Emil Zola

[besherat]

Емил Зола (Париз, 2. април 1840. - Париз, 29. септембар 1902.) је француски романописац и оснивач и представник натуралистичког правца.

Биографија
Од оца Италијана насљеђује жив темперамент и неисушну енергију којом ће бранити своје књижевне и друштвене погледе. Године 1898. уплетен је у "аферу Драјфус" лично пишући предсједнику републике ("Оптужујем !" - "J'accuse"), у којем је тражио ревизију процеса.

Иако је у књижевност ушао као романтичар, Зола се у каснијим дјелима не задовољава методама објективног реализма, већ под утицајем наглог развоја природних наука покушава да и у литеретури уведе научне методе, те развија теорију тзв. експерименталног романа.

Своје теоретске погледе настојао је остварити у циклусу Ругон-Макартови или Природна и друштвена историја једне породице под Другим царством (Les Rougon-Macquart, 1871. - 1893.), гдје је у 20 романа приказао физичко и морално пропадања појединих чланова породице Ругон-Макарт услијед њиховог хередитарног оптерећења; уједно је и дао и пресјек кроз разне друштвене средине у доба Другог царства и оживио преко 1000 лица.

Међу романима из тог циклуса нелазе се и најпознатија Золина дјела као Трбух Париза (Le Ventre de Paris, 1873.), Јазбина (L'Assommoir, 1877.), Нана (1879.), Germinal (1885.), Човек-звер (La Bête Humaine, 1890.) и др.

Мање су значајнији његови каснији циклуси Три града (Trois Villes - Lourdes 1894, Rome 1896, Paris 1898.) и недовршена тетрологија Четири еванђеља - Плодност, Рад, Истина и Правда (Les Quatres Evangiles - Fécondité (1899.), Travail (1901.), Vérité (1903.),Justice (недовршено).

Мада је Зола несумњиво један од најзначајнијих француских књижевника, високу умјетничку вриједност достиже једино о описима масовних сцена, гдје је правом епском снагом знао приказати инстинкт гомиле, док му је главни недостатак у површној карактеризацији ликова и недостатку психолошке увјерљивости.

Библиографија:

Клодова исповест (La Confession de Claude) (1865.)
Тереза Ракен (Thérèse Raquin) (1867.)
Madeleine Férat (1868.)
Експериментални роман Le Roman Experimental (1880.)
Рогон-Макартови или Природна и друштвена историја једне породице под Другим царством
Богатство Ругона La Fortune des Rougon (1871)
Ловина La Curée (1871-1872)
Трбух Париза (1873)
Освајање Пласана La Conquête de Plassans (1874)
Грех опата Муреа La Faute de l'Abbé Mouret (1875)
Његова екселенција Ежен Ругон Son Excellence Eugène Rougon (1876)
Јазбина (1877)
Једна љубавна страница Une Page d'amour(1878)
Нана (1880)
Pot-Bouille (1882)
Au Bonheur des Dames (1883)
Животна радост La Joie de vivre (1884)
Жерминал Germinal (1885)
Дело L'Oeuvre (1886)
Земља La Terre (1887)
Сан Le Rêve (1888)
Човијек-звијер (1890)
Новац L'Argent (1891)
Слом La Débâcle (1892)
Доктор Паскал Le Docteur Pascal (1893)
Три града

Лурд Lourdes (1894)
Рим Rome (1896)
Париз Paris (1898)
Четири јеванђеља
Плодност (1899)
Рад (1901)
Истина (1903)
Правда (недовршено)

" Nana " ,slicno stivo i stil Balzaka, slicne teme,kurtizane,zrele licnosti, samosvjesne u svijetu slabih muskaraca,opisi zabava,tragican kraj Nane,koja umire od zarazne bolesti,lijepo slikanje zenske duse.

" Trovačnica ", socijalna prica o porodici u kojopj i muz i zena zavrsavaju kao alkoholicari.Kroz knjigu provejava ljubav karakteristicna za radnicki sloj, bez mnogo emocija, zasnovana na osnovnim zivotnim potrebama, bez teznje za necim visim. Dato je lijepo i realno.

" Kod zenskog raja ", interesantan roman o zacecima veletrgovina u Parizu, o pojavama velikih robnih kuca,koje unistavaju male specijalizovane tekstilne radnje.Odlicno zapazanje svih drustveno-socijalnih promjena, prikazi niza licnosti i njihov odnos prema novom drustvenom poretku, uspjehu velikasa i mrznji vlasnika malih radnji,koji propadaju. Kroz sve tece ljubavna prica, a data je i sudbina nekoliko porodica, vrlo slikovito.Malo je previse detaljisano oko tkanina i kupovine, ali toliko uvjerljivo i znalacki, da ostaje upecatljivo.

 

[seljober]

Čika doktor preporučuje: uzimati Zolu jednom u 3 mjeseca!

 

[crvendac_011]

ПИСАЦ РАТУЈЕ ПЕРОМ

Живот је бајка – Емил Зола

ПИСАЦ РАТУЈЕ ПЕРОМ

Многи су га сматрали правим скандал-мајстором, писцем чије су књиге равне порнографији. Ипак, чим се појавио, његов роман „Нана” продат је у педесет пет хиљада примерака


Емил Зола с породицом

Професори лицеја „Сен Луи” који су предавали Емилу Золи (1840–1902) били су по свој прилици врло изненађени кад се испоставило да је један од најгорих ученика школе – постао славан писац. Осим што је пао на поправни испит из немачког, из француског језика и књижевности добио је – нулу! Али, кренимо од почетка. Емил Едуар Шарл Антоан Зола рођен је у Паризу, у улици Сен Жозеф, 2. априла 1840. године као јединац Франческа Золе, угледног италијанског инжењера грчког порекла. Франческо је, наиме, био један од главних саветника током изградње железница у Европи. Емилова мајка Емилија Обер била је кћерка стаклара. Нажалост, Франческо Зола (више од двадесет година старији од своје супруге) умро је кад је његовом сину било само шест година.
Емил је детињство провео у живописној Прованси, тачније у Ексу. Најбољи школски друг био му је Пол Сезан, потоњи славни сликар. Као што је већ наговештено, будући књижевник није марљиво учио. Напротив. Најбоље оцене, па чак и награде, освајао је из цртања. Његови ликовни радови, а не Полови, били су увек хваљени. Ко зна, можда је у то време Зола заиста цртао боље од Сезана!?

Боемски живот у Паризу


Млади Зола

За даље школовање, од 1858. године, одабрао је парискуEcole Normale Superieure. Стигавши из унутрашњости у француску престоницу, водио је боемски живот. Није много учио. Укратко, пао је на завршном испиту и заувек напустио школу. У почетку је радио као бележник, затим је разносио пошту у издавачкој кући „Hacette'', где је касније постао шеф продаје... Писао је и стихове и прозу.
Склоност према сликарству навела је Емила Золу да почне да се бави ликовном критиком. Био је први који је похвалио Манеова сликарска дела. Предвидео му је блиставу будућност, ругајући се жирију париског Салона. Кад је као двадесетпетогодишњак објавио роман „Клодова исповест”, књига је изазвала скандал у јавности, те је напустио посао у издавачкој кући и постао новинар, уредник трач рубрика (тачније „скандал-мајстор”) у листу „Evenement”. Посао колумнисте обављао је све до 1866. године кад је овај лист престао да излази. Затим је прешао у „La Figaro”, истовремено пишући и за друге листове као спољни сарадник.
Свестрани и вредни Емил био је секретар политичара републиканца, извештач из парламента, али и позоришни критичар. Такође, од 1891. године председавао је Удружењу француских писаца. Његова најпознатија књижевна дела су роман „Тереза Ракен” (1867), као и циклус романа „Ругон Макарови” који, између осталих, чине и романи „Нана” (1880), „Жерминал”, „Земља”, „Човек звер”, „Доктор Паскал”...
Романе из поменутог циклуса писао је двадесет две године као „друштвену и природну историју једне породице за време Другог царства”. Истицао је да жели да прикаже како се генетско наслеђе мења под утицајем окружења. Иако је био поборник Дарвинове теорије, сматрао је да је људско понашање збир друштвених околности, као и личног темперамента, а пре свега – психолошког устројства личности. Његове књиге биле су отпор идеалистичком романтизму. Золино перо откривало је како друштвене поремећаје тако и скривене људске нагоне.


Карикатура из 1898. године која приказује писца како пером, као копљем, напада француског председника и војни врх земље због антисемитизма.

