- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Nema više kukanja! Pokrenite svoj biznis
Izvor: Blic žena
U Srbiji je trenutno oko 800.000 nezaposlenih. I teško da će se ta brojka uskoro smanjiti. Al' ko još ima živaca da čeka. Pošli smo po Srbiji da upoznamo stvarne ljude, da čujemo realne priče. Imali smo sreće! Pronašli smo pet neverovatnih žena. Nisu imale veliki kapital, ali odskočile su jer su imale ideju, volju i snagu.
ZORICA STAVRIĆ: OPSTALA SAM ZAHVALJUJUĆI TKANJU
Zorica Stavrić je u 49. godini upisala školu tkanja. Morala je jer je ostala bez posla. Godinu dana tkala je kod kuće, a onda je otvorila radionicu u centru Zaječara
Zorica Stavrić (54) stasala je u Lenovcu, selu gde se rodio i čuveni Hajduk Veljko. Starosedeoci pripovedaju da su se u toj sredini oduvek poštovale vredne i spretne žene, a iznad svega one koje su imale dara za pletenje, vez, tkanje...
Kao dete Zorica je obožavala da se mota oko bakinih i majčinih krila, volela je da posmatra šta čine njihove vešte ruke. Sedela je tako satima, pokušavajući da izbroji koliko puta baka uspeva identičan čvor da napravi u minuti.
– Radile su odevne predmete, ukrase, spremu za nas decu i još koješta – seća se.
– U početku sam najviše volela da vezem, ali kasnije sam se okrenula pletenju.
I OPET U ŠKOLU, AL' U 49.
Zorica se udala u Zaječaru, gde i danas živi. U vreme ludih devedesetih morala je da pronađe dodatni prihod. Plata ekonomskog tehničara u trgovinskoj kući „Šumadija“ nije bila dovoljna. Počela je da plete džempere, koje je prodavala posle radnog vremena. Bilo joj je najvažnije da ispuni sve želje ćerke Marije (30) i sina Mladena (33).
– Kasnije je moja firma i privatizovana. Dalje znate, ostala sam bez posla.
Tako je Zorica u 49. morala da okrene novi list. Završila je školu za tkanje, a onda se ozbiljno bacila na osvajanje novih kupaca. Godinu dana tkala je kod kuće šalove, dukserice, haljine... Kupci su se množili i Zorica je konačno mogla da otvori svoju radnju i radionicu „Etno unikat“!
– Tkanje je najzahtevniji ručni rad. Ako pogrešite u vezu, možete začas da rasparate i da popravite stvar, isto tako i u pletenju, heklanju, ali u tkanju toga nema. Ako se osnova ne uradi besprekorno, onda nećete dobiti ono što želite. Za ovaj posao potrebni su strpljenje, koncentracija i ljubav.
ZABORAVITE NA LENČARENJE
Zvuči jednostavno, ali to ne sme da vas zavede. Puno je truda iza nje. Da bi jedan šal uradila kako bog zapoveda, potrebno joj je između 10 i 20 sati.
– Samo mi na rese ode tri-četiri sata – dodaje.
Dugo je Zorica bila neumorna. U radnji je provodila po ceo dan, ali stizala je i na razne sajmove.
– Ako želite da vam posao krene, morate da date svoj maksimum. Na takvim i sličnim skupovima upoznajete ljude, razmenjujete iskustva, sklapate poslove, saznajete gde možete da nabavite najjeftinije predivo – nabraja. – Dugo sam preživljavala zahvaljujući ovom poslu. Zato preporučujem i ostalima. Ali samo ako imaju ljubavi i strpljenja.
JASMINA MILOŠEVIĆ: KAD MUKA INSPIRIŠE
Jasmina je školovala za diplomatu, ali umesto u beli svet, vratila se u rodni Zaječar gde je proizvodi etno-suvenire
Kada je upisivala Fakultet političkih nauka, Jasmina Milošević (39) maštala je o velikoj karijeri, sebe je već videla na ozbiljnoj funkciji kako lupa rukom o sto i donosi velike odluke u korist svoje zemlje. S takvom ambicijom, lako je i diplomirala na Katedri za međunarodne odnose.
