Član
- Učlanjen(a)
- 25.10.2009
- Poruka
- 3.279
EDVARD HERMAN- Zašto se mit o Srebrenici održava živim?
jun 6, 2011 at 23:34, Pečat, Razgovarala Biljana Đorović
Jedan od najvažnijih razloga zbog kojih se u medijima Mladić predstavlja kao veoma loš čovek, jeste taj što je neophodno obnoviti ideju o vojnim intervencijama kao humanim intervencijama.
Profesor Edvard Herman, emeritus na Vartonovoj školi ekonomije Univerziteta u Pensilvaniji i Anenbergovoj školi za komunikacije Univerziteta u Pensilvaniji izuzetan je poznavalac delovanja propagandnog modela u sprovođenju politike moći. Autor je studija: „Proizvodnja saglasnosti, politička ekonomija masovnih medija“ (koju je napisao sa Noamom Čomskim), „Globalni mediji“, „Mit o liberalnim medijima“, „Ispod hipokrizije: dekodiranje vesti u doba propaganda“, uključujući i rečnik dvostrukog govora devedesetih „Politika genocida“ i mnogih drugih… Nedavno se u SAD pojavila dugoočekivana studija profesora Hermana: „Srebrenički masakr, Činjenice, Kontekst, Politika“, koju je napisao sa još šest autora. Ova studija bi uskoro trebalo da se pojavi i na srpskom jeziku u izdanju fonda „Istorijski projekat Srebrenica“, o čemu smo pisali u „Pečatu“, najavivši za „Pečat“ još jedan razgovor sa profesorom Hermanom.
Kako bi prokomentarisali hapšenje generala Ratka Mladića koje je predsednik Srbije Boris Tadić predstavio u spektakularnom nastupu, beskrajno ponavljanom na srpskim medijima u kojem je Tadić nastupio u stilu Baraka Obame koji objavljuje svetu da je Osama bin Laden ubijen i da je zahvaljujući marincima svet oslobođen još jednog strašnog zločinca. U vezi sa hapšenjem Mladića najstrašnija optužba koja mu se pripisuje je Srebrenica. Zbog čega je potrebno održati mit o Srebrenici živim?
Neophodno je održavati mit o Srebrenici živim zato što je Srebrenica postala simbol Zapadnih intervencija, intervencija SAD, kao intervencija koje se sprovode u humanitarne svrhe. Srebrenica je napravljena kao simbol zlog neprijatelja: ona pokazuje koliko su do srži zli i okrutni neprijatelji SAD i Zapada. Mladić je predstavljen kao veoma loš čovek: odgovoran za ubistva u Sarajevu, za Srebrenicu i mnoge strašne stvari. To je standardni postupak inaugurisan kada su se SAD i NATO uključile u rat i postavlja se pitanje zbog čega im je to sada potrebno. Zapad je krenuo u novi pohod, na Egipat, Tunis, Srednji Istok i sada napada Libiju, Avganistan i Pakistan i postavlja se jedan mali problem: na koji način opravdati sve te vojne intervencije. Pa, pogledajmo kako smo divnu stvar uradili u Jugoslaviji. Dakle, jedan od najvažnijih razloga zbog kojih se u medijima Mladić predstavlja kao veoma loš čovek, jeste taj što je neophodno obnoviti ideju o vojnim intervencijama kao humanim intervencijama. Vi i ja znamo da je to laž i prevara, ali drugima je dovoljno da kažete: Srebrenica i da proizvedete sliku masovnog ubistva. I svi ti ljudi proglašavani su za zločince bez da im se sudilo, osim u ovim lažnim sudovima tipa Haškog tribunala i sa njim povezanim lokalnim sudovima. I, tako, imamo ljude koji simbolizuju zlo i humanitarni aspekt borbe SAD-a i Zapada. Humanitarne ciljeve imperijalnog pit bula: NATO-a.
Srpska vlada i političari veoma su podložni imperijalnim pritiscima i realizuju sve što Imperija traži od njih sa puzajućim zadovoljstvom. Imperiji je bilo potrebno da se uhvati taj „zao“ čovek, kako bi se svet podsetio humanitarne misije kao svrhe vojnih intervencija, i Tadić je uhvatio zlikovca. Srpska vlada puzi pred zapadnim silama. Oni su se savili i brišu čizme onima koji su pobednici u sukobu i od kojih sada zavise.
O ovom događaju ne može da se čuje nijedno disparatno mišljenje u medijima u Srbiji. Alternativni mediji, uključujući sajtove, pod stalnim su udarom. Da li je tako i u SAD?
Svakako da jeste. Mejnstrim mediji u SAD slede zvaničnu partijsku liniju. Istina o Srebrenici kao srpskom genocidu nije nikada dovođena u pitanje, a Mladić je kriminalac i genocidalista. Kada je reč o partijskoj liniji to je isto kao u totalitarnom društvu: ona se bespogovorno sprovodi i mediji ne smeju da je dovode u pitanje.
A šta je sa alternativnim medijima u SAD?
Nema mnogo istinskih alternativnih medija, a ti malobrojni takođe slede partijsku liniju. Časopisi kakvi su „Nejšn“ i „Progresiv“ o pitanjima Srbije su veoma kukavički suzdržani. Jedini zaista nezavisni pravi alternativni časopis je „Z“ („Zi“) magazin, i imam redovnu kolumnu u tom časopisu. U tom časopisu sam predstavio knjige Dajane Džonston, Džona Loklanda: „Travestija o Haškom tribunalu“, i pet ili šest drugih disidentskih knjiga o Jugoslaviji i Srbiji. I, verovali ili ne, jedini sam prikazao ove knjige u SAD. „Nejšn“ ih nije prikazao, ni „In this times“, kao ni „Progresiv“, zato što se plaše: partijska linija je tako čvrsta kada se radi o Jugoslaviji i Haškom tribunalu da oni ne smeju ni da dotaknu problem. To je zaista strašno.
Profesore, kako možemo da razumemo ponašanje medija u Srbiji? Ovi mediji su svoju propagandu usmerili protiv interesa sopstvene zemlje i naroda. Da li su mediji u Srbiji postali sastavni deo propagandnog sistema Zapada?
Mediji u Srbiji su postali isti propagandni sistem kakav postoji u drugim zapadnim državama. U SAD ogroman je raskorak između onoga što želi narod i onoga što mediji nameću kao teme. Javnost ne želi da se toliko novca troši na vojne izdatke već na civilne: žele da se više novca odvoji za školski sistem, vodosnabdevanje itd, ali mediji ovakve stvari ne objavljuju. Sada nas ubeđuju da je deficit hitniji od rešavanja problema zaposlenja i tako dalje. Mejnstrim mediji su kontrolisani od strane korporativnih grupa, radi se o veoma koncentrisanom vlasništvu usko povezanom sa biznisom i advertajzingom itd, i to je ono što smo Noam Čomski i ja pokazali u knjizi: „Proizvodnja saglasnosti“. Vlasništvo, reklamna industrija, zavisnost od oficijelnih izvora, flak, to su filteri kroz koje informacije prolaze i postaju osnov za informisanje ljudi. Te informacije, međutim, moraju i uvek služe interesima elite. Medijska korporativna elita je uvezana sa ostalim elitnim interesima. Mediji u Srbiji su takođe uvezani sa korporativnim interesima, političkim i ostalim interesima, ne samo u Srbiji, već globalno. To objašnjava da su i oni postali deo medijske prakse: rad po smernicama koje postavlja globalna elita koja zabranjuje da se o Srebrenici govori mimo partijske linije.
jun 6, 2011 at 23:34, Pečat, Razgovarala Biljana Đorović
Jedan od najvažnijih razloga zbog kojih se u medijima Mladić predstavlja kao veoma loš čovek, jeste taj što je neophodno obnoviti ideju o vojnim intervencijama kao humanim intervencijama.
Profesor Edvard Herman, emeritus na Vartonovoj školi ekonomije Univerziteta u Pensilvaniji i Anenbergovoj školi za komunikacije Univerziteta u Pensilvaniji izuzetan je poznavalac delovanja propagandnog modela u sprovođenju politike moći. Autor je studija: „Proizvodnja saglasnosti, politička ekonomija masovnih medija“ (koju je napisao sa Noamom Čomskim), „Globalni mediji“, „Mit o liberalnim medijima“, „Ispod hipokrizije: dekodiranje vesti u doba propaganda“, uključujući i rečnik dvostrukog govora devedesetih „Politika genocida“ i mnogih drugih… Nedavno se u SAD pojavila dugoočekivana studija profesora Hermana: „Srebrenički masakr, Činjenice, Kontekst, Politika“, koju je napisao sa još šest autora. Ova studija bi uskoro trebalo da se pojavi i na srpskom jeziku u izdanju fonda „Istorijski projekat Srebrenica“, o čemu smo pisali u „Pečatu“, najavivši za „Pečat“ još jedan razgovor sa profesorom Hermanom.
Kako bi prokomentarisali hapšenje generala Ratka Mladića koje je predsednik Srbije Boris Tadić predstavio u spektakularnom nastupu, beskrajno ponavljanom na srpskim medijima u kojem je Tadić nastupio u stilu Baraka Obame koji objavljuje svetu da je Osama bin Laden ubijen i da je zahvaljujući marincima svet oslobođen još jednog strašnog zločinca. U vezi sa hapšenjem Mladića najstrašnija optužba koja mu se pripisuje je Srebrenica. Zbog čega je potrebno održati mit o Srebrenici živim?
Neophodno je održavati mit o Srebrenici živim zato što je Srebrenica postala simbol Zapadnih intervencija, intervencija SAD, kao intervencija koje se sprovode u humanitarne svrhe. Srebrenica je napravljena kao simbol zlog neprijatelja: ona pokazuje koliko su do srži zli i okrutni neprijatelji SAD i Zapada. Mladić je predstavljen kao veoma loš čovek: odgovoran za ubistva u Sarajevu, za Srebrenicu i mnoge strašne stvari. To je standardni postupak inaugurisan kada su se SAD i NATO uključile u rat i postavlja se pitanje zbog čega im je to sada potrebno. Zapad je krenuo u novi pohod, na Egipat, Tunis, Srednji Istok i sada napada Libiju, Avganistan i Pakistan i postavlja se jedan mali problem: na koji način opravdati sve te vojne intervencije. Pa, pogledajmo kako smo divnu stvar uradili u Jugoslaviji. Dakle, jedan od najvažnijih razloga zbog kojih se u medijima Mladić predstavlja kao veoma loš čovek, jeste taj što je neophodno obnoviti ideju o vojnim intervencijama kao humanim intervencijama. Vi i ja znamo da je to laž i prevara, ali drugima je dovoljno da kažete: Srebrenica i da proizvedete sliku masovnog ubistva. I svi ti ljudi proglašavani su za zločince bez da im se sudilo, osim u ovim lažnim sudovima tipa Haškog tribunala i sa njim povezanim lokalnim sudovima. I, tako, imamo ljude koji simbolizuju zlo i humanitarni aspekt borbe SAD-a i Zapada. Humanitarne ciljeve imperijalnog pit bula: NATO-a.
Srpska vlada i političari veoma su podložni imperijalnim pritiscima i realizuju sve što Imperija traži od njih sa puzajućim zadovoljstvom. Imperiji je bilo potrebno da se uhvati taj „zao“ čovek, kako bi se svet podsetio humanitarne misije kao svrhe vojnih intervencija, i Tadić je uhvatio zlikovca. Srpska vlada puzi pred zapadnim silama. Oni su se savili i brišu čizme onima koji su pobednici u sukobu i od kojih sada zavise.
O ovom događaju ne može da se čuje nijedno disparatno mišljenje u medijima u Srbiji. Alternativni mediji, uključujući sajtove, pod stalnim su udarom. Da li je tako i u SAD?
Svakako da jeste. Mejnstrim mediji u SAD slede zvaničnu partijsku liniju. Istina o Srebrenici kao srpskom genocidu nije nikada dovođena u pitanje, a Mladić je kriminalac i genocidalista. Kada je reč o partijskoj liniji to je isto kao u totalitarnom društvu: ona se bespogovorno sprovodi i mediji ne smeju da je dovode u pitanje.
A šta je sa alternativnim medijima u SAD?
Nema mnogo istinskih alternativnih medija, a ti malobrojni takođe slede partijsku liniju. Časopisi kakvi su „Nejšn“ i „Progresiv“ o pitanjima Srbije su veoma kukavički suzdržani. Jedini zaista nezavisni pravi alternativni časopis je „Z“ („Zi“) magazin, i imam redovnu kolumnu u tom časopisu. U tom časopisu sam predstavio knjige Dajane Džonston, Džona Loklanda: „Travestija o Haškom tribunalu“, i pet ili šest drugih disidentskih knjiga o Jugoslaviji i Srbiji. I, verovali ili ne, jedini sam prikazao ove knjige u SAD. „Nejšn“ ih nije prikazao, ni „In this times“, kao ni „Progresiv“, zato što se plaše: partijska linija je tako čvrsta kada se radi o Jugoslaviji i Haškom tribunalu da oni ne smeju ni da dotaknu problem. To je zaista strašno.
Profesore, kako možemo da razumemo ponašanje medija u Srbiji? Ovi mediji su svoju propagandu usmerili protiv interesa sopstvene zemlje i naroda. Da li su mediji u Srbiji postali sastavni deo propagandnog sistema Zapada?
Mediji u Srbiji su postali isti propagandni sistem kakav postoji u drugim zapadnim državama. U SAD ogroman je raskorak između onoga što želi narod i onoga što mediji nameću kao teme. Javnost ne želi da se toliko novca troši na vojne izdatke već na civilne: žele da se više novca odvoji za školski sistem, vodosnabdevanje itd, ali mediji ovakve stvari ne objavljuju. Sada nas ubeđuju da je deficit hitniji od rešavanja problema zaposlenja i tako dalje. Mejnstrim mediji su kontrolisani od strane korporativnih grupa, radi se o veoma koncentrisanom vlasništvu usko povezanom sa biznisom i advertajzingom itd, i to je ono što smo Noam Čomski i ja pokazali u knjizi: „Proizvodnja saglasnosti“. Vlasništvo, reklamna industrija, zavisnost od oficijelnih izvora, flak, to su filteri kroz koje informacije prolaze i postaju osnov za informisanje ljudi. Te informacije, međutim, moraju i uvek služe interesima elite. Medijska korporativna elita je uvezana sa ostalim elitnim interesima. Mediji u Srbiji su takođe uvezani sa korporativnim interesima, političkim i ostalim interesima, ne samo u Srbiji, već globalno. To objašnjava da su i oni postali deo medijske prakse: rad po smernicama koje postavlja globalna elita koja zabranjuje da se o Srebrenici govori mimo partijske linije.