Džon Fante

[sendi]

Džon Fante



Džon Fante (Bulder, Kolorado 1909. - 1983.) je američki pisac. Potiče iz porodice italijanskih imigranata.

Počeo je da piše 1929. i ubrzo prešao u Los Anđeles, gdje je ostao do kraja života. Prvu kratku priču objavio je 1932. Tih godina nastaje saga o Arturu Bandiniju. Roman Čekaj do proljeća, Bandini pojavio se 1938., a već sledeće godine Upitaj prah, najvažnije Fanteovo djelo. Posle Fanteove smrti objavljeni su romani Put za Los Anđeles i Snovi sa Bunker Hila. Ovu poslednju pisac je izdiktirao pred smrt, kada je već bio slep. Kao mnogi talentovani američki pisci, Fante je postao poznati scenarista u Holivudu. Mrzio je taj posao, ali godinama ga je radio, jer je to "plaćalo račune". Činjenica je da bio ostao nepoznat kao pisac da nije bilo Čarlsa Bukovskog)koji je bio njegov obožavalac od rane mladosti), a koji ga je preporučio svom izdavaču.

Arturo Bandini, neodoljivi Fanteov junak, u mnogome podsjeća na Selindžerovog Holdena Kolfilda, a Upitaj prah je stalo rame uz rame sa Lovcem u žitu. Inače, Arturo Bandini je alter ego samog pisca. Mnogi njegovi doživljaji, ideje, iluzije, razočarenja, ljubavi, razmišljanja... prikazana su kroz lik svog junaka Artura.

Fante postaje poznat i veoma popularan u svijetu tek poslednjih godina. Uskoro se očekuje i filmska premijera romana Upitaj prah, sa Kolinom Farelom i Salmom Hajek u glavnim ulogama, dok je roman Ne čekaj do proljeća, Bandini već imao svoju adaptaciju i to 1989. godine.


( Vikipedija )

 

[crvendac_011]

Снови и јава Џона Фантеа

Снови и јава Џона Фантеа

ПИСАЦ КОЈИ СЕ НИЈЕ ПЛАШИО

„Да би писао, тај који пише, мора да воли, а да би волео, мора да схвати”, поручио је са страница романа „Мој пас Глупи”, уметник који је други пут постао славан када је његову књигу прочитао Чарлс Буковски

Живот је тако неправедан. Док твоја деца постају све већа, ти постајеш све мањи и не можеш више чак ни да их премлатиш...” – написао је амерички романописац и холивудски сценариста Џон Фанте (1909–1983). Већ ова реченица из постхумно објављеног романа „Мој пас Глупи” довољна је да дочара Фантеов свет и искрено-горко-слатко-сентимантално расположење које је доносила његова проза. А тај свет могао би да се опише и на следећи начин: Џон Фанте био је најомиљенији писац Чарлса Буковског! Уколико не знате ко је био Чарлс Буковски, онда је опис неупотребљив. Стога почнимо – од почетка.
„Мој отац био је веома срећан када сам се родио. Толико је био срећан, да се напио и наставио да пијанчи читаву следећу недељу. И тако, он последњу двадесет једну годину наставља да прославља мој долазак на свет”.



Као неку врсту описа детињства и ране младости, писмо у којем су стајале и три наведене реченице, Џон Фанте послао је свом омиљеном писцу и уреднику Хенрију Луису Менкену. У коверти је била и приповетка, као и молба да ту причу објави. Менкен је заиста и објавио причу двадесетједногодишњег Фантеа и он је, упркос многобројним тешкоћама, до краја живота остао уверен да је писање књига његов једини истински позив. У томе је био успешан, премда је највеће књижевне похвале и признања примио тек пошто је напустио овај свет.

