- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
21. 02. 2010 Press
Ekskluzivno: Životna ispovest Jelisavete Karađorđević
Postoji jedan engleski izraz koji kaže da ako imate troje dece, i prvo neće da uzme barjak, treće mora. I uzela sam barjak, jer verujem da moj otac to zaslužuje, ali i da Srbija zaslužuje da zna kakvog je kneza imala, kaže za Pressmagazin kneginja Jelisaveta
Dr Petar Bokun: Zašto mrze kneza Pavla
Ne pada sneg da zaveje breg, nego da svaka zverka pokaže svoj trag. Tako smo tek nakon četvrte knjige o knezu Pavlu, posle Balfurovog prevoda, Janković-Lalića i drugih, otkrili koliko prikrivenog animoziteta izaziva otkrivanje istine tamo gde su se stvari činile krajnje nespornim, to jest u sferi kneževih umetničkih opredeljenja. Pokušava se verbalnom ekvilibristikom zaseniti elementarne činjenice i kralja vojnika i državnika, koji je zbog svoje Ničeovske Wille fur Macht, eliminisao prvorođenog princa Đorđa kao prestolonaslednika, zatim streljao Dragutina Dimitrijevića Apisa, koji ga je doveo na prestolje, oktroisao ustave, uvodio diktature, predstaviti kao connoseura umetnosti, većeg od ličnosti kneza, koji je istoriju umetnosti odabrao kao životno opredeljenje. Pa nije on u mladim godinama otišao na studije u Cambidge da bi se osposobljavao da vlada Jugoslavijom, nego da razlikuje Verrochija od Veronesea, Rubensa od Rembrandta, Maneta od Moneta. To opredeljenje proisteklo je iz prirodnog aristokratizma kneza Pavla, kojim je imponirao na evropskim dvorovima, a pogotovo se isticao u Beogradu. Njegovi lik i delo jednostavno su odudarali od ratničke i hajdučke srpske tradicije. Diplomata svetskih manira, poliglota, bio je vizionarski opredeljen za diplomatsko rešavanje problema, a nije podlegao euforiji ratnika pobednika s Balkana, koji su bili ubeđeni u rešenja doneta na sablji. I u najnovijim polemikama, naoko oko mesta, naziva i postavke muzeja, zbirke, provejava ta bitna razlika između simpatija prema sili, što je uvek osobina nemoćnih i nišćih, i diskursa sa snagom argumenta, a ne argumentom snage i sile.
Neki od polemičkih članaka, koje je izazvala pojava knjige grupe autora o Muzeju kneza Pavla, odišu neuviđanjem reda vrednosti i pogrešnim postavljanjem veličina. Ne može se u istoj ravni tretirati knez namesnik, vladar kraljevine Jugoslavije, i neki komandant garnizona u Mariboru, direktor gimnazije u Nišu ili kustos muzeja u Zagrebu. Nije knez u Muzej ulagao samo novac, nego pre svega svoje vrhunsko znanje i poznavanje evropske umetnosti. Upravo to veliko znanje omogućilo mu je da anticipira neke buduće veličine, koje je vreme kao najbolji sudija posve opravdalo. U negativnim stavovima koje su bez argumenta, ali s mnogo jala, zavisti, zlobe, izneli neki polemičari, leži previše slobodnog vremena zbog šestgodišnjeg nerada jer su oni koji su im to omogućili zaboravili da „labor omnia vincit" ili drugačije „sve zlo od nerada". Blaženopočivšem knezu neće to nauditi, a oštrica neargumentovanih kritika će se, kao uvek, okrenuti prema onima koji su je uputili u krivom smeru. Kneževo delo, to jest zbirka umetnina koju je ostavio otečestvu, najbolji je štit protiv onih koji iza sebe nemaju ništa stvaralačko. Knez je svojom zbirkom podigao večni spomenik trajniji od mjedi, a zavidnika, koji su nažalost naučili pisati, uvek će biti. Majka zemlja Srbija zna da iskosa gleda na bolje od sebe, pogotovo ako su baš njeni sinovi.
'Jednog dana on će biti veliki knez. Jednog dana...', priseća se reči koje su joj odzvanjale pre 34 godine u hodnicima američke bolnice u Neiju, najotmenijem predgrađu Pariza, kneginja Jelisaveta Karađorđević. Bio je 13. septembar 1976. Knez Pavle je bio na samrti. Te večeri probudio se poslednji put, uhvatio je ćerku za ruku i pao u komu, izgovarajući reči koje su ga proganjale celog života.
