Šta je novo?
SerbianForum

Dobrodošli na SerbianForum.org, mjesto na kojem možete pronaći apsolutno sve, mjesto druženja i odlične zabave!

dr Lazar Trifunović: Lazarovi putopisi

  • Začetnik teme crvendac_011
  • Datum pokretanja
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
JA ili ja, ko sam ja?

Svest. Energija. Bog. Apsolutna istina. Univerzum. Genij. Esencija. Zovite to kako hoćete, ime nije bitno. Bitna je suština.

Putopisna autobiografija ispričana kroz razvojne faze psihosinteze, pravca u psihologiji čiji je osnivač italijanski psihijatar dr Roberto Asadjoli, donosi priču o dva puta koja su za autora knjige dr Lazara Trifunovića imala isti početak. Jedan put je autora vodio po prostranstvima planete Zemlje, a drugi na putovanje unutar njega samog.









Akademik Vladeta Jerotić u predgovoru knjige JA ili ja, ko sam ja? knjigu i autora predstavio je sledećim rečima: "Preda mnom je jedna dosta neobična knjiga, sa takođe dosta neobičnim naslovom: „JA ili ja, ko sam ja?" - o kojoj treba nešto da napišem. Čija je to knjiga? Lazara Trifunovića, lekara iz Novog Sada - sada već mogu da kažem (pošto sam knjigu pročitao), ne samo autora dosta neobične knjige, već autora, sasvim neobičnog čoveka. Čoveka-putnika (homo viator), ne samo svetskog, već kosmičkog Putnika. Zašto kosmičkog? Iz prostog razloga što je Lazar Trifunović, putujući planetom Zemljom, posećujući sve njene kontinente, uporedo putovao iznutra, kroz lavirint svog duševno-duhovnog života."

Knjiga JA ili ja, ko sam ja? je napisana kao rezime ličnog iskustva proisteklog iz nastojanja autora da svoj život dovede iz haotičnog stanja u stanje ravnoteže. Dr Lazar Trifunović se na pisanje knjige odlučio vođen idejom da bi njegovo putešestvije moglo biti putokaz za nekog. Kao takva, knjiga je lako našla put do svojih čitalaca. Da je velik broj čitalaca upravo tako i doživeo knjigu, govori činjenica da je do sada doživela šest izdanja u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Posle više veoma posećenih promocija u Srbiji i Crnoj Gori, niza članaka, radio i televizijskih emisija gde je autor gostovao govoreći o knjizi, dobila i svoje digitalno izdanje. Trenutno se prodaje na Amazonu širom sveta.

"Ako ste dovoljno hrabri da pružite ruku autoru knjige, dr Lazaru Trifunoviću i napravite prvi korak sa njim, knjiga će vas povesti u divnu avanturu samospoznaje, koja otpočinje već provokativnim naslovom. Knjiga JA ili ja, ko sam ja? upućuje čitaoca na putovanje unutar samoga sebe i na niz egzistencijalnih upitanosti koje svakog čoveka bar jednom u životu nateraju da zastane, duboko udahne, osvrne se oko i u sebi, pre nego što donese odluku kojim mu putem valja dalje hoditi" - reči su kojim vas urednica knjige Dragana Grbić poziva na čitanje knjige.

Izvor: Vesti online
 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Lazarovi putopisi - Etiopija (1): Svetac koji se vinuo na nebo

Putujući po svetu, istraživajući različite medicinske sisteme, odnosno kako se sve ljudi leče o čemu pišem u knjizi "JA ili ja, ko sam ja?" nailazio sam na različite kulture, tradicije i običaje. Neki od njih su za nas koji se smatramo zapadnom civilizacijom krajnje neobični. Jedna od zemalja koju sam posetio, a u kojoj sam naišao na veoma neobične običaje je i meni veoma draga Etiopija.


Nacionalno jelo inđera - od pripreme, preko posluženja, do trpeze (Foto: Lična arhiva)






Etiopija je jedna izuzetna zemlja. Hajde da krenem od toga da je to kultura koja postoji preko 3.000 godina. Pri tome Etiopija je jedina zemlja u Africi koja nikada nije bila ničija kolonija. Preko tri hiljade godina cvilizacije bez bilo kakvih stranih uticaja, sve je unikatno. Kad odete u Indiju vidite uticaj Britanaca. Kad odete u Zapadnu Afriku, vidite uticaj Francuza. Kad odete u Južnu Ameriku vidite uticaj Španaca. Kada odete u Etiopiju, na seoski market, možete naći sve što je potrebno za etiopijsko donaćinstvo, ali verujte, vi ne znate šta je šta tamo, jer oni imaju sve svoje originalno, drugačije od onoga što mi koristimo.