– A onda sam dugo tražila posao – priča. – Bila sam u punoj snazi, želela sam da primenim sve što sam godinama učila. Al' ništa!
S istim onim koferima koje je vukla kao brucoš vratila se kod mame i tate u Zaječar, grad u kom nije živela punih deset godina.
– U ljudskoj je prirodi da želi da napreduje, a ja sam bila prinuđena da se vratim unazad. Hvala bogu, te sam imala podršku roditelja. Lepo su mi govorili: „Nemoj da ideš u politiku. Prljav je to posao. Nemaš ti taj gen.“
GRNČARIJA ZA KOMPJUTEROM
Tako poražena morala je da napravi rezervni plan. Kaže, počela je da slika od muke.
– Potpuno sam samouka. Nisam išla ni u jednu umetničku školu – priča. – Pored slikanja, htela sam da se bavim i grnčarijom. Sela sam za kompjuter i krenula da tragam za informacijama. Naletela sam na sjajne sajtove sa čitavim, ozbiljnim lekcijama o ovom zanatu. Doduše, moja prednost je što znam engleski.
Prelazila je lekciju po lekciju, a onda je skupila novac i kupila polovni točak, mašinu za mlevenje zemlje i peć. Konačno, mogla je da uvede i praktični deo u svoju samoedukaciju. Od tog trenutka kreativni zanos ju je potpuno uzeo pod svoje.
– Prve radove sam bacala. Nije to bio veliki trošak jer u početku glinu nisam kupovala. Kopala sam je, barem toga ima u ovoj našoj istočnoj Srbiji.
PO GLINU ISPOD ZEMLJE
Najednom se probudi srećna žena, nema više ni traga od one ogorčenosti s početka razgovora. A onda poče da objašnjava da smo u dolasku morali da prođemo pored velike fabrike porcelana.
– Danas je to prava ruševina. Sve je propalo. Ali, odatle su izašli vrhunski stručnjaci koji su takođe bez posla – priča. – Svašta čujem od njih, mnogo su me naučili. Hvala bogu, pa ima ko da mi kaže, ceo grad je radio sa porcelanom.
Jasmina danas živi od svojih slika i specifičnih etno-suvenira. Njena ogledala, lampe, kasice-prasice, činije i razni drugi ukrasni predmeti privlače pažnju kupaca.
– Svaki suvenir ima svoju priču. Recimo, jedno ogledalo se zove „Srpsko srce“. To je Srbin od gline, na mestu gde bi trebalo da mu kuca srce junačko nalazi se ogledalo. Dakle, čovek se ogleda u srpskom srcu, tj. svako dobija svoj odraz u njemu – objašnjava.
– Nije lako, ovaj posao je neizvestan. Ali, najveća je sreća da čovek pronađe ono što voli. Danas se više forsira negativno preživljavanje nego ono što radimo srcem. Moramo to da menjamo.
RADMILA POPADIĆ: POLJOPRIVREDNICA S JEDNIM AROM
Radmila je godinama radila razne muške poslove kako bi odgajila dve ćerke. A onda je počela da gaji šitake gljive. Osim toga, ona je danas i ozbiljan proizvođač rasada paprike, krastavaca i paradajza
Radmila Popadić (48) živi u Požegi. Završila je srednju poljoprivrednu školu. Ima dve ćerke, Katarinu (25) i Nevenu (21). Razvedena je, muž je otišao posle trinaest godina braka jer se zaljubio u drugu. Ostala je sama sa dvoje male dece u napola završenoj kući i bez posla.
– Nisam se plašila za našu egzistenciju! Znala sam da mogu da radim sve. I kanale bih kopala za svoje devojčice - priča.
