Član
- Učlanjen(a)
- 28.06.2010
- Poruka
- 1.095
Emili Bronte ( 1818-1848) je bila kćer engleskog sveštenika Patrika Bronte; imala je jednog brata i četiri sestre. Dve njene sestre, Šarlota ( 1816-1855), i An ( 1820-1849), ušle su, zajedno sa njom, u istoriju engleske književnosti. U toj književnosti koja je bez ikakvih prekida postojala preko hiljadu godina, Emilijanina i Šarlotina dela zauzimaju vidno mesto. An je napisala dva osrednja romana, Šarlota je naisala četiri romana, i smatra se jednom od najvećih engleskih književnica; ali Emili ju je, po mišljenju nekih kritičara, nadmašila svojim genijem. Sve tri sestre pisale su i pesme, ali je Emili bolji pesnik od svojih sestara. Celokupan Emilijin književni rad sastoji se od 177 pesama i romana Orkanski visovi. Ima i onih koji Orkanske visove smatraju pesmom u prozi. Njene dve pesme "Stari stoik" i "Poslednji redovi", nadmašile su sve ostale pesme engleskih pesnikinja. Njene ljubavne pesme spadaju u najlepše pesme te vrste.
U romanima ove tri sestre čovečja ličnost i njeni problemi su centralna tema. One su odbacile dotadašnja uobičajeno mišljenje u književnosti da je žena pasivan predmet ljubavi i obožavanja, i naročito istakle da žena nije samo voljene i obožavana već da i ona voli i obožava.
Emilijin otac bio je Irac, a majka Engleskinja. Patrik Bronte je počeo karijeru kao seoski učitelj, ali je ubrzo postao sveštenik Anglikanske crkve. Godine 1820. on se preselio, sa svojom ženom i šestoro dece, iz Torntona u Jokšaji. Žena mu je umrla od raka 1821.godine. Parohijska kuća, u kojoj su živeli, bila je mala za tako veliku porodicu. Stajala je na vrhu strmog sela, prednji prozori gledali su joj na groblje i crkvu, a zadnji na pustaru po kojoj su devojčice uživale da lutaju. Njihov otac zano je dovoljno da bi mogao da uči svoju decu, ali je, u želji da im pruži školsko obrazovanje, poslao svoje četiri starije kćeri u internat za svešteničke kćeri u Kovan Bridzu. Hrana u internatu je bila rđava, zgrada nezdrava, a disciplina surova. Dve starije sestre, Marija i Elizabeta, razbolele su se u internatu te ih je otac sve vratio kući, pošto su provele svega godinu dana. Taj internat Šarlota je opisala u svom romanu Dzejn Ejr. Posle povratka kući, Marija I Elizabeta uskoro su umrle od tuberkuloze. I tako su u kući ostali samo otac porodice, njegov sin Branvel i kćeri Emili, Šarlota i An. Posle majčine smrti deca su uglavnom bila ostavljena sama sebi. Njihov otac nije voleo društvo, čak nije ni obedovao sa decom. A njihova tetka, koja je posle smrti njihove majke došla da se stara o njihovoj kući, mada im je davala časove iz raznih predmeta, nije se interesovala čime se deca bave u slobodnom vremenu, pa čak ni ona nije obedovalas njima. Vremenom je problem izdržavanja porodice postajao sve teži. Otac se nije dovoljno starao o tome; a brat je bio raspikuća i nemiran, nestalan duh. Bio je mnogostrano obdaren, ali nije imao istrajnosti, štampao je nekoliko pesama, pokušao da postane slikar, stupio u železničku službu, iz koje je ubrzo otpušten zbog nehata, odao se piću i opijumu, počeo da pati od pijaničkog ludila, i najzad umro do tuberkuloze 1848.godine. DAa bi olakšala porodici, Šarlota je sasvim rano postala učiteljica u školi u Rohedu, u kojoj je provela osamnaest prilično srećnih meseci kao učiteljica. Ona je sa sobom povela Emiliju i Anu, pa su one bile učenice u toj školi.
