Džaba ste krečili
Upućeni kažu da su poruke na fasadama i ogradama, zapravo, glas naroda. Nekad smešne, nekad vrlo ozbiljne. Tako je neko primetio da „Srbi imaju dva mora. More i more bre!” A šta je rekao onaj na čijem zidu je zapisana ta mudrolija, možda nije lepo citirati...
Piše: Stanko Stamenković
Izvor: Politika.rs
Foto: Maggie Smith / FreeDigitalPhotos.net; Simon Howden / FreeDigitalPhotos.net
„Nemamo novine, imamo zidove”. Ovako je glasio slogan ispisan na mnogim javnim mestima u Beogradu u vreme studentskih protesta, koji je opisivao revolt zbog tadašnjeg stanja u medijima. Uostalom sociolozi i ostali upućeni slažu se da su zidovi u svim gradskim, pa i seoskim sredinama u Srbiji oduvek služili kao mesto za vrisak, urlik nezadovoljstva, ispoljavanje radosti ili ljubavi, mesto za humor i satiru – i ismevanje moćnih.
Tako je i ovih dana osvanuo jedan grafit, koji u jednoj rečenici komentariše čitavu ujdurmu posle poslovnog raskida vlasnika „Delte” Miroslava Miškovića, i njegove dugogodišnje saradnice Milke Forcan. I kod čoveka koji još nije poludeo od ekonomske krize i straha od gubitka posla mora da izazove lekoviti smeh. Naime, na zidu Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu nedavno je osvanuo grafit „Pravda za Miškovića”.
Jer, ima već dva-tri meseca otkako se, pored niza katastrofičnih vesti koje uključuju pad dinara u odnosu na evro, ili bolnu odluku Međunarodnog suda pravde po pitanju Kosova, srpski puk putem vesti zabavlja i sa svađom na liniji Mišković–Forcan. Milka tuži Miroslava, pa se narod pita koja će stranka podržati koga i šta će se zbiti ako imperija počne da se urušava. Oko 25.000 zaposlenih u „Delti” sigurno grickaju nokte i čekaju rasplet sukoba na srpskom ekonomskom Olimpu.
E, tu je utrčao ulični komentator (da tumačimo tako) i procenio da se valja svrstati na stranu kod koje i dalje leže političke veze i zlatna jaja. I zavapio: „Pravda za Miškovića”. A najverovatnije je da se autor grafita raduje što i pred Miroslavljevom imperijom igra mečka. Što je sasvim ljudski i u redu. A možda je bilo mudrije da napiše: „Pravda za Milku”, reći će neki koji to gledaju drugačije. Vreme će pokazati, a tu će opet biti neki grafit, koji će zabeležiti kraj još jedne afere u zemlji Srbiji.
Jer, Srbi su, poput Čeha, uvek bili ponosni na svoj smisao za humor i sprdanje sa velikima i moćnima. Vremenom im se, pak, satirična oštrica prilično istupila, pa su zidovi počeli da služe kao glas naroda. Evo, kad smo već kod pomenutog Miškovića, nije prvi put da je na zidovima svanjivalo ono što se u medijima prećutkivalo o njegovom liku i delu. Recimo, premišljajući problem Kosova i saosećajući sa mukama kroz koje naša diplomatija prolazi da bi očuvala južnu srpsku pokrajinu, neko je zabeležio i ovu „mudrost”: „Miškoviću, kupi Kosovo pa da opet bude naše”. Mišković je očigledno bio inspirativan uličnim filozofima koji su na jednom ćošku u centru Beograda ispisali i grafit: „Kosovo je Srbija, sve ostalo je Delta”. No, da ostavimo Miškovića njegovoj firmi i poslovima.
Vratimo se malo u prošlost i jedan trenutak koji bi možda mogao da bude obeležen kao inicijalna kapisla za razvoj grafita u Beogradu, gradu koji predstavlja neku vrstu meke za ovaj način izražavanja. Malo stariji se sećaju i osamdesetih godina prošlog veka kada se izvesni Kiza, beogradska legenda, popeo na zid zgrade na beogradskom trgu Slavija i citirao besmrtnu repliku iz crtaća o Peri Detliću: „Svega ovoga ne bi bilo da je Pera odmah otišao u policiju.”
