- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.990
Draško Ređep: Južni koreni srpskog severa
Književni i likovni kritičar govori za „Novosti“ o tome kako ne voli razlike, već srodnosti između Srbije i Vojvodine
DO gornjeg sprata porodične kuće dr Draška Ređepa prolazi se uskim stepeništem kroz špalir umetničkih slika, od kojih se ne vide zidovi. Dnevna soba je priča za sebe: od poda do tavanice išarana je slikama najvećih umetnika iz svih naših Jugoslavija. I iz Srbije.
Uza zidove i na komodama nazidani su spratovi knjiga - njegovih, supruge mu dr Jelke Ređep i, naravno, najznamenitijih ljudi od pera. U tom kreativnom neredu snalazi se jedino domaćin. U svakom trenutku zna gde mu je koja knjiga.
A na sredini sobe čuveni “kanabe”. Decenijama, najintenzivnije od 1960. do 1990. godine, dom Ređepovih bio je širom otvoren za ljude od najvećeg značaja u našoj književnosti, slikarstvu, filmu, javnom životu. Ovde je Branko Ćopić izgovorio čuvenu “akademsku” dosetku: “Volio bih da sam do pasa akademik, a od pasa naniže - akademac”.
Sa Mikom Antićem je Ređep baš na ovom mestu vodio duge, temperamentne polemike, posle kojih tri godine nisu progovorili ni reč. A onda je, opet, prevagnulo prijateljstvo. Pamti taj stilski bidermajer i Dušana Matića, reditelja Sašu Petrovića, Mersada Berbera, Krkleca, Danila Kiša, Desanku, Konjovića, Tadijanovića, Veljka Petrovića... Navraćao je ovamo i zamišljeni Ivo Andrić.
- Smestite se na levu stranu, tu je 1972. sedeo setni Crnjanski - u prepoznatljivom, srdačnom maniru veli Ređep. - Tada mi je sav skrušen rekao kako, ipak, veruje da će ga sunarodnici bolje razumeti posle njegove smrti.
Na Ređepovom stolu, specijalno za ovaj razgovor, poput pasijansa, složeni su njegovi naslovi: “Vojvodina stara”, “Sunčanom stranom Vojvodine”, “Ime Srema” i “Sve ruže Srbije”.
Ne bi ovaj sagovornik “Novosti” bio dosledan sebi da ne tera kontru. Danas, kada se mnogi upinju da istaknu razlike između Vojvodine i Srbije, on želi da govori isključivo o srodnostima.
- I ovi moji naslovi kazuju da se Srbija i Vojvodina moraju posmatrati naporedo, jedinstveno i nedeljivo - veli Ređep. - Raznolikosti je neophodno negovati, ali to ne znači da treba podvlačiti razlike. To je neprirodno, jer u mom Sremu u detinjstvu sam na horizontu češće video Cer, a fruškogorske obronke tek u vreme prolećne vedrine. To znači, recimo, da smo Milić od Mačve i ja, svako sa svoje strane, gledali Cer u isti mah. To nije slučajnost, ima to svoju poruku.
* Jesu li u onim danonoćnim ispovedima veliki Vojvođani isticali i svoje južno poreklo?
- Svi redom, od Veljka do Crnjanskog i Konjovića, bili su ponosni na južne korene. Konjović, o kome sam napisao dve knjige, veoma je mario svoj rodoslov, koji počinje u Peći, a Veljko je bio neizmerno ponosan na hercegovačke korene. Ne treba zaboraviti da su svi veliki mitovi o desetercu i dinarskim, kršnim našim precima, nastali baš u Vojvodini, staroj.
* Opet dolazimo do jedne od naših najvećih mana, delimo se jer ne poznajemo dobro sopstvenu istoriju...
- To rade oni koji nisu bili na času kada se učila lekcija o Prvom srpskom ustanku. Oni ne znaju da je ustanak promišljen i logistički ostvaren baš u krajevima severno od Save i Dunava. Episkop bački je poklonio onaj drugi top, a prvi top je iskovao jedan zemunski zanatlija. U tom ustanku fruškogorski manastir Fenek imao je ulogu velikog mostobrana, a ustaničku metafiziku osmislio je ravničarski čovek. Zatim, nisu li ovdašnji ljudi - Dositej, Sterija, Dimitrije Davidović i Joakim Vujić samo neki od lidera srpske misaonosti?
