uputiti fatalni šut, bila je simbol engleskog fudbala devedesetih godina, sa Francuzom kao najvećom facom na Ostrvu. On je i danas ostao upamćen kao čovek koji jednim udarcem rešava sve, bilo da je to odlučujući šut na gol ili glava protivničkog navijača.
Pećinski čovek-Odrastanje u stražarnici iznad Marselja
Prema zvaničnoj biografiji rođen je u Parizu, a odrastao u Marselju. Nestabilan i strastven karakter može se objasniti i činjenicom da on i nije Francuz, već da vodi poreklo sa Sicilije preko oca, a preko majke iz Katalonije. Odrastao je u pećinama na brdima iznad Marselja, zbog čega je dugo imao nadimak Pećinski čovek. Te „pećine" su, inače, stražarnice koje su Nemci koristili u Drugom svetskom ratu, a koje je njegova porodica preuredila u kuću. Tri godine svoje karijere proveo je u Olimpiku iz Marselja, ali ga je predsednik kluba čuveni Bernar Tapi oterao s porukom da više nikada neće igrati fudbal u tom gradu. Razlog su bili stalni incidenti koje je pravio, mada mnogi sumnjaju da to ima veze i sa Erikovim noćnim posetama Tapijevoj ženi.
Pre nekoliko dana Kantona je podsetio zašto i 13 godina nakon povlačenja još važi za najveću kontroverzu savremenog fudbala. Samo, ovog puta se nameračio na bankarski sistem, koji okrivljuje za sve nedaće koje su zadesile savremeno čovečanstvo. Odlučio je da povede pravu revoluciju protiv banaka, a, kako inače to radi, namerava da ih uništi jednim udarcem. Njegova ideja je da sedmog decembra svi ljudi odu u banke i podignu sav novac koji drže na štednim i tekućim računima. To bi banke bacilo u velike probleme i većina bi morala da stavi katanac na vrata, smatra Kantona.
Kaže da mu nisu jasni svi ti ulični protesti koji su preplavili Evropu poslednjih meseci.
- U današnje doba protestovati na ulici, čemu to? Tako okrećeš sve protiv sebe. To više nije način na koji se menjaju stvari. Lepo je govoriti o revoluciji i uzimati oružje, ali ne možeš ići unaokolo i ubijati ljude. Ne verujem da možemo biti srećni kad vidimo svu tu bedu oko nas. Ili živimo pod staklenim zvonom, odvojeni od svega. Postoje mogućnosti i možemo mnogo da učinimo. Zato me ljuti što činimo tako malo. Revolucija se može napraviti vrlo jednostavno. Sistem je izgrađen na bankama. Dakle, ako želite da srušite sistem, srušite banke. Pa tako, umesto da tri miliona ljudi izađe na ulice i maše transparentima, bolje bi bilo da odu u svoje banke i povuku sav svoj novac, jer banke će se urušiti, nestati. Bez oružja, krvi, bez ičega takvog, a onda će vlasti morati da nas slušaju na drugačiji način - poručio je bivši fudbaler.
Udar Kantone na ekonomski sistem nije nikoga mnogo iznenadio, jer je i njegova fudbalska karijera bila takva da su posle njegovog povlačenja prve reakcije govorile da svi znaju da se Kantona „nikad ne povlači". Samo je bilo pitanje gde će i na koga da udari.
Danas se predstavlja kao slikar, glumac, fotograf i filozof. Imao je više izleta u glumu, a prošle godine je učestvovao u filmu koji se prikazivao na Kanskom festivalu. U jednom od svojih „ostvarenja", doduše, pojavljuje se u paru sa majmunom; kritičari su rekli da je majmun ipak malo bolji glumac od njega. Njega to ne dotiče. Jer, ako je 90-ih godina uspeo da bude prvi stranac proglašen za najboljeg igrača godine u Engleskoj, iako je „omraženi Francuz", onda može da izađe na kraj i sa filmskim kritičarima.
Zato je Kantona priča za sebe jer živi život pun kontrasta i neobjašnjivih suprotnosti. Jer, osim što je kao Francuz postao engleska legenda, izgradio je imidž čoveka u kome je objedinjena poetska filozofija i pećinski primitivizam. On je jedan od najboljih fudbalera sa kraja dvadesetog veka i navijači Mančester junajteda, kluba u kom je proveo najznačajniji deo karijere, čak su ga proglasili za najboljeg u XX veku.
Ali danas ga mnogo više pamte po tzv. kantonizmima, velikim filozofskim mislima kojima je objašnjavao svaki svoj postupak u karijeri. Samo što su ti postupci uglavnom vezani za razbijanje nečije glave ili psovanje nekog ko je važan u fudbalskom svetu. Taj njegov specifičan karakter jedino je objašnjenje što je ovog „divljaka i filozofa" uvek branio čuveni ser Aleks Ferguson.
