Doba desocijalizacije

[Jurivaka]

Vrijeme u kojem živimo ni po čemu ne liči na vrijeme koje nalazimo u romanima i hronikama iz polovine dvadesetog vijeka, a da i ne govorimo o vremenu Dostojevskog i Tolstoja. Tehnološki razvoj i napredak uopšte, a naročito razvoj informatike, iz temelja je izmijenio način života ljudi i sliku svijeta u kome žive. Svijet je u bukvalnom smislu postao "veliko selo" , tako da ljudi sa jedne strane zemljine polulopte komuniciraju sa ljudima koji se nalaze na drugoj strani, isto kao što su nekada preko taraba razgovarale komšije u nekom selu.

I dešava se jedan interesantan fenomen. Umjesto da ta činjenica još više zbliži ljude, produbi razumjevanje među njima, dolazi do sve veće otuđenosti i desocijalizacije čovjeka!? Ima se osjećaj da ćovjek sve više gubi smisao za realnost, da je sve manje društveno biće, dok se istovremeno ubrzano prilagođava i zaranja u jedan paralelni svijet, svijet virtuelnosti, koji je lišen svakog osjećanja i emocija.

Kakva nas budućnost čeka? Hoćemo li postepeno poprimati osobine hladne mašine, kao što je naš omiljeni računar, i postati asocijalne kreature, lišene emocija i osjećaja za druge ljude?

 

[Ana_ana]

Apsolutno se slažem....i ja bi to nazvala još i doba otuđenosti jel živeći život danasnjice pali smo pod uticaj raznoraznih elektronskih sredstava komunikacije. Stavise, poceli smo da budemo megalomani po tom pitanju. Koliko nas udaljavaju sva ta moderna sredstva komunikacije jedne od drugih: moblini telefoni, raznorazni sistemi internet komunikacije i sl.
Jel činjenica je da smo danas zamenili popodnevnu kafu sa drugarima chatom, igru u parku igrom na računaru, odlazak u bioskop kućnim projekcijama itd.

 

[death row]

Činjenica je da su ljudi usled neprestanog tehnološkog razvoja u iskušenju na koji način da kvalitetnije utroše svoje vreme. Među svim tim alternativama plašeći se pogrešnog izbora najčešće uzimaju od svega po malo i stalno su pod pritiskom da su neispunjeni i da nešto propustaju.
Virtuelni svet koji je pokrenuo internet ima brojne dobre strane, ljudi se lakše povezuju i pruža im se šansa da razviju sopstvenu komunikaciju i mogućnosti. Ali nije svako sposoban da uoči svoju šansu i da zna da može da je na bilo koji način iskoristi. Usled neverovatnih pojava i dostignuća koji putem interneta postaju pristupačni mnogi nalaze sigurnost kreirajući sopstveni prostor ispunjen lažnim očekivanjima i nadom da je život tek sada jedan veliki izazov. Na taj način često se razvijaju dva paralelna sveta koji kako vreme prolazi postaju sve više suprostavljeni. Sam osećaj pripadnosti jednoj globalnoj zajednici nepotrebno sopstveni ego dovodi u prvi plan, vredim samo zato što sam tu
Neće ljudi ostati bez emocija ali će realan život povremeno blokirati svakodnevnu komunikaciju a u najgorem slučaju će biti i suvišan wacko2

 

[Jurivaka]

Neće ljudi ostati bez emocija ali će realan život povremeno blokirati svakodnevnu komunikaciju a u najgorem slučaju će biti i suvišan wacko2

Ovo sam, između ostalog, rekao u uvodu teme: I dešava se jedan interesantan fenomen. Umjesto da ta činjenica još više zbliži ljude, produbi razumjevanje među njima, dolazi do sve veće otuđenosti i desocijalizacije čovjeka!? Ima se osjećaj da ćovjek sve više gubi smisao za realnost, da je sve manje društveno biće, dok se istovremeno ubrzano prilagođava i zaranja u jedan paralelni svijet, svijet virtuelnosti, koji je lišen svakog osjećanja i emocija.

Ne, neće čovjek ostati bez emocija, ali će one biti reducirane na vlastiti ego i otupljene prema problemima drugih u tolikoj mjeri, da te probleme neće ni primjećivati.
(Jedan komšija iz moga haustora, saznao je tek peti dan, da je umro naš komšija sa prvog sprata!) Nije čovjek tih dana izlazio iz stana. Živio je dinamičan i zanimljiv život, - igrajući igrice, gledajući filmove, surfajući po netu...

 

[crvendac_011]

Joj, kod ovakvih tema, uvek se setim filma "Kad Deniz pozove", koji i govori upravo o ovoj temi.
Ali mislim da je, ma koliko se neki od nas borili da do otuđenja ne dođe, to ipak neminovno. Da krenem od sebe. Imam dvojicu najboljih prijatelja, jedan živi na 5 minuta, drugi na 10 minuta pešice od mene. Nismo se videli mesecima. Čujemo se, razmenimo po neku poruku, prosledimo jedno drugom po neki email i to je to. Dogovaramo se da se vidimo i uvek nešto iskrsne. Radujem se što mi je uskoro slava, pa će svi oni doći, toliko se još uvek nismo otuđili, ali, vremenom, i to može da se desi. Sasvim sam svesna toga.
Koliko smo daleko od onog vremena kada čak ni fiksne telefone nismo imali svi, pa smo znali nenajavljeni da banemo nekome i obradujemo ga. Često čeznem za tim, iako ta iznenađenja nisu uvek bila prijatna. Znali su i da nam banu ljudi koje nismo želeli da vidimo. Ali, sve u svemu, "to je bilo neko lepše i srećnije vreme"...

 

[death row]

Dešava se da dođe do otuđenja ali ništa tu nije slučajno, sigurno je da postoje neki razlozi neviđanja možda neke sitnice koje sprečavaju da se napravi i zadnji korak kako bi se videli ma koliko posla i problema bilo u ptanju...ako su prijatelji a pretpostavljam da jesu s obzirom da dolaze na slavu.
I ja trenutno preživljavam sličan slučaj, nadam se do večeras

 

[sendi]

Mislim da u osnovi problema lezi korist,novac...Ljudi su,takodje,sve vise vezani za tehnologiju pa ih je tako lakse i kontrolisati,kome je do toga (zakon o elektronskim komunikacijama)...Po meni je Facebook "poturen" kao zamena za prijatelje,neka vrsta surogat druženja. Ljudi postavljaju svoje profile, slike, podatke, itd. dok stvarno sve manje bilo šta osećaju prema onima kojima se kao obraćaju. Ako se nekome direktno obratiš i pokušaš da ostvariš "živ" kontakt, veliki broj ljudi "nema vremena". Paradoksalno, nemaju vremena, jer ga troše na Facebook ili na gledanje vec mnogo puta pomenutih "edukativnih" emisija gde gledaju simulaciju tudjeg života. Istovremeno se stide svog života, koji je isprazan, pa se ni ne druže da ne bi morali da objašnjavaju kako su tu zaglavili. Tako se eksponencijalnom brzinom generiše otudjenje. Granica kretenizma, okrutnosti, i drugih anti-socijalnih ponašanja se brzo pomera,negativno...