* Zašto su poslednjih godina u Novom Sadu omiljene replike iz serije “Vratiće se rode”, “Beograđani, mamicu vam...” i “Nije vam ovo Beograd”?
- Svrstao bih to u anegdote, kakvih je bilo i u prošlosti. Kažu da nekada nije bilo gužve na platoima novosadskih tramvaja, pa je, kada se to ipak dogodilo, neko rekao kako ne treba da se guramo “jer ovo nije Beograd”. Sve to ide u red kampanilističkih začkoljica, od kojih nijedan grad nije imun. U prave podele ne verujem. Da su one zbilja realne, zar bih ja, Sremac, bio počasni građanin Kragujevca?
* Jeste li naslovom “Srpski sever” želeli da podbodete one vojvođanske političare koji ne podnose sintagmu - Vojvodina, severna srpska pokrajina?
- Srpski sever podrazumeva imigraciono osećanje sveta. Svi smo mi ovde stigli kad-tad, a možda i ranije. Nije dopušten povratak na stare regule. Recimo, naredba okupacionih mađarskih vlasti 1941. godine da se iz Bačke isele svi oni koji su na tu našu prostranu njivu stigli posle 1. decembra 1918. godine i dan-danas ima neizlečive ožiljke.
* Zašto vas je devedesetih, povodom knjige “Sve ruže Srbije”, a reč je o 13 razgovora sa Dušanom Matićem, štampanih u Aranđelovcu, Julijan Tamaš, docniji predsednik VANU, optužio da ste kao reprezentativni vojvođanski intelektualac izdali “domaju”?
- Ta polemička knjiga unekoliko se obračunava sa francuskim pesnikom Valerijem Larboom, koji je pisao o “brdskim samoćama Srbije” i o Bugarskoj, punoj ruža. Optužujući me, Tamaš je tada namerno zaboravio da je baš u Kruševcu, u “Bagdali”, štampana njegova zbirka “Pesme u prahu”, zajedno sa mojim ogledom. Bilo je to 1975, kada, ako dobro pamtim, nijedan rusinski autor nije imao knjigu na srpskom.
* Ko to danas, po svaku cenu, sizifovski, pokušava da izgura vojvođansku autonomiju na vrh srpskog brda?
- To rade mediokriteti, preostali fanovi ranijih režima, oni koji su svesni da mogu da se nametnu samo u svom, malom ataru. Kako to da mojoj omiljenoj trojci - Antić, Balašević i Tišma, dakako, mislim na Aleksandra - nikad nije bila potrebna atarska viza?
* Animozitet između našeg severa, Beograda i juga podstiče i lansirana tvrdnja da je Vojvodina pokradena. Pa, gde su ti novci?
- Kako stvari stoje, i sever i jug, istok i zapad, veoma su temeljno kradeni od profitera, tajkuna i patriota svih vrsta. Moj subotički prijatelj Boško Kovačević formulisao je to kao “sanaciju naraslih animoziteta”, koja mi se veoma sviđa. Da, treba da saniramo nepotrebne animozitete između našeg severa i juga.
* Medaković je za vas rekao da ste “kao svetionik u magli osvetlili naš sever”, Branislav Lečić tvrdi da ste “gorko piće koje prija”, a Đule Van Gog veli da “cela Srbija govori u molu, a samo pojedinci, među kojima je i Ređep u - duru”. Kako biste sami sebe definisali?
- Vidim sebe kao “homo ludensa”, to jest čoveka koji voli da se igra, često i vatrom. Pripadnik sam vertikalne generacije, književni i likovni kritičar jesam, ali ponajviše volim da kritikujem život.
NI ANDRIĆU SE NIJE VEROVALO
* Ima li leka za našu tradicionalnu sumnjičavost prema uspehu najmudrijih ljudi?
