Epilepsija

[crvendac_011]

24. 12. 2010.
lekarinfo.com

Predviđanje napada epilepsije



Epileptični napadi i dalje predstavljaju zagonetku za savremenu medicinu. Iako su uzroci epileptičnih napada još uvek nepoznati, naučnici istražuju kako promene u koordiniranoj aktivnost moždane mreže, koja se prati kroz elektrode, pomažu da se predvide predstojeći napadi
Dva svojstva se obično koriste za merenje fluktuacije u aktivnosti moždane mreže. Jedan, poznat kao L, se odnosi na ukupnu povezanost između aktivnosti moždanih regiona (ili čvorišta), a drugi, C, predstavlja verovatnoću da bilo koja dva regiona su istovremeno u interakciJi sa trećim regionom. Praćenjem promena ovih varijabli, naučnici smatraju da se može naći način kako se epileptični napadi mogu predvideti.

Većina istraživanja složenih moždanih mreža koriste samo kratkotrajna snimanja funkcije mozga, ne više od nekoliko minuta. "Da biste zaista pronašli obrazac za predviđanje epileptičnih napada , potrebno je imati dugoročnije podataka", ističe Marie-Therese Kuhnert, fizičar, diplomirani student na Univerzitetu u Bonu i prvi autor CHAOS studije Kuhnert i njene kolege, profesori Christian Elger I Klaus Lehnertz, proučavali su snimke mozga 13 pacijenata obolelih od epilepsije. Podaci kod svih pacijenata predstavljaju, kontinuirana snimanja normllnih aktivnosti mozga I aktivnosti u toku napada. Gde su zaista bile pokazane fluktuacije u L i C, ali dve mere su bile ", pod jakim uticajem dnevnih ritmova pacijenta, ciklusa spavanja i budnosti i izmene antikonvulzivnih lekova ", kaže Kuhnert. Predstojeći napadi, pa čak i sami napadi imali su malo uticaja.

Iznenađujuće, Kuhnert i njene kolege su našle mnogo viću regulisanost aktivnosti moždane mreže noću. Ranije, takvo regulisanje moždane aktivnosti je zapaženo kod zdravih osoba ali nikad kod epileptičnih pacijenata. "Ostaje da se istraži da li je povećana regulisanost moždane aktivnosti noću uzročno u vezi sa epilepsijom, da li ona zahteva neko lečenje, odnosno da li se može smatrati kao mehanizam za predviđanje epi napada.", zaključila je Kuhnert.

 

[crvendac_011]

Operacija mozga jedno od rešenja epilepsije

Operacija mozga jedno od rešenja epilepsije

Godišnje se obradi 150 kandidata za operaciju, a trebalo bi da se operiše 5.000


Profesor dr Dragoslav Sokić

GOTOVO šesnaest hiljada epileptičara u Srbiji ima rezistentnu epilepsiju koja ne reaguje na terapiju lekovima. Za njih je jedino rešenje operacija, odnosno odstranjenje dela mozga koji je odgovoran za bolest.

