- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
08. 12. 2011
PRESS
Ekskluzivno iz Nju Džersija: U mesari Tonija Soprana
Kol'ko košta kilo ljudskog mesa? - Branko Rosić posetio je u Nju Džersiju mesaru „Sako", koja je godinama bila sedište mafijaške porodice De Kavalkante, uzora i inspiracije za seriju koja je postala svetski fenomen, i družio se sa jatakom jednog od najpoznatijih američkih bosova, „Ankla" Džoa Đakobea
Kada se u večernjem prajmtajmu 10. januara 1999. ćelavi i debeli mafijaš pojavio na ekranima američkih televizora, mnogo toga se promenilo u životima konzumenata TV serija. Naravno, radi se o seriji „Porodica Soprano", koja nije postala samo jedna od najpopularnijih i najgledanijih televizijskih hitova već pravi fenomen.
U mnogobrojnim analizama pojavili su se i tekstovi koji su se bavili razgraničenjem šta je fikcija, a šta stvarnost u ovoj mafijaškoj „sapunici". Tako se i došlo do prave mafijaške porodice De Kavalkante iz Nju Džersija koja je poslužila kao model za Sopranove. Već negde posle prve sezone mediji su zabeležili da je porodica De Kavalkante imala prirast novih članova jer su mnogi gledaoci odlučili da svoje daljinske zamene kratkim i dugim cevima.
Isti Toni, samo bez 'leksusa'
A pre nekoliko godina, na suđenju pripadnicima mafijaške porodice De Kavalkante, puštene su trake snimljene prislušnim uređajima FBI, na kojima gangsteri pričaju o seriji „Porodica Soprano" trudeći se da odgonetnu ko je od njih opisan u televizijskom hitu.
Razgovor je vođen u crnom „linkolnu" na putu iz Nju Džersija u Njujork, a kišnog oktobra 2011. ja sam krenuo u rikverc. Na putu iz Njujorka ka Nju Džersiju, gutam kilometre iste maršrute koju u špici serije prelazi Toni Soprano. Za razliku od njega, ne sedim u belom „leksusu", već u turbo metalnom vagonu NJ transporta - brze železnice.
Kroz glavu mi prolazi Tonijeva rečenica „Svoj život gledam u retrovizoru". Ali, mnogo je razlike. Vilicom nisam kao on prikleštio tompus i voz ne prolazi preko mosta, već kroz tunel ispod reke Hadson. Pritisak mi razvaljuje uši i po izlasku iz tunela dok metalik NJ grabi kroz Njuark u kom se nalazi kuća u koju stižu računi za infostan Toniju Sopranu. Preskačem stanicu, buljim kroz staklo, registrujem dimnjake čeličana i dalekovode pobodene u vodu.
I evo me. Elizabet, gradić u Nju Džersiju koji se u špici serije vidi kroz šoferšajbnu Tonijevog „leksusa". Hodam najdužom avenijom Elizabeta i skrećem ka krajnjoj tački.
To je mesara „Sako", koja je godinama bila sedište mafijaške porodice De Kavalkante. U senci butova, kobasica i mlevenog mesa, odavde je komandovao jedan od gangsterskih bosova, „Ankl" Džo Đakobe. Zbog toga se i u seriji Toni Soprano i ekipa nalaze u mesari i donose odluke. Ne samo što je mesara „Sako" poslužila kao inspiracija, već su se u njoj i snimale prve epizode serije.
Stojim ispred mesare. Na njenom krovu ne stoji zaštitni znak - prase pobodeno na krovu. Otvaram vrata, zvoni ding-dong, kapiram da i najopakiji likovi moraju imati alarm. Za pultom zatičem vlasnika mesare Džona Saka koji skida komade sa buta. Ne, nisam došao ni po pola kila svinjskog, kažem mu da sam fan serije, novinar i da bih napisao nešto o njegovoj radnji. Tišina, samo saundtrek Sakovih noževa.
Okreće se ka meni. „Kažeš novinar... iz Srbije... kako si saznao za moju mesaru?" Uzvraćam mu brzinom noža kojim je Kris Moltisani ubio Emila Kolara u prvim epizodama i to baš u mesari. „Internet, veliki sam fan serije." Stalno blebećem o seriji i ne spominjem da sam čitao da je na ovom mestu pohvatano nekoliko mafijaških poglavica. Opet „ding-dong" i ulazi baba koja je potegla iz Njuarka da bi pokupovala mesište. Za razliku od srpskih penzionera, ona kupuje na veliko, i njen unuk će u „hameru" pokupiti pazar.
Posle petnaest minuta, Džon se okreće i kaže: „Dakle, novinar iz Hrvatske." Ponovim mu da sam iz Srbije, na šta će on: „Uh, izvini, napravio sam veliku grešku." Do jaja je kad ti se izvini jedan od jataka Kalvakanteovih.
