Član
- Učlanjen(a)
- 28.06.2010
- Poruka
- 1.095
Da od početka ne bude nikakve zabune: Džordž Eliot, pisac romana Vodenica na Flosi, bila je - žena. Doduše, ime koje je kao već zrela osoba uzela, bilo je nedvosmisleno muško. Istini za volju, Džordž nije nosila muška odela kao što je to često činila francuska književnica Žorž Sand, ali je po svoj prilici ostala duboko uverena da žena pisac bolje prolazi kod izdavača i čitalaca pod velom muškog imena. Dakle, Džordž Eliot rođena je kao Meri En Evans, 22.novembra 1819. godine u Vorikširu, u Engleskoj. Bila je najmlađe dete Roberta Evansa, šumara, a potom upravnika imanja Vuton Hol. Kristina Pirson, Merina majka, bila je Robertova druga žena. Meri En imala je stariju sestru Kristinu, brata Isaka i polubraću Frančeska i Roberta.
U sedamnaestoj godini Meri En je ostala bez majke i postala glavna domaćica u očevoj kući. Sve obaveze prihvatala je bez pogovora. Bila je veoma pobožna...Ocu Robertu ipak je bilo stalo da mu ćerke budu obrazovane. I Meri En i Kristina pohađale su škole za devojke. Ubrzo je svima bilo jasno da je gospođica Evans veoma obdarena i da joj pisanje ide od ruke. Posebno je zanimala filozofija. Sa zadovoljstvom je čitala dela nemačkih i francuskih filozofa. Počela je da radi kao prevodilac nemačkog u listovima "Coventry Herald", "Fraser`s Magazine" i "The Leader". Kad je Robert Evans umro 1849.godine, tridsetogodišnjoj ćerki ostavio je izvestan imetak i ona je odlučila da taj novac potroši na putovanja. Po povratku u Englesku postala je pomoćnik urednika filozofskog časopisa "Westminster Review". Tako je bilo sve do 1854.godine kad je novinarka donela odluku da život posveti pisanju. Napustila je novine. Od 1858.godine kad je napunila trideset devet godina, počela je da koristi iem Džordž Eliot. Pod ovim pseudonimom objavila je prvu knjigu Scene iz svešteničkog života. Njena tri romana Adam Bid (1859), Vodenica na Flosi (1860) i Sajlas Marner (1861) temelje se na sećanjima na detinjstvo i devojaštvo u Koventriju. Knjige su dostigle veliki uspeh. I kraljica Viktorija divila se delu Džordž Eliota... Zanimljiva je priča koja se tiče njenog pseudonima. Naime, kad je objavljena njena prva knjiga, primerci su poslati na razne adrese pa su knjigu dobili i Tenison i Raskin, kao i mnogi drugi ugledni književnici i kritičari. Jedino je Dikens primeti da s knjigom "nešto nije u redu":
-"Ako je ove redove napisao muškarac, verujem da je to jedini muškarac otkako je sveta i veka koji je u potpunosti ovladao ženskim umom", napisao je mudri Čarls Dikens.
Izvesno vreme Meri En je odbijala da prizna da je ona napisala dela Džordž Eliota. Čak su njeni najbliži prijatelji bili veoma iznenađeni kad su naposletku otkrili ko je zapravo pisac poznatih književnih dela. "Ovo iskustvo me je prosvetlilo", napisala je Meri En u svom dnevniku ovim povodom. "Spoznala sam koliko se zapravo međusobno ne poznajemo".
Džordž Eliot nije bila lepa. Imala je prilično krupnu glavu za svoj vitki stas, plave oči i vrlo dugačak nos. Pisac Henri Džejms opisao je kao "veličanstveno ružnu ženu dubokog glasa". Desna ruka bila joj je upadljivo duža od leve. Uvek je nosila crnu haljinu i bila veoma nespretna, nevična ženskim poslovima. Muž je od milošte zvao Poli, a ona je sebe nazivala Klematis, po puzavici koja se u jeziku cveća naziva lepoticom uma. Tako je i potpisivala svoja mladalačka pisma. U društvu su je veoma cenili mada su se neki zgražavali zbog njenog otvorenog zalaganja za slobodnu ljubav. Družila se s Francom Listom, Robertom Brauningom, Henrijem Džejmsom, Ivanom Turgenjevom i drugim poznatim umetnicima svog vremena.
