LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Džefri Čoser
Džefri Čoser (engl. Geoffrey Chaucer; oko 1343 – 25. oktobar 1400) je bio jedan od najznačajnijih engleskih srednjevekovnih pesnika, filozof, vojnik, dvoranin i diplomata. Njegovo najznačajnije delo je „Kanterberijske priče“, kolekcija od 24 priče. Od toga su samo dve napisane u prozi, a ostale u stihu. Od ostalih njegovih dela izdvajaju se: „Knjiga o vojvotkinji“, „Roman o ruži“, „Parlament ptica“, „Troil i Kresida“, „Legende o dobrim ženama“ itd.
Džefri Čoser nazvan je ocem engleske poezije, a ponekad taj epitet proširuju na čitavu englesku književnost. On je svojim doprinosom uvođenju narodnog jezika u književnost imao ulogu sličnu onoj koju je u Italiji imao Dante.
Svojim interesovanjem za život i ljude onakve kakvi jesu, bez prevashodno moralizatorske pobude, Čoser se približio renesansnom humanizmu. Zbog takvog stava, pesnik je osećao potrebu da se pravda pred sudom svog vremena.
Čoser je na dvoru bio diplomata i te osobine provejavaju kroz njegovo delo. Čoser svoje interesovanje za razne strane čovekove ličnosti tretira u maniru koji nije bio nov u književnosti pre njega – razna gledišta (često protivrečna) on potkrepljuje autoritetima – književnim, religijskim i naučnim. Zato se o njemu može govoriti kao o učenom pesniku.
Po današnjem merilu, Čoser je, prema izboru tema i sižea, sasvim neoriginalan pisac. Ali to je vreme kada su shvatanja o autorstvu, originalnosti i individualnosti bila drugačija – preuzimanje gotovih motiva i tema iz klasične i novije književnosti bila je redovna pojava. Sižee za Kanterberijske priče Čoser je nalazio u drugim delima, od kojih su mnoga već pripadala usmenoj tradiciji.
Čoserova naracija, bukvalno shvaćena – neizvodljiva je. Čitalac je prihvata, iako je nemoguće ostvariti situaciju da jedan jahač u pokretu pripoveda u stihovima u jampskom pentametru tako da ga čuje ostalih 30 jahača. Sižeima je prilagođena forma pripovedanja: priče koje su bliže običnom i svakidašnjem životu pisane su jampskim pentametrom, dok su one s religijsko-moralizatorskim temama date u složenijoj formi. Iako Kanterberijske priče nemaju linearnu strukturu, ni razvoj zapleta, ipak postoji jasan početak, srednji deo, pun enciklopedijskih podataka o ljudskim slabostima i vrlinama s ukomponovanim moralnim komentarom i čestim naravoučenijima. Zanimljivo je porediti Čosera iz stvarnosti i Čosera kao pripovedača u delu.
U delu on ne ume da ispriča nijednu valjanu priču u stihu. Čoser hodočasnik razdvojen je od Čosera autora, čime se povećava realistični utisak da ostale priče i nije pisao on, nego da su nastale spontanim kazivanjem hodočasnika. Pravnikov lik, recimo, u uvodu za svoju priču pominje Čoserov književni rad.
Kanterberijske priče su uokviren niz raznovrsnih pripovedaka povezan u celinu i stavljen u englesku savremenu sredinu. Okivir kao takav pojavljivao se u svetskoj književnosti i pre Čosera – u 1001 noći i Dekameronu za koji Čoser verovatno nije znao u njegovom integralnom obliku. Ideju o hodočašću kao pripovedačkom okviru Čoser je možda dobio od Đovanija Serkambija čija se novela oslanja na sličnu šemu.
Veruje se da je Čoser opisao stvarno hodočašće iz 1387. godine u kome je i sam bio učesnik, ali ovu biografsku pretpostavku treba primiti s rezervom. Iako se nekim hodočasnicima pominju imena, oni su većinom identifikovani prema zanimanjima. Pretpostavlja se da su mnogi prikazani po uzoru na stvarne osobe; neki izučavaoci su ih pokušavali dovesti u vezu sa Čoserovim savremenicima. Jedini poklonik kome Čoser navodi ime i prezime je Krčmar – Hari Bejli, za koga se pretpostavlja da je zaista i postojao.