Pošto sam odleteo za Adis Abebu odlučio sam da prvo odem u manastir Debre Libanos, koji se nalazi u blizini pećine u kojoj je u 13. veku živeo najveći etiopijski svetac Tekla Hajmanot koji je lečio ljude. Inače, ima zanimljiva priča vezana za Tekla Hajmanota. On je živeo 103 godine, a poslednjih sedam godina zivota proveo je u konstantnoj molitvi. Na kraju mu je otpala noga, izrasla su mu krila i vinuo se put neba. To je legenda o njemu.

Kada sam stigao u manastir zamolio sam sveštenike da spavam u pećini u kojoj je živeo Tekla Hajmanot. Nisu mi dali, sta više, bili su totalno iznenađeni mojom molbom. Rekli su mi da idem u obližnje selo i da se vratim sutra, pa će oni razmotriti moju molbu da mi pokažu pećinu. Poslušao sam sveštenike. Iz manastira sam otišao u selo, našao smeštaj i vratio se sutra ujutru. Tada su mi rekli da cene to sto sam iz jedne daleke zemlje došao kod njih i što se interesujem se za njihove manastire i tradiciju i da su zbog toga odlučili da mi pokažu pećinu.

Etiopljani, koji su većinski pravoslavci, su veoma religiozni i imaju veliko i duboko poštovanje prema svim religijama. Sve hrišćane nazivaju svojom braćom a prema drugim religijama, islamu, hinduizmu, budizmu... imaju izuzetno poštovanje.

Hteo bih da spomenem jedan zanimljivi detalj koji ukazuje na religioznost Etiopljana. Inđera je nacionalno jelo u Etiopiji koje se pravi od žitarice koje nema u Evropi. Izgleda kao velika palačinka na koju se stvaljaju raznorazni sosevi. Služi se na jednoj tacni na sredini stola. Prvo jedu muškarci, a posle njih žene. Svi jedu zajedno iz te jedne tacne i jede se rukama tako što se otkine parče inđere i umače u sos. Sredom i petkom su isključivo posni sosevi, posto cela Etiopija posti sredom i petkom kako je to i propisano u Bibliji.

Izvor: Vesti online
 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Lazarovi putopisi - Etiopija (2): Tito i isterivanje đavola

Pošto sam prespavao u obližnjem selu sledece jutro sam se vratio u manastir Debre Libanos i javio se sveštenicima. Oni su mi dodelili vodiča koji je trebao da me odvede do pećine u kojoj je nekada živeo najveći etiopijski svetac Tekla Hajmanot. Na putu do pećine vodič mi je rekao da zna za Jugoslaviju i za presednika Tita, pošto su etiopijski car Hajle Selasije i Tito bili prijatelji i lovili su zajedno. Kada smo stigli, vodič je popričao s jednim sveštenikom koji me je potom uveo u pećinu. U pećini su bili drugi sveštenik, četiri žene i jedan dečak. Sveštenik mi je pokazano da stanem s desne strane. Oni su svi bili s leve strane. Primetio sam da postoje lavori u koje kaplje voda, i pomislio sam da se skuplja zbog suše, da im je svaka kap vode dragocena. Međutim, kasnije sam video o čemu se radi.


Manastir Debre Libanos (Foto: Lična arhiva)


Prilaz pećini u kojoj je živeo Tekla Hajmanot (Foto: Lična arhiva)


Ulaz u pećinu (Foto: Lična arhiva)


Sveštenik koji 45 godina nije izlazio iz barake (Foto: Lična arhiva)

Kada sam ušao, sveštenik koji je bio unutra čitao je molitvu, dok su ostali stajali mirno. U nekom trenutku sveštenik se obratio dečaku koji je uzeo nešto kao kriglu i iz jednog od tih lavora je zahvatio vodu i doneo mu je. Bila je to sveta voda. Sveštenik je uzeo tu kriglu i polio je vodom jednu od tih žena. Ona je skočila na to kao oparena, a preostale tri zene koje su bile oko nje su pokusale da je smire. Bio sam totalno iznenađen, prvo sam pomislio da mora da je voda hladna kada je tako skočila, ali sam brzo shvatio da je nemoguće da neko tako odreaguje uz ciku i vrisku na hladnu vodu. Nakon toga je sveštenik uzeo krst koji joj je stavio na glavu i potom je usledilo ponovno polivanje svetom vodom, pri čemu se žena otimala i vrištala. Druge tri žene su je držale, ali ona je imala neku natprirodnu, nadljudsku snagu, upravo kao u filmovima. To je sve potrajalo možda pola sata, a onda su izašli iz pećine. Ja sam ostao skamenjen u pećini s nevericom razmišljajući o tome što sam upravo video sve dok ubrzo nije došao sveštenik koji mi je rekao da moram da izađem.

