Trener koji čita poeziju svom timu
Duško Vujošević ne libi se da zaurla na sudije, košarkaše i novinare, ali Partizanove igrače voli kao otac: funkcionišu kao familija, fanatično su mu odani, odličan je pedagog i veliki posvećenik, a na poluvremenu odlučujućih utakmica svojim pulenima recituje odlomke iz književnih klasika
Legenda kaže da Duško Vujošević može da „zaradi" tehničku i pre ulaska u halu, isto kao što je kadar da uzme titulu i sa Crvenom zvezdom ali ga, s oproštenjem - zabole!
Za „grobare" Dule je bog! Bratija sa „severa" ga (zvanično) ne voli, ali bi sasvim sigurno dali i Pešića i po bubreg da ovaj Crnogorac srpskog državljanstva sedne na njihovu klupu, pa makar i samo da se odmori...
Puritanci se zgražavaju nad njegovim ponašanjem na terenu dok kamere ažurno prate Duletovu komunikaciju sa sudijama i igračima - neki to zovu psovanjem, mada, što se arbitara tiče, to Vujošević samo prenosi poruke navijača s tribina, dok je s igračima situacija nešto kompleksnija:
- Mi smo tim, a s druge strane funkcionišemo kao familija! Mojim igračima je jasno da ih volim kao otac i zbog toga mogu da podnesu i kada ih opsujem i svašta im kažem. Sad, i ja zbog neke svoje nervoze psujem možda više nego što bi trebalo, ali postoje takve situacije u kojima za psovku, jednostavno, ima mesta - pojasnio je u jednom od intervjua veliki mag aut linije.
U svakom slučaju, čovek koji voli slikarstvo i poeziju, a ne voli sakoe i sudijsku nepravdu, čije su glasne žice kao sajle a živci kao strune, stvorio je od sebe i Košarkaškog kluba „Partizan" fenomen kojim se mnogi bave, ali niko ne uspeva do kraja da rastumači...
Što bi zvanični spikeri, kad već svi u hali ustanu i počnu euforično da aplaudiraju znajući šta sledi, najavili: „A, sadaaaaaa - gospodin Duško Vujoševiiiiiiiić!!!!"
Zvanična biografija glasi ovako: Rođen je u ondašnjem Titogradu, a današnjoj Podgorici 3. marta 1959. godine, ne bi li već 1964. prešao u Beograd u kojem već sa 17 godina počinje da se bavi trenerskim poslom, radeći sa mlađim kategorijama Partizana. Do sezone 1985/86. oprobao se (više nego uspešno) kao trener OKK „Beograd", Mladosti iz Zemuna i „fazan" u redovima ne toliko sportskog društva - JNA.
U svojoj 27. godini, a 1987. gospodnjoj, konačno postaje trener prvog tima Partizana, ujedno i najmlađi, dajući šansu još neafirmisanim klincima: Divcu, Paspalju, Daniloviću, Đorđeviću... Kao što je to mnogo godina kasnije učinio i sa Krstićem, Veličkovićem, Tepićem, Tripkovićem, Vujanićem, Avdalovićem, Šćepanovićem, Milojevićem... što potvrđuje tezu o izvanrednom pedagogu i posvećeniku kojem su igrači, maltene, fanatično odani. Što se te, već bajkovite, relacije „njega i njih" tiče, poznata je priča da insistira na obrazovanju, koliko i na igračkim kvalitetima.
Insajderi iz kluba su se majkom kleli da su na poluvremenu odlučujućih utakmica gledali kako Dule svojim pulenima čita ili recituje odlomke iz književnih klasika, ubeđen da će im to više pomoći od „ribanja".
- Koliko je moguće, pokušavam da izvršim određen uticaj na njih da utočište, mir i produhovljenje potraže u književnosti, mada dosta njih to čini i činilo je i bez moje sugestije. Sportisti su pametni i plemeniti ljudi i prosto me zgrozi to licimerno iščuđavanje tipa: „Sportista čita?!" - osvrnuo se „el maestro", ne krijući da je sastavni deo njegove trenerske pedagogije preporučivanje štiva igračima i potonji razgovori o istom.
S druge strane, bilo je i onih „dobro obaveštenih izvora iz kluba" koji su s jednakom uverljivošću tvrdili da Vujošević te desetominutne pauze između prve dve i druge dve četvrtine (naročito kada Partizan gubi) obilato koristi da im, „recitujući" lozu, rodoslov, seme i pleme, podigne moral.
Kako god bilo, svedoci smo da je nekoliko puta, u drugom poluvremenu naš najtrofejniji košarkaški klub vaskrsavao i anulirao razlike i od dvadesetak koševa manjka! Kako?! To samo Dule i igrači znaju... i ćute o tome.