„Ne, nemojte ih ubiti...", buncao je srpski knez, sanjajući ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage. Imao je deset godina 1903, kada se u Ženevi slučajno zatekao dok su glasnici iz Srbije budućeg kralja Petra izveštavali o svim detaljima ubistva kraljevskog para. Na dečaka je to ostavilo neizbrisiv utisak.
Baš kao hladnoća, vetar i vika 27. marta 1941. godine, kada su oficiri ponovo upali na dvor, sa istim namerama. Taj dan ostavio je neizbrisiv trag i na jedinu devojčicu na dvoru - kneginju Jelisavetu. Zajedno su napustili Srbiju. On se nikad nije vratio, ona jeste. I od tada ima samo jednu misiju: da rehabilituje oca, da ga sahrani na Oplencu, tu gde mu je mesto, kao i da ga vrati među Srbe, kojima je ostavio najlepše muzeje, slike, građevine. Kneginja kaže da je blizu cilja i zato pristaje da prvi put javno za Pressmagazin otvori dušu i priseti se svih najintimnijih detalja iz života s knezom Pavlom.
- Ovde sam već 20 godina i moj cilj je da raščistim istoriju i istinu o mom ocu. Ne bih ostala toliko dugo da nisam u potpunosti verovala u sve to i da nisam imala najbolje misli o njemu. Ne volim laži i ne volim nepravdu. Uvek sam patila, baš od detinjstva. Uvek sam gledala nepravdu. I to ne mogu više da gledam.
Kada sam prvi put došla ovde, videla sam veliku nepravdu protiv njega i moja odgovornost bila je da nešto uradim. Bilo je jako teško jer sam bila potpuno sama. Onda sam shvatila kako su ljudi ovde učili sve najgore o njemu. To je, ipak, jedan strašan šok. Znaš koliko je tvoj otac bio neverovatno pošten i pouzdan. Koliko je bio obrazovan i veliki intelektualac, potpuno čist. Znaš koliko je ljudi prodefilovalo kroz kuću, koliko su stalno pričali o Srbiji, stalno sanjali Srbiju. Znaš koliko je voleo ovaj narod, koliko se žrtvovao za njega. I onda vidiš da ljudi to ne razumeju. Da samo znaju za tri rečenice koje su pročitali u školi. Da se ne pitaju da li je pokušao da ih spase, da se ne pitaju da li su uzalud ginuli zbog plaćenog puča, da se ne pitaju kakav je to bio pakt bez vojnih obaveza.
Sada više nema opravdanja. Postoji internet, postoje sjajne knjige, „Od lepote do istine", „Knez Pavle, istina o 27. martu". Stigla je ta arhiva s Univerziteta Kolumbija, Amerikanci su zainteresovani za prevod jer su to revolucionarne stvari. Pa, to je prvi arhiv jednog šefa države u Hitlerovoj Evropi. I naši ljudi imaju mogućnost da to prvi čitaju, da saznaju istinu.
Njena istina počinje 27. marta 1941. Koban datum za njenu porodicu, ali i za čitavu zemlju. Kneginja potvrđuje poslednje Pavlove reči po napuštanju Topčiderske stanice.
„Jadni Srbi, šta će s njima biti", rekao je knez Pavle napuštajući zemlju, čak i u takvom trenutku ne misleći na sopstvenu sudbinu. A ona je bila strašna. Kneginja se priseća svega... Suze joj nekoliko puta naviru na oči, ali dogovorili smo se da nećemo o tome.
- Sećam se samo odlaska. Sve je bilo tako dramatično. Taj zvuk. Znam taj zvuk zauvek. Te ljude koji trče levo-desno. Moj brat koji mi čita priču o crvenoj aždaji kako se ne bih plašila. A nikad se nisam više plašila. Nisu mi govorili šta se dešava, ali sam tako znala da ništa nije dobro. Onda su nas izveli iz dvora. Svi su plakali... Jurili smo na stanicu... Bilo je tako hladno. I kasno. Mislim da je bilo oko 11 uveče. Padala je kiša... Vetar... Tu hladnoću nikad neću uspeti da izbacim iz glave. Imala sam četiri godine. Peti rođendan slavila sam mesec dana kasnije, 27. aprila u Grčkoj.
Bili su kod njene bake, velike vojvotkinje od Grčke i Danske Jelene. Kneza je primio grčki kralj Đorđe Drugi, koji mu je bio veoma naklonjen. Ali, knez je bio uhapšen. Englezi su ih sve sproveli do Kaira i onda hidroavionom do Najrobija u Keniji.