Prema rečima Darka Kocjana, radio-voditelja i autora nekada kultne radio-emisije „Oblak u bermudama”, grafit izražava emociju i potrebu čoveka da objavi svoj si-vi na zidu.
– U 19. veku, Skadarlijom je često šetao čiča Živojin, boem, koji se družio sa pesnicima i piscima kao što je Nušić, koji su tu često svraćali. On je imao štap koji je često zaboravljao u kafani, zato što je bio star, a osim toga vrlo često i pripit. Zato je na tom štapu napisao, „Ovo je treća noga Živojina”. To je možda prvi hodajući grafit u Beogradu – kaže Darko Kocjan.
A što se Pere Detlića i njegovih problema sa policijom tiče, osmeh koji je u toku veselih osamdesetih grafit na Slaviji izazivao kod prolaznika, vremenom je počeo da izaziva mrštenje, jer se ispostavilo da je autor bio, ničim izazvan, pomalo vidovit. Došao je rat, zlo i sankcije, pa su ljudi citirali umotvorinu Pere Detlića kao upozorenje da su balkanski vladari mogli da spreče ludilo, samo da su na vreme i pravilno reagovali.
Posle Živojinovog hodajućeg grafita, Kocjan kaže da su 1944. godine jedan od najpoznatijih grafita ispisivali vojnici Crvene armije. Nemci su mnoge kuće u Beogradu minirali pre odlaska, a Crvenoarmejci su čistili srpske domove od bombi. Posle čišćenja, na zidovima kuća ispisivali su grafit „Mina njet”.
Dakle, ima grafita koji se ne bave samo politikom, i ne najavljuju zlo, a neki služe samo instant-zabavi za prolaznike i autore pisanija. Takav je i čuveni grafit: „Džaba ste krečili”. Ništa slađe mladom vandalu nego da sveže ofarbani zid ižvrlja ovom mudrošću, po mogućstvu crnim sprejom. Tu se vidi i jedna ružna crta u srpskom karakteru, koja voli da naruži tuđi rad i trud, ako ni zbog čega drugog, onda zbog zadovoljstva sitne pakosti. Kako god, ova rečenica, koja je mnoge gazde u Srbiji naterala da duhovitom autoru psuju majku, oca, te užu i širu rodbinu, vremenom je postala izreka u jeziku, kojom se opisuje uzaludan trud. Recimo, u običnom razgovoru: „Uh, što je Partizan dobro igrao sinoć, a uvališe nam tri gola!” „Šta ćeš, džaba su krečili!”
Očajni mladi iz devedesetih nisu se libili da direktno sa zida upitaju bivšeg i pokojnog predsednika Jugoslavije: „Slobo, je..š li ti što osim nas.” A da ne pričamo o euforiji koja je nastala pojavom prve serije koja je zaludela srpsku naciju, a zvala se tako egzotično „Tropska vrelina”. Jedino ljudi koji imaju tu nesreću da žive u brvnari nisu čuli za Nika Slotera. Dovoljno da se jedan beogradski kraj proslavi širom sveta. Grafit: „Sloteru Niče, Žarkovo ti kliče!” kasnije je dobio silne, dobro poznate varijante. I čak doveo u naše krajeve tog glumca koji tumači lik tropskog detektiva, Roba Stjuarta, da poseti Srbiju i oseti kako izgleda biti velika zvezda. Još čekamo film koji je snimio povodom svoje posete. Treba se nadati da je razumeo poruku i specifičan srpski smisao za humor. Šalimo se na svoj, ali malo i na tvoj račun.
Ponekad i ulični slikari sami sebi daju presudu, nesvesno. U Beogradu se godinama provlačio grafit „Glupost je neuništiva”. Ova nesumnjiva istina, koju je opevao pulski bend „KUD Idijoti” svakako nije potrebno ispisivati na silnim zidovima. Razmisli: možda je glupost žvrljati svašta po tuđoj imovini. I ako nemaš ništa pametno da kažeš, ostavi se auto-laka i zidova.