Ko očekuje od ovakve plavuše sličnu rečenicu?! Mada, njena dela tek šokiraju. Uvodi nas u kuću i nonšalantno dobacuje u hodu:
– Umetnost je baviti se poljoprivredom u gradu.
NAJBOLJA GAZDARICA U 2010.
A onda otvori vrata sa zadnje strane kuće. I pravo u glavu udari nas dvorište od jednog ara. Da li je moguće da na ovako maloj površini niču najpoznatiji rasadi paradajza, krastavaca i paprike u ovom delu Srbije!
– I eto, neka sad neko plače, neka cvili što nema posla! Ja sam vam najbolji dokaz da možete da napravite posao čak i onda kada nemate optimalne uslove.
U svojim staklenicima Radmila gaji oko 15.000 biljaka. Sve je sama postavila i o svemu se sama stara. Početkom godine prijavila se na konkurs koji je raspisala „Oportuniti banka“ u želji da podrži žene u biznisu i da promoviše samozapošljavanje. Pobedila je, proglašena je za najbolju gazdaricu 2010. godine.
– Dobila sam nagradu u iznosu od 5.000 evra. Novac ću da uložim u podno grejanje u plasteniku.
HALO, ZORANE, JE L’ SI TI?
A zapravo, prvi pravi posao Radmila je napravila sa šitake gljivama.
– Videla sam u lokalnim novinama članak o lekovitim svojstvima ove gljive. Bio je to kratak tekst, ali za mene dovoljno inspirativan – priča i napominje da je bila fascinirana podatkom da šitake ubija u organizmu sve ćelije raka.
– U tekstu sam pronašla ime čoveka koji je već bio u poslu, živi u jednom selu iza Zvornika.
Uzela je imenik i krenula redom. Tog dana zvonili su telefoni u svakoj zvorničkoj kući u kojoj je živeo barem jedan Zoran. Na kraju, Radmila je došla do pravog.
– Čuli smo se nekoliko puta telefonom, postavila sam mu bezbroj pitanja, posle sam i otišla kod njega – priča.
Po povratku, rešila je da od svoje garaže napravi šitake carstvo. Naručila je prvih 200 supstrata, specijalnih podloga od kojih sve počinje. Na njima se gaji ova gljiva.
– Pozajmila sam oko 700 evra – priča. – U garažu nisam puno uložila, okrečila sam je, napravila police i ubacila posebno svetlo. Šitake neće u mraku. Na svu sreću, u toj prostoriji je već postojala prirodna ventilacija, pa je za početak bilo dovoljno da napravim promaju. Najveći deo novca utrošila sam u supstrate i već za 15, 20 dana krenuli su prvi plodovi.
ZA 120 DANA 200 KG GLJIVA
A počeo je da pristiže i prvi novac. Ljudi su čuli čime se bavi. Radmila je jedna od prvih uzgajivača šitake gljiva u Zlatiborskom okrugu. Danas supstrate pravi sama.
– Uzme se hrastova strugotina, bukova šuška, slama... Pomeša se sve to, doda se malo sojine sačme ili mekinja, zatim se strugotina pasterizuje i onda se tri, četiri dana sve to prirodno cedi – priča kao da otkriva recept za neki slasni kolač. – Zadovoljna sam. Muški se radi jedno sedam dana, a onda uživanje. Ako sve ide po planu, za 120 dana uberem oko 200 kilograma gljiva.
Danijela Pavlović: PROFIT JE DOŠAO JER GA NISAM JURILA
Danijela Pavlović iz Blaznave u biznis je ušla na mala vrata. Nije maštala o velikom bogatstvu. Ali, malo-pomalo tek je njena radionica „Etno-art“ postala omiljeni izlagač na raznim poljoprivrednim sajmovima
Kad krećete u sopstveni biznis, najvažnije je da stojite sa obe noge na zemlji. Budite realni u procenama, ne maštajte o gomili novca. Osim toga, šta god da radite, dajte svoj maksimum. Ne gledajte na sat dok ne završite ono što ste započeli. Klijenti, kupci, kako god, iznad svega traže tačnost i iskrenost. Ako jednom omanete, nema popravke, priča Danijela Pavlović (31) iz Blaznave, tvorac umetničke radionice „Etno-art“.