Omekšava kao odrezak na vrelom ulju i poziva me da dođem iza tezge. Slikamo se ispod bivoljih rogova. Pored njih, na zidu je okačena uramljena fotka opakog tipa sa tompusom a la Toni Soprano. Provali da sam zastao i kaže mi: „To je moj veliki prijatelj... poznati mafijaš iz Džersija." Navlačim budalast izraz lica i pitam Džona: „Kako se zove vaš prijatelj?" Odgovor je upakovan u nemi kez i prst na ustima - znak za tišinu. Sve ostaje u porodici, u mesari, jer „osveta je hladni narezak", kako u jednoj epizodi kaže Toni Soprano. Dozvoljava mi da slikam gospodina sa tompusom.
Sa Gandolfinijem na kobaje
Novi kadar, i Džon uzima sataru da bi pozirao za Press. Dok zamahuje, kaže mi da je ovde redovno dolazio Džejms Gandolfini, glumac koji tumači Tonija Soprana. Pokazuje mi na stolicu i kaže da sednem uz: „Budi i ti Toni Soprano." Pitam ga šta je mafijaš na prozaku pazario, svinjsko ili juneće?
- Ništa, jeo je ovde kobasice na pauzama snimanja. Koliko ostaješ ovde? Mogu da pozovem drugaricu, ona je išla sa Gandolfinijem u školu.
Kažem mu da se vraćam u Njujork za dva sata. Kada mu otkrijem da spavam u Bruklinu, samo procedi: „Bio je to opasan kraj." To mi reci, u mesari sam postao čovek. Sedamo za sto ispred mesare, dubliramo kadrove serije. Kaže da je poreklom iz Kalabrije. Obožava postojbinu - Italiju, ali ne prati fudbal.
Popušta mi koncentracija. Misli mi se rasipaju poput zrna sačmarice kojima je Toni Soprano usmrtio svog rođaka na farmi nekoliko kilometara odavde. Zamišljam scene iz serije u kojoj Kris i Furio uklanjaju tragove žrtve baš u mesari. „Koliko košta kilo svinjskog, koliko junećeg, a koliko ljudskog mesa." Napuštam mesaru „Sako".
Džon mi maše dok prelazim ulicu, mimolilazeći se sa žutim skul-basom. Kiša je dosadna kao evropska komisija za proširenje. Kiša u Džersiju je hladna kao smrt. A osveta je hladna kao narezak, kako je to izjavio Toni Soprano, glavni junak serije za koju su pravi članovi mafijaške porodice De Kavalkante, koji su se skupljali u mesari „Sako", rekli: „Jebote, kakva serija, kakvi likovi, kakva gluma."
Branko „Moltisani" Rosić
PRESS
Ekskluzivno iz Nju Džersija: U mesari Tonija Soprana
Kol'ko košta kilo ljudskog mesa? - Branko Rosić posetio je u Nju Džersiju mesaru „Sako", koja je godinama bila sedište mafijaške porodice De Kavalkante, uzora i inspiracije za seriju koja je postala svetski fenomen, i družio se sa jatakom jednog od najpoznatijih američkih bosova, „Ankla" Džoa Đakobea
Kada se u večernjem prajmtajmu 10. januara 1999. ćelavi i debeli mafijaš pojavio na ekranima američkih televizora, mnogo toga se promenilo u životima konzumenata TV serija. Naravno, radi se o seriji „Porodica Soprano", koja nije postala samo jedna od najpopularnijih i najgledanijih televizijskih hitova već pravi fenomen.
U mnogobrojnim analizama pojavili su se i tekstovi koji su se bavili razgraničenjem šta je fikcija, a šta stvarnost u ovoj mafijaškoj „sapunici". Tako se i došlo do prave mafijaške porodice De Kavalkante iz Nju Džersija koja je poslužila kao model za Sopranove. Već negde posle prve sezone mediji su zabeležili da je porodica De Kavalkante imala prirast novih članova jer su mnogi gledaoci odlučili da svoje daljinske zamene kratkim i dugim cevima.
Isti Toni, samo bez 'leksusa'
A pre nekoliko godina, na suđenju pripadnicima mafijaške porodice De Kavalkante, puštene su trake snimljene prislušnim uređajima FBI, na kojima gangsteri pričaju o seriji „Porodica Soprano" trudeći se da odgonetnu ko je od njih opisan u televizijskom hitu.
Razgovor je vođen u crnom „linkolnu" na putu iz Nju Džersija u Njujork, a kišnog oktobra 2011. ja sam krenuo u rikverc. Na putu iz Njujorka ka Nju Džersiju, gutam kilometre iste maršrute koju u špici serije prelazi Toni Soprano. Za razliku od njega, ne sedim u belom „leksusu", već u turbo metalnom vagonu NJ transporta - brze železnice.
Kroz glavu mi prolazi Tonijeva rečenica „Svoj život gledam u retrovizoru". Ali, mnogo je razlike. Vilicom nisam kao on prikleštio tompus i voz ne prolazi preko mosta, već kroz tunel ispod reke Hadson. Pritisak mi razvaljuje uši i po izlasku iz tunela dok metalik NJ grabi kroz Njuark u kom se nalazi kuća u koju stižu računi za infostan Toniju Sopranu. Preskačem stanicu, buljim kroz staklo, registrujem dimnjake čeličana i dalekovode pobodene u vodu.