Srbi ne bi bili Srbi kad se ne bi posvađali zbog sitnica. Tako jedan svedok prenosi da je na zgradi pošte u Banjaluci neko napisao „Ovo je Srbija!”. Možda iritiran činjenicom koju ne bi trebalo sporiti, neko je kasnije dopisao: „Ovo je pošta, budalo!”
– Što se političkih parola na zidovima tiče, verujem da njih ima najviše oko jedan odsto. Obično su to organizovane grupe, što nema veze sa individualnim stavom, koji treba da prenese određen grafit. Ljudi putem grafita izražavaju i pripadnost grupi i zahvalnost zbog toga, pa je grad pun parola kao što su „Grobari” i „Delije”. Za razliku od njih, postoje grafiti koji saopštavaju velike istine. Recimo, „Narod od vlasti ne očekuje ništa dobro. Vlast u potpunosti ispunjava očekivanja naroda” – kaže Darko Kocjan. Ima i ovakvih specifičnih opisa jednog od najlepših ljudskih osećanja: „Zaljubljenost je kao kad se upiškiš. Svi to vide na tebi, ali niko ne oseća toplinu”. Ili onaj iz devedesetih godina prošlog veka, koji nije izgubio na aktuelnosti: „Demokratija je nastala od grčke reči demos i srpske reči kratiti.” Kocjan podseća i na jedan stari grafit iz Nemačke iz sedamdesetih godina, koji bi mogao da opiše današnje stanje u Srbiji: „Šta je to apatija? Ne znam i ne zanima me.”
U poslednjih desetak godina, širom Srbije pojavili su se umetnici, slikari koji su grafit, od jednostavne rečenice koja se, ako vredi, urezuje u mozak, pretvorili u prava umetnička dela. Naš sagovornik, pa i na neki način „kolekcionar” grafita nema baš visoko mišljenje o slikanju na zidovima.
– Danas ima dosta slikanih grafita, i jako su lepi za oko. Ali, oni nisu razumljivi običnom čoveku, tako da treba proći čitav grad kako bi našao tri-četiri koji nešto vrede i znače. Sada je grafit aktuelniji nego ikada, jer postoji Internet. Šta je drugo „Jutjub” nego zidne novine. Ja bih ipak preporučio ljudima da izađu napolje. Što više vremena provedeš na Internetu, to će ti se manje stvari desiti – kaže Darko Kocjan.
Tako grafiti vekovima prate društvene mene, ljubavne jade, traže pravdu za navijače i tajkune i saopštavaju vredne istine prolaznicima. Opisuju se usponi i padovi vlada i političara. Postoji i priča o tome kada je nastao prvi grafit koji je otvoreno kritikovao vlast, ako ne računamo slike iz pećina. Zabeležen je na jednoj piramidi u Egiptu. Kada su naučnici dešifrovali hijeroglife na piramidi, došli su do epohalnog otkrića, koje je možda zabeležio jedan od radnika. Pisalo je „faraon je pijanica”.
A ako bi postojalo remek-delo u ovoj formi ulične umetnosti, možda bi prvo mesto odneo grafit koji opisuje i sam život. Darko Kocjan kaže da je autor tog grafita izvesni Gojko, kontrolor leta, a bio je zabeležen na uglu Takovske i Ulice Lole Ribara u Beogradu. I glasi „Kad ja tamo, a ono međutim”.
Bolje ispasti glup nego iz autobusa
U svakom slučaju, teško da postoji sfera života koja nije pokrivena i objašnjena na nekom zidu. Neki su autentični, a neki su citati pametnijih ljudi, koji bi možda bili zaboravljeni da ih nema na zidovima. Mnogi od njih su „napisani” u emisiji „Oblak u bermudama”, a neki su bili hodajući, u vidu transparenata. Evo samo nekih:
– Kiseonik je pronađen tek 1874. Nije utvrđeno kako su ljudi disali pre toga.
– Nikad ne raspravljaj sa frizerom o politici.
– Panduri su kao prostitutke. Stoje na ćošku, a porodicu je sramota.
– Srbi imaju dva mora. More i more bre!