- Oni su mog oca tamo u Keniji zvali nacistom. Stalno sam se tukla u školi. To je bilo strašno. Imala sam titulu zemlje koja me proterala. Naši rođaci na engleskom dvoru bili su protiv nas. Kako da objasniš nekome zašto mi nacisti nismo otišli u Nemačku, nego u Grčku, koju je moj otac navodno izdao. Taj period u Keniji bio je najgori u mom životu. Kasnije smo prešli u Južnu Afriku, u Johanesburg. Tata je prodao El Greka i počeli smo normalno da živimo. Naravno, za roditelje to i nije bilo baš lepo, ali za mene je to bilo sjajno. Tamo smo živeli na farmi, mnogo sam jahala. Posle bede u Keniji, to je odjednom bio normalan život.
Američki milijarder i Marija Antoaneta
Porodica kneza Pavla praktično ceo život proživela je od El Grekovog „Lakonona", kojeg je knez prodao u Americi. Kneginja kaže da se knez bavio i privatnim biznisom, ali da je o tome bilo zabranjeno da se priča u kući.
- On je bio vrlo sposoban za investicije i to je bila velika tajna. Nikada nismo smeli da pitamo. Uvek je govorio: „Nemoj da pitaš za novac, o tome nikada ne treba da pričaš". To je bio tabu. Za mene je zato kasnije bilo šokantno što kad u Americi upoznate nekoga, on odmah pita šta radite i koliko zarađujete. Sećam se jednog milijardera koji mi je pokazivao neku kutiju Marije Antoanete i onda mi rekao da je platio 40.000 dolara. Bila sam šokirana. Mislila sam da je to tako primitivno - priča kneginja Jelisaveta Karađorđević.
Porodica je 1947. konačno stigla u Evropu. Nastanili su se u Parizu. U Britaniji im je još bio zabranjen pristup. Tamo se nalazila srpska emigracija oko pučista predvođenih Slobodanom Jovanovićem. Cvetković i knez Pavle formirali su takozvani Pariski klub. U Americi su se nalazili četnici. Počela su čuvena srpska gloženja. U zemlji su im komunisti konfiskovali imovinu i proglasili ih ratnim zločincima, oni su se međusobno napadali u izbeglištvu.
I knez Pavle počeo je ponovo da se bavi politikom. Iako nikad o tome nije pričao sa kneginjom Jelisavetom.
- On je verovatno mislio da žene nisu pametne za politiku. Mene nije hteo ni da opterećuje problemima. On je dosta patio kao dete. Živeo je kod kralja Petra kao siromašan čovek. Bio je iskompleksiran jer je mislio da novac nije njegov, nego kraljev. Bio je dosta zatvoren. Sve je kod njega bilo dostojanstveno. Porodicu je uvek hteo da zaštiti. O politici se pričalo na srpskom, za mene tada nerazumljivom jeziku. Tako sam prisustvovala raznim političkim seansama, a da nisam razumela ni reč. To je usud moje titule... Ja sam kao dinosaurus. Deo istorije...
A mladoj princezi tada je bilo najvažnije da su konačno postali normalna porodica. A onda je u saobraćajnoj nesreći 1954. poginuo srednji brat Nikola.
- Tata je bio jako vezan za Nikolu. I ja sam ga obožavala. Bio je osam godina stariji od mene. Jako inteligentan, bistar, šarmantan i duhovit. To je bilo strašno. Knez je tada duhovno umro. Izabrao je patnju. To je bilo strašno za njega. Prvo je imao tako teško detinjstvo, onda teško regentstvo i sada, na kraju, kad je uspeo da nađe svoj mir, tako strašna tragedija. Pamtim to kao najgori period u životu. Za tri godine umrli su baka, tetka, moj brat. Tri godine sam morala da nosim crno. To je veliki teret kad imate 16-17 godina. Tata je zabranio muziku, atmosfera je bila tako teška. I ja sam morala da odem, nisam više mogla da živim na taj način...
Pobegla sam u Ameriku, što je za njega bila još jedna tragedija. Ali ja ne bih preživela da sam tamo ostala. Mislim da mi je pred kraj rekao da mi nije oprostio što sam otišla. Sada bi to razumeo, ali tada sam bila mala i plašila se da mu kažem istinu. Sada bih mogla.
Kneginja zna da knez Pavle sigurno nikad ne bi mogao ni da pretpostavi da će ga upravo najmlađe dete rehabilitovati u Srbiji.