U slikanju poklonika Čoser je odstupio od srednjevekovnog kanona po kome se slikaju tipovi, a ne pojedinci, uspevši da ostvari srećan spoj tipičnog i individualnog, što je često shvatano kao krajnji cilj realističkog prikazivanja. Unošenje mnoštva detalja i fizičkih pojedinosti dočaravaju individualne karaktere. U razrađenoj formi data je panorama engleskog društva 14. veka; Čoser je odabrao ličnosti i u Opštem prologu ih opisao tako da one predstavljaju sve staleže i gotovo sve profesije engleskog srednjevekovnog društva. Neki od portreta su idealizovani – oni koje je sam Čoser cenio i smatrao bitnim za društvo.
U portretiranju svojih hodočasnika Čoser se pokazuje kao humorista i satiričar sa žaokom uperenom naročito protiv pokvarenih slugu crkve koji svoja zbvanja shvataju samo kao izvor materijalne koristi. Među crkvenim redovima, jedino opravdanje Čoser nalazi za čestitog paroha, dok su kaluđeri, oprostioci i sudski pozivari prikazani kao paraziti, skloni smicalicama i prevarama, lakomi i licemerni. Mada jasno pokazuje svoje simpatije/antipatije, Čoser ne izlazi iz uloge objektivnog posmatrača – podrugljivog i zajedljivog – ali ipak posmatrača, a ne sudije.
Podsmevanje kod Čosera nije izraženo s mržnjom, ni posprdno. Razotkrivanje nečasnih ili nepodobnih postupaka njegovih likova praćeno je dobroćudnim i zdravim humorom. Čoser jasno razlikuje pošteno i valjano od iskvarenog i nečasnog, ali ne šiba oštro tu razliku.
Čoser svoje ličnosti pušta da govore i teško je dokučiti autorov vlastiti sud. O Čoserovim shvatanjima postoji obimna literatura koja je puna suprotnih tvrdnji, zato što je i sam život koji Čoser slika protivrečan u svojoj složenosti. Autor se služi metodom jukstapozicije, stavljajući kontrastne rečenice jednu pored druge. Takve su pohvale sa naknadnim dodavanjem ironičnog komentara. Čoserov humor je dvosmeran i ambivalentan; Žena iz Bata je predmet smeha, ali i ona sama upućuje šalu i kritiku na račun zvaničke crkvene kulture. Iz potrebe da izbegne otovren napad na neku pojavu koju osuđuje, nastaje poznata Čoserova ironija, on predmete ironično imenuje njihovim antonimima. Čoser je takođe i pun aluzija, ali one uvek ostaju slabo osvetljena mesta u literaturi.
( Vikipedija )
Džefri Čoser (engl. Geoffrey Chaucer; oko 1343 – 25. oktobar 1400) je bio jedan od najznačajnijih engleskih srednjevekovnih pesnika, filozof, vojnik, dvoranin i diplomata. Njegovo najznačajnije delo je „Kanterberijske priče“, kolekcija od 24 priče. Od toga su samo dve napisane u prozi, a ostale u stihu. Od ostalih njegovih dela izdvajaju se: „Knjiga o vojvotkinji“, „Roman o ruži“, „Parlament ptica“, „Troil i Kresida“, „Legende o dobrim ženama“ itd.
Džefri Čoser nazvan je ocem engleske poezije, a ponekad taj epitet proširuju na čitavu englesku književnost. On je svojim doprinosom uvođenju narodnog jezika u književnost imao ulogu sličnu onoj koju je u Italiji imao Dante.
Svojim interesovanjem za život i ljude onakve kakvi jesu, bez prevashodno moralizatorske pobude, Čoser se približio renesansnom humanizmu. Zbog takvog stava, pesnik je osećao potrebu da se pravda pred sudom svog vremena.
Čoser je na dvoru bio diplomata i te osobine provejavaju kroz njegovo delo. Čoser svoje interesovanje za razne strane čovekove ličnosti tretira u maniru koji nije bio nov u književnosti pre njega – razna gledišta (često protivrečna) on potkrepljuje autoritetima – književnim, religijskim i naučnim. Zato se o njemu može govoriti kao o učenom pesniku.
Po današnjem merilu, Čoser je, prema izboru tema i sižea, sasvim neoriginalan pisac. Ali to je vreme kada su shvatanja o autorstvu, originalnosti i individualnosti bila drugačija – preuzimanje gotovih motiva i tema iz klasične i novije književnosti bila je redovna pojava. Sižee za Kanterberijske priče Čoser je nalazio u drugim delima, od kojih su mnoga već pripadala usmenoj tradiciji.