Roman Vodenica na Flosi iz 1860.godine verovatno je najpoznatije delo Džordž Eliot. U liku glavne junakinje Megi Taliver mnogi su kasnije prepoznali ličnost spisateljice. Dve godine kasnije napisala je istorijski roman Romola. Kasnije dela (posebno Midlmarč - slika provincijskog života) nisu više plod sećanja na mladalačke dane, već izražavaju pogled na svet i kniževnost. Preselivši se u London, Džord Eliot uskoro postaje član vodećih intelektualnih krugova. Što se tiče ličnog života, izabrala je teži put od uobičajenog: živela je u braku, ali kao nevenčana žena pisca i zoologa Džordža Henrija Luisa. Često je isticala da bez njegove podrške svakako ne bi objavila nijedan roman. Zato je kao pseudonim uzela muževljevo ime. Par nije mogao zvanično da se venča jer je Džordž Luis bio oženjen i imao četiri sina sa suprugom Agnes. Ali, kad ga je ona napustila i rodila dvoje dece njihovom prijatelju Torntonu Hantu, Džordž je smatrao brak razvrgnutim. Džordž Eliot bila je jedna od prvih žena koje su javno govorile i pisale o kontracepciji. Sama nije želela da ima dece, a s tom odlukom složio se i njen nevenčani muž.
Meri En Evans umela je lepo da svira klavir. Trudila se da održi dobru fizičku kondiciju zbog čega je redovno igrala tenis i badminton. Iznad svega obožavala je frenologiju. Smatrala je sebe dovoljno veštom da po obliku lobanje zaključi kakva ke neko (bio) osoba.
Kad je Luis umro, književnica se udala za američkog bankara Džona Valtera Krosa. Džon je bio dvadeset godina mlađi i već izvesno vreme njen finansijski savetnik. Čini se da je mladi suprug bio još trapaviji od svoje žene: prve bračne noći, u romantičnoj Veneciji, on je s terase pao u kanal! Srećom, preživeo je. Ali, zli jezici ispleli su priče o tome kako je Džon pokušao da izvrši samoubistvo kad je shvatio da se oženio - babom! Bilo kako bilo, po povratku u London, gospodin i gospođa Kros nastanili su se u kući u Čelsiju. Nažalost, sreća ovog neobičnog bračnog para nije dugo trajala. Jedne hladne jesenje večeri Meri En i Džon otišli su na koncert. Ona se prehladila i dobila upalu grla. Ubrzo je upala prešla na bubrege od kojih je i ranije bolovala. Umrla je 22.decembra 1880.godine s Biblijom u rukama.
REKLA JE DŽORŽ ELIOT:
-Nikada nije kasno da postaneš osoba koja si možda mogla postati.
-Žensko srce mora da bude određene veličine, nikako veće, inače će ga prikleštiti i spljoštiti kao stopala kineskinja. Ženska sreća nastaje kao i kolači: po tačno određenom receptu.
-Pustolovina nije negde izvan čoveka, već u njemu samom.
-Volim ne samo da budem voljena, već i da mi kažu da me vole.
-Ono što čovek najčešće želi jeste sledeće: da mu budala kaže kako je mudar.
-Bez obzira na to da li će sreća doći ili ne, čovek mora da se pripremi da živi bez nje.
Izvor: Politikin zabavnik
U sedamnaestoj godini Meri En je ostala bez majke i postala glavna domaćica u očevoj kući. Sve obaveze prihvatala je bez pogovora. Bila je veoma pobožna...Ocu Robertu ipak je bilo stalo da mu ćerke budu obrazovane. I Meri En i Kristina pohađale su škole za devojke. Ubrzo je svima bilo jasno da je gospođica Evans veoma obdarena i da joj pisanje ide od ruke. Posebno je zanimala filozofija. Sa zadovoljstvom je čitala dela nemačkih i francuskih filozofa. Počela je da radi kao prevodilac nemačkog u listovima "Coventry Herald", "Fraser`s Magazine" i "The Leader". Kad je Robert Evans umro 1849.godine, tridsetogodišnjoj ćerki ostavio je izvestan imetak i ona je odlučila da taj novac potroši na putovanja. Po povratku u Englesku postala je pomoćnik urednika filozofskog časopisa "Westminster Review". Tako je bilo sve do 1854.godine kad je novinarka donela odluku da život posveti pisanju. Napustila je novine. Od 1858.godine kad je napunila trideset devet godina, počela je da koristi iem Džordž Eliot. Pod ovim pseudonimom objavila je prvu knjigu Scene iz svešteničkog života. Njena tri romana Adam Bid (1859), Vodenica na Flosi (1860) i Sajlas Marner (1861) temelje se na sećanjima na detinjstvo i devojaštvo u Koventriju. Knjige su dostigle veliki uspeh. I kraljica Viktorija divila se delu Džordž Eliota... Zanimljiva je priča koja se tiče njenog pseudonima. Naime, kad je objavljena njena prva knjiga, primerci su poslati na razne adrese pa su knjigu dobili i Tenison i Raskin, kao i mnogi drugi ugledni književnici i kritičari. Jedino je Dikens primeti da s knjigom "nešto nije u redu":
-"Ako je ove redove napisao muškarac, verujem da je to jedini muškarac otkako je sveta i veka koji je u potpunosti ovladao ženskim umom", napisao je mudri Čarls Dikens.