– Postoji još jedno zlatno pravilo. Robu ili materijal nikada ne kupujte na poček, već u nabavku idite samo sa kešom. U jednom trenutku zgrnućete sumu za koju ćete znati da je samo vaša i to će vas motivisati. A ovako kad dugujete na sve strane, činiće vam se da nemate vajde. I odustaćete.
VENČAVA LJUDE U ETNO-STILU
Danijela je u svet biznisa ušla na mala vrata, bez ikakvih očekivanja. Nekako, ništa nije mirisalo na ozbiljan posao.
Sedeći u staklorezačkoj radnji svoga supruga Jovana, otkrila je da od običnog providnog komada može da napravi remek-delo.
– Pravila sam razne šare stomatološkom bušilicom – priča. – A kasnije sam počela da slikam na tikvama, da pravim cvetne aranžmane...
Malo-pomalo, tek Danijela je stvorila raznovrsnu ponudu. Mnogi detalji su zapravo suveniri, ali ima tu još koječega. Osim toga, upustila se i u dekorisanje svadbi u etno-stilu, a i stilizuje izloge, pravi reklamne panoe...
– Ljudi su u mom radu prepoznali nešo. To mi je dalo snagu da registrujem radionicu. Od male prostorije napravila sam funkcionalni kutak, osmislila vizitkarte i posao je počeo da se širi – priča Danijela, po obrazovanju ekonomski tehničar.
VIŠE VOLI ČETKICE OD NAKITA
Dobro se naoružala alatom, pištolj za plastiku joj je najvažniji rekvizit, al' ne može ni bez šlajferica, čekića, četkica...
– Pre bih kupila četkicu nego zlatni prsten. Obožavam da tragam i za ekserima, ali oni koji su meni potrebni jako su retki i skupi – priča. – Uvek koristim samo najbolje materijale. U mojoj porodici se niko nije bavio sličnim stvarima, tako da znanje nisam imala od koga da nasledim. Kopala sam sama, pronalazila literaturu, pitala stručnjake.
Dobri poslovni potezi samo su se nizali. U pravom trenutku, mudro je stupila u kontakt sa različitim turističkim organizacijama, hotelima, galerijama, počela je da odlazi i na sajmove poljoprivrede.
– Novac, normalno, podstiče čoveka, ali mene najsnažnije nose oduševljenja kupaca. Prija mi da gledam njihove reakcije – priča.
Danijela nema radno vreme, alata se lati tek kad završi obaveze oko kuće. Ona je pre svega majka osmogodišnje Jovane i šestogodišnjeg Mateje.
– Najviše crtam noću, od devet do dva. Tada sam samo svoja, a kako se probudim ujutru, to samo ja znam – priča.
Julijana Jeremić: USPEH SU MI DONELA STARA ZAPREŽNA KOLA
Julijana Jeremić iz Donje Šatornje pronašla je inspiraciju za sosptveni biznis na otpadu. Stare furune, dotrajale kazane i druge starine vraća u život. A najviše kupaca ima za stare fijakere.
Otpad ne mora da bude samo mesto na kome se rastajete sa stvarima koje su odslužile svoje. Ta stanica prohujalog vremena može da vam posluži i kao inspiracija, baš kao Julijani Jeremić (33). Jednog dana sinula joj je sjajna ideja, da stare stvari transformiše u nove, da na stovarištu pohabanih predmeta vaskrsne neke nove priče. A da je kadra za takve promene, uverila se već sa prvim zaprežnim kolima s početka prošlog veka.