– Proleteri svih zemalja, izvinite. Vaš Marks!
– Nije sve u ljubavi. Ima nešto i u strahu od side.
– Pustite Slobu na Miru.
– Epruveto, srećan ti 8. mart!
– Bolje ispasti glup nego iz autobusa.
– Šta zna seljak šta je nevidljivo (povodom obaranja aviona F-117 u Buđanovcima)
– Kolumbo, j...m te radoznalog.
Tome, realno, kraja nema. Manje duhoviti i zanimljivi su svakako grafiti koji izražavaju mržnju, ali takođe predstavljaju sliku srpskog društva. Zidovi su mesto obračuna homoseksualaca i navijača, radikala i „žutaća”, eldepeovaca i ostalih. Oni objašnjavaju „koga treba prebiti, a koga krunisati”. Jedni vole Čedu, a drugi Tomu. Krajnje dosadno.
Ima još primera
„Kako lep dan, a ja narkoman” (na zidu gimnazije u Beogradu)
Moldere, vrati se... svi ti verujemo (na zgradi kod Zelenog venca u Beogradu)
Mi smo oni na koje su nas upozoravali naši roditelji (grafit iz Užica)
Intergalaktički razarač ide večeras da cirka sa Bogom (Palić)
Ljubav pobeđuje sve... osim Brazila (Novi Beograd)
U zbirkama grafita postoje i ovi…
Uđite slobodno. Gazda je razapet.
Uvek me uhvate dok pišem gra...
Mrzm smglsnk!
Zaboravio sam što znači biti senilan.
Možeš li ponoviti onaj deo iza „ovo ću reći samo jedanput”?
Ako te udari struja, udari i ti nju.
Ako nemate para za televizor, kupite poster. Jeftinije je. Samo se slabije čuje.
Biti debeo – to je kad na lift umesto nosivosti napišu tvoje ime.
Ako vam cigla padne na glavu, ništa strašno. Jedna cigla manje-više.
O. K. Izvukao sam osigurač. Što sad? Zašto bežiš?
Uvek sam zatrpan poslom. Rudar
Da, svetlo u frižideru se stvarno gasi kad zatvoriš vrata. Sad me pusti da izađem.
Prošle noći sam sanjao da sam pojeo ogromnu krofnu. A kad sam se probudio nisam mogao da nađem jastuk.
Nekad sam bio mlad i lep, danas sam samo „i”.
Nekad sam bio neodlučan... a, možda i nisam?
Nepismenima pristup zabranjen
Gospode daj mi strpljenja – ali brzo!
Držite pištolje u frižideru! Za hladno oružje vam ne treba dozvola.
Pušenje ti skraćuje cigaretu
Upućeni kažu da su poruke na fasadama i ogradama, zapravo, glas naroda. Nekad smešne, nekad vrlo ozbiljne. Tako je neko primetio da „Srbi imaju dva mora. More i more bre!” A šta je rekao onaj na čijem zidu je zapisana ta mudrolija, možda nije lepo citirati...
Piše: Stanko Stamenković
Izvor: Politika.rs
Foto: Maggie Smith / FreeDigitalPhotos.net; Simon Howden / FreeDigitalPhotos.net
Tako je i ovih dana osvanuo jedan grafit, koji u jednoj rečenici komentariše čitavu ujdurmu posle poslovnog raskida vlasnika „Delte” Miroslava Miškovića, i njegove dugogodišnje saradnice Milke Forcan. I kod čoveka koji još nije poludeo od ekonomske krize i straha od gubitka posla mora da izazove lekoviti smeh. Naime, na zidu Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu nedavno je osvanuo grafit „Pravda za Miškovića”.
Jer, ima već dva-tri meseca otkako se, pored niza katastrofičnih vesti koje uključuju pad dinara u odnosu na evro, ili bolnu odluku Međunarodnog suda pravde po pitanju Kosova, srpski puk putem vesti zabavlja i sa svađom na liniji Mišković–Forcan. Milka tuži Miroslava, pa se narod pita koja će stranka podržati koga i šta će se zbiti ako imperija počne da se urušava. Oko 25.000 zaposlenih u „Delti” sigurno grickaju nokte i čekaju rasplet sukoba na srpskom ekonomskom Olimpu.