- Ha, ha, ne ukazuje mi se takva vizija. To je, jednostavno, obeležje našeg mentaliteta. Kako bi se, inače, dogodilo da Ivo Andrić tek 11 godina posle Nobelove dobije Vukovu nagradu? I Veljka Petrovića su zbog odela peštanskog kroja i somborske frizure na beogradskoj đumrukani dugo “ispipavali” da li je Srbin. Kada ništa sumnjivo nisu mogli da mu nađu, pronašli su da nema porodičnu slavu. Sve to njemu nije smetalo da postane veliki bard rodoljubive srpske poezije.
NE POČINjE ISTORIJA OD BLAŠKOVIĆA
* Izgleda da vas nisu potresle smene na čelu kulturnih institucija u Novom Sadu?
- Promene su bile neminovne posle smrtonosnih požara u diskotekama, naraslog kriminala, stranačkog odlučivanja o svemu, naročito o kulturi. Pa, molom lepo, ne počinje valjda novosadska kultura od Lasla Blaškovića i Vladimira Kopicla! Za mene je prijatno osveženje novi direktor novosadskog Kulturnog centra Andrej Fajgelj, mladi čovek, poliglota, koji je doktorirao u Francuskoj, a koji, kao i Gete, shvata značaj naše pozitivne tradicije i zaljubljenik je u gusle.
ĆIRILICOM SE I GOVORI
*Svoje oponente, one koji tvrde da ste neprevaziđenom veštinom uspeli da nadmudrite sve režime, iznenadili ste gromoglasnim zaštitničkim stavom prema ćirilici...
- Ne prihvatam pogromaški odnos prema ćirilici usred Novog Sada, jedne od prestonica srpske duhovnosti. Nije li veliki slovenački slikar Janez Bernik među prvima uočio grafizam ćirilice, a Nikola Majdak o tome snimio film? Ima reči koje se pišu, ali i izgovaraju ćirilicom: zadužbina, žitije, otadžbina, Žitorađa... Eurofanatike bih podsetio da je ćirilica jedno od zvaničnih pisama Evropske unije, zahvaljujući bugarskoj moneti, ispisanoj ćiriličkim pismom.
Izvor: Večernje novosti
Književni i likovni kritičar govori za „Novosti“ o tome kako ne voli razlike, već srodnosti između Srbije i Vojvodine
DO gornjeg sprata porodične kuće dr Draška Ređepa prolazi se uskim stepeništem kroz špalir umetničkih slika, od kojih se ne vide zidovi. Dnevna soba je priča za sebe: od poda do tavanice išarana je slikama najvećih umetnika iz svih naših Jugoslavija. I iz Srbije.
Uza zidove i na komodama nazidani su spratovi knjiga - njegovih, supruge mu dr Jelke Ređep i, naravno, najznamenitijih ljudi od pera. U tom kreativnom neredu snalazi se jedino domaćin. U svakom trenutku zna gde mu je koja knjiga.
A na sredini sobe čuveni “kanabe”. Decenijama, najintenzivnije od 1960. do 1990. godine, dom Ređepovih bio je širom otvoren za ljude od najvećeg značaja u našoj književnosti, slikarstvu, filmu, javnom životu. Ovde je Branko Ćopić izgovorio čuvenu “akademsku” dosetku: “Volio bih da sam do pasa akademik, a od pasa naniže - akademac”.
Sa Mikom Antićem je Ređep baš na ovom mestu vodio duge, temperamentne polemike, posle kojih tri godine nisu progovorili ni reč. A onda je, opet, prevagnulo prijateljstvo. Pamti taj stilski bidermajer i Dušana Matića, reditelja Sašu Petrovića, Mersada Berbera, Krkleca, Danila Kiša, Desanku, Konjovića, Tadijanovića, Veljka Petrovića... Navraćao je ovamo i zamišljeni Ivo Andrić.
- Smestite se na levu stranu, tu je 1972. sedeo setni Crnjanski - u prepoznatljivom, srdačnom maniru veli Ređep. - Tada mi je sav skrušen rekao kako, ipak, veruje da će ga sunarodnici bolje razumeti posle njegove smrti.