U Srbiji su za četiri godine od kada je u Kliničkom centru počelo hirurško lečenje epilepsije, urađene svega 52 operacije. Nažalost, kapaciteti su mali, pa se godišnje obradi oko 150 pacijenata, od kojih su 30 do 40 kandidati za operaciju. Realno bi, kažu stručnjaci, trebalo da se uradi čak 5.000 zahvata.
Iako su se poslednjih godina pojavili novi lekovi za epilepsiju, oni pomažu kod samo deset odsto, odnosno kod dve hiljade najtežih bolesnika. Ostali su kandidati za operaciju.
Profesor dr Dragoslav Sokić, neurolog i načelnik Odeljenja za epilepsiju u Klinici za neurologiju KCS, kaže da za operaciju moraju da budu ispunjeni određeni uslovi:
- Pacijent može biti predložen za operaciju ako ne reaguje na lekove i pod uslovom da tim neurologa uspe da utvrdi koji je deo mozga odgovoran za problem, i da zahvat može da se izvede. Ako se promena nalazi blizu važnih funkcija u mozgu, tada se operacija ne radi.
Da bi se precizno utvrdilo da li i gde postoji bolestan deo mozga koji izaziva epilepsiju, veoma je važna preoperativna dijagnostika. U tom prvom krugu se otkrije gotovo 80 odsto bolesnika koji su kandidati za operaciju.
- Raspolažemo i metodom video EEG telemetrijom. To je postupak sinhronog snimanja bihevioralnog aspekta epileptičnih napada i registrovanja električne aktivnosti mozga tokom tih napada - objašnjava prof. Sokić.
Tek nakon što se analiziraju dijagnostički snimci, konzilijum neurologa, psihologa i neurohirurga utvrđuje da li je pacijent kandidat za operaciju. Operacijom se odstranjuje bolesni deo mozga, a nakon operacije pacijenti se vraćaju normalnom životu. Ipak, kod jednog broja pacijenata može doći do slabljenja jedne funkcije, najčešće pamćenja.
- Od sto urađenih operacija kod kojih predvidimo da će doći do oštećenja pamćenja, to se desi u deset odsto slučajeva. Te promene su veoma suptilne, pa oštećenje okolina ne može ni da primeti - objašnjava dr Sokić.
Efekti operacije su značajno veći: od 52 operisana pacijenta, 46 je potpuno izlečeno od epilepsije, dok intervencija nije uspela kod šest bolesnika.
- I kod pacijenata kod kojih operacija nije potpuno uspela vide se značajni pomaci, ali smatramo da je operacija uspela samo onda kada epilepsija nestane - kaže dr Sokić. - I operisani pacijenti, međutim, moraju da nastave sa terapijom lekovima. Jer, kod čoveka koji je dvadeset godina imao epilepsiju, zdravi deo mozga je postao podložan razvijanju nove epilepsije. Lekovima se zapravo sprečava razvoj bolesti u zdravom delu mozga.
Pošto zasad mali broj pacijenata stigne do hirurške intervencije, postoji interesovanje i za operacije u inostranstvu. Cena ispitivanja i operacije u nekom od evropskih centara iznosi oko 30.000 evra.

(Večernje novosti)

 

[crvendac_011]

Epilepsija: Tek svaki 10. može na operaciju

Profesor dr Branko Đurović o dijagnostici i lečenju epilepsije: Samo kod 7.000 pacijenata može da se otkrije tačno mesto u mozgu iz kojeg potiču napadi. Hirurški dosad lečeno 100 obolelih, uspešnost zahvata 80 odsto

PROCENjUJE se da oko 72.000 pacijenata u Srbiji ima neku vrstu epilepsije. Gotovo trećina njih, odnosno 20.000, ne reaguje na terapiju lekovima, ali samo kod 7.000 može da se otkrije tačno mesto u mozgu iz kojeg potiču epileptični napadi, i jedino su oni kandidati za neurohiruršku intervenciju.

Za šest godina, od kada su ovi zahvati otpočeli u Klinici na neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije, operativnom metodom lečeno je više od 100 pacijenata. Uspešnost zahvata veća je od 80 odsto, što znači da su ovi pacijenti u dugotrajnoj potpunoj reemisiji ove bolesti.

Da bi broj izlečenih od teškog oblika epilepsije bio veći, potrebno je nabaviti stereotaksični ram kako bi se i pacijenti kod kojih se na magnetnoj rezonanci jasno ne vide izvori epilepsije podvrgli intervenciji.

Na ovo u intervjuu za "Večernje novosti" ukazuje profesor dr Branko Đurović, neurohirurg i klinički neurofiziolog-epileptolog u Kliničkom centru Srbije, i objašnjava kako ovaj aparat može da pomogne neurohirurzima u lečenju epilepsije:

- Pomoću stereotaksičnog rama možemo kroz mali otvor na lobanji da ubacimo elektrode u duboke partije mozga. Tako možemo da vidimo koji su to dubinski delovi mozga koji su uzrok epilepsije. Te lezije, osnosno promene na mozgu, koje su uzrok epilepsije, ne mogu, inače, da se vide na magnetnoj rezonanci. I to su oni pacijenti koje, zasada, ne možemo da podvrgnemo operaciji. Osim toga, potrebno je proširiti i kapacitete na Neurohirurgiji, jer iz godine u godinu imamo povećan priliv pacijenata sa drugim bolestima koje zahtevaju neurohirurške operacije.

* Kako izgleda zahvat kod epilepsije?

- Kod bolesnika sa epilepsijama preko elektroda se registruje spontana aktivnost dubokih struktura mozga, na osnovu čega možemo da odredimo gde se tačno nalazi promenjeno tkivo koje je uzrok epileptičnih napada. Elektrode praktično vode hirurga do mesta uzroka, a mi onda znamo koji deo mozga treba da odstranimo, a da izbegnemo zone gde su locirane važne funkcije mozga.

* Čemu još može da vam posluži stereotaksični ram?