Bili su srećna porodica do tragične smrti srednjeg sina Nikole: Knez Pavle sa surpugom Olgom, sinovima Aleksandrom i Nikolom i ćerkom Jelisavetom
- Postoji jedan engleski izraz koji kaže da ako imate troje dece, i prvo neće da uzme barjak, treće mora. I uzela sam barjak, jer verujem da moj otac to zaslužuje, ali i da Srbija zaslužuje da zna kakvog kneza je imala. Dvadeset godina je malo. Kada ljudi imaju lepak u glavi, to je vrlo teško očistiti. Ali sada postoje te knjige, postoje ti dokumenti, menja se sve. Menja se i Srbija... Najviše poverenja imam u nove generacije... Meni je najvažnije da on bude ovde dostojno sahranjen, da bude rehabilitovan i da ljudi budu ponosni što je on postojao. Jednog dana on će biti veliki knez ovde, znam to. Možda je još rano, ali će biti veliki srpski knez.
SAVETI KNEZA PAVLA: Nemate vremena za prosečne stvari
Muzeji i slike bili su opsesija kneza Pavla. To ga je, posle smrti sina Nikole, i održalo u životu, tvrdi kneginja Jelisaveta, i otkriva da knez nije voleo Pikasa, a da je obožavao renesansu. Ona se priseća kako joj je otac objašnjavao kako treba da se ponaša u muzejima.
- Kad bismo otišli u muzej, on bi nam uvek pokazivao najlepšu sliku. Govorio je da treba da gledamo samo ono što je najlepše, jer ako gledate sve, to je opterećenje. Morate da edukujete oko, da vaše oko samo zna šta je najbolje. To je kod njega važilo i za ljude, vino, jelo, muziku, knjige... Bio je protiv mediokriteta i govorio je da nemate vremena za bilo šta, osim za ono najbolje...
Ona tvrdi da se knez nikad nije smatrao jugoslovenskim, već srpskim knezom. Dragiša Cvetković je stalno bio kod njih, i tada bi satima pričali na njoj nerazumljivom (srpskom) jeziku.
- Bio jako melanholičan kad je pričao o Srbiji. Bio je jako nesrećan što ne može da se vrati. Mislio je da se neće nikad vratiti. Meni je branio da mislim o tome, govorio mi je da se okrenem ka budućnosti, da treba da razmišljam o nečem drugom. Pričao je i da ne treba da učim srpski, jer mi neće ničemu koristiti. Ali mi je onda govorio o srpskim jelima, o orasima, najlepšim jabukama, najlepšoj prirodi, mirisu jorgovana.
Kada je umro, kneginja je dobila neverovatnu želju da se vrati u Srbiju. I onda se 1987. iznenada ukazala prilika. Bila je sa suprugom Manuelom Ujovom, senatorom Perua, u zvaničnoj poseti Budimpešti. I na jednoj diplomatskoj večeri nagovorila je supruga da pita Mitju Ribičića da li može da dovede ženu u Srbiju. I ovaj je, kako bi se napravio važan, rekao da će to da sredi za sekund.
Kneginja se sutradan pojavila u ambasadi. Prvi Karađorđević u jugoslovenskom poslanstvu posle mnogo godina. Bilo je vanredno stanje. Totalni haos, ambasador je prvo odbio da izda vizu, onda su nekako izdali vizu na jedan dan, uz zahtev da se o tome priča. Tako je kneginja tajno, kada to još niko nije mogao ni da pomisli, stigla u Srbiju. Četiri godine pre ostalih Karađorđevića. Dodeljena joj je Ribičićeva sekretarica.
Obilazili su Beograd, kada je kneginja iznenada poželela da uđe u crkvu svetog Petra i Pavla na Dedinju...
- Nisam tada znala da je ta crkva bila važna za mog oca, da je tu najčešće dolazio. Znam samo da mi je nešto reklo da moram da uđem. I onda sam stala ispred ikone svetog Đorđa i počela da plačem kao izvor... Nikad mi se tako nešto nije desilo... Nisam znala zašto, ali nisam mogla da skinem pogled s ikone, niti da prestanem da plačem. Nisam znala šta mi se desilo...
A desilo joj se da je 43 godine ranije, 27. marta 1941, kada je napuštala Srbiju, njen najstariji brat Aleksandar na dvoru čitao bajku o crvenoj aždaji. U bajci sveti Đorđe ubija crvenu neman i spasava princezu. Srpska princeza stajala je ispred svoje bajke u crkvi svetog Petra i Pavla. I bila je spasena...