Kada sam izašao vodič mi je rekao da je to bio ritual isterivanja đavola, egzorcizam, koji se uobičajeno obavlja u toj pećini. Zatim me je pozvao da idemo u baraku gde će se zvršiti taj ritual. Takođe je rekao da je ta žena otišla da se okupa ispod vodopada koji se nalazio u blizini, ali mi je rekao da to ne mogu da gledam pošto skida odeću.

Otišli smo zatim u baraku nedaleko od pećine gde se nalazio sveštenik koji iz te barake nije izašao četrdeset i pet godina. On ima svog učenika, jednog dečaka koji mu donosi hranu i vodu i sve što mu treba. Sve te godine on zivi u toj baraci, čita Bibliju, moli se i završava rituale egzorcizma.

Naknadno je došla žena nad kojom je vršen egzorcizam. Transformacija je bila prosto neverovatna. Žena koju sam video u pećini, kako je izgledala, i sve one scene vrištanja i otimanja i žena koja je sada dolazila s jednim potpunim mirom, sa totalno drugacijim licem su izgledale potpuno drugačije. Pomislio da je to neka druga žena, ali sam je prepoznao po odeći koja je bila ista.

Tu je usledila još jedna molitva koja je dugo trajala. Zatim je žena dobila neko zrnevlje da pojede i s time je bio završen proces egzorcizma, isterivanja đavola. Sudeći po promeni, koju sam video, ritual je očigledno bio uspešan. Sveštenik je i mene ponudio tim zrnevljem i pitao da li bih ja želeo da mi očita molitvu. Odgovorio sam da želim i osećao sam da sam dobio blagoslov od najvećeg etiopijskog sveca, Tekla Hajmanota, za moja istraživanja u Etiopiji.

Kasnije mi je vodič objasnio da ne može svako da prisustvuje ritualima egzorcizma i da inače ne puštaju ljude tek tako da uđu u pećinu. To sam naknadno čuo i u selu u kom sam boravio, tako da verujem da sam već sa tim dobio blagoslov Tekla Hajmanota, a to što me je sveštenik pitao da mi očita molitvu i što sam dobio zrnevlje je bila samo potvrda toga.

Izvor: Vesti online
 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Lazarovi putopisi - Etiopija (3): Prestonica carice Šebe

Drugo važno mesto koje sam posetio u Etiopiji, a koje opisujem u knjizi "JA ili ja, ko sam ja"? je bio Aksum na severu Etiopije, gde sam i proveo najveći deo vremena.






Aksum je bila prestonica etiopijske carice Šebe, pre otprilike tri hiljade godina, koja je sa carom Solomonom imala sina, cara Minelika Prvog. To je bio početak najduže ikada znane carske dinastije koja se završava sa ubistvom cara Hajla Selasija 1974. godine. Car Solomon je bio najmoćniji car koji je ikada vladao nekim carstvom. Njegova moć je poticala od Kovčega zaveta, koji je materijalni dokaz da Bog postoji. Nakon cara Solomona, Kovčegu zaveta se izgubio trag u narednih hiljadu godina, da bi se potom pojavio u Aksumu.

U Aksumu, između stare crkve Device Marije od Zajona i novog monumentalnog zdanja iste crkve, koju je sazidao car Hajle Selasije nalazi se crkvica u kojoj se nalazi Kovčeg zaveta. U tu malu crkvu ulazi samo jedan sveštenik, koji pred kraj svog života imenuje svog naslednika i tako je oduvek. Ta crkvica je izgrađena u 17. veku, a podignuta je na temeljima najstarije crkve u Africi, izgrađene između 4. i 6. veka. Strašno me je zanimalo šta je to što predstavlja materijalan dokaz da Bog postoji. Šta je to Kovčeg zaveta?

Vrlo brzo sam došao i do informacije da se u okolini Aksuma nalazi nekoliko manastira koji su izgradili hrišćanski sveci proterani iz Rimskog carstva. Etiopija je druga zemlja, posle Jermenije, u kojoj je prihvaćeno hrišćanstvo kao zvanična religija u 4. veku. Spomenuti sveci su proterani iz Rimskog carstva u 5. veku, a Etiopija im je pružila utočiste. Oni su za uzvrat prosvećivali narod. Ukupno ih je bilo sedam, a petoro njih je sagradilo manastire oko Aksuma. Mene je privukao manastir Aba Likanos, koji je dobio ime po svecu koji se zvao Aba Likanos. Aba je titula i znači veliki a Likanos je njegovo ime. U tom manastiru, u kući pored crkve žive sveštenik i njegova žena.

Manastir se nalazi na vrhu jednog brda, na neka dva sata šetnje od Aksuma. Kada sam otišao prvi put tamo, crkva je bila zaključana. Seo sam da odmorim i gledao u daljinu kada mi je u jednom trenutku prišla neka žena. Bila je to sveštenikova žena. Ne bih je opisivao kako izgleda pošto je možete videti na slici. Prišla mi je s nekim smeškom i počela da priča na meni nerazumljivom jeziku. Prvo sam pomislio da je luda, ali mi je bila nekako simpatična i taj njen osmeh je bio donekle zarazan, tako da sam i ja počeo da se smeškam.

Vrlo brzo, posle nekih dvadesetak minuta, bio sam na neki način opčinjen njome. Šarmirala me je, totalno me šarmirala i toliko privukla da sam bio opčinjen njome. Nisam mogao da shvatim kako je došlo do toga. Ona nema ni jedan elemenat ženstvenosti koji bi mene normalno privukao nekoj ženi, ali ovde se ne radi o muško-ženskoj privlačnosti, o seksualnosti. U pitanju je mnogo dublja privlačnost koju sam osetio. Iz dubine moga bića pojavila su se neka osećanja, neverovatno prijatna i rečima teško opisiva. Nije mi bilo baš najjasnije šta se dešava...

Izvor: Vesti online
 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Lazarovi putopisi - Etiopija (4): Kontakt na nivou duše

Zbunjen svojom opčinjenošću ženom, mogu slobodno reći, veoma neuglednog izgleda, ostao sam da je čekam pošto mi je rukom pokazala da sedim dok je ona nestala iza crkve. Za nekih dvadesetak minuta vratila se sa sveštenikom koji je bio slep. Pozvali su me zatim da sa njima pođem do druge strane crkve, do neke gomile kamenja koju je sveštenik počeo da sklanja. Uz to je nešto izgovarao, a ja sam pretpostavio da je neka molitva u pitanju. Nakon sto je sklonio svo kamenje i završio molitvu, zavukao je ruku između preostalog kamenja i na dlanu izvukao malo vode.







Pitao sam se otkud ovde voda, kad je sve toliko suvo okolo i veoma toplo. Nema logike. Ponudio mi je da se umijem tom vodom, a potom i da operem ruke. Proveo sam još neko vreme sa njima i pozvali su me na ručak. Oni su živeli u trošnoj kući pored crkve.

Fotografiju sa našeg ručka možete videti na slici. Naravno, jeli smo indjeru. Uslovi za ručak nisu bili baš po najvišim standardima higijene zapadnog sveta, pa sam se malo dvoumio da li da jedem ili ne. Na meni neobjašnjiv način, ipak nisam mogao da odbijem njihovu ljubaznu ponudu da ručam sa njima. Pomirio sam se čak i sa tim da ću pokvariti stomak. Na kraju krajeva lekar sam, imam sa sobom lekove pa ću se izlečiti ako se nešto desi - tako sam razmisljao. Ono što me je začudilo je da sve što smo jeli i pili, prvo je sveštenik uzimao u svoju ruku i blagoslovio, a potom se to jelo.

Nakon ručka sam se vratio u Aksum, otišao u hotel i počeo da razmišljam da li ću imati problem sa stomakom. Prošlo je 24 sata od ručka, u kom vremenu su se morali manifestovati simptomi bilo kog stomačnog trovanja. Ništa se nije desilo, nisam imao apsolutno nikakav zdravstveni problem. To mi je izgledalo pomalo neverovatno pri pomisli na to kako je izgledao ručak.

Kada sam, vrativši se u Aksum, ispričao šta mi se desilo, nekoliko ljudi koji su čuli priču su bili veoma iznenađeni. Rekli su mi da je to velika čast što sam dobio svetu vodu da se umijem i operem ruke njome. To se ne daje svakome, a ta voda zapravo predstavlja suze svetaca koji plaču za patnjama naroda i može se naći u svakom od spomenutih manastira. Spomenuta gomila kamenja, ispod koje je sveštenik izvukao vodu, je grob Aba Likanosa.

Naknadno sam svaki dan odlazio do manastira Aba Likanos i provodio sate sa sveštenikom i njegovom ženom. Bilo je to predivno vreme za mene i uvek sam se sa njima osećao nekako posebno, ispunjeno, srećno i zadovoljno. Ono što mi je bilo veoma čudno ja da smo mi razgovarali satima i razgovor je tekao bez problema iako smo pričali različitim jezicima. Pored ovoga, činjenica da sam prvobitno bio totalno opčinjen sveštenikovom ženom navela me je da prihvatim njihovo objašnjenje kako je moguće da pričamo satima različitim jezicima, a da se ipak razumemo. Po njima smo uspostavili kontakt na nivou duše, kada reči više nisu bitne. Odatle su se i pojavljivala sva ta duboka, predivna osećanja koja sam uvek osećao u njihovom prisustvu.

Počeo sam polako da nazirem šta je to Kovčeg zaveta, šta je to što je materijalni dokaz da Bog postoji. No, kao što sam to i objasnio u knjizi JA ili ja, ko sam ja? to je nešto što svako mora da otkrije sam za sebe. Rečima se to ne može objasniti.

Izvor: Vesti online
 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Lazarovi putopisi - Etiopija (5): Ritual pijenja kafe

Jedan od mojih omiljenih običaja o kojima pišem u knjizi JA ili ja, ko sam ja? je svakako etiopijski ritual pijenja kafe. Kažem ritual jer kad se u Etiopiji pije kafa to je stvarno ritual. Treba znati da je pijenje kafe u Etiopiji vid druženja i socijalizacije, a ne trenutni stimulans u kratkoj pauzi od posla.Ne može se brzinski popiti kafa i nikada je niko neće piti sam. Obično se skupi po desetak ljudi da zajedno piju kafu.







Aksum, u kom sam proveo najviše vremena u Etiopiji, se nalazi nedaleko od Eritreje koja se svega par godina pre mog dolaska odvojila od Etiopije. I pored toga što su trupe Ujedinjenih Nacija obezbeđivale celu eriju, Aksum u to vreme nije bila baš najpopularnija turistička destinacija. Zbog toga je svaki stranac bio veoma zanimljiv lokalnom stanovništvu. Ja sam se brzo sprijateljio sa velikim brojem druželjubivih i prijateljski nastrojenih stanovnika Aksuma. Pozivali su me svojim kućama, ne samo na kafu, nego i na ručak ili večeru. Skoro svaki dan sam pio kafu u nekoj od kuća u koju bi me pozivali.

Ritual pijenja kafe traje bar dva-tri sata. U Etiopiji se može kupiti samo nepržena kafa, a prži je sama domaćica, da bi zatim pošla od jedne do druge osobe, prinoseći lonče sa sveže isprženom kafom svakome ispod nosa kako bi pomirisali predivni miris sveže ispržene kafe. Svi dobro znamo kako lepo miriši sveže ispržena kafa. Tako u Etiopiji započinje ritual pijenja kafe.

Pre samog početka rituala se po podu razbaca sveže nabrana trava ili lišće. Prvi razlog je taj što su svi podovi zemljani, pa zelenilo osveži prostoriju, a drugi je što se zelena boja smatra bojom dobre budućnosti u Etiopiji. Pre kafe se takođe isprže kokice koje se služe uz kafu, a u nedostatku kokica to može biti i sitno iseckan hleb.

Potom se melje kafa u avanu, pod obavezno se pali tamjan i onda počinje da se kuva prva, od tri ture kafe. Etiopijska džezva je okruglog oblika sa dugačkim grlićem. Pri svakom narednom kuvanju, doliva se samo voda, te je svaka naredna kafa slabija od prethodne. Prve dve se popiju cele, a od poslednje koja je najslabija, mora se uzeti bar jedan gutljaj. Treća kafa se zove baraka, što znači blagoslov i zato je neophodno uzeti bar jedan gutljaj.

Kada sam prvi put bio pozvan na kafu, nakon što je poslužena prva tura kafe, srknuo sam kafu i spustio šoljicu. Etiopijska kafa je slična našoj crnoj kafi i svidela mi se. Ubrzo sam, međutim, primetio da me svi u prostoriji gledaju i pomislio sam da nešto nije uredu. Zatim me je neko pitao:

- Ne sviđa ti se etiopijska kafa?

- Ne, nasuprot, baš mi se sviđa - odgovorio sam.

- Pa zašto je onda nisi popio - usledilo je pitanje.

Naime, u Etiopiji se kafe pije naiskap, pa su svi prisutni pomislili da mi se kafa nije svidela i da sam zato samo srknuo i ostavio je. Kada sam im objasnio da se kod nas kafa pije polako, bili su iznenadjeni takvim čudnim običajem.

K R A J

Izvor: Vesti online
 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Lazarovi putopisi - Peru (1): Veličanstvena civilizacija koja osvaja

U sklopu mojih istraživanja različitih medicinskih sistema važna destinacija na kojoj sam boravio je bio i Peru. Kada sam stigao u Limu, glavni grad Perua, bio sam poprilično izmoren. Posle dvanaestočasovnog leta iz Madrida uz promenu vremena i promenu klime bilo mi je stalo samo da dođem do hotela i zaspim. Međutim kada sam došao do hotela pomislio sam da ne mogu baš odmah da legnem da spavam bez obzira na umor, pa sam izašao da se prošetam.







Odseo sam u delu Lime koji se zove Miraflores i koji je trebalo da bude lep, što stvarno i jeste. U šetnji sam došao do trga gde je svirao orkestar a ljudi su plesali. Pomislio sam da je neki praznik i da se nešto dešava, te sam uz pomoć svog oskudnog španskog, koji ipak funkcioniše kad treba, pitao šta se dešava.

Začuđeno su me pogledali i rekli da se ništa ne dešava, a da je to normalno da svako veče orkestar svira i ljudi plešu. Orkestar svako veče svira, a ko hoće da pleše, dođe i pleše. I onda sam zamislio scenu u mom rodnom Novom Sadu kako orkestar svira u centru grada, a ljudi dolaze i plešu. Svidela mi se ta scena. Mislim da je to deo vesele južnoameričke atmosfere, jer su ljudi tamo veoma druželjubivi, veoma veseli i pesma, muzika i igra je deo njihovog života, njihovog mentaliteta.

Cilj mog odlaska u Peru je bio izučavanje šamanizma kao načina lečenja. Šamanizam mi je oduvek bio interesantan zato što podrazumeva da pored našeg materijalnog sveta, postoji i duhovni svet. Da li smo mi toga svesni ili nismo, to nije bitno. On postoji i kako šamani tvrde, svi mi odrastamo i živimo uz stalnu pomoć iz duhovnog sveta, ali toga nismo svesni. To mi je uvek bilo zanimljivo, a to je zapravo nešto što bi odgovaralo onome što i mi često kažemo, a to je da imamo našeg anđela čuvara.

Meni je odrednica u Peruu bila Kusko i Sveta dolina. Kusko je inače bila prestonica Inka carstva. U Svetoj dolini se nalazi mnoštvo sela u kojima žive Indijanci, odnosno nativno stanovništvo toga predela. Odatle sam hteo da krenem sa raspitivanjem kako da dođem do nekog šamana. Nisam imao unapred neko određeno mesto gde sam znao da bih mogao naći nekog šamana. Nakon raspitivanja po Kusku sam saznao gde se mogu naći šamani u Svetoj dolini. Druge odrednice za šamane su bile jezero Titikaka na granici sa Bolivijom i džungle Amazonije u severnom Peruu.

Došao sam do šamana u jednom selu u Svetoj dolini. Pošto je nemoguće bilo otići tamo sâm, našao sam vodiča u Kusku. Bio sam siguran da ću sresti, kao u vestern filmovima, nekog vrača s perjem u posebnom odelu. Međutim, sreo sam čoveka koji je bio u farmerkama, mokasinama i nekom džemperu ili duksu, šta li je već bilo, što mi je negde bilo razočarenje. Uh, nisam to tako zamišljao.

Moj vodič je objasnio šamanu šta ja tražim i zašto sam došao. Nesumnjivo da mi je taj šaman pomogao puno u daljem produbljivanju moga znanja i shvatanja čoveka, bolesti i lečenja o čemu pišem u knjizi "JA ili ja, ko sam ja?" ali ono što je na mene ostavilo veliki utisak je svakako i cela Sveta dolina kroz koju se nekada prostiralo Inka Carstvo, ta veličanstvena civilizacija, od koje i dan danas postoje mnogobrojni ostaci i tragovi.

Izvor: Vesti online
 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Lazarovi putopisi - Peru (2): U carstvu Inka

Kada su božanstva Sunca i Meseca odlučila da donesu kulturu varvarskom svetu, poslali su Manko Kapaka i Mamu Oklo na zemlju. Oni su izašli iz jezera Titikaka na Ostrva Sunca i Meseca. Potom su krenuli na sever u potragu za mestom, gde će se nastaniti. Prešavši petsto kilometara, Manko je zabio svoj zlatni štap u zemlju. Kako ga je zabio, tako ga je zemlja progutala. Upravo na tom mestu je osnovan grad Kusko, prestonica carstva Inka.







Tako je po legendi, koja ima nekoliko različitih verzija, nastala čuvena civilizacija Inka. Carstvo Inka je po svojim dostignućima u izgradnji puteva, poljoprivredi, građevinarstvu i mnogo čemu drugome, bilo daleko ispred svog vremena. Ni dan danas nije otkrivena tehnika savršenog uklapanja i spajanja kamenja pri gradnji koja se koristila u njihovom carstvu.

U carstvu Inka nije postojalo pismo, kakvo je nama danas poznato. Znanje se prenosilo usmeno, kroz pesme i poeziju. Kako je carstvo bilo veoma napredno u diplomatiji i ekonomiji, postojao je poseban način za beleženje svih državnih poslova i vođenje administracije. Ljudi koji su se nazivali kipukamajoci beležili su sve na kanapima na kojima su vezivali čvorove. To je bio način pisanja.

Takvi zapisi, odnosno ti kanapi sa čvorovima, nazivali su se kipusi i njih su znali da tumače samo oni koji ih i prave - mudraci i čuvari svetog znanja, kipukamajoci. Ovo je veoma značajno i za događaje koje opisujem u knjizi "JA ili ja, ko sam ja?".

Koliko su Inke bile napredne, govori i informacija da su većinu svojih teritorija osvojili ne ratom, nego diplomatijom. Toliko su imali razvijenu diplomatiju, da je to bio prvi način osvajanja teritorija, a tek ukoliko u tome ne bi uspeli, odlučivali su se za ratni pohod.

Kada sam stigao u nekadašnju prestonicu moćnog Inka carstva, u Kusko, prvih nekoliko dana me je usporila visinska bolest. Kusko se nalazi na nadmorskoj visini od tri hiljade i tri stotine metara. Na visinama od preko tri hiljade metara počinje da se smanjuje procenat kiseonika u vazduhu, što može da se odrazi i na čovekov organizam.

Manifestacije visinske bolesti mogu biti različite, od blage malaksalosti, glavobolje, mučnine i povraćanja, koje podsećaju na gripozno stanje, do veoma teškog opštog stanja organizma. Visinska bolest koju sam imao u Kuskou, međutim, bila je blaga kijavica spram visinske bolesti koju sam preboleo na Tibetu. Na Tibetu sam bio dva dana ubeđen da ću umreti od visinske bolesti, bez ikakve šanse da preživim.

KRAJ

Izvor: Vesti online
 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Lazarovi putopisi – Japan (1): Kjoto, grad hramova

Japan me je oduvek privlačio, čini mi se najviše zbog jednostavnosti života usled zen budizma koji se tamo praktikuje. Kada sam otišao za Japan prvo mesto koje sam posetio bio je Kjoto. Kjoto je glavni grad Kenzai erije, a to je srce japanske kulture i tradicije. Sve ono što se povezuje sa tradicionalnim Japanom je vezano za ovaj deo Japana. Za mene je Kjoto ne samo najlepši grad na svetu, nego i veoma bitno mesto jer sam nakon posete Kjotu dobio konačnu inspiraciju za pisanje knjige JA ili ja, ko sam ja?







Tako bi i trebalo da bude. Kamene bašte su delovi zen hramova koji služe za meditaciju. One u minimalističkim formama simbolično predstavljaju svet. Sitno kamenje, beličasti obluci, precizno je izgrabuljano u vidu talasa i predstavlja okeane i mora, a kupe od sitnog kamenja, krupno kamenje i eventualna ostrva sa zelenilom predstavljaju kontinente odnosno kopno, planine, doline i tome slično.

U ovim baštama su biljke svedene na minimum ili ih uopšte nema. Monasi ih koriste da bi meditirajući na njih pronikli u suštinu prirode i života.

Pored kamenih bašti u zen hramovima se mogu videti još četiri različite vrste bašti. Sve one u osnovi imaju zajedničke elemente, ali se razlikuju u stilu. Zajedničko za sve je osećaj prostranstva i jedinstvo sa prirodom.

Bašta sa brdom i jezerom kao što joj samo ime kaže ima ova dva obavezna elementa. Najstarija je vrsta japanske bašte, a poreklom je iz Kine. Međutim, dok su je u Kini imali samo bogati u svom okruženju u Japanu se mogla videti i u zen budističkim hramovima koji su bili dostupni svima.

Bašta za čaj podrazumeva put koji vodi u mirniji deo bašte gde će biti zaboravljeni svi svakodnevni problemi dok se učestvuje u ceremoniji pripreme i ispijanja čaja. Meditativna izdvojenost od svakodnevnog sveta je karakteristika ove bašte.

Bašta sa putem je bašta koja se nikada ne može videti cela sa jednog mesta, a idući putem koji se prožima kroz celu baštu se postepeno otkrivaju novi delovi bašte. Kraj puta se nikad ne vidi i uvek postoji još nešto da se vidi. Ovakve bašte podrazumevaju veliku površinu.

Sve do uvođenja zen budizma u Japan dvoristna bašta je bila privilegija više klase japanskog društva. Sa zen budizmom su hramovi počeli da prave dvorištne bašte, a danas se one često viđaju u urbanim delovima gradova. Prave se tako da mogu da se vide sa prozora, a sa tim da se omogućava osećaj povezanost sa prirodom u urbanim delovima gradova.

Izvor: Vesti online
 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Lazarovi putopisi – Japan (2): Bašte, samuraji i gejše

Tradicionalne japanske bašte o kojima sam pisao u prošlom delu su samo deo tradicionalnog Japana. Koliko se pažnje poklanja tradiciji u Japanu shvatio sam kada sam jednog dana sedeo u Kodai-dži hramu u Kjotu.







Kada pričamo o tradiciji Japana ne možemo a da ne spomenemo samuraje. Zapravo, moj prvi susret sa japanskom kulturom je bio kada sam čuo za najvećeg samuraja ikada - Mijamota Musašija, koji je živeo u 16. veku. Razmišljao sam tada, kakav je to ratnik bio kad nikada nije izgubio bitku.

Naime, Musaši je poznat po tome što je prvi put ubio protivnika u borbi kada je imao samo trinaest godina, a poslednji put sa dvadeset devet, a u međuvremenu nije izgubio ni jednu jedinu borbu. Sa dvadeset devet godina se povukao, osnovao školu borilačkih veština i bavio se filosofijom.

Njegova knjiga Knjiga pet prstenova, koja govori o taktici borilačkih veština, danas se koristi u zapadnom svetu kao jedna od osnovnih knjiga za razvijanje poslovnih strategija. Zapravo, u Americi su Musašijeve taktike borbe uzeli za osnov svog poslovanja, jer su smatrali da je uspeh Japana u poslu zasnovan upravo na toj knjizi. Više o Musašijevoj filozofiji sam pisao u knjizi JA ili ja, ko sam ja?

Gejše takođe spadaju u tradiciju Japana. Postoji predrasuda u zapadnom svetu da su gejše prostitutke što nije tačno. Gejše su izuzetno obrazovane žene, koje su pored toga talentovane u više vrsta umetnosti, a posao im je da zabavljaju druge. Maiko su gejše od 15 - 25 godina koje studiraju japansku umetnost, a geiko su gejše koje su završile spomenuto obrazovanje. U Kjotu se na ulici može sresti gejša u tradicionalnioj nošnji kao što se to vidi na fotografiji i to naročito u vreme festivala što je s proleća.

Proleće je dobro vreme da se poseti Kjoto jer u to vreme cvetaju trešnje. Trešnja u cvetu, kakav lep prizor, je nešto po čemu je Kjoto poznat. Naročito je lepo prošetati Tecugaku-no-Miči, ili stazom filozofije pored kanala duž kojeg se nalazi niz trešanja. Staza je dobila ime po japanskom filozofu, Nišida Kitaro, koji je tuda šetao i dobijao inspirativne misli.

Ako ikada odete u Japan, a pričamo o njihovoj tradiciji, onda se svakako potrudite da odsednete u njihovom tradicionalnom smeštaju – riokanu. Riokani su hoteli, ali malo neuobičajeni za nas Evropljane. Naime, u sklopu japanske tradicije sve se odvija na takozvanom tatami podu. Na njemu se spava, pije čaj, jede...

Zbog toga se obavezno izuva u predvorju riokana - genkanu. Riokani imaju poseban servis i to je takođe nešto što ih razlikuje od hotela. O svakoj soba i gostima u njoj se brine po jedna žena. Ona ujutru donosi tradicionalni japanski doručak, čistu jukatu (japanski bade – mantil), sklanja madrac za spavanje sa posteljinom koji je prethodno veče postavila, sprema sobu, donosi čaj i jednostavno se brine o svemu što je potrebno. Odsesti u riokanu je odista pravo uživanje.

Izvor: Vesti online
 
Top