E, tu je utrčao ulični komentator (da tumačimo tako) i procenio da se valja svrstati na stranu kod koje i dalje leže političke veze i zlatna jaja. I zavapio: „Pravda za Miškovića”. A najverovatnije je da se autor grafita raduje što i pred Miroslavljevom imperijom igra mečka. Što je sasvim ljudski i u redu. A možda je bilo mudrije da napiše: „Pravda za Milku”, reći će neki koji to gledaju drugačije. Vreme će pokazati, a tu će opet biti neki grafit, koji će zabeležiti kraj još jedne afere u zemlji Srbiji.
Jer, Srbi su, poput Čeha, uvek bili ponosni na svoj smisao za humor i sprdanje sa velikima i moćnima. Vremenom im se, pak, satirična oštrica prilično istupila, pa su zidovi počeli da služe kao glas naroda. Evo, kad smo već kod pomenutog Miškovića, nije prvi put da je na zidovima svanjivalo ono što se u medijima prećutkivalo o njegovom liku i delu. Recimo, premišljajući problem Kosova i saosećajući sa mukama kroz koje naša diplomatija prolazi da bi očuvala južnu srpsku pokrajinu, neko je zabeležio i ovu „mudrost”: „Miškoviću, kupi Kosovo pa da opet bude naše”. Mišković je očigledno bio inspirativan uličnim filozofima koji su na jednom ćošku u centru Beograda ispisali i grafit: „Kosovo je Srbija, sve ostalo je Delta”. No, da ostavimo Miškovića njegovoj firmi i poslovima.
Vratimo se malo u prošlost i jedan trenutak koji bi možda mogao da bude obeležen kao inicijalna kapisla za razvoj grafita u Beogradu, gradu koji predstavlja neku vrstu meke za ovaj način izražavanja. Malo stariji se sećaju i osamdesetih godina prošlog veka kada se izvesni Kiza, beogradska legenda, popeo na zid zgrade na beogradskom trgu Slavija i citirao besmrtnu repliku iz crtaća o Peri Detliću: „Svega ovoga ne bi bilo da je Pera odmah otišao u policiju.”
Prema rečima Darka Kocjana, radio-voditelja i autora nekada kultne radio-emisije „Oblak u bermudama”, grafit izražava emociju i potrebu čoveka da objavi svoj si-vi na zidu.
– U 19. veku, Skadarlijom je često šetao čiča Živojin, boem, koji se družio sa pesnicima i piscima kao što je Nušić, koji su tu često svraćali. On je imao štap koji je često zaboravljao u kafani, zato što je bio star, a osim toga vrlo često i pripit. Zato je na tom štapu napisao, „Ovo je treća noga Živojina”. To je možda prvi hodajući grafit u Beogradu – kaže Darko Kocjan.
A što se Pere Detlića i njegovih problema sa policijom tiče, osmeh koji je u toku veselih osamdesetih grafit na Slaviji izazivao kod prolaznika, vremenom je počeo da izaziva mrštenje, jer se ispostavilo da je autor bio, ničim izazvan, pomalo vidovit. Došao je rat, zlo i sankcije, pa su ljudi citirali umotvorinu Pere Detlića kao upozorenje da su balkanski vladari mogli da spreče ludilo, samo da su na vreme i pravilno reagovali.
Dakle, ima grafita koji se ne bave samo politikom, i ne najavljuju zlo, a neki služe samo instant-zabavi za prolaznike i autore pisanija. Takav je i čuveni grafit: „Džaba ste krečili”. Ništa slađe mladom vandalu nego da sveže ofarbani zid ižvrlja ovom mudrošću, po mogućstvu crnim sprejom. Tu se vidi i jedna ružna crta u srpskom karakteru, koja voli da naruži tuđi rad i trud, ako ni zbog čega drugog, onda zbog zadovoljstva sitne pakosti. Kako god, ova rečenica, koja je mnoge gazde u Srbiji naterala da duhovitom autoru psuju majku, oca, te užu i širu rodbinu, vremenom je postala izreka u jeziku, kojom se opisuje uzaludan trud. Recimo, u običnom razgovoru: „Uh, što je Partizan dobro igrao sinoć, a uvališe nam tri gola!” „Šta ćeš, džaba su krečili!”