I evo me. Elizabet, gradić u Nju Džersiju koji se u špici serije vidi kroz šoferšajbnu Tonijevog „leksusa". Hodam najdužom avenijom Elizabeta i skrećem ka krajnjoj tački.
To je mesara „Sako", koja je godinama bila sedište mafijaške porodice De Kavalkante. U senci butova, kobasica i mlevenog mesa, odavde je komandovao jedan od gangsterskih bosova, „Ankl" Džo Đakobe. Zbog toga se i u seriji Toni Soprano i ekipa nalaze u mesari i donose odluke. Ne samo što je mesara „Sako" poslužila kao inspiracija, već su se u njoj i snimale prve epizode serije.
Stojim ispred mesare. Na njenom krovu ne stoji zaštitni znak - prase pobodeno na krovu. Otvaram vrata, zvoni ding-dong, kapiram da i najopakiji likovi moraju imati alarm. Za pultom zatičem vlasnika mesare Džona Saka koji skida komade sa buta. Ne, nisam došao ni po pola kila svinjskog, kažem mu da sam fan serije, novinar i da bih napisao nešto o njegovoj radnji. Tišina, samo saundtrek Sakovih noževa.
Okreće se ka meni. „Kažeš novinar... iz Srbije... kako si saznao za moju mesaru?" Uzvraćam mu brzinom noža kojim je Kris Moltisani ubio Emila Kolara u prvim epizodama i to baš u mesari. „Internet, veliki sam fan serije." Stalno blebećem o seriji i ne spominjem da sam čitao da je na ovom mestu pohvatano nekoliko mafijaških poglavica. Opet „ding-dong" i ulazi baba koja je potegla iz Njuarka da bi pokupovala mesište. Za razliku od srpskih penzionera, ona kupuje na veliko, i njen unuk će u „hameru" pokupiti pazar.
Posle petnaest minuta, Džon se okreće i kaže: „Dakle, novinar iz Hrvatske." Ponovim mu da sam iz Srbije, na šta će on: „Uh, izvini, napravio sam veliku grešku." Do jaja je kad ti se izvini jedan od jataka Kalvakanteovih.
Omekšava kao odrezak na vrelom ulju i poziva me da dođem iza tezge. Slikamo se ispod bivoljih rogova. Pored njih, na zidu je okačena uramljena fotka opakog tipa sa tompusom a la Toni Soprano. Provali da sam zastao i kaže mi: „To je moj veliki prijatelj... poznati mafijaš iz Džersija." Navlačim budalast izraz lica i pitam Džona: „Kako se zove vaš prijatelj?" Odgovor je upakovan u nemi kez i prst na ustima - znak za tišinu. Sve ostaje u porodici, u mesari, jer „osveta je hladni narezak", kako u jednoj epizodi kaže Toni Soprano. Dozvoljava mi da slikam gospodina sa tompusom.
Sa Gandolfinijem na kobaje
Novi kadar, i Džon uzima sataru da bi pozirao za Press. Dok zamahuje, kaže mi da je ovde redovno dolazio Džejms Gandolfini, glumac koji tumači Tonija Soprana. Pokazuje mi na stolicu i kaže da sednem uz: „Budi i ti Toni Soprano." Pitam ga šta je mafijaš na prozaku pazario, svinjsko ili juneće?
- Ništa, jeo je ovde kobasice na pauzama snimanja. Koliko ostaješ ovde? Mogu da pozovem drugaricu, ona je išla sa Gandolfinijem u školu.
Kažem mu da se vraćam u Njujork za dva sata. Kada mu otkrijem da spavam u Bruklinu, samo procedi: „Bio je to opasan kraj." To mi reci, u mesari sam postao čovek. Sedamo za sto ispred mesare, dubliramo kadrove serije. Kaže da je poreklom iz Kalabrije. Obožava postojbinu - Italiju, ali ne prati fudbal.
Popušta mi koncentracija. Misli mi se rasipaju poput zrna sačmarice kojima je Toni Soprano usmrtio svog rođaka na farmi nekoliko kilometara odavde. Zamišljam scene iz serije u kojoj Kris i Furio uklanjaju tragove žrtve baš u mesari. „Koliko košta kilo svinjskog, koliko junećeg, a koliko ljudskog mesa." Napuštam mesaru „Sako".
Džon mi maše dok prelazim ulicu, mimolilazeći se sa žutim skul-basom. Kiša je dosadna kao evropska komisija za proširenje. Kiša u Džersiju je hladna kao smrt. A osveta je hladna kao narezak, kako je to izjavio Toni Soprano, glavni junak serije za koju su pravi članovi mafijaške porodice De Kavalkante, koji su se skupljali u mesari „Sako", rekli: „Jebote, kakva serija, kakvi likovi, kakva gluma."
Branko „Moltisani" Rosić