Čoserova naracija, bukvalno shvaćena – neizvodljiva je. Čitalac je prihvata, iako je nemoguće ostvariti situaciju da jedan jahač u pokretu pripoveda u stihovima u jampskom pentametru tako da ga čuje ostalih 30 jahača. Sižeima je prilagođena forma pripovedanja: priče koje su bliže običnom i svakidašnjem životu pisane su jampskim pentametrom, dok su one s religijsko-moralizatorskim temama date u složenijoj formi. Iako Kanterberijske priče nemaju linearnu strukturu, ni razvoj zapleta, ipak postoji jasan početak, srednji deo, pun enciklopedijskih podataka o ljudskim slabostima i vrlinama s ukomponovanim moralnim komentarom i čestim naravoučenijima. Zanimljivo je porediti Čosera iz stvarnosti i Čosera kao pripovedača u delu.
U delu on ne ume da ispriča nijednu valjanu priču u stihu. Čoser hodočasnik razdvojen je od Čosera autora, čime se povećava realistični utisak da ostale priče i nije pisao on, nego da su nastale spontanim kazivanjem hodočasnika. Pravnikov lik, recimo, u uvodu za svoju priču pominje Čoserov književni rad.
Kanterberijske priče su uokviren niz raznovrsnih pripovedaka povezan u celinu i stavljen u englesku savremenu sredinu. Okivir kao takav pojavljivao se u svetskoj književnosti i pre Čosera – u 1001 noći i Dekameronu za koji Čoser verovatno nije znao u njegovom integralnom obliku. Ideju o hodočašću kao pripovedačkom okviru Čoser je možda dobio od Đovanija Serkambija čija se novela oslanja na sličnu šemu.
Veruje se da je Čoser opisao stvarno hodočašće iz 1387. godine u kome je i sam bio učesnik, ali ovu biografsku pretpostavku treba primiti s rezervom. Iako se nekim hodočasnicima pominju imena, oni su većinom identifikovani prema zanimanjima. Pretpostavlja se da su mnogi prikazani po uzoru na stvarne osobe; neki izučavaoci su ih pokušavali dovesti u vezu sa Čoserovim savremenicima. Jedini poklonik kome Čoser navodi ime i prezime je Krčmar – Hari Bejli, za koga se pretpostavlja da je zaista i postojao.
U slikanju poklonika Čoser je odstupio od srednjevekovnog kanona po kome se slikaju tipovi, a ne pojedinci, uspevši da ostvari srećan spoj tipičnog i individualnog, što je često shvatano kao krajnji cilj realističkog prikazivanja. Unošenje mnoštva detalja i fizičkih pojedinosti dočaravaju individualne karaktere. U razrađenoj formi data je panorama engleskog društva 14. veka; Čoser je odabrao ličnosti i u Opštem prologu ih opisao tako da one predstavljaju sve staleže i gotovo sve profesije engleskog srednjevekovnog društva. Neki od portreta su idealizovani – oni koje je sam Čoser cenio i smatrao bitnim za društvo.
U portretiranju svojih hodočasnika Čoser se pokazuje kao humorista i satiričar sa žaokom uperenom naročito protiv pokvarenih slugu crkve koji svoja zbvanja shvataju samo kao izvor materijalne koristi. Među crkvenim redovima, jedino opravdanje Čoser nalazi za čestitog paroha, dok su kaluđeri, oprostioci i sudski pozivari prikazani kao paraziti, skloni smicalicama i prevarama, lakomi i licemerni. Mada jasno pokazuje svoje simpatije/antipatije, Čoser ne izlazi iz uloge objektivnog posmatrača – podrugljivog i zajedljivog – ali ipak posmatrača, a ne sudije.
Podsmevanje kod Čosera nije izraženo s mržnjom, ni posprdno. Razotkrivanje nečasnih ili nepodobnih postupaka njegovih likova praćeno je dobroćudnim i zdravim humorom. Čoser jasno razlikuje pošteno i valjano od iskvarenog i nečasnog, ali ne šiba oštro tu razliku.
Čoser svoje ličnosti pušta da govore i teško je dokučiti autorov vlastiti sud. O Čoserovim shvatanjima postoji obimna literatura koja je puna suprotnih tvrdnji, zato što je i sam život koji Čoser slika protivrečan u svojoj složenosti. Autor se služi metodom jukstapozicije, stavljajući kontrastne rečenice jednu pored druge. Takve su pohvale sa naknadnim dodavanjem ironičnog komentara. Čoserov humor je dvosmeran i ambivalentan; Žena iz Bata je predmet smeha, ali i ona sama upućuje šalu i kritiku na račun zvaničke crkvene kulture. Iz potrebe da izbegne otovren napad na neku pojavu koju osuđuje, nastaje poznata Čoserova ironija, on predmete ironično imenuje njihovim antonimima. Čoser je takođe i pun aluzija, ali one uvek ostaju slabo osvetljena mesta u literaturi.
( Vikipedija )