Očajni mladi iz devedesetih nisu se libili da direktno sa zida upitaju bivšeg i pokojnog predsednika Jugoslavije: „Slobo, je..š li ti što osim nas.” A da ne pričamo o euforiji koja je nastala pojavom prve serije koja je zaludela srpsku naciju, a zvala se tako egzotično „Tropska vrelina”. Jedino ljudi koji imaju tu nesreću da žive u brvnari nisu čuli za Nika Slotera. Dovoljno da se jedan beogradski kraj proslavi širom sveta. Grafit: „Sloteru Niče, Žarkovo ti kliče!” kasnije je dobio silne, dobro poznate varijante. I čak doveo u naše krajeve tog glumca koji tumači lik tropskog detektiva, Roba Stjuarta, da poseti Srbiju i oseti kako izgleda biti velika zvezda. Još čekamo film koji je snimio povodom svoje posete. Treba se nadati da je razumeo poruku i specifičan srpski smisao za humor. Šalimo se na svoj, ali malo i na tvoj račun.
Ponekad i ulični slikari sami sebi daju presudu, nesvesno. U Beogradu se godinama provlačio grafit „Glupost je neuništiva”. Ova nesumnjiva istina, koju je opevao pulski bend „KUD Idijoti” svakako nije potrebno ispisivati na silnim zidovima. Razmisli: možda je glupost žvrljati svašta po tuđoj imovini. I ako nemaš ništa pametno da kažeš, ostavi se auto-laka i zidova.
Srbi ne bi bili Srbi kad se ne bi posvađali zbog sitnica. Tako jedan svedok prenosi da je na zgradi pošte u Banjaluci neko napisao „Ovo je Srbija!”. Možda iritiran činjenicom koju ne bi trebalo sporiti, neko je kasnije dopisao: „Ovo je pošta, budalo!”
– Što se političkih parola na zidovima tiče, verujem da njih ima najviše oko jedan odsto. Obično su to organizovane grupe, što nema veze sa individualnim stavom, koji treba da prenese određen grafit. Ljudi putem grafita izražavaju i pripadnost grupi i zahvalnost zbog toga, pa je grad pun parola kao što su „Grobari” i „Delije”. Za razliku od njih, postoje grafiti koji saopštavaju velike istine. Recimo, „Narod od vlasti ne očekuje ništa dobro. Vlast u potpunosti ispunjava očekivanja naroda” – kaže Darko Kocjan. Ima i ovakvih specifičnih opisa jednog od najlepših ljudskih osećanja: „Zaljubljenost je kao kad se upiškiš. Svi to vide na tebi, ali niko ne oseća toplinu”. Ili onaj iz devedesetih godina prošlog veka, koji nije izgubio na aktuelnosti: „Demokratija je nastala od grčke reči demos i srpske reči kratiti.” Kocjan podseća i na jedan stari grafit iz Nemačke iz sedamdesetih godina, koji bi mogao da opiše današnje stanje u Srbiji: „Šta je to apatija? Ne znam i ne zanima me.”
– Danas ima dosta slikanih grafita, i jako su lepi za oko. Ali, oni nisu razumljivi običnom čoveku, tako da treba proći čitav grad kako bi našao tri-četiri koji nešto vrede i znače. Sada je grafit aktuelniji nego ikada, jer postoji Internet. Šta je drugo „Jutjub” nego zidne novine. Ja bih ipak preporučio ljudima da izađu napolje. Što više vremena provedeš na Internetu, to će ti se manje stvari desiti – kaže Darko Kocjan.
Tako grafiti vekovima prate društvene mene, ljubavne jade, traže pravdu za navijače i tajkune i saopštavaju vredne istine prolaznicima. Opisuju se usponi i padovi vlada i političara. Postoji i priča o tome kada je nastao prvi grafit koji je otvoreno kritikovao vlast, ako ne računamo slike iz pećina. Zabeležen je na jednoj piramidi u Egiptu. Kada su naučnici dešifrovali hijeroglife na piramidi, došli su do epohalnog otkrića, koje je možda zabeležio jedan od radnika. Pisalo je „faraon je pijanica”.