– Nabavila sam ih od jednog deke iz komšiluka. Popravila sam neupotrebljeve delove, a onda konstrukciju ošmirglala i ofarbala. Jeste da se ljudski zapne, ali je zanimljivo. Uživam u igri, nikad ne znam gde je granica – priča. – Najčešće od takvih kola pravim ukrase za dvorište. Posle kompletne rekonstrukcije, dolazi cveće. Na kraju, ceo aranžman liči na veliki cvetni vrt. I to još, na četiri točka. Vole ljudi takve stvari.
DETINJSTVO SA RADNIM VREMENOM
Odrasla je na selu. Rođena je u Jarmenovcima, u selu na obroncima Rudnika.
– U moje vreme deca sa sela ozbiljno su učestvovala u svim poljskim radovima. Kuća i okućnica bile su na prvom mestu. Za školu ko te pita – priča.
Još se nije bila ni zadevojčila, a već se isticala po ukusnim tortama i jelima koje je pravila. Bogami, i po spretnosti da domaćinstvo drži pod konac.
– Uz majku sam svašta naučila. Pratila sam je u stopu i samo upijala – priča, pa kaže da se danas njena trogodišnja Kristina ne odvaja od nje. – Čak i kad kupimo šljive, voli da se muva oko nas. Prinese nam kofe, a i ona kobajagi poneku u njih ubaci.
KO NE RIZIKUJE, TAJ I NE DOBIJA
Udala se za Bojana, deliju iz susednog sela po imenu Donja Šatornja. Vremena teška, troškovi veliki, a oboje bez stalnog posla. Snalaze se, prihvataju razne poslove. Časne, razume se.
– Sa prvim kolima sam se više igrala, nisam ni sanjala da bih od toga mogla da napravim posao. Kad ono, brzo planuše. Uspela sam da kupim još dva stara fijakera, i ona nisu dugo čekala na kupca. I tako je počelo.
Sve sama radi! Naravno, uz Kristininu pomoć. Voli da se igra i sa starim, bačenim furunama, kazanima i raznim drugim starinama.
– Nema puno ulaganja, zapravo tu se čovek najviše daje. Valjda to kupce i privlači. Planiram na proleće da napravim i svoj sajt, da unapredim proizvodnju. Što da ne, ko ne rizikuje, taj i ne dobija.
Izvor: Blic žena
U Srbiji je trenutno oko 800.000 nezaposlenih. I teško da će se ta brojka uskoro smanjiti. Al' ko još ima živaca da čeka. Pošli smo po Srbiji da upoznamo stvarne ljude, da čujemo realne priče. Imali smo sreće! Pronašli smo pet neverovatnih žena. Nisu imale veliki kapital, ali odskočile su jer su imale ideju, volju i snagu.
ZORICA STAVRIĆ: OPSTALA SAM ZAHVALJUJUĆI TKANJU
Zorica Stavrić je u 49. godini upisala školu tkanja. Morala je jer je ostala bez posla. Godinu dana tkala je kod kuće, a onda je otvorila radionicu u centru Zaječara
Zorica Stavrić (54) stasala je u Lenovcu, selu gde se rodio i čuveni Hajduk Veljko. Starosedeoci pripovedaju da su se u toj sredini oduvek poštovale vredne i spretne žene, a iznad svega one koje su imale dara za pletenje, vez, tkanje...
Kao dete Zorica je obožavala da se mota oko bakinih i majčinih krila, volela je da posmatra šta čine njihove vešte ruke. Sedela je tako satima, pokušavajući da izbroji koliko puta baka uspeva identičan čvor da napravi u minuti.
– Radile su odevne predmete, ukrase, spremu za nas decu i još koješta – seća se.
– U početku sam najviše volela da vezem, ali kasnije sam se okrenula pletenju.
I OPET U ŠKOLU, AL' U 49.
Zorica se udala u Zaječaru, gde i danas živi. U vreme ludih devedesetih morala je da pronađe dodatni prihod. Plata ekonomskog tehničara u trgovinskoj kući „Šumadija“ nije bila dovoljna. Počela je da plete džempere, koje je prodavala posle radnog vremena. Bilo joj je najvažnije da ispuni sve želje ćerke Marije (30) i sina Mladena (33).