Tek, čitao im ili ih „tukao" knjigom po glavi, Duško je i od „otpisivanih" klinaca uspeo da stvori igračine, samim tim i granitni tim koji je poslednje dve sezone, uz minimalan budžet i maksimalna odricanja, stao u stroj najvećih - među osam najboljih klubova u Evropi, za šta je Dule s pravom nagrađen odličjem „Aleksandar Gomeljski", namenjenom najboljem treneru Evrope, i to prema izboru upravo kolega, najeminentnijih trenerskih imena Starog kontinenta, obrazlažući je sledećim rečima: „Za još jednu magičnu sezonu na klupi beogradskog kluba, kada je predvodio jedan od najmlađih timova u Evropi, drugi put uzastopno, do četvrtfinala Evrolige!"
No, da nije profesionalni put robusnog trenera samo „polje ljubičica", svedoči i fijasko sa seniorskom reprezentacijom SCG, koju je 2003. predvodio na Evropskom prvenstvu u Švedskoj - do šestog mesta. Naravno, nije sve isključivo Duletova krivica (mada je džentlmenski preuzeo na sebe, a nekolicina ključnih igrača je u poslednjim trenucima otkazalo učešće), što naš narod kaže: „Piše mu se i pamti." Kao što mu se pamte i verbalni napadi na novinare za koje je smatrao da „pišu naručena smeća" o njemu i klubu, koliko i sasvim otvorene prozivke na račun „pristrasnih i pokvarenih" sudija.
Međutim, ono što je u čitavom fenomenu Duško Vujošević najveća nepoznanica svakako su njegov privatan život i priključenija, koja beskompromisno čuva od javnosti.
I šta još reći o najvećoj kontroverzi i nepoznanici sportske misli?! Čoveku zbog kojeg su igrači i saradnici odbijali bolje finansijske ponude samo da bi radili s njim; čoveku koji obožava stihove Džonija Štulića; čoveku čiji su treninzi za novinare veća tajna od misterija NASA; čoveku koji ima više titula negoli kilograma; čoveku koji se iskreno divi Fidelu Kastru; čoveku koji uglavnom pije samo sokove od ceđenog vođa i ne puši već deceniju i po (a sabijao je i po tri paklice cigareta); čoveku koji je od malog čudovišta napravio veliko čudo o kojem se piše i priča... i još će, nema sumnje?!
Duško Vujošević ne libi se da zaurla na sudije, košarkaše i novinare, ali Partizanove igrače voli kao otac: funkcionišu kao familija, fanatično su mu odani, odličan je pedagog i veliki posvećenik, a na poluvremenu odlučujućih utakmica svojim pulenima recituje odlomke iz književnih klasika
Legenda kaže da Duško Vujošević može da „zaradi" tehničku i pre ulaska u halu, isto kao što je kadar da uzme titulu i sa Crvenom zvezdom ali ga, s oproštenjem - zabole!
Za „grobare" Dule je bog! Bratija sa „severa" ga (zvanično) ne voli, ali bi sasvim sigurno dali i Pešića i po bubreg da ovaj Crnogorac srpskog državljanstva sedne na njihovu klupu, pa makar i samo da se odmori...
Puritanci se zgražavaju nad njegovim ponašanjem na terenu dok kamere ažurno prate Duletovu komunikaciju sa sudijama i igračima - neki to zovu psovanjem, mada, što se arbitara tiče, to Vujošević samo prenosi poruke navijača s tribina, dok je s igračima situacija nešto kompleksnija:
- Mi smo tim, a s druge strane funkcionišemo kao familija! Mojim igračima je jasno da ih volim kao otac i zbog toga mogu da podnesu i kada ih opsujem i svašta im kažem. Sad, i ja zbog neke svoje nervoze psujem možda više nego što bi trebalo, ali postoje takve situacije u kojima za psovku, jednostavno, ima mesta - pojasnio je u jednom od intervjua veliki mag aut linije.
U svakom slučaju, čovek koji voli slikarstvo i poeziju, a ne voli sakoe i sudijsku nepravdu, čije su glasne žice kao sajle a živci kao strune, stvorio je od sebe i Košarkaškog kluba „Partizan" fenomen kojim se mnogi bave, ali niko ne uspeva do kraja da rastumači...
Što bi zvanični spikeri, kad već svi u hali ustanu i počnu euforično da aplaudiraju znajući šta sledi, najavili: „A, sadaaaaaa - gospodin Duško Vujoševiiiiiiiić!!!!"