A ako bi postojalo remek-delo u ovoj formi ulične umetnosti, možda bi prvo mesto odneo grafit koji opisuje i sam život. Darko Kocjan kaže da je autor tog grafita izvesni Gojko, kontrolor leta, a bio je zabeležen na uglu Takovske i Ulice Lole Ribara u Beogradu. I glasi „Kad ja tamo, a ono međutim”.
Bolje ispasti glup nego iz autobusa
U svakom slučaju, teško da postoji sfera života koja nije pokrivena i objašnjena na nekom zidu. Neki su autentični, a neki su citati pametnijih ljudi, koji bi možda bili zaboravljeni da ih nema na zidovima. Mnogi od njih su „napisani” u emisiji „Oblak u bermudama”, a neki su bili hodajući, u vidu transparenata. Evo samo nekih:
– Kiseonik je pronađen tek 1874. Nije utvrđeno kako su ljudi disali pre toga.
– Nikad ne raspravljaj sa frizerom o politici.
– Panduri su kao prostitutke. Stoje na ćošku, a porodicu je sramota.
– Srbi imaju dva mora. More i more bre!
– Proleteri svih zemalja, izvinite. Vaš Marks!
– Nije sve u ljubavi. Ima nešto i u strahu od side.
– Pustite Slobu na Miru.
– Epruveto, srećan ti 8. mart!
– Bolje ispasti glup nego iz autobusa.
– Šta zna seljak šta je nevidljivo (povodom obaranja aviona F-117 u Buđanovcima)
– Kolumbo, j...m te radoznalog.
Tome, realno, kraja nema. Manje duhoviti i zanimljivi su svakako grafiti koji izražavaju mržnju, ali takođe predstavljaju sliku srpskog društva. Zidovi su mesto obračuna homoseksualaca i navijača, radikala i „žutaća”, eldepeovaca i ostalih. Oni objašnjavaju „koga treba prebiti, a koga krunisati”. Jedni vole Čedu, a drugi Tomu. Krajnje dosadno.
Ima još primera
„Kako lep dan, a ja narkoman” (na zidu gimnazije u Beogradu)
Moldere, vrati se... svi ti verujemo (na zgradi kod Zelenog venca u Beogradu)
Mi smo oni na koje su nas upozoravali naši roditelji (grafit iz Užica)
Intergalaktički razarač ide večeras da cirka sa Bogom (Palić)
Ljubav pobeđuje sve... osim Brazila (Novi Beograd)
U zbirkama grafita postoje i ovi…
Uđite slobodno. Gazda je razapet.
Uvek me uhvate dok pišem gra...
Mrzm smglsnk!
Zaboravio sam što znači biti senilan.
Možeš li ponoviti onaj deo iza „ovo ću reći samo jedanput”?
Ako te udari struja, udari i ti nju.
Ako nemate para za televizor, kupite poster. Jeftinije je. Samo se slabije čuje.
Biti debeo – to je kad na lift umesto nosivosti napišu tvoje ime.
Ako vam cigla padne na glavu, ništa strašno. Jedna cigla manje-više.
O. K. Izvukao sam osigurač. Što sad? Zašto bežiš?
Uvek sam zatrpan poslom. Rudar
Da, svetlo u frižideru se stvarno gasi kad zatvoriš vrata. Sad me pusti da izađem.
Prošle noći sam sanjao da sam pojeo ogromnu krofnu. A kad sam se probudio nisam mogao da nađem jastuk.
Nekad sam bio mlad i lep, danas sam samo „i”.
Nekad sam bio neodlučan... a, možda i nisam?
Nepismenima pristup zabranjen
Gospode daj mi strpljenja – ali brzo!
Držite pištolje u frižideru! Za hladno oružje vam ne treba dozvola.
Pušenje ti skraćuje cigaretu
Poslednja izmena od urednika: