Šta je novo?

Dositej Obradović

Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.726
Dositej Obradović


nxi1PUb.jpg

Dositej Obradović

(oko 1742—1811)


Dositej Obradović je rođen oko 1739. godine u Čakovcu. Ostao je bez roditelja, školovali su ga rođaci. Mladi Dimitrije bio je vrlo marljiv đak i revnostan čitalac crkvene literature. Dečak se toliko zaneo ovom literaturom da je počeo pomišljati da se posveti asketskom životu. Da bi ga odvojili od takvih knjiga i vratili stvarnosti, rodbina ga daje da izuči zanat. Dečak je toliko bio zanet mislima o asketskom zivotu da je napustio zanat, pobegao u manastir Hopovo, zakaluđerio se i dobio monaško ime Dositej. U manastiru je njegov verski zanos odudarao od načina života manastirskih ljudi i delovao kao anahronizam. Iguman manastira Teodor Milutinović odvraćao je dečaka od verskog zanosa i upućivao ga na drugačiju literaturu i nauku. Dositej se polako treznio, počeo je da čita literaturu istorijskog karaktera sa racionalističko-prosvetiteljskim idejama, teološku literaturu polemičkog karaktera, Ezopove basne, Zakonik cara Dušana. U njemu se sada javlja želja za putovanjem da bi što više video, pročitao, čuo i naučio.

Radoznao duh i žedan nauke i znanja, Dositej se otisnuo u svet 1761.godine: njegova putovanja trajala su četrdeset godina - živeo je i radio, učio i studirao, prevodio i pisao u mnogim zemljama i gradovima: Dalmaciji, Krfu, Grčkoj, Ugarskoj, Turskoj, Nemačkoj, Rumuniji, Francuskoj, Rusiji, Engleskoj, Italiji. Po više godina proveo je na Krfu, u Smirni, Beču,Bratislavi, Haleu, Lajpcigu, Parizu, Londonu, Trstu. Trst je bio poslednje odredište njegovog stranstvovanja- odatle je došao u ustaničku Srbiju i tu umro 1811.godine.

Dositej je učio celog svog zivota: on nije samo putovao i učio na putovanju, nego je učio jezik, slušao predavanja, upoznavao se sa novim političkim, socijalnim, filozofskim i pedagoškim idejama. U Haleu, u Nemačkoj, skida kaluđersku odeću i oblači svetovnu, na univerzitetu sluša filozofiju i estetiku. Ovde prihvata prosvetiteljsku krilaticu "prosvetom ka slobodi". To ga opredeljuje da svoja znanja praktično primeni u prosvećivanju naroda. Počinje da piše knjige u prosvetiteljskom duhu i zaokupljen je mišlju o izdavanju knjiga na srpskom jeziku.Sva Dositejeva putovanja nisu bila baš ugodna. Putovanja i život su iziskivala materijalna sredstva. Sam ih je obezbeđivao radeći kao fizički radnik, učitelj , lektor, korektor, besednik, predavač u vojnoj akademiji. Postao je poliglota: naučio je klasične jezike grčki i latinski, novogrčki, nemački, engleski, francuski, ruski, albanski, rumunski, talijanski.U ustaničku Srbiju, u Beograd, došao je u poznim godinama, slabog zdravlja. Došao je da poradi na prosveti. Otvorio je veliku školu u Beogradu, a kasnije i bogosloviju. Bio je ministar prosvete, diplomata, član Praviteljstvujuščeg sovjeta. Smrt ga je snašla 1811. godine kada je uveliko radio na osnivanju štamparije u Beogradu.Dositej je vrlo plodan pisac, pisao je imajući na umu svoj narod, njegovu prosvetu: sve što je pisao namenio je srpskom narodu:Pismo Haralampiju, 1783. Život i priključenija, 1783. ; 1788. Sovjeti zdravog razuma, 1784. Basne, 1788. Pesma o izbavljenju Srbije, 1789. Sobranije, 1793. Etika, 1803. Pesma na insurekciju Serbijanov, 1804. Mezimica, 1818. Ižica, 1830.


Izvor: Znanje.org


 
Poslednja izmena:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.726

Vostani Serbije

Vostani Serbije! Vostani carice!

I daj čedom tvojim videt tvoje lice.

Obrati serca ih i očesa na se,

I daj njima čuti slatke tvoje glase.

Vostani Serbije!

Davno si zaspala,

U mraku ležala.

Sada se probudi

I Serblje vozbudi!

Ti vozdigni tvoju carsku glavu gore,

Da te opet pozna i zemlja i more.

Pokaži Evropi tvoje krasno lice,

Svetlo i veselo, kako vid Danice.

Vostani Serbije!

Davno si zaspala,

U mraku ležala.

Sada se probudi

I Serblje vozbudi!

Tebi sad pomaže i nebesna volja

I sad ti se pokazuje i sudbina bolja.

Svi bližnji tvoji tebi dobra žele

I daljni se narodi tvom dobru vesele.

Vostani Serbije!

Davno si zaspala,

U mraku ležala.

Sada se probudi

I Serblje vozbudi!


(1804)
 
LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.056
Književnik u senci propovednika

Književnik u senci propovednika

U SANU održana svečana akademija u čast Dositeja Obradovića



dositej.jpg


Dositej Obradović



U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, povodom dvestagodišnjice od smrti, održana je akademija u čast Dositeja Obradovića.
U velikom veku prosvećenosti, istakao je u uvodnoj reči akademik Nikola Hajdin, Dositej Obradović je bio prvi srpski pisac koji se uputio putem racionalizma i prosvetiteljstva i prvi koji je uhvatio korak sa vodećim idejama svog vremena. On se puna dva veka smatra vodećim srpskim prosvetiteljem, putovođom naroda i jednim od onih stvaralaca koji su u Srbiju doneli merila novog vremena. Naša generacija, dodao je Hajdin, u Dositeju Obradoviću vidi prvog pravog Evropljanina, učitelja koji se odvojio od skučenosti, prvog našeg putnika koji je, bez trunke nepoverenja ili računa, otkrio zapadni svet i Evropu, koja se, u to vreme, dizala na noge nauke i preporoda i kretala na put modernih preobražaja.
Uprkos nekim ograničenjima, naglašava akademik Ljubomir Simović, Dositejevi tekstovi nisu ostali bez književne vrednosti. Skoro svi koji su o njima pisali – od Jovana Subotića i Atanasija Stojkovića, preko Skerlića, do modernih pisaca – ističu živost, slikovitost i lepotu Dositejevih knjiga. Vojislav Đurić čak kaže: „Takvu prozu – nabreklu, duhovitu i sugestivnu – mogu da požele i veliki umetnici”, i dodaje: „On je mnogo bolji pisac nego što se mislilo”. Uprkos tako lepim mišljenjima, Dositej je, kako kaže Jovan Deretić, „kao književnik… ostao u senci Dositeja propovednika novih ideja i kritičara manastirskog života”.
Postoji neka dubina, ili neka visina, kaže Ljubomir Simović, na kojima se sve epohe i svi stilovi dodiruju, i na kojima, ako ih dosegnete, možete da pripadate svim epohama i stilovima. U tu dubinu ili visinu ne dopiru možda prosvetiteljski i pesnički programi, ali mogu da dopru pesničke slike koje ti programi emituju. U tu dubinu ili visinu Dositejevo delo dopire zato što su ideje na kojima je ono zasnovano (ideje velikog dometa i trajne aktuelnosti) emitovale i jednu jedinstvenu i ozarenu pesničku viziju, čije se slike, ni onda kada su prešle zadatu granicu, nisu ugasile.
Odlomke iz dela Dositeja Obradovića čitali su dramski umetnici Gojko Šantić i Petar Kralj.


Politika
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.726
ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА ДИМИТРИЈА ОБРАДОВИЧА

ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА ДИМИТРИЈА ОБРАДОВИЧА

КАД САН ПОСТАНЕ ЈАВА

69452479.jpg


Његово монашко име Доситеј дуже од два столећа неотуђива је својина нашег народа. Без њега бисмо били кудикамо сиромашнији