Prvu veliku kaznu u karijeri dobio je dok je još igrao u Francuskoj, jer je udario golmana svog tima Bruna Martinija. Znao je da baci dres na sudiju, i da izađe sa terena i pre nego što dobije crveni karton. Selektora Francuske Anrija Mišela nazvao je vrećom govana. Znao je i da se potuče sa policajcima, hapšen je u više navrata. I sa takvim „bekgraundom" postao je kapiten kod ser Aleksa, koji je za njega govorio: „Srećan sam ako i sa mnom progovori koju reč".
Kralj bordela-Prostitutke je delio sa prijateljima
Predstava o njegovoj ličnosti do kraja je uobličena u knjizi „Mančester junajted: Neispričana priča", koju je objavio Majkl Ned Keli, dugogodišnji šef obezbeđenja u ovom klubu. Najviše se, naravno, pominje „Eric The King" i njegove redovne posete bordelima i perverzne igrarije dok ga je supruga Izabela čekala u „toplom porodičnom domu". Kantona je voleo da „deli" prostitutke sa prijateljima, a nije mu smetalo ni da ga ostali posetioci bordela gledaju dok to radi. Voleo je da igra lutriju, igru u kojoj svaka devojka dobije broj, a onda Erik i drugari izvlače brojeve iz šešira. Koliko je bio dobar gost, kaže Keli, dokazuje i to što mu je vlasnik jednog bara za zabavu ponudio svoju suprugu, inače zvezdu filmova za odrasle.
Najgore je prošao jedan navijač Kristal palasa u januaru 1995. godine. Erik je dobio crveni karton zbog faula, a na putu do svlačionice navijač koji ga je vređao dobio je karate udarac. Kantona ga je lepo izmlatio, i u prvom trenutku bio kažnjen sa dve godine zatvora, što je kasnije preinačeno u 120 sati dobrotvornog rada. Ispostavilo se da je navijač pravi huligan koji ima debeo dosije. Upitan zašto ga je udario, rekao je: „Kada morski galebovi prate ribarski brod, oni to čine zato što misle da će s njega baciti sardine u more". Nikada nije objasnio ovu misao.
Fudbal je napustio u 31. godini, kada većina igrača očekuje najunosniji ugovor u životu i obezbeđuje mirne penzionerske dane. Koliko god je to bilo nelogično, oni koji su ga bolje poznavali mogli su to i da pretpostave. Odluka da pokupi svoje stvari i ode iz kluba u kojem je postao živa legenda nalazi se, kažu, negde između filozofije, na koju se često pozivao tvrdeći „da je od ptice u kavezu srećnija ptica na slobodi", i činjenice da njegov ego ne bi podneo situaciju u kojoj on više ne bi bio nezamenljiv u Mančesteru. Na njegovu odluku nesumnjivo je uticalo i to što je godinu dana kasnije održano Svetsko prvenstvo u rodnoj mu Francuskoj, te nije želeo da dođe u sramotnu situaciju da kao aktivan igrač sa tribina posmatra najveće takmičenje u svojoj zemlji. Uvek ga je pratio glas da reprezentaciji Francuske nije doprinosio koliko i klubu, zbog čega nije nastupao za nacionalnu selekciju posle neuspeha u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1994. godine.
Tokom Evropskog prvenstva u Portugalu, Kantona je izjavio da navija za Englesku, a ne za Francusku.
- Neću da čujem za Francusku. Tamo sam rođen, ali se osećam kao Englez. Francuzi su glupi i sebični, a uvek očekuju da im drugi govore da su najbolji - rekao je.
Znali su i Francuzi kako da mu odgovore. Kada je završio karijeru, postavljalo se pitanje da li će biti mesta za njega u francuskom fudbalu. „Erik je veliki igrač, ali u kontekstu engleskog fudbala", stizao je odgovor od Francuza. Logično, po završetku karijere, odlučio je da ne živi u Francuskoj, već u Barseloni. Nekoliko godina kasnije, međutim, kada je razvio umetničku dušu, vratio se kući sa imidžom renesansnog umetnika, a kao takvog Francuzi ga vole daleko više nego dok je bio fudbaler. To je još jedna od neobjašnjivih pojedinosti u njegovom životu.
Bio je i najveća zvezda fudbala na pesku i selektor francuske reprezentacije, koja je postala prvak sveta. Početkom godine oprobao se i u pozorištu, u predstavi „Suočeni sa rajem", koju je režirala njegova sadašnja supruga Rašida Brakni. Ovog puta je dobio pozitivne kritike.
Press Online