Izvesno vreme Meri En je odbijala da prizna da je ona napisala dela Džordž Eliota. Čak su njeni najbliži prijatelji bili veoma iznenađeni kad su naposletku otkrili ko je zapravo pisac poznatih književnih dela. "Ovo iskustvo me je prosvetlilo", napisala je Meri En u svom dnevniku ovim povodom. "Spoznala sam koliko se zapravo međusobno ne poznajemo".
Džordž Eliot nije bila lepa. Imala je prilično krupnu glavu za svoj vitki stas, plave oči i vrlo dugačak nos. Pisac Henri Džejms opisao je kao "veličanstveno ružnu ženu dubokog glasa". Desna ruka bila joj je upadljivo duža od leve. Uvek je nosila crnu haljinu i bila veoma nespretna, nevična ženskim poslovima. Muž je od milošte zvao Poli, a ona je sebe nazivala Klematis, po puzavici koja se u jeziku cveća naziva lepoticom uma. Tako je i potpisivala svoja mladalačka pisma. U društvu su je veoma cenili mada su se neki zgražavali zbog njenog otvorenog zalaganja za slobodnu ljubav. Družila se s Francom Listom, Robertom Brauningom, Henrijem Džejmsom, Ivanom Turgenjevom i drugim poznatim umetnicima svog vremena.
Roman Vodenica na Flosi iz 1860.godine verovatno je najpoznatije delo Džordž Eliot. U liku glavne junakinje Megi Taliver mnogi su kasnije prepoznali ličnost spisateljice. Dve godine kasnije napisala je istorijski roman Romola. Kasnije dela (posebno Midlmarč - slika provincijskog života) nisu više plod sećanja na mladalačke dane, već izražavaju pogled na svet i kniževnost. Preselivši se u London, Džord Eliot uskoro postaje član vodećih intelektualnih krugova. Što se tiče ličnog života, izabrala je teži put od uobičajenog: živela je u braku, ali kao nevenčana žena pisca i zoologa Džordža Henrija Luisa. Često je isticala da bez njegove podrške svakako ne bi objavila nijedan roman. Zato je kao pseudonim uzela muževljevo ime. Par nije mogao zvanično da se venča jer je Džordž Luis bio oženjen i imao četiri sina sa suprugom Agnes. Ali, kad ga je ona napustila i rodila dvoje dece njihovom prijatelju Torntonu Hantu, Džordž je smatrao brak razvrgnutim. Džordž Eliot bila je jedna od prvih žena koje su javno govorile i pisale o kontracepciji. Sama nije želela da ima dece, a s tom odlukom složio se i njen nevenčani muž.
Meri En Evans umela je lepo da svira klavir. Trudila se da održi dobru fizičku kondiciju zbog čega je redovno igrala tenis i badminton. Iznad svega obožavala je frenologiju. Smatrala je sebe dovoljno veštom da po obliku lobanje zaključi kakva ke neko (bio) osoba.
Kad je Luis umro, književnica se udala za američkog bankara Džona Valtera Krosa. Džon je bio dvadeset godina mlađi i već izvesno vreme njen finansijski savetnik. Čini se da je mladi suprug bio još trapaviji od svoje žene: prve bračne noći, u romantičnoj Veneciji, on je s terase pao u kanal! Srećom, preživeo je. Ali, zli jezici ispleli su priče o tome kako je Džon pokušao da izvrši samoubistvo kad je shvatio da se oženio - babom! Bilo kako bilo, po povratku u London, gospodin i gospođa Kros nastanili su se u kući u Čelsiju. Nažalost, sreća ovog neobičnog bračnog para nije dugo trajala. Jedne hladne jesenje večeri Meri En i Džon otišli su na koncert. Ona se prehladila i dobila upalu grla. Ubrzo je upala prešla na bubrege od kojih je i ranije bolovala. Umrla je 22.decembra 1880.godine s Biblijom u rukama.
REKLA JE DŽORŽ ELIOT:
-Nikada nije kasno da postaneš osoba koja si možda mogla postati.
-Žensko srce mora da bude određene veličine, nikako veće, inače će ga prikleštiti i spljoštiti kao stopala kineskinja. Ženska sreća nastaje kao i kolači: po tačno određenom receptu.
-Pustolovina nije negde izvan čoveka, već u njemu samom.
-Volim ne samo da budem voljena, već i da mi kažu da me vole.
-Ono što čovek najčešće želi jeste sledeće: da mu budala kaže kako je mudar.
-Bez obzira na to da li će sreća doći ili ne, čovek mora da se pripremi da živi bez nje.
Izvor: Politikin zabavnik