Доситеј Обрадовић рођен је у Чакову, банатском селу које је након разграничења које је донео расплет Првог светског рата, остало с оне стране српске границе, у Румунији. У време његовог рођења, међутим, Чаково се налазило дубоко унутар граница монархије Хабзбурга. Година његовог доласка на свет остаје неизвесна, по свему између 1739. и 1744. Али, његов потоњи животни пут сасвим добро нам је познат па отуда ова почетна забуна остаје по страни. Крштен је као Димитрије Обрадович у родном месту где је почео и школовање.
Првобитна замисао да се припрема за свештеника одбачена је, па је упућен у Темишвар где је учио трговину и капамаџијски занат (прављење прекривача). Намера старатеља, пошто је Димитрије рано остао без родитеља, била је да се настави породична занатлијска традиција.
Али, љубав је нашег Димитрија одвукла на сасвим другачије путеве. Недоумице до Хиландара
Још као сасвим мали, занесен црквеном литературом, животима светих, тада уз богослужбене текстове и молитвенике најдоступнијим књигама међу Србима, Димитрије намерава да се посвети духовном животу и да крене у Метохију, у величанствену задужбину Стефана Дечанског. На крају, занесен тајанственим светом књига, јула 1757. године запутио се на Фрушку гору, у манастир Хопово, где је замонашен фебруара 1758. када је и добио монашко име Доситеј.
Тежио је узвишеном, опредељен за наглашени аскетизам у складу са духовним путем којим се запутио. Игуман Хопова Теодор Милутиновић делио је с нашим јунаком љубав и страст према књизи. Деценијама доцније Доситеј се присећао како је одушевљено читао историју „О разоренију Троје”, у рукопису, речима:
„Чинило би ми се као да помажем Ектору да победи Патрокла; и да са Ахилесом около града за оним трчим.”
Пошто је игуман Теодор, Доситејев саговорник, слушалац и учитељ, који као да није веровао да ће се његов ученик задржати у Хопову, напустио овај свет, незадовољан духовним и интелектуалним могућностима које му се у манастиру нуде, окружен неразумевањем, па изгледа унеколико и подсмехом, гладан вишег интелектуалног живота и жељан пробранијих саговорника, наш Доситеј напушта какву-такву сигурност фрушкогорског Хопова и креће у свет почетком новембра 1760. године.

67142174.jpg


Преко Славоније доспео је у Загреб где се извесно време посветио изучавању класичне антике. Знамо да је током 1761. године боравио у Петрињи, и да се потом посветио позиву учитеља у селима северне Далмације. Изгледа да га идеал монашког живота још није сасвим напустио пошто се септембра 1763. упутио у Хиландар. Након што се тај подухват због Доситејеве болести искомликовао, у том раздобљу он је, између осталог, рукоположен за јереја. Враћа се у околину Книна где, на молбу свештеника Аврама Симића, за његову најстарију кћи пише дело „Буквице”, свој први рад.
После краткотрајног боравка на Крфу, где је учио грчки и као свештеник служио тамошњим Србима официрима, зиму 1765–1766. Доситеј проводи на Светој гори, у Хиландару, што му је изгледа помогло да разреши неке животне недоумице. Године 1766. доспева у Измир (Смирна) у Малој Азији намеран да се посвети учењу код грчког филозофа Јеротеја Дендрина.

Несмирени путник


Већ тада је препознатљива његова основна тежња да се докопа какве озбиљне школе. У прво време изгледа да је помишљао на неку од духовних академија у Русији, највероватније Кијев, попут бројних других Срба. С тим циљем је, између осталог, путовао и на Свету гору, где је била знаменита школа Евгенија Вулгариса, некадашњег студента филозофије у Падови и Лајпцигу. На Атосу је Доситеј провео свега неколико месеци пошто су високе духовне власти у Цариграду претходно затвориле Вулгарисову школу.
Дендрин је у Смирни држао филозофску школу устројену по узору на ону коју је завршио на Патмосу. Када је 1768. године журно напуштао Смирну због наступајућег рата Турака с Русијом, Доситеј је то, по свему, чинио нерадо, забринут због општих прилика. Учитеља Дендрина годинама доцније сећаће се као „новог Сократа”. Тај монах остаће упамћен као један од раних грчких просветитеља, изобличитељ затуцаности и добротвор.
Живот га је даље носио на Крф, у Епир, који описује с необичном топлином, потом у Венецију, поново у Далмацију, где ће у Скрадину, у коме је боравио као свештено лице, довршити „Христоитију” и „Венац од Алфавита”.

33745085.jpg

Књига „Мезимац”, с предговором Павла Соларића, штампана је у Будиму, 1818. године.

Коначно, преко Трста, запутио се у Беч, где проводи године. Живео је подучавајући грчком децу бројне хеленске заједнице. Језик учености код Грка, потпуно ослоњен на античке узоре, тада се битно разликовао од уобичајеног говорног. Сам је изучавао латински, француски, немачки, логику и метафизику. Пишући, годинама потом, сећања, наглашавао је с каквом је љубављу читао и тумачио књиге до којих је долазио. Тако наглашава „Општу историју” Јохана Матије Шрека, витенбершког професора, најпознатијег по делу „Хришћанска црквена историја” у 35 томова. Сећајући се, записаће: „Всеобшту, на кратко, но предивну, историју Шрекову ко с немецкога на сербски преведе, учинитће нацији нашој многоцени дар.” Шрек је настојао да, по примеру Тукидида и Полибија, увек и свему нађе узроке и мотиве, што је изгледа посебно значило Доситеју који је имао дубоке национално васпитне мотиве који су га красили до краја живота. Седме године боравка у Бечу већ је радио као наставник немачког језика.

Припрема

Викентије Видак, који се на столици епископа темишварског налазио од 1759, помагао је неколицину Срба, делатника на пољу просвећивања свог народа, међу њима и нашег Доситеја. Понудио је Доситеју да се посвети васпитању његових синоваца Томе и Петра Видака. Прво да их подучава језицима, француском и италијанском.
За људе жељне знања а скромних имовних прилика, какав је читавог живота био Доситеј, таква понуда била је нека врста згодитка. Он је с њима, у прво време, боравио у Модри, у данашњој Словачкој, где су они били полазници лутеранске гимназије, завидног угледа. Срби су у земљама Хабзбурга, када није било српских, из разумљивих разлога најрадије учили протестантске школе.
Сам Доситеј посветио се изучавању Лајбниц-Волфове филозофије код ректора гимназије Јоханеса Валтера, по списима Христијана Баумајстера, по којима се тада учило широм Средње Европе.
У том раздобљу предано се припремао за остварење свог великог циља: одлазак на студије у Немачку, што је изгледа био део погодбе с митрополитом Видаком, као и нека врста студијског путовања са његовим синовцима по Италији, Француској и Енглеској.
Због рата за баварско наслеђе митрополит их је на крају, уместо у Немачку, послао на школовање у Пожун (сада Братислава). Доситеј је с њима провео и ту школску годину, да би након поновљене молбе митрополиту за боравак у Немачкој, на коју није добио ни одговор, напустио његову службу и отишао у Трст.
Ту је руског митрополита Варлаама учио италијански, и с њим пропутовао Италију, видео Венецију, Ферару, Луку, Пизу, Ливорно. Одатле се запутио на идилично егејско острво Хиос, где је такође предавао италијански, да би коначно преко Цариграда доспео у Молдавију и боравио на имању локалног бољара током годину дана подучавајући његову децу. Новац који је уштедео, читавих 300 дуката, омогућио му је да се коначно упути на студије.

Студије, коначно

У Немачкој, на протестантском универзитету у Халеу, слушао је филозофију, естетику и натуралну теологију. Међу професорима се налазио и Јохан Еберхард који је пресудно утицао на Доситеја. Годинама доцније он ће се сећати како је дуге зимске ноћи проводио изучавајући Еберхардову етику. Као и бројни савременици, поуздао се у добре намере просвећеног владара Јосифа II, сина и наследника Марије Терезије. Веровао је да се овај добронамерни владар ослања на „богодану свободу ума и просвештеније разума”, те да је својство владара са узвишеним намерама да воли своје поданике. По преласку у Лајпциг слуша физику код професора Борна. Ту остварује још једно давнашње настојање. Наишавши на штампара Бриткопфа који има и ћирилска слова, Доситеј објављује прво дело, „Живот и прикљученија”, чему је претходило публиковање састава „Љубезни Харалампије”. Године 1784. појављује се и „Слово поучително”, његов превод Георга Јоакима Цоликофера, знаменитог протестантског проповедника, пастора, моралисте.

95726764.jpg

Велику школу, данас Музеј Вука и Доситеја, основао је Доситеј 1808. године,
а Вук био један од првих 30 ученика.
(Снимак између два светска рата)


Пошто је на објављивање књига потрошио већи део уштеђевине, Доситеј се, са скромном потпором влашког епископа Ћијука, чије је питомце подучавао, запутио у Париз и Лондон, да би после поновног кратког боравка у Лајпцигу кренуо у Беч.
Ту је провео две године, поново као наставник италијанског и француског. Одатле је стигао у Русију, у Шклов, где га је позвао генерал Зорић, обећавши му да ће му прибавити штампарију, чиме би била остварена још једна од давнашњих Доситејевих жеља.
Симеон Зорић, негдашњи присни пријатељ Катарине II, намеравао је да га задржи као наставника у војном училишту. Пошто се обећање није остварило ни после шест месеци, вратио се у Лајпциг. Зорић му је ипак поклонио 400 дуката, чиме је Доситеј штампао „Басне” и „Песн на взјатије Белграда”. Део живота провео је у Бечу где је живео од давања часова и продаје књига.
Притиснут тешкоћама и немаштином, 1802. године кренуо је у Трст, у нади да ће у средини у којој се налазила десетина добростојећих Срба наћи место и за себе. Српска заједница бројала је до триста душа, међу којима је била и неколицина веома успешних трговаца и бродовласника. Посебно га је помагала породица Теодоровић, а сам Доситеј радио је преводећи пословне папире, у нади да ће основати штампарију.
У Венецији 1803. штампа „Етика или философија наравоучитељна”, посрбљену верзију професора Соаве. Овде је дочекао и улазак Француза у древни град на лагунама. Свега неколико година раније, 1797, Наполеон је укинуо прастару аристократску републику, али је Венеција у прво време била додељена Хабзбурзима.