- Možemo da tretiramo pacijente koji ne boluju samo od epilepsije, već i od Parkinsonove bolesti, imaju teške oblike distonije ili bolesti nevoljnih pokreta.

* Kako ova sprava olakšava rad neurohirurzima?

- Kod ovih bolesnika elektrode mogu trajno da ostanu u unapred definisanim strukturama mozga. Njihovom stimulacijom nepokretni bolesnici sa Parkinsonovom bolešću vraćaju pokretljivost i samostalnost, a dejstvo se održava godinama. Stimulacijom bazalnih delova mozga putem elektroda koje se stimulišu preko električne struje iz baterijskog stimulatora koji se postavlja ispod kože grudnog koša, tremor se značajno smanjuje, a kod distoničara blokiraju bolni, mišićni grčevi. Nadamo se da će država da pomogne u nabavci ovog rama, jer sada pacijente na ovakvu vrstu intervencije moramo da šaljemo u inostranstvo.

* Koliko je teško proceniti da li će pacijent imati koristi od operacije epilepsije s obzirom na to da je svaka intervencija na mozgu rizična?

- Kada magnetna rezonanca pokaže da jedan deo mozga, najčešće je to hipokampus, ima određenu promenu - hipokampalnu sklerozu, i kada je elektrofiziološki nalaz sinhron sa nalazom magnetne rezonance, onda smo mi sigurni da će benefit od neurohirurške operacije biti veliki.

* Jesu li neki delovi mozga rizičniji za ovakvu vrstu intervencije?

- Ako nađemo da je izvor epilepsije u nekom vitalnom centru u mozgu, gde su centri za govor ili motoriku, tada ne smemo da intervenišemo jer onda možemo više da naškodimo pacijentu. Srećom, najveći broj epilepsija koje operišemo su takozvane temporalne epilepsije ili epilepsije slepoočnog režnja. Tu su rezultati neurohirurškog lečenja i najbolji.

* Koliko traje operacija epilepsije i da li je zahtevnija od drugih neurohirurških operacija?

- Operacija traje nekoliko sati, ali je specifičnija jer imamo pacijenta koji nema patologiju, odnosno patoantomski supstrat. On ima poremećaj električnog pražnjenja, i zato moramo da odstranimo jedan deo mozga, što nije jednostavno. Uvek postoji mogućnost neke postoperativne komplikacije kao što je otok mozga, krvarenje. Mi smo, na svu sreću, imali ekstremno nizak procenat takvih komplikacija.

* Kako mozak funkcioniše bez jednog svog dela?

- U tome jeste sposobnost mozga. Iako prekidamo određena nervna vlakna, istovremeno prekidamo i širenje epileptičnih potencijala.

Istina je da svaki deo mozga ima svoju funkciju, ali mozak ima sposobnost da neki njegovi delovi mogu u određenom procentu da preuzmu funkciju onog narušenog dela.

* Da li pacijenti sa epilepsijom esto imaju i druge neurološke bolesti koje zahtevaju operaciju?

- Veliki je broj pacijenata sa tumorom mozga koji se "oglasio" epileptičnim napadom. U tim slučajevima vađenjem tumora leči se epilepsija.

HIRURG I U LABORATORIJI

* Da li učestvujete u istraživanjima vezanim za novine u lečenju epilepsije?

- Na nedavnom stručnom simpozijumu prezentovao sam eksperimentalni, zajednički rad Neurohirurške klinike i Instituta za patofiziologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu. Retkost je, inače, da kliničar, hirurg, učestvuje u studijama u laboratoriji. Istraživali smo kako može da se izazove ili zaustavi električna struja na nivou ćelije. Koristili smo pijavice, da bismo videli da li postoji sličnost između električne struje na jednoćelijskom modelu, sa izazivanjem električnih struja kod ljudi. Utvrdili smo da postoje iste zakonitosti kod jednoćelijskih organizama i ljudi, što može da pomogne u otkrivanju novih lekova kojim bi moglo da se spreči preterano električno pražnjenje odnosno epileptični napadi.

TUMORI I POVREDE

* Pomenuli ste da je sve veći broj pacijenata sa bolestima koje treba da se leče neurohirurški. Koja je to patologija?

- Sve je više pacijenata sa malignim tumorima mozga i sa povredama lobanje i mozga nastalim u padovima i saobraćajnim nesrećama, upucavanjima. Povećan je i broj pacijenata koji imaju vaskularne bolesti mozga, krvarenje u mozgu i pucanje kapilara.