Три љубави и мама

Чувени писац, покретач натуралистичког књижевног покрета, неколико година живео је у стану с париском проститутком Бертом. Међутим, чим је добио сталан и ваљано плаћен посао, у његов стан уселила се мајка. То је значило да Берта мора напоље. Писац се потом заљубио у Александрину Габријелу Меле, којом се највероватније и оженио, будући да се заједно с мајком преселио у њен стан. Управо у жениној кући нашао је праву љубав: била је то њена слушкиња Жан-Софи-Адел с којом је имао двоје деце, девојчицу Денизу и дечака Жака.
Емил Зола био је ниског раста, а у познијим годинама постао је баш дебео. Имао је огроман стомак, тешко се кретао, те је морао да држи дијете. То му је полазило за руком: престајао је да пије и једе гурманлуке. Имао је дуг нос, високо чело, рупице на образима, тамну косу. У младости је носио обликовану браду, док је касније није обрезивао. Користио је лорњон.
Могло би се рећи да је Зола постао једна од најпознатијих личности Француске кад је 1898. године објавио отворени писмо „Оптужујем!” (Ј’accuse) упућено тадашњем француском председнику и војном врху земље. Писмо је објављено на првој страни листа „L’Аurore”, у одбрану капетана Драјфуса, официра јеврејског порекла оптуженог да је немачки шпијун и осуђеног. Зола је у писму жестоко напао француски антисемитизам, мржњу према Јеврејима, захтевајући да судски поступак буде обновљен, те да се капетану Драјфусу суди по закону. Убрзо по објављивању отвореног писма, Зола је осуђен на годину дана затвора и казну од три хиљаде франака. У међувремену, успео је да побегне у Енглеску где је остао једанаест месеци. Његов позив постигао је жељени одјек. Судски поступак је обновљен, Драјфус помилован, а остатак афере заташкан. Емил Зола могао је да се врати у Француску као херој.
Као ни многи други уметници, ни он није имао лаку нарав, чак је 1882. године доживео слом живаца. Био је познат као умишљени болесник, премда су га заиста мучили бубрези. Занимљиво је да се највише дружио са сликарима. Најближи Золин пријатељ остао је Пол Сезан. Уском кругу његових пријатеља припадали су и Писаро, Моне, Реноар, Вистлер, Дега... Од књижевника, друговао је с браћом Гонкур, Флобером, Мопасаном и руским књижевником Иваном Тургењевом.


Слика Пола Сезана која приказује Пола Алексиса док чита своје дело Емилу Золи

Десет сати писања свакодневно

Док је писао у стану, Зола се неуредно облачио, увек је носио сељачке кошуље. Радњу романа брижљиво је припремао. Сматрао је да сваког дана треба да напише бар хиљаду речи, а највише две и по хиљаде. За тај подухват било му је потребно десетак сати. У ствари, мало времена остајало му је за породични живот, дружење и сан. Његов хоби била је фотографија.
Золин роман „Нана” за кратко време продат је у педесет пет хиљада примерака. То је било најтиражније прво издање једне књиге у Француској. Својим најуспелијим делом писац је ипак сматрао роман „Земља” који је критика напала као порнографски. Енглески издавач „Нане” чак је доспео у затвор!
„Ништа ђаволскије људска рука није до данашњег дана исписала!”, писали су у британској штампи.
Кад је роман „Жерминал” први пут објављен у Америци, и тамо је изазвао више од обичног књижевног „комешања”. Једна угледна представница бостонског високог друштва упитала је Оливера Вендала Холмса, судију врховног суда, да ли је прочитао роман о коме се толико говори:
„Чула сам да сте прочитали тај Золин роман... Бостон је потпуно шокиран. Шта Ви мислите?”
„Мислим да се мало поправио”, изјавио је Холмс. „Али је и даље врло досадан!”
Ватикан је сва дела Емила Золе ставио на листу забрањених књига. Кратко речено, овај писац изазвао је толику буру у јавности да је његова биографија из пера Пола Алексиса објављена кад је навршио тек четрдесет две године. И та књига постала је бестселер.
Двадесет деветог септембра 1902. године Зола је нађен мртав у свом кревету у Паризу. Угушио се од дима у сну. На његову несрећу, оџак се запушио... Золина супруга преживела је јер је пала на кревет, а он на под. Имао је шездесет две године.

Аутор:
Мирјана Огњанови
Извор: Политикин забавник



​

 

[sendi]

"Na dnu čovjekova bića nalazi se divlja zvijer, ispod naslaga civilizacije. Nagonsko, instinktivno pokretač je čovjeka." - Emile Zola