Међу устаницима

74387248.jpg

Бронзани Доситеј, рад Рудолфа Валдеца,
данас краси Студентски парк у Београду.


Тих дана до њега стиже радосна вест да је у Србији на делу устанак под Карађорђем. Више није имао мира док се није приближио Србији. У Венецији је, у одушевљењу, 1804. штампао и „Песан на инсурекцију Сербијанов”. Тршћански Срби, међу којима тада није било ниједног с простора Београдског пашалука, 1806. године сакупили су Карађорђевим устаницима помоћ у висини 12.750 форинти. Најзнатнији приложници били су браћа Теодоровић, браћа Ћирковић и Јова Куртовић. Била је то, отприлике, вредност једног већ коришћеног једрењака средње величине.
Доситеј се упутио у Срем, у Карловце, па у Земун. На изненађење Карловчана, посебно богослова, врх српске духовне јерархије најсрдачније га је дочекао. Митрополит Стратимировић, човек ретке учености и мудрости, несумњиво поседник највеће библиотеке међу тадашњим Србима од око 4000 наслова, примио га је у владичанском двору с топлином и срдачношћу.

Тадашњим ђацима падало је у очи да се због читања Доситејевих дела раније могло страдати од тих истих који су га топло дочекивали.
Убрзо потом Карађорђе га користи за поверљивије дипломатске активности, и с тим циљем током 1807. путује у Букурешт у тамошњи стан руске војске.
Првих дана августа те године Доситеј коначно прелази у Београд. Пре тога на подручју устаничке Србије боравио је само једном, накратко у Смедереву. У Београду га је Карађорђе дочекао „широко раширених руку”. Назирало се да се и његови смелији животни снови примичу остварењу. Србија је, како је тада изгледало, била избављена. Године 1808. у Београду је основао Велику школу, што се данас узима као далеки зачетак Универзитета у Београду, а 1810. и богословско училиште. У ту сврху довео је Вићентија Ракића, раније пароха тршћанског храма Светог Спиридона.
Васпитач је Карађорђевог сина Алексе, саветник вожда. Јануара 1811. постао је попечитељ просвештенија, што ће рећи министар просвете. И сан о прибављању штампарије којом би руководио био је близак остварењу.
После једног поверљивог путовања у Букурешт, када је оболео, Доситеј се више није опоравио. Овај свет напустио је марта 1811. године у Београду, окружен општим уважавањем, и сахрањен у порти Саборне цркве.
Пад Карађорђеве Србије 1813. срећом није дочекао. Изгледа да је његова толико жељена штампарија на крају претопљена како би олово послужило за потребе Карађорђеве војске у најтежим данима слома.

Склад речи и дела

Његови савременици били су сасвим свесни да Доситеј „није обичан човек”, како се о њему у Трсту 1805. године изразио руски писац Андреј Кајсаров. Један од најученијих Срба последњих година живота говорио је „Старим, учећи се”. Духовна и интелектуална радозналост није га напуштала.
Човек коме су, како је сам говорио, „на сваком језику стихови мили” био је ретко оличење склада речи и дела. Био је то питом, нежан, препун љубави и саосећања према другима, не само према људима, него и природи, животињама, цвећу, личност „чувствителна”, како би то његови савременици рекли, литерарна природа.
О Доситејевој личности сведоче, између осталог, и бројни преписи његових дела, беседа, мисли, чак писама. До данас су остале сачуване десетине тих рукописа, вероватно само незнатан остатак. Још од времена када је као дете, одушевљен Баронијевим црквеним летописима, намерио да се посвети духовном животу, пригрлио је књигу, као ретко ко, и никада је више није испуштао из руку. Прва сабрана дела у историји српске културе такође су, пренесено, Доситејева заслуга. Глигорије Возаровић, „књиговезац и књигопродавац”, како се сам потписивао, објавио је између 1833. и 1844. године поступно, у десет књига, у Крагујевцу и Београду, сабрана дела Доситеја Обрадовића. Убрзо потом, 1850, његова нова сабрана дела објавио је у Земуну Данило Медаковић. Дуго се веровало да су Доситејева сећања „Живот и прикљученија”, објављена 1783. у Лајпцигу, најстарије аутобиографско дело новије српске књижевности, али је то одбачено након подробнијих тумачења. Та част, колико се зна, припада Партенију Павловићу.
Мудар, родољубив и трудољубив, стваралац у пуном значењу те речи, Доситеј у историји Срба заузима сасвим особено место. Све што је чинио био је рад за добробит отечества.