Šarlota je napisala četiri romana: Dzejn Ejr 1847.,Širli 1849., Vilet 1853. i Profesor 1857.godine.
An je napisala dva osrednja romana: Agnes Grei 1847. i Stanarka u Vildfel dvorani 1848.godine. Njeni romani su vrlo zanimljivi, ali su bez genijalnosti i vjerovatno žive samo zbog velikih tvorevina dve genijalne sestre.
Izvori iz teksta Živojina Simića
U romanima ove tri sestre čovečja ličnost i njeni problemi su centralna tema. One su odbacile dotadašnja uobičajeno mišljenje u književnosti da je žena pasivan predmet ljubavi i obožavanja, i naročito istakle da žena nije samo voljene i obožavana već da i ona voli i obožava.
Emilijin otac bio je Irac, a majka Engleskinja. Patrik Bronte je počeo karijeru kao seoski učitelj, ali je ubrzo postao sveštenik Anglikanske crkve. Godine 1820. on se preselio, sa svojom ženom i šestoro dece, iz Torntona u Jokšaji. Žena mu je umrla od raka 1821.godine. Parohijska kuća, u kojoj su živeli, bila je mala za tako veliku porodicu. Stajala je na vrhu strmog sela, prednji prozori gledali su joj na groblje i crkvu, a zadnji na pustaru po kojoj su devojčice uživale da lutaju. Njihov otac zano je dovoljno da bi mogao da uči svoju decu, ali je, u želji da im pruži školsko obrazovanje, poslao svoje četiri starije kćeri u internat za svešteničke kćeri u Kovan Bridzu. Hrana u internatu je bila rđava, zgrada nezdrava, a disciplina surova. Dve starije sestre, Marija i Elizabeta, razbolele su se u internatu te ih je otac sve vratio kući, pošto su provele svega godinu dana. Taj internat Šarlota je opisala u svom romanu Dzejn Ejr. Posle povratka kući, Marija I Elizabeta uskoro su umrle od tuberkuloze. I tako su u kući ostali samo otac porodice, njegov sin Branvel i kćeri Emili, Šarlota i An. Posle majčine smrti deca su uglavnom bila ostavljena sama sebi. Njihov otac nije voleo društvo, čak nije ni obedovao sa decom. A njihova tetka, koja je posle smrti njihove majke došla da se stara o njihovoj kući, mada im je davala časove iz raznih predmeta, nije se interesovala čime se deca bave u slobodnom vremenu, pa čak ni ona nije obedovalas njima. Vremenom je problem izdržavanja porodice postajao sve teži. Otac se nije dovoljno starao o tome; a brat je bio raspikuća i nemiran, nestalan duh. Bio je mnogostrano obdaren, ali nije imao istrajnosti, štampao je nekoliko pesama, pokušao da postane slikar, stupio u železničku službu, iz koje je ubrzo otpušten zbog nehata, odao se piću i opijumu, počeo da pati od pijaničkog ludila, i najzad umro do tuberkuloze 1848.godine. DAa bi olakšala porodici, Šarlota je sasvim rano postala učiteljica u školi u Rohedu, u kojoj je provela osamnaest prilično srećnih meseci kao učiteljica. Ona je sa sobom povela Emiliju i Anu, pa su one bile učenice u toj školi.
Šarlota je napisala četiri romana: Dzejn Ejr 1847.,Širli 1849., Vilet 1853. i Profesor 1857.godine.
An je napisala dva osrednja romana: Agnes Grei 1847. i Stanarka u Vildfel dvorani 1848.godine. Njeni romani su vrlo zanimljivi, ali su bez genijalnosti i vjerovatno žive samo zbog velikih tvorevina dve genijalne sestre.
Izvori iz teksta Živojina Simića