Na Ređepovom stolu, specijalno za ovaj razgovor, poput pasijansa, složeni su njegovi naslovi: “Vojvodina stara”, “Sunčanom stranom Vojvodine”, “Ime Srema” i “Sve ruže Srbije”.
Ne bi ovaj sagovornik “Novosti” bio dosledan sebi da ne tera kontru. Danas, kada se mnogi upinju da istaknu razlike između Vojvodine i Srbije, on želi da govori isključivo o srodnostima.
- I ovi moji naslovi kazuju da se Srbija i Vojvodina moraju posmatrati naporedo, jedinstveno i nedeljivo - veli Ređep. - Raznolikosti je neophodno negovati, ali to ne znači da treba podvlačiti razlike. To je neprirodno, jer u mom Sremu u detinjstvu sam na horizontu češće video Cer, a fruškogorske obronke tek u vreme prolećne vedrine. To znači, recimo, da smo Milić od Mačve i ja, svako sa svoje strane, gledali Cer u isti mah. To nije slučajnost, ima to svoju poruku.
* Jesu li u onim danonoćnim ispovedima veliki Vojvođani isticali i svoje južno poreklo?
- Svi redom, od Veljka do Crnjanskog i Konjovića, bili su ponosni na južne korene. Konjović, o kome sam napisao dve knjige, veoma je mario svoj rodoslov, koji počinje u Peći, a Veljko je bio neizmerno ponosan na hercegovačke korene. Ne treba zaboraviti da su svi veliki mitovi o desetercu i dinarskim, kršnim našim precima, nastali baš u Vojvodini, staroj.
* Opet dolazimo do jedne od naših najvećih mana, delimo se jer ne poznajemo dobro sopstvenu istoriju...
- To rade oni koji nisu bili na času kada se učila lekcija o Prvom srpskom ustanku. Oni ne znaju da je ustanak promišljen i logistički ostvaren baš u krajevima severno od Save i Dunava. Episkop bački je poklonio onaj drugi top, a prvi top je iskovao jedan zemunski zanatlija. U tom ustanku fruškogorski manastir Fenek imao je ulogu velikog mostobrana, a ustaničku metafiziku osmislio je ravničarski čovek. Zatim, nisu li ovdašnji ljudi - Dositej, Sterija, Dimitrije Davidović i Joakim Vujić samo neki od lidera srpske misaonosti?
* Zašto su poslednjih godina u Novom Sadu omiljene replike iz serije “Vratiće se rode”, “Beograđani, mamicu vam...” i “Nije vam ovo Beograd”?
- Svrstao bih to u anegdote, kakvih je bilo i u prošlosti. Kažu da nekada nije bilo gužve na platoima novosadskih tramvaja, pa je, kada se to ipak dogodilo, neko rekao kako ne treba da se guramo “jer ovo nije Beograd”. Sve to ide u red kampanilističkih začkoljica, od kojih nijedan grad nije imun. U prave podele ne verujem. Da su one zbilja realne, zar bih ja, Sremac, bio počasni građanin Kragujevca?
* Jeste li naslovom “Srpski sever” želeli da podbodete one vojvođanske političare koji ne podnose sintagmu - Vojvodina, severna srpska pokrajina?
- Srpski sever podrazumeva imigraciono osećanje sveta. Svi smo mi ovde stigli kad-tad, a možda i ranije. Nije dopušten povratak na stare regule. Recimo, naredba okupacionih mađarskih vlasti 1941. godine da se iz Bačke isele svi oni koji su na tu našu prostranu njivu stigli posle 1. decembra 1918. godine i dan-danas ima neizlečive ožiljke.
* Zašto vas je devedesetih, povodom knjige “Sve ruže Srbije”, a reč je o 13 razgovora sa Dušanom Matićem, štampanih u Aranđelovcu, Julijan Tamaš, docniji predsednik VANU, optužio da ste kao reprezentativni vojvođanski intelektualac izdali “domaju”?
- Ta polemička knjiga unekoliko se obračunava sa francuskim pesnikom Valerijem Larboom, koji je pisao o “brdskim samoćama Srbije” i o Bugarskoj, punoj ruža. Optužujući me, Tamaš je tada namerno zaboravio da je baš u Kruševcu, u “Bagdali”, štampana njegova zbirka “Pesme u prahu”, zajedno sa mojim ogledom. Bilo je to 1975, kada, ako dobro pamtim, nijedan rusinski autor nije imao knjigu na srpskom.
* Ko to danas, po svaku cenu, sizifovski, pokušava da izgura vojvođansku autonomiju na vrh srpskog brda?
- To rade mediokriteti, preostali fanovi ranijih režima, oni koji su svesni da mogu da se nametnu samo u svom, malom ataru. Kako to da mojoj omiljenoj trojci - Antić, Balašević i Tišma, dakako, mislim na Aleksandra - nikad nije bila potrebna atarska viza?
* Animozitet između našeg severa, Beograda i juga podstiče i lansirana tvrdnja da je Vojvodina pokradena. Pa, gde su ti novci?
- Kako stvari stoje, i sever i jug, istok i zapad, veoma su temeljno kradeni od profitera, tajkuna i patriota svih vrsta. Moj subotički prijatelj Boško Kovačević formulisao je to kao “sanaciju naraslih animoziteta”, koja mi se veoma sviđa. Da, treba da saniramo nepotrebne animozitete između našeg severa i juga.
* Medaković je za vas rekao da ste “kao svetionik u magli osvetlili naš sever”, Branislav Lečić tvrdi da ste “gorko piće koje prija”, a Đule Van Gog veli da “cela Srbija govori u molu, a samo pojedinci, među kojima je i Ređep u - duru”. Kako biste sami sebe definisali?
- Vidim sebe kao “homo ludensa”, to jest čoveka koji voli da se igra, često i vatrom. Pripadnik sam vertikalne generacije, književni i likovni kritičar jesam, ali ponajviše volim da kritikujem život.
NI ANDRIĆU SE NIJE VEROVALO
* Ima li leka za našu tradicionalnu sumnjičavost prema uspehu najmudrijih ljudi?
- Ha, ha, ne ukazuje mi se takva vizija. To je, jednostavno, obeležje našeg mentaliteta. Kako bi se, inače, dogodilo da Ivo Andrić tek 11 godina posle Nobelove dobije Vukovu nagradu? I Veljka Petrovića su zbog odela peštanskog kroja i somborske frizure na beogradskoj đumrukani dugo “ispipavali” da li je Srbin. Kada ništa sumnjivo nisu mogli da mu nađu, pronašli su da nema porodičnu slavu. Sve to njemu nije smetalo da postane veliki bard rodoljubive srpske poezije.
NE POČINjE ISTORIJA OD BLAŠKOVIĆA
* Izgleda da vas nisu potresle smene na čelu kulturnih institucija u Novom Sadu?
- Promene su bile neminovne posle smrtonosnih požara u diskotekama, naraslog kriminala, stranačkog odlučivanja o svemu, naročito o kulturi. Pa, molom lepo, ne počinje valjda novosadska kultura od Lasla Blaškovića i Vladimira Kopicla! Za mene je prijatno osveženje novi direktor novosadskog Kulturnog centra Andrej Fajgelj, mladi čovek, poliglota, koji je doktorirao u Francuskoj, a koji, kao i Gete, shvata značaj naše pozitivne tradicije i zaljubljenik je u gusle.
ĆIRILICOM SE I GOVORI
*Svoje oponente, one koji tvrde da ste neprevaziđenom veštinom uspeli da nadmudrite sve režime, iznenadili ste gromoglasnim zaštitničkim stavom prema ćirilici...
- Ne prihvatam pogromaški odnos prema ćirilici usred Novog Sada, jedne od prestonica srpske duhovnosti. Nije li veliki slovenački slikar Janez Bernik među prvima uočio grafizam ćirilice, a Nikola Majdak o tome snimio film? Ima reči koje se pišu, ali i izgovaraju ćirilicom: zadužbina, žitije, otadžbina, Žitorađa... Eurofanatike bih podsetio da je ćirilica jedno od zvaničnih pisama Evropske unije, zahvaljujući bugarskoj moneti, ispisanoj ćiriličkim pismom.
Izvor: Večernje novosti