Аутор: Небојша Берец
Илустровао: Драган Максимовић

Извор: Политикин забавник



 
UREDNIK
Učlanjen(a)
27.06.2011
Poruka
10.324
275 godina od rođenja Dositeja Obradovića
| Izvor: Tanjug
Veliki jubilej, 275. godišnjica od rođenja srpskog prosvetitelja Dositeja Obradovića, biće 23. septembra obeležen otvaranjem izložbe njegovih portreta, rukopisa, pisama i prepisa knjiga koji obeležavaju njegov život i delatnost.


Foto: Dani evropske baštine / Facebook
Dositej je rođen, najverovatnije, 1739. godine, kao Dimitrije Obradović, u Čakovu (Banat, tada Austrija, danas Rumunija), ali se kao godina njegovog rođenja navodila i 1741. ili 1744. godina, zbog konfuzije u dokumentima.

Zamonašio se krajem šezdesetih godina 18. veka (1757. ili 1758. godine) u sremskom manastiru Hopovo, gde je dobio monaško ime Dositej.

Iz Hopova se 1760. preko Zagreba, zauputio u Kninsku krajinu u tada mletačkoj Dalmaciji, gde je nekoliko godina, uz manje prekide, bio prvi Srbin učitelj na tom području. U to vreme nastaje i prva njegova knjiga "Bukvica".

Posle prvog boravka u Dalmaciji, Dositej je s namerom da se dalje obrazuje boravio u Svetoj Gori, između ostalog i u Hilandaru, u Smirni, gde je takođe izučavao filozofiju, učio grčki i najverovatnije prvi put se susreo sa idejama prosvetiteljstva.

Potom se preko Epira i Venecije vratio se u Dalmaciju gde je i u mestima Plavno i Skradin radio kao učitelj i posvetio se pisanju.

Po obimu neveliko delo "Ižica", odnosno kako je nazivana "Druga Dositejeva bukvica", završio je 1770. godine u selu Plavno kod Knina, a ono je prvobitno objavljeno tek 60 godina kasnije, 1830. godine u današnjem Karlovcu.

Od 1771. godine Dositej se školuju najpre u Beču, gde je proveo šest godina, a zatim nekoliko godina u Modri i Požunu (danas Bratislava).

Obišao je Italiju, Vlašku i Moldaviju, zadržao se izvesno vreme u Sremskim Karlovcima, tada najznačajnijem kulturnom centru Srba ne samo iz Habzburške Monarhije.

U Haleu i potom Lajpcigu boravio je od 1782. do 1784, gde je slušao filozofiju i teologiju, u Lajpcigu i fiziku. U tom gradu je počev od 1783. godine počeo da štampa svoja dela, "Pismo Haralampiju", "Život i priključenija", "Sovjeti zdravago razuma".



"Basne" je objavio 1788. godine, takođe u Lajpcigu. One nisu samo prerada Ezopa, Lesinga i drugih autora. Dositej, naime, u tom delu raspravlja o mnogim temama, navodeći primere iz života, istorije, mitologije, književnosti, uvodeći i narodne poslovice i drugo, pa "naravoučenija" na kraju basni predstavljaju njegove originalne stavove.

Posle kraćih boravaka i rada u Parizu i Londonu, zadržao se 13 godina u Beču, tu je 1793. izdao "Sobranije raznih naravoučitelnih veščej".

Kasnije je četiri godine živeo i radio u Trstu, a 1803. godine štampao je u obližnjoj Veneciji delo "Etika". Na vest o Prvom srpskom ustanku u Srbiji, stupio je u vezu sa Karađorđem na čiji poziv je, od 1807. do 1811. godine boravio u ustaničkoj Srbiji.

Jedan je od osnivača i profesora Velike škole 1808. godine (za koju se uzima da je začetak Univerziteta u Beogradu). Osnivač je Bogoslovije u Beogradu 1810. godine.

Kao član Praviteljstvujušćeg sovjeta (vlade) bio je prvi ministar prosvete u Karađorđevoj Srbiji.

Umro je u Beogradu, 28. marta 1811. Njegovi posmrtni ostaci smešteni su pred novo zdanje Saborne crkve, koja je sagrađena 1837. godine, a 1897. postavljeno je naporedo s posmrtnim ostacima Vuka Stefanovića Karadžića, koji su tada preneti iz Beča.

Muzej Vuka i Dositeja, gde će za nekoliko dana biti otvorena izložba Dositejevih portreta, osnovan je 1949. godine, sada deluje u sastavu Narodnog muzeja, a u tom zdanju se izvorno nalazila Dositejeva Velika škola. Zadužbina Dositeja Obradovića ovih dana obeležava pet godina rada, osnovana je 2009. godine.


Dositej u portretu


Otvaranjem izložbe “Dositej u portretu” Narodni muzej sa Muzejom Vuka i Dositeja obeležava 275 godina od rođenja Dositeja Obradovića.

“Godišnjica je povod za podsećanje na trajni doprinos koji je Dositej ostavio srpskoj književnosti i kulturi”, navodi se u saopštenju Narodnog muzeja.

Na postavci će biti predstavljeni portreti, rukopisi, pisma i prepisi knjiga koji obeležavaju njegov život i delatnost. Posebno se izdvaja crtež nepoznatog autora Dositejevog lika i rukopisno izdanje knjige “Sovjeti zdravog razuma”, takođe nepoznatog autora. Oba dela, nastala početkom 19. veka, prvi put se izlažu javnosti. Izložba se otvara u okviru programa kojim Narodni muzej učestvuje u manifestaciji “Dani evropske baštine”, koja za temu ove godine ima jezik i pismenost.

Otvaranje je zakazano za 23. septembar u 13 časova, a u subotu, 27. septembra u 12 časova biće organizovan edukativni program Dečjeg kluba Narodnog muzeja u Beogradu u okviru izložbe Dositej u portretu. Nastavnici i voditelji školskih grupa trebalo bi dada najave svoju posetu telefonom 011-3306052, 060/8075031 ili elektronskom poštom [email protected].

Pored toga, kada je reč o jeziku i pismenosti u centralnoj zgradi Narodnog muzeja na Trgu Republike, posetioci će moći da saznaju nešto više o Putevima Miroslavljevog jevanđelja preko dokumentarne postavke na prvom spratu izložbenog prostora. Svakoga dana od 13 časova biće organizovano stručno tumačenje od 18. do 30. septembra. U postavci će biti izloženo i fototipsko izdanje naše najstarije ćirilične rukopisne knjige.

Tokom trajanja manifestacije “Dani evropske baštine”, 20. i 21. kao i 26. i 27. septembra ulaz u sve objekte Narodnog muzeja biće besplatan.



Spomenici Dositeju Obradoviću


Spomenik Dositeju podignut je 1911. u Beogradu. Spomenik, rad Rudolfa Valdeca, se od 1930. godine nalazi na sadašnjem mestu, u Akademskom parku, okruženom univerzitetskim zdanjima.


Spomenik u Novom Sadu podignut je 1990. a u Smederevu 2010. godine, u znak sećanja na činjenicu da je Dositej na području Smederava stupio na tlo tadašnje Srbije.


Treća replika istog spomenika, rad Nikole Koke Jankovića, izlivena je ranije u Prištini, ispred zgrade Univerziteta. Dositej je do 1995. godine imao spomenik u Kninu, uklonjen u akciji hrvatske vojske i policije "Oluja" ili neposredno potom.


U okolini Knina, u mestu Orlić, 1911. godine podignuto je kameno spomen-obeležje Dositeju, u znak sećanja da je tu nastalo njegovo prvo delo "Bukvica". Na tom području očuvane su i spomen ploče na mestima gde je Dositej bio učitelj, u Plavnu, Golubiću, Kninskom Polju, a manastiri Krupa i Dragović, takođe čuvaju sećanja na njegove boravke.
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.726
Ko nema šta da kaže, na sva zvona govori: Životne mudrosti Dositeja Obradovića!

Ko nikom nije zahvalan na slatkoj ljubavi i prijateljstvu, pokazuje da niti koga ljubi, niti ga ko ljubi, a čemu takav život? Hvala Bogu, takvih je čudovišta malo - govorio je prosvetitelj

G89mVKO.jpg


Dositej Obradović bio je srpskiprosvetitelj i reformator. Iako se školovao za kaluđera, ubrzo je napustio taj poziv i upustio se u putovanja kroz Evropu, kako bi primio ideje evropskofg prosvetiteljstva i racionalizma, a zatim radio na prosvećivanju svog naroda.


Prevodio je razna dela i pisao svoja, od kojih je najpoznatijeŽivot i priključenija.


Takođe, Dositej je bio prvi ministar prosvete u Sovjetu(Praviteljstvujušči sovjet serbski) i tvorac pesme Vostani Serbije. Za života učinio je mnogo za kulturu naroda, a i nakon njegove smrti pamte se mudre misli koje je izrekao.


Nauči od mudrijeg, to ti je velika korist. I nauči drugog, to ti je velika zadužbina.


Učen i razuman čovek svagda se uči, svagda zna da i dalje malo zna.

Nikad nikoga ne valja vređati, a najmanje one koji su nam dobro učinili i ljubav pokazali.


Razuman se hrani da živi, bezuman bi živeo samo da se hrani i goji.


Zao čovek traži povod da učini zlo, a kad ne može da nađe, on i tako čini šta je naumio.


Svako se lakomi na lepu ružu, a kad uvene i ne obazire se na nju.


Oni koji nemaju u glavi, vrlo često misle da su mudriji nego drugi.


Neučen ne može da trpi nauku, jer zna da će kad nauka dođe sva vlast koja je na sujeverju osnovana i utvrđena, propasti. Mrak beži strmoglavo pred suncem.

Od zlog i pakosnog, a pogotovo kad je od nas jači, najbolje je daleko stajati.


Pri piću, ko najmanje zna, najviše govori.


Mudar čovek se stidi mešati u ono u čemu nije vešt, a ludom se čini da je sramota ako svuda svoj nos ne uvuče.


Ko uči pravila mudrosti samo zato da se nerazumnim smeje i ruga i da ih osuđuje, a ne da sam bolji bude, taj se lud rodio, ludo živi i ludo će umreti.


Kad se otac i majka među sobom ne ljube i ne poštuju, od koga će deca njihova naučiti da ih ljube i poštuju? Ako želite da vam deca budu dobra, dajte im već od prve mladosti primer vrline.

Celo društvo, i svako ponaosob, kad se ne upravlja po zdravom razumu i mudrim savetima, po nuždi se mora zlopatiti i propadati.


Ko Bogu nije zahvalan na daru postojanja, života i razumnosti, pokazuje da je svega toga nedostojan. Ko nikom nije zahvalan na slatkoj ljubavi i prijateljstvu, pokazuje da niti koga ljubi, niti ga ko ljubi, a čemu takav život? Hvala Bogu, takvih je čudovišta malo.


Kad bi ljudi uvek isti ostajali, nikada se nijedan narod ne bi poboljšao ni prosvetio.


Prave ljubavi ne može biti bez poštovanja, a istinskog poštovanja nema bez vrlina. A vrlina iziskuje zdravi, prirodni razum, koji kad se sa naukom sjedini,sastavlja božanstveni venac koji krasi i uvenčava razumnu dušu.

Ko nema ni prijatelja ni neprijatelja, taj nema u sebi ničega valjanog.


Mi ljudi smo slični pticama koje se uvek u iste mreže hvataju, a opet neće da slušaju.


Samo je dobar čovek srećan.


Nema gorih ljudi od onih koji se protive prosvećenju i obrazovanju naroda. Takvi, da mogu, i sunce bi ugasili.


Greške bližnjih valja zaboravljati, jer smo svi greškama podložni, a dobro učinjeno nikada. Nemoj ništa počinjati ni preduzimati pre nego što dovoljno ne rasudiš i dobro ne saznaš kakva će posledica biti. Posledica ne samo ovog privremenog i kratkog života, već i večnosti. Ne reci ništa čega se možeš zastideti, ne učini ništa znog čega se možeš pokajati.

Razumni idu nabolje, a nerazumni ili ostaju kako su bili, ili, što je verovatnije, ako se ne poboljšaju, idu sve na gore.


Nije dosta imati lepe vrednosti i sposobnosti, valja znati dobro njima upravljati.


Ko nema šta da kaže, na sva zvona govori.


Karakter čoveka po besedi se poznajte.

Izvor: Stil
 
Top