Izvor: Večernje novosti

 

[maja_jevtic]

Muzika može da spreči epi napad
Najnovije američko istraživanje pokazalo je da bi slušanje muzike moglo da pomogne u sprečavanju epileptičkih napada.

Izvor: Tanjug

Foto: Thinkstock
Mozak epileptičara drugačije reaguje na muziku od mozga ljudi koji ne pate od ove bolesti, izjavila je ko-autorka studije, neurolog Kristin Čariton sa Državnog univerziteta u Ohaju.

"Bili smo iznenađeni nalazima. Pretpostavljali smo da će muzika drugačije delovati na mozak od tišine, ali nismo očekivali da će ljudi sa epilepsijom reagovati na drugačiji način od ljudi koji nemaju ovu bolest", navela je Čariton u izjavi za londonski Telegraf.

Rezultati elektroencefalograma pokazali su da kod ljudi koji boluju od epilepsije dolazi do sinhronizacije moždanih aktivnosti sa muzikom.

Čariton i njene kolege ističu da bi muzika ubuduće mogla da bude korišćena u sadejstvu sa drugim, tradicionalnim metodama u prevenciji epileptičkih napada.

 

[crvendac_011]

Sa epilepsijom može normalno da se živi

Zbog čega u savremenom društvu i dalje postoji stigma oko padavice? Ovo nije psihičko obolenje, već poremećaj u radu mozga, od koga pati čak 50 miliona ljudi. Imali su je Sokrat, Cezar, Nobel, Dostojevski, Van Gog...

Život sa epilepsijom ili padavicom još je tabu tema za mnoge. Ko ima ovu bolest uglavnom je "obeležen", a najbliži strogo vode računa da porodična tajna ne bude otkrivena. Postavlja se pitanje zbog čega postoji stigma oko bolesti koja nije infektivna i od koje može svako da oboli? Da bi nešto u odnosu prema obolelima trebalo da se promeni, možda najbolje govore primeri ličnosti koje su ostavile dubok trag u civilizaciji, a imale su epilepsiju - Sokrat, Cezar, Alfred Nobel, Gustav Flober, Dostojevski, Vinsent Van Gog...

- "Nemoj da se zna" ili "šta će drugi kažu", najčešće su teme za razmišljanje koje muče i bolesne i bližnje, bez obzira na to što epilepsija nije nikakvo ludilo, već poremećaj u radu mozga. Od ove hronične bolesti u svetu boluje oko 50 miliona ljudi, ali to nije razlog da se oboleli izbegavaju, a ponajmanje žigošu. Epilepsija, sama po sebi, nije stanje u kojem samo padneš i ustaneš, već zadire u sve sfere života. Određuje kojom će se profesijom oboleli baviti, da li može da upražnjava sport, da li sme da vozi, da li žena sme da ostane trudna i rodi... Na kraju krajeva, ne podvodi se sve pod epilepsiju, jer postoje i epileptični napadi - objašnjava magistar neuronauka - epileptolog dr Valentina Jakovljević iz beogradskog savetovališta Centra za epilepsije.

* U čemu je razlika između epileptičnog napada i epilepsije?

- Epileptični napad predstavlja krizu svesti koju tokom života doživi blizu osam odsto ljudi na planeti. Najčešće se javlja kao posledica snažnog stresa koji pokreće imunski sistem za odbranu organizma, pri čemu dolazi do napada. Može da se javi i kao reakcija na traumu ili reakcija na lek u sklopu psihijatrijskih simptoma. Anksioznost, odnosno strah zbog iščekivanja prožet nesigurnošću, kao i privatni problemi takođe su okidač za nastanak epileptičnog napada. Zna se da ljudi na određene stresogene situacije reaguju stomakom, srcem, a neko glavom. Kod onih koji reaguju glavom može doći do neuobičajene električne aktivnosti u mozgu, koja i uzrokuje epi-napad. Ovo stanje ume da isprovocira i treperava svetlost određene frekfencije, dugoročno nespavanje ili nedovoljno spavanje... Prilikom javljanja ovih epi-napada, važno je da se ne ponavljaju, već da se simptom otkloni ili leči. Jer, ukoliko se ponavljaju više od tri puta, onda možemo da sumnjamo i na epilepsiju.

* Šta karakteriše epilepsiju?