Veljko Lalić
Ekskluzivno: Životna ispovest Jelisavete Karađorđević
Postoji jedan engleski izraz koji kaže da ako imate troje dece, i prvo neće da uzme barjak, treće mora. I uzela sam barjak, jer verujem da moj otac to zaslužuje, ali i da Srbija zaslužuje da zna kakvog je kneza imala, kaže za Pressmagazin kneginja Jelisaveta
Dr Petar Bokun: Zašto mrze kneza Pavla
Ne pada sneg da zaveje breg, nego da svaka zverka pokaže svoj trag. Tako smo tek nakon četvrte knjige o knezu Pavlu, posle Balfurovog prevoda, Janković-Lalića i drugih, otkrili koliko prikrivenog animoziteta izaziva otkrivanje istine tamo gde su se stvari činile krajnje nespornim, to jest u sferi kneževih umetničkih opredeljenja. Pokušava se verbalnom ekvilibristikom zaseniti elementarne činjenice i kralja vojnika i državnika, koji je zbog svoje Ničeovske Wille fur Macht, eliminisao prvorođenog princa Đorđa kao prestolonaslednika, zatim streljao Dragutina Dimitrijevića Apisa, koji ga je doveo na prestolje, oktroisao ustave, uvodio diktature, predstaviti kao connoseura umetnosti, većeg od ličnosti kneza, koji je istoriju umetnosti odabrao kao životno opredeljenje. Pa nije on u mladim godinama otišao na studije u Cambidge da bi se osposobljavao da vlada Jugoslavijom, nego da razlikuje Verrochija od Veronesea, Rubensa od Rembrandta, Maneta od Moneta. To opredeljenje proisteklo je iz prirodnog aristokratizma kneza Pavla, kojim je imponirao na evropskim dvorovima, a pogotovo se isticao u Beogradu. Njegovi lik i delo jednostavno su odudarali od ratničke i hajdučke srpske tradicije. Diplomata svetskih manira, poliglota, bio je vizionarski opredeljen za diplomatsko rešavanje problema, a nije podlegao euforiji ratnika pobednika s Balkana, koji su bili ubeđeni u rešenja doneta na sablji. I u najnovijim polemikama, naoko oko mesta, naziva i postavke muzeja, zbirke, provejava ta bitna razlika između simpatija prema sili, što je uvek osobina nemoćnih i nišćih, i diskursa sa snagom argumenta, a ne argumentom snage i sile.
Neki od polemičkih članaka, koje je izazvala pojava knjige grupe autora o Muzeju kneza Pavla, odišu neuviđanjem reda vrednosti i pogrešnim postavljanjem veličina. Ne može se u istoj ravni tretirati knez namesnik, vladar kraljevine Jugoslavije, i neki komandant garnizona u Mariboru, direktor gimnazije u Nišu ili kustos muzeja u Zagrebu. Nije knez u Muzej ulagao samo novac, nego pre svega svoje vrhunsko znanje i poznavanje evropske umetnosti. Upravo to veliko znanje omogućilo mu je da anticipira neke buduće veličine, koje je vreme kao najbolji sudija posve opravdalo. U negativnim stavovima koje su bez argumenta, ali s mnogo jala, zavisti, zlobe, izneli neki polemičari, leži previše slobodnog vremena zbog šestgodišnjeg nerada jer su oni koji su im to omogućili zaboravili da „labor omnia vincit" ili drugačije „sve zlo od nerada". Blaženopočivšem knezu neće to nauditi, a oštrica neargumentovanih kritika će se, kao uvek, okrenuti prema onima koji su je uputili u krivom smeru. Kneževo delo, to jest zbirka umetnina koju je ostavio otečestvu, najbolji je štit protiv onih koji iza sebe nemaju ništa stvaralačko. Knez je svojom zbirkom podigao večni spomenik trajniji od mjedi, a zavidnika, koji su nažalost naučili pisati, uvek će biti. Majka zemlja Srbija zna da iskosa gleda na bolje od sebe, pogotovo ako su baš njeni sinovi.
'Jednog dana on će biti veliki knez. Jednog dana...', priseća se reči koje su joj odzvanjale pre 34 godine u hodnicima američke bolnice u Neiju, najotmenijem predgrađu Pariza, kneginja Jelisaveta Karađorđević. Bio je 13. septembar 1976. Knez Pavle je bio na samrti. Te večeri probudio se poslednji put, uhvatio je ćerku za ruku i pao u komu, izgovarajući reči koje su ga proganjale celog života.
„Ne, nemojte ih ubiti...", buncao je srpski knez, sanjajući ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage. Imao je deset godina 1903, kada se u Ženevi slučajno zatekao dok su glasnici iz Srbije budućeg kralja Petra izveštavali o svim detaljima ubistva kraljevskog para. Na dečaka je to ostavilo neizbrisiv utisak.
Baš kao hladnoća, vetar i vika 27. marta 1941. godine, kada su oficiri ponovo upali na dvor, sa istim namerama. Taj dan ostavio je neizbrisiv trag i na jedinu devojčicu na dvoru - kneginju Jelisavetu. Zajedno su napustili Srbiju. On se nikad nije vratio, ona jeste. I od tada ima samo jednu misiju: da rehabilituje oca, da ga sahrani na Oplencu, tu gde mu je mesto, kao i da ga vrati među Srbe, kojima je ostavio najlepše muzeje, slike, građevine. Kneginja kaže da je blizu cilja i zato pristaje da prvi put javno za Pressmagazin otvori dušu i priseti se svih najintimnijih detalja iz života s knezom Pavlom.
- Ovde sam već 20 godina i moj cilj je da raščistim istoriju i istinu o mom ocu. Ne bih ostala toliko dugo da nisam u potpunosti verovala u sve to i da nisam imala najbolje misli o njemu. Ne volim laži i ne volim nepravdu. Uvek sam patila, baš od detinjstva. Uvek sam gledala nepravdu. I to ne mogu više da gledam.
Kada sam prvi put došla ovde, videla sam veliku nepravdu protiv njega i moja odgovornost bila je da nešto uradim. Bilo je jako teško jer sam bila potpuno sama. Onda sam shvatila kako su ljudi ovde učili sve najgore o njemu. To je, ipak, jedan strašan šok. Znaš koliko je tvoj otac bio neverovatno pošten i pouzdan. Koliko je bio obrazovan i veliki intelektualac, potpuno čist. Znaš koliko je ljudi prodefilovalo kroz kuću, koliko su stalno pričali o Srbiji, stalno sanjali Srbiju. Znaš koliko je voleo ovaj narod, koliko se žrtvovao za njega. I onda vidiš da ljudi to ne razumeju. Da samo znaju za tri rečenice koje su pročitali u školi. Da se ne pitaju da li je pokušao da ih spase, da se ne pitaju da li su uzalud ginuli zbog plaćenog puča, da se ne pitaju kakav je to bio pakt bez vojnih obaveza.
Sada više nema opravdanja. Postoji internet, postoje sjajne knjige, „Od lepote do istine", „Knez Pavle, istina o 27. martu". Stigla je ta arhiva s Univerziteta Kolumbija, Amerikanci su zainteresovani za prevod jer su to revolucionarne stvari. Pa, to je prvi arhiv jednog šefa države u Hitlerovoj Evropi. I naši ljudi imaju mogućnost da to prvi čitaju, da saznaju istinu.
Njena istina počinje 27. marta 1941. Koban datum za njenu porodicu, ali i za čitavu zemlju. Kneginja potvrđuje poslednje Pavlove reči po napuštanju Topčiderske stanice.
„Jadni Srbi, šta će s njima biti", rekao je knez Pavle napuštajući zemlju, čak i u takvom trenutku ne misleći na sopstvenu sudbinu. A ona je bila strašna. Kneginja se priseća svega... Suze joj nekoliko puta naviru na oči, ali dogovorili smo se da nećemo o tome.
- Sećam se samo odlaska. Sve je bilo tako dramatično. Taj zvuk. Znam taj zvuk zauvek. Te ljude koji trče levo-desno. Moj brat koji mi čita priču o crvenoj aždaji kako se ne bih plašila. A nikad se nisam više plašila. Nisu mi govorili šta se dešava, ali sam tako znala da ništa nije dobro. Onda su nas izveli iz dvora. Svi su plakali... Jurili smo na stanicu... Bilo je tako hladno. I kasno. Mislim da je bilo oko 11 uveče. Padala je kiša... Vetar... Tu hladnoću nikad neću uspeti da izbacim iz glave. Imala sam četiri godine. Peti rođendan slavila sam mesec dana kasnije, 27. aprila u Grčkoj.
Bili su kod njene bake, velike vojvotkinje od Grčke i Danske Jelene. Kneza je primio grčki kralj Đorđe Drugi, koji mu je bio veoma naklonjen. Ali, knez je bio uhapšen. Englezi su ih sve sproveli do Kaira i onda hidroavionom do Najrobija u Keniji.
- Oni su mog oca tamo u Keniji zvali nacistom. Stalno sam se tukla u školi. To je bilo strašno. Imala sam titulu zemlje koja me proterala. Naši rođaci na engleskom dvoru bili su protiv nas. Kako da objasniš nekome zašto mi nacisti nismo otišli u Nemačku, nego u Grčku, koju je moj otac navodno izdao. Taj period u Keniji bio je najgori u mom životu. Kasnije smo prešli u Južnu Afriku, u Johanesburg. Tata je prodao El Greka i počeli smo normalno da živimo. Naravno, za roditelje to i nije bilo baš lepo, ali za mene je to bilo sjajno. Tamo smo živeli na farmi, mnogo sam jahala. Posle bede u Keniji, to je odjednom bio normalan život.
Američki milijarder i Marija Antoaneta
Porodica kneza Pavla praktično ceo život proživela je od El Grekovog „Lakonona", kojeg je knez prodao u Americi. Kneginja kaže da se knez bavio i privatnim biznisom, ali da je o tome bilo zabranjeno da se priča u kući.
- On je bio vrlo sposoban za investicije i to je bila velika tajna. Nikada nismo smeli da pitamo. Uvek je govorio: „Nemoj da pitaš za novac, o tome nikada ne treba da pričaš". To je bio tabu. Za mene je zato kasnije bilo šokantno što kad u Americi upoznate nekoga, on odmah pita šta radite i koliko zarađujete. Sećam se jednog milijardera koji mi je pokazivao neku kutiju Marije Antoanete i onda mi rekao da je platio 40.000 dolara. Bila sam šokirana. Mislila sam da je to tako primitivno - priča kneginja Jelisaveta Karađorđević.
Porodica je 1947. konačno stigla u Evropu. Nastanili su se u Parizu. U Britaniji im je još bio zabranjen pristup. Tamo se nalazila srpska emigracija oko pučista predvođenih Slobodanom Jovanovićem. Cvetković i knez Pavle formirali su takozvani Pariski klub. U Americi su se nalazili četnici. Počela su čuvena srpska gloženja. U zemlji su im komunisti konfiskovali imovinu i proglasili ih ratnim zločincima, oni su se međusobno napadali u izbeglištvu.
I knez Pavle počeo je ponovo da se bavi politikom. Iako nikad o tome nije pričao sa kneginjom Jelisavetom.
- On je verovatno mislio da žene nisu pametne za politiku. Mene nije hteo ni da opterećuje problemima. On je dosta patio kao dete. Živeo je kod kralja Petra kao siromašan čovek. Bio je iskompleksiran jer je mislio da novac nije njegov, nego kraljev. Bio je dosta zatvoren. Sve je kod njega bilo dostojanstveno. Porodicu je uvek hteo da zaštiti. O politici se pričalo na srpskom, za mene tada nerazumljivom jeziku. Tako sam prisustvovala raznim političkim seansama, a da nisam razumela ni reč. To je usud moje titule... Ja sam kao dinosaurus. Deo istorije...
A mladoj princezi tada je bilo najvažnije da su konačno postali normalna porodica. A onda je u saobraćajnoj nesreći 1954. poginuo srednji brat Nikola.
- Tata je bio jako vezan za Nikolu. I ja sam ga obožavala. Bio je osam godina stariji od mene. Jako inteligentan, bistar, šarmantan i duhovit. To je bilo strašno. Knez je tada duhovno umro. Izabrao je patnju. To je bilo strašno za njega. Prvo je imao tako teško detinjstvo, onda teško regentstvo i sada, na kraju, kad je uspeo da nađe svoj mir, tako strašna tragedija. Pamtim to kao najgori period u životu. Za tri godine umrli su baka, tetka, moj brat. Tri godine sam morala da nosim crno. To je veliki teret kad imate 16-17 godina. Tata je zabranio muziku, atmosfera je bila tako teška. I ja sam morala da odem, nisam više mogla da živim na taj način...
Pobegla sam u Ameriku, što je za njega bila još jedna tragedija. Ali ja ne bih preživela da sam tamo ostala. Mislim da mi je pred kraj rekao da mi nije oprostio što sam otišla. Sada bi to razumeo, ali tada sam bila mala i plašila se da mu kažem istinu. Sada bih mogla.
Kneginja zna da knez Pavle sigurno nikad ne bi mogao ni da pretpostavi da će ga upravo najmlađe dete rehabilitovati u Srbiji.