Zvanična biografija glasi ovako: Rođen je u ondašnjem Titogradu, a današnjoj Podgorici 3. marta 1959. godine, ne bi li već 1964. prešao u Beograd u kojem već sa 17 godina počinje da se bavi trenerskim poslom, radeći sa mlađim kategorijama Partizana. Do sezone 1985/86. oprobao se (više nego uspešno) kao trener OKK „Beograd", Mladosti iz Zemuna i „fazan" u redovima ne toliko sportskog društva - JNA.
U svojoj 27. godini, a 1987. gospodnjoj, konačno postaje trener prvog tima Partizana, ujedno i najmlađi, dajući šansu još neafirmisanim klincima: Divcu, Paspalju, Daniloviću, Đorđeviću... Kao što je to mnogo godina kasnije učinio i sa Krstićem, Veličkovićem, Tepićem, Tripkovićem, Vujanićem, Avdalovićem, Šćepanovićem, Milojevićem... što potvrđuje tezu o izvanrednom pedagogu i posvećeniku kojem su igrači, maltene, fanatično odani. Što se te, već bajkovite, relacije „njega i njih" tiče, poznata je priča da insistira na obrazovanju, koliko i na igračkim kvalitetima.
Insajderi iz kluba su se majkom kleli da su na poluvremenu odlučujućih utakmica gledali kako Dule svojim pulenima čita ili recituje odlomke iz književnih klasika, ubeđen da će im to više pomoći od „ribanja".
- Koliko je moguće, pokušavam da izvršim određen uticaj na njih da utočište, mir i produhovljenje potraže u književnosti, mada dosta njih to čini i činilo je i bez moje sugestije. Sportisti su pametni i plemeniti ljudi i prosto me zgrozi to licimerno iščuđavanje tipa: „Sportista čita?!" - osvrnuo se „el maestro", ne krijući da je sastavni deo njegove trenerske pedagogije preporučivanje štiva igračima i potonji razgovori o istom.
S druge strane, bilo je i onih „dobro obaveštenih izvora iz kluba" koji su s jednakom uverljivošću tvrdili da Vujošević te desetominutne pauze između prve dve i druge dve četvrtine (naročito kada Partizan gubi) obilato koristi da im, „recitujući" lozu, rodoslov, seme i pleme, podigne moral.
Kako god bilo, svedoci smo da je nekoliko puta, u drugom poluvremenu naš najtrofejniji košarkaški klub vaskrsavao i anulirao razlike i od dvadesetak koševa manjka! Kako?! To samo Dule i igrači znaju... i ćute o tome.
Tek, čitao im ili ih „tukao" knjigom po glavi, Duško je i od „otpisivanih" klinaca uspeo da stvori igračine, samim tim i granitni tim koji je poslednje dve sezone, uz minimalan budžet i maksimalna odricanja, stao u stroj najvećih - među osam najboljih klubova u Evropi, za šta je Dule s pravom nagrađen odličjem „Aleksandar Gomeljski", namenjenom najboljem treneru Evrope, i to prema izboru upravo kolega, najeminentnijih trenerskih imena Starog kontinenta, obrazlažući je sledećim rečima: „Za još jednu magičnu sezonu na klupi beogradskog kluba, kada je predvodio jedan od najmlađih timova u Evropi, drugi put uzastopno, do četvrtfinala Evrolige!"
No, da nije profesionalni put robusnog trenera samo „polje ljubičica", svedoči i fijasko sa seniorskom reprezentacijom SCG, koju je 2003. predvodio na Evropskom prvenstvu u Švedskoj - do šestog mesta. Naravno, nije sve isključivo Duletova krivica (mada je džentlmenski preuzeo na sebe, a nekolicina ključnih igrača je u poslednjim trenucima otkazalo učešće), što naš narod kaže: „Piše mu se i pamti." Kao što mu se pamte i verbalni napadi na novinare za koje je smatrao da „pišu naručena smeća" o njemu i klubu, koliko i sasvim otvorene prozivke na račun „pristrasnih i pokvarenih" sudija.
Međutim, ono što je u čitavom fenomenu Duško Vujošević najveća nepoznanica svakako su njegov privatan život i priključenija, koja beskompromisno čuva od javnosti.
I šta još reći o najvećoj kontroverzi i nepoznanici sportske misli?! Čoveku zbog kojeg su igrači i saradnici odbijali bolje finansijske ponude samo da bi radili s njim; čoveku koji obožava stihove Džonija Štulića; čoveku čiji su treninzi za novinare veća tajna od misterija NASA; čoveku koji ima više titula negoli kilograma; čoveku koji se iskreno divi Fidelu Kastru; čoveku koji uglavnom pije samo sokove od ceđenog vođa i ne puši već deceniju i po (a sabijao je i po tri paklice cigareta); čoveku koji je od malog čudovišta napravio veliko čudo o kojem se piše i priča... i još će, nema sumnje?!