– Kasnije je moja firma i privatizovana. Dalje znate, ostala sam bez posla.
Tako je Zorica u 49. morala da okrene novi list. Završila je školu za tkanje, a onda se ozbiljno bacila na osvajanje novih kupaca. Godinu dana tkala je kod kuće šalove, dukserice, haljine... Kupci su se množili i Zorica je konačno mogla da otvori svoju radnju i radionicu „Etno unikat“!
– Tkanje je najzahtevniji ručni rad. Ako pogrešite u vezu, možete začas da rasparate i da popravite stvar, isto tako i u pletenju, heklanju, ali u tkanju toga nema. Ako se osnova ne uradi besprekorno, onda nećete dobiti ono što želite. Za ovaj posao potrebni su strpljenje, koncentracija i ljubav.
ZABORAVITE NA LENČARENJE
Zvuči jednostavno, ali to ne sme da vas zavede. Puno je truda iza nje. Da bi jedan šal uradila kako bog zapoveda, potrebno joj je između 10 i 20 sati.
– Samo mi na rese ode tri-četiri sata – dodaje.
Dugo je Zorica bila neumorna. U radnji je provodila po ceo dan, ali stizala je i na razne sajmove.
– Ako želite da vam posao krene, morate da date svoj maksimum. Na takvim i sličnim skupovima upoznajete ljude, razmenjujete iskustva, sklapate poslove, saznajete gde možete da nabavite najjeftinije predivo – nabraja. – Dugo sam preživljavala zahvaljujući ovom poslu. Zato preporučujem i ostalima. Ali samo ako imaju ljubavi i strpljenja.
JASMINA MILOŠEVIĆ: KAD MUKA INSPIRIŠE
Jasmina je školovala za diplomatu, ali umesto u beli svet, vratila se u rodni Zaječar gde je proizvodi etno-suvenire
Kada je upisivala Fakultet političkih nauka, Jasmina Milošević (39) maštala je o velikoj karijeri, sebe je već videla na ozbiljnoj funkciji kako lupa rukom o sto i donosi velike odluke u korist svoje zemlje. S takvom ambicijom, lako je i diplomirala na Katedri za međunarodne odnose.
– A onda sam dugo tražila posao – priča. – Bila sam u punoj snazi, želela sam da primenim sve što sam godinama učila. Al' ništa!
S istim onim koferima koje je vukla kao brucoš vratila se kod mame i tate u Zaječar, grad u kom nije živela punih deset godina.
– U ljudskoj je prirodi da želi da napreduje, a ja sam bila prinuđena da se vratim unazad. Hvala bogu, te sam imala podršku roditelja. Lepo su mi govorili: „Nemoj da ideš u politiku. Prljav je to posao. Nemaš ti taj gen.“
GRNČARIJA ZA KOMPJUTEROM
Tako poražena morala je da napravi rezervni plan. Kaže, počela je da slika od muke.
– Potpuno sam samouka. Nisam išla ni u jednu umetničku školu – priča. – Pored slikanja, htela sam da se bavim i grnčarijom. Sela sam za kompjuter i krenula da tragam za informacijama. Naletela sam na sjajne sajtove sa čitavim, ozbiljnim lekcijama o ovom zanatu. Doduše, moja prednost je što znam engleski.
Prelazila je lekciju po lekciju, a onda je skupila novac i kupila polovni točak, mašinu za mlevenje zemlje i peć. Konačno, mogla je da uvede i praktični deo u svoju samoedukaciju. Od tog trenutka kreativni zanos ju je potpuno uzeo pod svoje.
– Prve radove sam bacala. Nije to bio veliki trošak jer u početku glinu nisam kupovala. Kopala sam je, barem toga ima u ovoj našoj istočnoj Srbiji.
PO GLINU ISPOD ZEMLJE
Najednom se probudi srećna žena, nema više ni traga od one ogorčenosti s početka razgovora. A onda poče da objašnjava da smo u dolasku morali da prođemo pored velike fabrike porcelana.
– Danas je to prava ruševina. Sve je propalo. Ali, odatle su izašli vrhunski stručnjaci koji su takođe bez posla – priča. – Svašta čujem od njih, mnogo su me naučili. Hvala bogu, pa ima ko da mi kaže, ceo grad je radio sa porcelanom.
Jasmina danas živi od svojih slika i specifičnih etno-suvenira. Njena ogledala, lampe, kasice-prasice, činije i razni drugi ukrasni predmeti privlače pažnju kupaca.
– Svaki suvenir ima svoju priču. Recimo, jedno ogledalo se zove „Srpsko srce“. To je Srbin od gline, na mestu gde bi trebalo da mu kuca srce junačko nalazi se ogledalo. Dakle, čovek se ogleda u srpskom srcu, tj. svako dobija svoj odraz u njemu – objašnjava.
– Nije lako, ovaj posao je neizvestan. Ali, najveća je sreća da čovek pronađe ono što voli. Danas se više forsira negativno preživljavanje nego ono što radimo srcem. Moramo to da menjamo.
RADMILA POPADIĆ: POLJOPRIVREDNICA S JEDNIM AROM
Radmila je godinama radila razne muške poslove kako bi odgajila dve ćerke. A onda je počela da gaji šitake gljive. Osim toga, ona je danas i ozbiljan proizvođač rasada paprike, krastavaca i paradajza
Radmila Popadić (48) živi u Požegi. Završila je srednju poljoprivrednu školu. Ima dve ćerke, Katarinu (25) i Nevenu (21). Razvedena je, muž je otišao posle trinaest godina braka jer se zaljubio u drugu. Ostala je sama sa dvoje male dece u napola završenoj kući i bez posla.
– Nisam se plašila za našu egzistenciju! Znala sam da mogu da radim sve. I kanale bih kopala za svoje devojčice - priča.
Ko očekuje od ovakve plavuše sličnu rečenicu?! Mada, njena dela tek šokiraju. Uvodi nas u kuću i nonšalantno dobacuje u hodu:
– Umetnost je baviti se poljoprivredom u gradu.
NAJBOLJA GAZDARICA U 2010.
A onda otvori vrata sa zadnje strane kuće. I pravo u glavu udari nas dvorište od jednog ara. Da li je moguće da na ovako maloj površini niču najpoznatiji rasadi paradajza, krastavaca i paprike u ovom delu Srbije!
– I eto, neka sad neko plače, neka cvili što nema posla! Ja sam vam najbolji dokaz da možete da napravite posao čak i onda kada nemate optimalne uslove.
U svojim staklenicima Radmila gaji oko 15.000 biljaka. Sve je sama postavila i o svemu se sama stara. Početkom godine prijavila se na konkurs koji je raspisala „Oportuniti banka“ u želji da podrži žene u biznisu i da promoviše samozapošljavanje. Pobedila je, proglašena je za najbolju gazdaricu 2010. godine.
– Dobila sam nagradu u iznosu od 5.000 evra. Novac ću da uložim u podno grejanje u plasteniku.
HALO, ZORANE, JE L’ SI TI?
A zapravo, prvi pravi posao Radmila je napravila sa šitake gljivama.
– Videla sam u lokalnim novinama članak o lekovitim svojstvima ove gljive. Bio je to kratak tekst, ali za mene dovoljno inspirativan – priča i napominje da je bila fascinirana podatkom da šitake ubija u organizmu sve ćelije raka.
– U tekstu sam pronašla ime čoveka koji je već bio u poslu, živi u jednom selu iza Zvornika.
Uzela je imenik i krenula redom. Tog dana zvonili su telefoni u svakoj zvorničkoj kući u kojoj je živeo barem jedan Zoran. Na kraju, Radmila je došla do pravog.
– Čuli smo se nekoliko puta telefonom, postavila sam mu bezbroj pitanja, posle sam i otišla kod njega – priča.