Bili su srećna porodica do tragične smrti srednjeg sina Nikole: Knez Pavle sa surpugom Olgom, sinovima Aleksandrom i Nikolom i ćerkom Jelisavetom
- Postoji jedan engleski izraz koji kaže da ako imate troje dece, i prvo neće da uzme barjak, treće mora. I uzela sam barjak, jer verujem da moj otac to zaslužuje, ali i da Srbija zaslužuje da zna kakvog kneza je imala. Dvadeset godina je malo. Kada ljudi imaju lepak u glavi, to je vrlo teško očistiti. Ali sada postoje te knjige, postoje ti dokumenti, menja se sve. Menja se i Srbija... Najviše poverenja imam u nove generacije... Meni je najvažnije da on bude ovde dostojno sahranjen, da bude rehabilitovan i da ljudi budu ponosni što je on postojao. Jednog dana on će biti veliki knez ovde, znam to. Možda je još rano, ali će biti veliki srpski knez.
SAVETI KNEZA PAVLA: Nemate vremena za prosečne stvari
Muzeji i slike bili su opsesija kneza Pavla. To ga je, posle smrti sina Nikole, i održalo u životu, tvrdi kneginja Jelisaveta, i otkriva da knez nije voleo Pikasa, a da je obožavao renesansu. Ona se priseća kako joj je otac objašnjavao kako treba da se ponaša u muzejima.
- Kad bismo otišli u muzej, on bi nam uvek pokazivao najlepšu sliku. Govorio je da treba da gledamo samo ono što je najlepše, jer ako gledate sve, to je opterećenje. Morate da edukujete oko, da vaše oko samo zna šta je najbolje. To je kod njega važilo i za ljude, vino, jelo, muziku, knjige... Bio je protiv mediokriteta i govorio je da nemate vremena za bilo šta, osim za ono najbolje...
Ona tvrdi da se knez nikad nije smatrao jugoslovenskim, već srpskim knezom. Dragiša Cvetković je stalno bio kod njih, i tada bi satima pričali na njoj nerazumljivom (srpskom) jeziku.
- Bio jako melanholičan kad je pričao o Srbiji. Bio je jako nesrećan što ne može da se vrati. Mislio je da se neće nikad vratiti. Meni je branio da mislim o tome, govorio mi je da se okrenem ka budućnosti, da treba da razmišljam o nečem drugom. Pričao je i da ne treba da učim srpski, jer mi neće ničemu koristiti. Ali mi je onda govorio o srpskim jelima, o orasima, najlepšim jabukama, najlepšoj prirodi, mirisu jorgovana.
Kada je umro, kneginja je dobila neverovatnu želju da se vrati u Srbiju. I onda se 1987. iznenada ukazala prilika. Bila je sa suprugom Manuelom Ujovom, senatorom Perua, u zvaničnoj poseti Budimpešti. I na jednoj diplomatskoj večeri nagovorila je supruga da pita Mitju Ribičića da li može da dovede ženu u Srbiju. I ovaj je, kako bi se napravio važan, rekao da će to da sredi za sekund.
Kneginja se sutradan pojavila u ambasadi. Prvi Karađorđević u jugoslovenskom poslanstvu posle mnogo godina. Bilo je vanredno stanje. Totalni haos, ambasador je prvo odbio da izda vizu, onda su nekako izdali vizu na jedan dan, uz zahtev da se o tome priča. Tako je kneginja tajno, kada to još niko nije mogao ni da pomisli, stigla u Srbiju. Četiri godine pre ostalih Karađorđevića. Dodeljena joj je Ribičićeva sekretarica.
Obilazili su Beograd, kada je kneginja iznenada poželela da uđe u crkvu svetog Petra i Pavla na Dedinju...
- Nisam tada znala da je ta crkva bila važna za mog oca, da je tu najčešće dolazio. Znam samo da mi je nešto reklo da moram da uđem. I onda sam stala ispred ikone svetog Đorđa i počela da plačem kao izvor... Nikad mi se tako nešto nije desilo... Nisam znala zašto, ali nisam mogla da skinem pogled s ikone, niti da prestanem da plačem. Nisam znala šta mi se desilo...
A desilo joj se da je 43 godine ranije, 27. marta 1941, kada je napuštala Srbiju, njen najstariji brat Aleksandar na dvoru čitao bajku o crvenoj aždaji. U bajci sveti Đorđe ubija crvenu neman i spasava princezu. Srpska princeza stajala je ispred svoje bajke u crkvi svetog Petra i Pavla. I bila je spasena...
Veljko Lalić