За душу и за паре

За многе још неоткривени писац, Фанте данас важи за једног од најбољих америчких прозаиста 20. века. Овај закључак вероватно би га изненадио. А можда је и та прва прича, објављена у часопису „American Mercury”, била довољна за њега, будући да је представљала судбоносни преокрет, тренутак када је тврдоглаво одлучио да пише? Писао је без обзира на то да ли ће се некоме допасти оно што је написао, али очајавајући што то није оно једино чиме се бави. Јер, за живот је зарађивао пишући нешто сасвим друго. Сценарија за филмове који му се нису свиђали. Управо у роману који је остао у његовој заоставштини и био нека врста породичне исповести, Џон Фанте је написао о својој деци, али и свом делу:
„Доминик је жртвовао себе пред олтаром Кети Ден, а сад се Џејни посветио сакатој деци. Колико је то другачије од њиховог оца који је писао ништавна сценарија за хиљаду пет стотина долара недељно (кад има посла). Није ни чудо што сам разумевао моје псе, а не и моју децу. Није ни чудо што нисам више могао да окончам ниједан роман. Да би писао, тај који пише мора да воли, а да би волео, мора да схвати. Никада нећу поново писати док не схватим Џејмија и Доминика и Денија и Тину, а када схватим и заволим их, волећу читаво човечанство. Мој груби поглед на свет ублажиће лепота која ме окружује и то ће клизнути на папир глатко као електрицитет кроз моје прсте, право на папир.”



Џон Фанте рођен је пре нешто више од сто година, 8. априла 1909. године. Његов отац, Никола био је пијаница, досељеник из Италије, а мајка, Мери Каполунго, такође италијанског порекла, врло стидљива и религиозна жена – стално у бризи за својим синовима. Били су врло сиромашни. Успомене из детињства Џон Фанте касније је описао у збирци прича „Даго Ред” из 1940. године.
Када је навршио двадесет година било му је јасно како не може више да живи са породицом (премда је са мајком размењивао дуга и нежна писма), Џон је напустио Колорадо и преселио се у Лос Анђелес. Претходно је окончао и школовање на Универзитету Колорада. Мајка и браћа такође су кренули у Калифорнију и настанили се у Роузвилу. Џон, као најстарији син, издржавао их је радећи разне послове, али с једном намером: да једног дана ипак постане писац. Биле су то године тешке економске кризе. Будући књижевник радио је по хотелима, на доковима, у фабрикама за прераду рибе...



То раздобље овековечио је касније у роману „Пут за Лос Анђелес”. Тражећи достојнији посао и захваљујући подршци Хенрија Луиса Менкена, Фанте је успео да се запосли као писац сценарија у Холивуду. Иако ни тај посао није нимало волео, омогућавао му је пристојан живот.

Чекај, Бандини!

Његове приче објављиване у часописима, привукле су пажњу чувеног издавача „Алфреда Кнопфа” који му је унапред платио да за њега напише роман. Нажалост, када је роман завршен, Кнопф је грубо одбацио рукопис. И то две различите верзије! Срећом, Џона то није обесхрабрило, вероватно због чињенице што је у исто време написао два сценарија за „Метро Голдвин Мејер”, за шта му је понуђена огроман новац.
Средином тридесетих година прошлог века радио је за филмски студио браће Ворнер, за плату. Истовремено је довршио роман „Пут за Лос Анђелес” који ће бити објављен тек педесет година касније. Роман „Упитај прах”, први део саге о Артуру Бандинију, свом алтер егу, написао је 1936. године.



„Корачаш тако Бункер хилом, претиш песницом ка небу и ја знам шта ти мислиш, Бандини. Пред тобом су мисли твога оца, бич по твојим леђима, ватра у твојој лобањи, да ни за шта ниси крив. Тако ти мислиш јер си рођен у беди, син бедних паора, због беде си побегао из свог Колорада, због беде базаш клоакама Лос Анђелеса, све у нади да ћеш написати књигу и обогатити се, јер те они који су те мрзели тамо у Колораду неће мрзети ако напишеш књигу. Ти си кукавица Бандини, издајица своје душе, слабашан лажов пред твојим уплаканим Христом. Ето зашто пишеш, ето зашто би било боље да си мртав.” (цитат из романа „Упитај прах”).
Фанте је 1937. године упознао Џојс Смарт, младу песникињу која је после окончаних студија на угледном Универзитету Стенфорд радила као издавач у Сан Франциску. Венчали су се убрзо. Подршка госпође Фанте била је кључна за потоњи пишчев живот. Џојс је увек била уз њега и децу, без обзира што је значајан део времена Џон проводио по баровима опијајући се, за коцкарским столом, или на голф теренима. Исте године када се оженио, објављен је други наставак романа о доживљајима Артура Бандинија – „Чекај до пролећа, Бандини”. Наставио је да пише сенарија, али и приче. Године 1940. објавио је збирку „Даго Ред”. Пет деценија доцније, месту Сант Арнезио поред Салерна у Италији, страсни поклоник прозе Џона Фантеа отворио је бар „Даго Ред”. Осим Фантеовог лика који краси улаз у ресторан, ту се могу наћи и сва његова дела преведена на италијански језик.
Кад му се родио први син, Ник, 1942. године, Фанте је већ био познати писац филмских сценарија. Нажалост, све више се одавао пићу. Чак и онда када је рођен његов други син, Ден. Према речима Џојс Фанте, Џонови главни пороци били су коцкање и голф, што му је током четрдесетих година прошлог века одузело највише новца али и времена. Коцкао се у велике улоге, често у друштву писца Вилијама Саројана.
Своју за живота најуспешнију књигу, „Пуна живота” посвећену супрузи, написао је 1950. године, а према њој је касније снимљен истоимени филм. После рођења четвртог детета, Џемса Фантеа, 1951. године, Џон се изненада смирио. Вратио се породици и престао да пијанчи. Нажалост 1955. године открио је да је тешко оболео од дијабетеса. Болест је муњевито напредовала.

То је било то...

Неко време Фанте је боравио у Напуљу, Паризу и у Риму где је за свог продуцента Дина де Лаурентиса писао филмска сценарија. По повратку у Малибу, где је породици купио пространу кућу, наставио је да се бави послом који је највише волео – писањем романа. Дијебетес је остављао све страшније и страшније последице... Одсекли су му најпре једну, па другу ногу. Изгубивши потпуно вид, наставио је да диктира прозу својој Џојс која је све бележила, а затим прекуцавала.



Онда је 1980. године Чарлс Буковски случајно нашао и прочитао роман „Упитај прах”... Свом издавачу Џону Мартину послао је књигу насталу четрдесет четири године раније уз следеће речи:
„Једнога дана нашао сам неку књигу, отворио је и то је било то. Стајао сам и читао. Понео сам књигу до стола. Редови су глатко клизили страницама као плима. Свака реченица имала је сопствену снагу. Та стварност сваке реченице давала је страници живот као да је нешто урезано у њу. Најзад сам открио човека који се не боји осећања. Хумор и патња били су помешани с изузетном једноставношћу. Књига се звала ’Упитај прах’, а писац је био Џон Фанте. Да, Фанте је снажно деловао на мене.”
„Black Sparrow Press”, издавачка кућа која је објављивала дела Чарлса Буковског, тада већ славног писца, објавила је ново издање романа „Упитај прах” . Фанте је у то време лежао у болници потпуно слеп, без ногу. Буковски је коначно упознао свог књижевног идола. Тако болестан, Џон Фанте диктирао је и свој последњи роман „Снови са Бункер хила”. Умро је 8. маја 1983. године у Лос Анђелесу, у болници, на рукама најстаријег сина.
Највећи део прозних дела Џона Фантеа, у преводу Флавиа Ригоната објавио је „ЛОМ”, издавачка кућа из Београда, тако да су његове књиге спремне да их открију и овдашњи поклоници књижевности. Иначе, после пишчеве смрти, сва његова дела, укључујући и она која је оставио у заоставштини, па и писма, доживела су прва или нова издања. Писац Фанте најзад је постао и остао само књижевник. Објављено је и неколико биографија, али 2006. године снимљен је и играни филм „Упитај прах” по Фантеовом истоименом роману. На известан начин, подсећање да је велики писац био и филмски сценариста.

Аутор: Мирјана Огњановић
Извор: Политикин забавник

 

[crvendac_011]

Za čitanje i uživanje / DžON FANTE

Za čitanje i uživanje / DžON FANTE

ŠAŠAVA PESMA MOJE


Majka ne veruje da su me uhapsili zbog krađe karbida. Trudim se i trudim da joj dokažem, ali nikako da mi poveruje. Ne vredi razgovarati s njom.
Ovako je to bilo. Ja i Diber uhapšeni smo u nedelju, odmah posle službe božje. Imali smo papirne kese. Otišli smo iza Kompanije za snabdevanje rudnika države Kolorado. Sakrili smo se u visokoj travi pored puta. Niko nije gledao, pa sam bacio ciglu u prozor na zadnjoj strani zgrade. Stravično je puklo, baš kao kad cigla tresne u prozor. Ja i Diber smo se prilično prepali. Ali niko se nije pojavio.
Ja i Diber smo se provukli kroz razbijeno okno. Karbid je bio tu, u velikim crnim kantama. Svaka kanta je bila teška po 250 kila, tako da nismo mogli da odvučemo neku od njih. Čak i da smo mogli da je odvučemo, morali bismo da provalimo vrata. Čak i da smo provalili vrata, morali bismo da vučemo kantu sve do kuće, a to je bilo mnogo teško. Čak i da smo odvukli kantu do kuće, ne bismo znali gde da je sakrijemo. Čak i da smo znali gde da je sakrijemo, imali bismo previše karbida. Zato smo napunili papirne kese.
Nismo čuli ni najmanji šum. Ali baš kad smo završili posao, ušao je g. Krasović iz prednjeg dela radnje. On nije bio neko od koga bi se čovek uplašio. O, ne – nije! Bio je samo vlasnik radnje, tek toliko.
„Stanite malo, momci”, rekao je.
Diber je pokušao da iskoči kroz prozor. G. Krasović ga je dočepao za pantalone. Mene je uhvatio za kravatu. Uvek imam kravatu nedeljom, nek se nosi. Ali nisam ni pokušao da bežim.
„Pođite sa mnom, momci”, rekao je.



Poveo nas je u kancelariju. Onda je uzeo telefon. Nije pozvao nikog naročito važnog. O, ne – nikog naročito važnog. Samo je pozvao policiju, tek toliko. Spustio je slušalicu, obrnuo se u stolici i pogledao mene i Dibera. Mislio je da je opasan.
Diber je rekao: „Gospodine Krasoviću, ako nas pustite, obećavamo da nikada više nećemo krasti od vas.”
G. Krasović je rekao: „Ne, momci. Poslaću ja vas dvojicu na robiju.” Ali takvom pričom nije mogao da zaplaši mene i Dibera. Ja i Diber nismo tako glupi kao što mislite.
Sedeo je tu kao da je bog i batina. Nama ionako nije trebao njegov glupi karbid. Trebale su nam samo dve kesice karbida da izbijemo pampure iz flaša.
Onda je g. Vagner, brzometni pandur, stigao na svom motociklu. Aj-jaj! Čim sam ga video, znao sam da sam pečen. On nije naročito važan. Ne poznaje nikog naročito važnog. O, ne! Poznaje samo moga oca, tek toliko. I g. Vagner i moj otac članovi su „Elksa”. Kad je saznao šta se dogodilo, g. Vagner je rekao da će nas policija obojicu strpati na petnaest godina u zatvor.
Poveo nas je do motocikla i naterao nas da obojica sednemo u prikolicu. Plakao sam malo, sasvim malo. I Diber je, i to mnogo. I vi biste. G. Vagner je dao gas i motocikl je krenuo.
G. Krasović je dreknuo za nama: „E pa zbogom, momci. I srećno vam bilo!” On je od onih vickastih tipova. Mislio je da je duhovit.
G. Vagner nas je vozio kroz grad do suda. Ljudi su samo blenuli u nas. Bilo mi je drago što sedim ispod. Niko me nije video. Diber mi je sedeo u krilu. Video ga je čitav grad. Mora da se osećao vrlo jadno i bedno.
G. Vagner nas je odveo niz stepenice i strpao nas u zatvor. Nismo ni pokušali da bežimo ili nešto. To je bio vrlo fini zatvor. Niko nikad nije utekao iz njega. U stvari, jednom je to uspelo trojici lupeža. G. Vagner se popeo gore i telefonirao našim očevima. Rekao im je da odmah dođu.

Dok smo ja i Diber čekali šta će da se desi, izvadili smo peroreze i urezali naša imena na zidu. Imitirali smo druga imena sa zida. Ako ikada uđete u taj zatvor, videćete naša imena. Samo pogledajte kraj prozora.
Videćete kako je Diber urezao: „Kanzas Siti Lenon.”
Ja sam urezao: „Revolveraš iz Toskane, Dete Smrti.”
Vrlo brzo, u sud je došao Diberov otac. Bio je maksimalno besan. Urlao je dok je silazio niz stepenice.
Vikao je: „Gde je on! Gde je!”, misleći na Dibera.
G. Vagner je otvorio vrata ćelije i g. Lenon je uleteo unutra. Ganjao je Dibera po ćeliji. Prevalio ga je preko ležaja. I tu, preda mnom i g. Vagnerom, počastio je Dibera takvim batinama kakve niko nikad nije dobio, osim mene. Diber mora da se osećao mizerno. Mislim, znate već.
Onda je prestao da mlati Dibera i odveo ga kući. Odvukao ga je za uvo uz stepenice. Čuo sam Dibera kako se dernja gore kroz čitav hodnik, pa čak i kad su izašli ispred zgrade, pa čak i kad su prešli ulicu. Diberu nije bilo lako, ali dobro je prošao.

Posle nekog vremena, niz stepenice je sišao moj otac. On nimalo nije žurio. G. Vagner je otvorio vrata ćelije i otac je polako ušao.
„Znači, sad si još i lopov, a?”, rekao je.
„Ne, tata. Ja nisam namerno lopov.”
„Namerno! Oho, pokazaću ti ja šta je namerno!”
O, Diber je stvarno dobro prošao u odnosu na ono što sam ja dobio. O, moj otac me počastio kaišem. On nosi kaiš zato što voli da se šepuri. Mislim, čemu kaiš ako već imaš tregere? Po meni je to šepurenje. Otac me gadno izmlatio, jer ako mislite da zidari ne biju jako, grdno se varate. Samo im opipajte mišiće. Pantalone su me bolele i bolele i bolele. U suštini, pekle su kao peć.
Kad se otac umorio od mlaćenja, gurnuo me u ćošak i vratio kaiš u pantalone.
Rekao je: „Kad stigneš kući, kaži majci šta si uradio, bitango mala. I ako ona ne ubije boga u tebi, onda ću to, kunem se, ja uraditi.”
„Već si uradio”, rekao sam.
„Onda ću to, kunem se, opet uraditi.”
Izašao sam iz zatvora, uz stepenice i niz hodnik i napolje i niz prednje stepenice i preko ulice. Potrčao sam. Hteo sam da stignem kući pre oca, tako da od majke dobijem svoje druge batine, jer ako ona to ne učini, otac će me ponovo premlatiti, i to još gore. To bi bilo dva nula za njega, a ja bih radije dobio sto pedeset miliona batina od majke nego čak i pola batine od oca.
Ho-ho! Trebalo bi da vidite moju majku kad me bije. Ho-ho! Trebalo bi da je vidite! Ho-ho! Bije me kao neka slabašna devojčica, i još misli da umirem od toga. Ja stenjem i pravim grimase, i već posle dva-tri udarca bude joj toliko žao da mora da prestane, i ubrzo je ona ta koja plače, a ne ja.
Ostao sam potpuno bez daha kad sam najzad stigao do kuće. Majka je bila pozadi u dvorištu, hranila je piliće. Ispričao sam joj šta se desilo. Rekao sam joj svu istinu i ništa osim istine. Govorio sam joj i govorio.

Rekao sam: „Mama, ukrao sam karbid. Uhapšen sam. Strpali su me u zatvor. Tata me izvadio. Prebio me. Kazao je da me i ti prebiješ.”
Ali ona je mislila da se šalim. Govorio sam joj i govorio, ali ona nikako nije htela da mi poveruje.
„Nemoj da pričaš takve stvari”, rekla je.
Rekao sam joj da požuri i izmlati me. Čak sam našao prut. Nije htela da ga uzme. Ušli smo u kuću. Bojao sam se da će svakog časa doći otac. On veoma brzo hoda. Znao sam da stiže.
Ali majka je samo sela i rekla: „Nemoj da pričaš takve stvari.”
Onda sam smislio kako da joj dokažem. Telefonirao sam g. Krasoviću. Rekao sam mu da pričeka na sekund. Ali majka nije htela da razgovara s njim.
„Spusti slušalicu”, rekla je. „Neću da razgovaram s njim.”
„Ali časna reč, mama”, rekao sam.
„Kunem se”, rekao sam.
„Tako mi Boga, mama”, rekao sam.
„Dabogda crko, mama”, rekao sam.
Onda je otac stigao kući. Čuo sam bat njegovih cipela na tremu. Nisam imao sreće. Ušao je ne skinuvši šešir.
„Tata”, rekao sam, „mama ne veruje da su me uhvatili u krađi i neće da me bije. Reci joj ti.”
„Naravno da ću joj reći, ali kasnije. A sad uđi tamo”, rekao je, misleći na mene i na spavaću sobu.
Ušao sam tamo. Ponovo sam dobio. Dobio sam stravične batine. Najgore koje sam ikad dobio u životu, osim kad sam ono razbio Alobaksov prozor i onda kad sam šutnuo brata u glavu i onda kad sam ukrao maminu tašnu. Sve u svemu, bile su to gadne batine. Žarilo je i žarilo i žarilo. Onda me otac bacio na krevet i otišao da razgovara s majkom.
„Bog te”, rekao je, „ti i ne znaš kakav je to đavo.” A moj otac je u pravu, jer sam ja prilično nezgodan.

Izašao je. Majka je ušla u spavaću sobu. Još sam plakao od batina. Imao sam puno pravo na plakanje, jer su to bile najgore batine u mom životu. Majka je uzela mentol i smakla mi pantalone. I dalje mi nije verovala. Mentol je bio kao led, ledeni led. Dok me trljala, pokušavala je da me ubedi kako ja to nisam uradio. Ali rekao sam joj da jesam, naravno.
Rekla je: „Znam da nisi to uradio.”
„Ali ja znam da jesam.”
„Hajde, reci da nisi.”
„Ali ja to jesam uradio.”
„O ne, nisi.”
„Ali jesam!”
„Ne, nisi. Ne možeš prevariti svoju majku.”
„Đavola nisam. Ako ne veruješ, idi do zatvora i vidi. Idi tamo i videćeš gde smo ja i Diber urezali naša imena na zidu.”
Ali ona je samo odmahnula glavom, što je značilo da i dalje misli kako je zavitlavam.
Otišla je, i onda sam je čuo u kuhinji. Pevala je. Moja majka uvek peva istu staru pesmu, a to baš i nije bogzna kakva pesma. Odavno je znam, još kad sam bio klinac u prvom osnovne. To je „Seljak u dolini”.
Ovako se peva „Seljak u dolini”:
Seljak u dolini,
seljak u dolini,
haj-ho, baš veselo,
seljak u dolini.
Što je stvarno glupa pesmica, ali ovako je moja majka pevala, a to je činilo vrlo šašavom pesmicom:
O, ja znam da nije,
uradio on to nije,
haj-ho, baš veselo,
uradio on to nije.

Mislila je na mene, mislila je da ja to nisam uradio, što je skroz šašavo, jer ja to jesam uradio, i ako joj treba dokaz može slobodno da ode do zatvora i vidi moje i Diberovo ime urezano na zidu.
Diber je urezao svoje: „Kanzas Siti Lenon.”
Ja sam urezao svoje: „Revolveraš iz Toskane, Dete Smrti.”
Moje mi se više sviđa.

(Iz knjige „Vino mladosti” koja će biti objavljena u Izdavačkoj kući LOM)

Autor: S engleskog preveo Flavio Rigonat
Ilustrovao: Dragan Maksimović
Izvor: Politikin zabavnik