- To je stanje koje pokazuje sklonost ka ponavljanju epileptičnih napada. Oboleli može da predoseti dolazak napada, ali ne može da ga predupredi. Iako ima mučninu i osećaj težine u glavi, napad se javlja uvek iznenada. Klasični napad karakteriše gubitak svesti, grčenje celog tela, podrhtavanje ruku i nogu, grčenje vilice sa penom pljuvačke i ugrizom jezika. Osoba u takvom stanju ne reaguje ni na zvuke ni na pozive. Veoma je važno da se ne dira dok napad traje, odnosno ne treba je osvešćivati, smirivati ili ispravljati zgrčeno telo. Jedino je treba okrenuti na bok, ukloniti oštre predmete iz njene neposredne blizine i sačekati da se osvesti.

* Razlikuju li se po nečemu epileptični napadi?

- Epileptični napad nije nužno praćen gubitkom svesti i pojavom pene na ustima. Može biti i bez gubitka svesti, pri čemu je osoba svesna ali ne može, zbog moždane aktivnosti, da reaguje ili nešto da kaže. Epi-napad nekada liči i na mesečarenje, a moguće je i doživljavanje mirisne, vidne ili neke druge halucinacije. Napad traje od par sekundi do nekoliko minuta, koji izgledaju kao "čitava večnost". Osoba doživljava tešku, mamurnu glavobolju praćenu povraćanjem. Ovaj tip glavobolje javlja se nakon pola sata do sat i po od napada.

* Šta dovodi do pojave epilepsije?

- Nastanku kumuje široka lepeza uzroka. Mogu da je izazovu tumori mozga, teške povrede glave, stanje nakon šloga, zapalenje moždanica, urođene moždane mane, parazitske bolesti, multipla skleroza, Parkinsonova bolest... Može da bude i posledica prekomernog konzumiranja alkohola ili narkotika, a nekada nastaje i bez nekog jasno vidljivog uzroka. Kod dece je izazivaju i virusi i druge infekcije, visoka temperatura, pa čak i dečiji fras. Često uz epilepsiju ide još neka udružena bolest. Na primer, epilepsiju istovremeno mogu da prate bolest mozga i bolest mišića, može da bude i u kombinaciji sa poremećajem srčane funkcije ili mišićne distrofije... Javlja se i kod potpuno zdravih osoba koje rade noćne smene. Ako tri noći zaredom ne spavate koliko je potrebno, može da se javi anksioznost, a sa njim epi-napad. ukoliko se uzrok otkrije na vreme, stanje epi napada ne mora da preraste u bolest. U suprotnom, posle više epi-napada, nastaće obolenje.

* Da li ovu hroničnu bolest moguće staviti pod kontrolu?

- Epilepsija spada u red bolesti za koje ne može da se kaže da su izlečene, već da je pacijent u stanju remisije. Taman i da se bolest tako dobro kontroliše i da napada nema do kraja života, on je u stanju remisije, odnosno povlačenja bolesti. Nekada napadi izostaju i po tri godine, ali se sa sigurnošću ne može tvrditi da se u nekom trenutku neće javiti.

UREDAN ŽIVOT I REDOVNA TERAPIJA

Nakon postavljanja dijagnoze, za pacijenta je važno da vodi uredan život i redovno uzima lekove, naglašava dr Jakovljević:

* Mora da se ustanovi satnica spavanja, onoliko koliko je potrebno svakom organizmu ponaosob. Vreme spavanja u trajanju od 6 do 8 sati, predstavlja prosek, koji ne treba da se preuzme kao gotov model. San je individualna fiziološka funkcija. Da bi se organizam u potpunosti resetovao, potrebno je da se apsolutno odmori. Za osobe sa epilepsijom uredan ritam spavanja je od presudne važnosti, a najzdraviji je ako san otpočne između 10 i 11 sati uveče.

* Ritam uzimanja hrane je takođe je važan. Potrebna su tri obroka na dan, sa obaveznim uzimanjem vode i voća. Posebno se insistira na vodi, jer samo ona u potpunosti može da hidrira organizam i kao neurotransmiter mozgu prenosi informacije. Druge tečnosti za vodu nisu zamena.

* Satnica za lekove takođe strogo mora da se poštuje. Ako je lek propisan da se uzima na 12 sati ne sme da bude odstupanja. Vreme pijenja leka ne može da se pomera, jer efekat medikamenata u pomerenom terminu nije isti.

* Kvalitet življenja, u smislu upražnjavanja lagane šetnje ili trčanja, lakšeg oblika pilatesa ili joge, takođe je važan za ove pacijente. Oni mogu da odlaze i na more, kupaju se, istina u prisustvu druge osobe, ali tek posle dve godine bez epileptičnog napada od poslednje kontrole. Ako osoba dve godine nema napad može da polaže i vozački ispit, ali ne sme da vozi motor, kao ni bicikl.

(Novosti)