Emancipacija – samo obična reč
Liči na još jednu priču o emancipaciji – a nije. Ipak, možda nas je i ona dovela do ovoga mesta na kom smo slobodne da glasno izgovorimo svoju komplikovanost, a zajedno sa njom i svoje želje?
Dijana Knežević-zenskastrana
Mi žene smo čudne. Zaista čudne. Kada odlazimo na spavanje, želimo da vidimo muškarca kako leži pored nas, želimo da ga zagrlimo, da mu očima govorimo o razumevanju. Želimo da on ima snažne ruke i da nas istima najnežnije zagrli, da se u tom zagrljaju “istopimo” i da tako utonemo u najdivnije snove u kojima ćemo, možda, imati nekog drugog koji je izvor naših skrivenih čežnji, od kojih… nije da bežimo, već ih, eto, same od sebe, nesvesno, krijemo. Ujutro, kada se probudimo, neretko želimo da postelja u kojoj smo bude prazna. Čista. Neizgužvana. Ili izgužvana sa tragovima Nečijeg mirisa na jastuku? Ali želimo i doručak u krevetu? Ili vrelu kafu, koja se taman dovoljno ohladi kada mi ustanemo iz meke postelje? Kada izlazimo u grad, sasvim doterane, želimo da osetimo poglede koji se čežnjivo “kače” za naše telo. Ali smetaju nam isuviše provokativni pogledi. (Ili je to ono što, samo, jedne drugima govorimo?)
Pa jesmo, čudne smo mi žene. Kada vidimo pijanu devojku, “okitićemo” je nekim “divnim” pridevima, ali ćemo, negde u sebi, ili nekom oko sebe, pričati o tome kako želimo da se napijemo “kao muškarac”. Čeznemo za nežnošću. Ali kada nas muškarac voli nežno onda je on “mlak” i nedovoljno muškarac. Čeznemo za strašću. Ali kada nas muškarac voli strasno onda smo sklone da verujemo da mu nije dovoljno stalo do nas. Želimo i da muškarac sa kojim smo, ili koji nam se dopada, pokazuje da nas voli – i treba; ali, ako se desi da je ljubomoran, onda je on ne samo to što jeste, već je i “posesivni manijak”. Nezadovoljne smo. Nikada nemamo šta da obučemo. Ne volimo da depiliramo noge (ali ćemo ih, za svaki slučaj, depilirati čitave). Mrzi nas da se šminkamo, pa sa šminkom odlazimo i na spavanje. Menjamo frizuru kada se osećamo loše. “PMS” nas “odradi” gotovo uvek i retko kada prođe neopaženo, ali tada, eto, još imamo i tendenciju da ljudima pričamo o tome kako se loše osećamo, da se svađamo sa svima oko sebe, da budemo izvan svega što se racionalnim može nazvati, nimalo “združene” sa razumevanjem (ali zato ćemo, sasvim lako, tražiti od svog muškarca da pokuša da nas razume).
Jesmo, čudne smo… Želimo da naš muškarac vodi računa o svom izgledu, ali se, nekako, uvek desi da naiđemo na one koji za to ne mare, ili na one koji za to previše mare, pa imamo i neke apsurdne nazive za njih. Tražimo da čujemo iskreno mišljenje, ali, ako se desi da nam se ono ne sviđa, umemo da se osetimo nadasve uvređenima. Nazivamo Frojda ludim. Preterivao je. Žena nije zakržljao muškarac. I izjednačenje prava nema sa tim veze. Žudimo za time da se osetimo zaštićenima, no, mi smo, ipak, one koje birinu same o sebi, koje treba da imaju svoj novac, svoj dom, svoj posao… (Mušarac je lovac, plen ili posmatrač?!) I tako… Imamo, u našoj paleti boja, boju breksve, boju trule višnje, boju šampanjca, boju meda… Uglavnom smo humane i saosećajne, mada baš i nećemo nahraniti izglednelog psa lutalicu. Pre ćemo ga se uplašiti i rukom načiniti onaj smešan pokret, kojim pokušavamo da ga zaplašimo i oteramo.
Hajde, da zaključimo… Sve u svemu: čudne smo. Tražimo razumevanje – ne pružamo ga prečesto. Tražimo nežnost – ume da nam zasmeta. Želimo ljubav – ali i praznu postelju. Volimo šminku – ali pričamo o “prirodnom look-u”. I, na kraju svega, očekujemo da nas muškarci sasvim razumeju, bez obzira na zid ćutanja kojim umemo da se štitimo?!
Pa ipak – volimo se… I to je ono najdivnije u našim različitostima, konfuzijama, ljubavima i mržnjama… Volimo se uvek. Na nežne, opsesivne, strasne, čežnjive, platonske i ko zna kakve načine. I dobro je, zasigurno, sve dok je tako kako jeste…