Po povratku, rešila je da od svoje garaže napravi šitake carstvo. Naručila je prvih 200 supstrata, specijalnih podloga od kojih sve počinje. Na njima se gaji ova gljiva.
– Pozajmila sam oko 700 evra – priča. – U garažu nisam puno uložila, okrečila sam je, napravila police i ubacila posebno svetlo. Šitake neće u mraku. Na svu sreću, u toj prostoriji je već postojala prirodna ventilacija, pa je za početak bilo dovoljno da napravim promaju. Najveći deo novca utrošila sam u supstrate i već za 15, 20 dana krenuli su prvi plodovi.
ZA 120 DANA 200 KG GLJIVA
A počeo je da pristiže i prvi novac. Ljudi su čuli čime se bavi. Radmila je jedna od prvih uzgajivača šitake gljiva u Zlatiborskom okrugu. Danas supstrate pravi sama.
– Uzme se hrastova strugotina, bukova šuška, slama... Pomeša se sve to, doda se malo sojine sačme ili mekinja, zatim se strugotina pasterizuje i onda se tri, četiri dana sve to prirodno cedi – priča kao da otkriva recept za neki slasni kolač. – Zadovoljna sam. Muški se radi jedno sedam dana, a onda uživanje. Ako sve ide po planu, za 120 dana uberem oko 200 kilograma gljiva.
Danijela Pavlović: PROFIT JE DOŠAO JER GA NISAM JURILA
Danijela Pavlović iz Blaznave u biznis je ušla na mala vrata. Nije maštala o velikom bogatstvu. Ali, malo-pomalo tek je njena radionica „Etno-art“ postala omiljeni izlagač na raznim poljoprivrednim sajmovima
Kad krećete u sopstveni biznis, najvažnije je da stojite sa obe noge na zemlji. Budite realni u procenama, ne maštajte o gomili novca. Osim toga, šta god da radite, dajte svoj maksimum. Ne gledajte na sat dok ne završite ono što ste započeli. Klijenti, kupci, kako god, iznad svega traže tačnost i iskrenost. Ako jednom omanete, nema popravke, priča Danijela Pavlović (31) iz Blaznave, tvorac umetničke radionice „Etno-art“.
– Postoji još jedno zlatno pravilo. Robu ili materijal nikada ne kupujte na poček, već u nabavku idite samo sa kešom. U jednom trenutku zgrnućete sumu za koju ćete znati da je samo vaša i to će vas motivisati. A ovako kad dugujete na sve strane, činiće vam se da nemate vajde. I odustaćete.
VENČAVA LJUDE U ETNO-STILU
Danijela je u svet biznisa ušla na mala vrata, bez ikakvih očekivanja. Nekako, ništa nije mirisalo na ozbiljan posao.
Sedeći u staklorezačkoj radnji svoga supruga Jovana, otkrila je da od običnog providnog komada može da napravi remek-delo.
– Pravila sam razne šare stomatološkom bušilicom – priča. – A kasnije sam počela da slikam na tikvama, da pravim cvetne aranžmane...
Malo-pomalo, tek Danijela je stvorila raznovrsnu ponudu. Mnogi detalji su zapravo suveniri, ali ima tu još koječega. Osim toga, upustila se i u dekorisanje svadbi u etno-stilu, a i stilizuje izloge, pravi reklamne panoe...
– Ljudi su u mom radu prepoznali nešo. To mi je dalo snagu da registrujem radionicu. Od male prostorije napravila sam funkcionalni kutak, osmislila vizitkarte i posao je počeo da se širi – priča Danijela, po obrazovanju ekonomski tehničar.
VIŠE VOLI ČETKICE OD NAKITA
Dobro se naoružala alatom, pištolj za plastiku joj je najvažniji rekvizit, al' ne može ni bez šlajferica, čekića, četkica...
– Pre bih kupila četkicu nego zlatni prsten. Obožavam da tragam i za ekserima, ali oni koji su meni potrebni jako su retki i skupi – priča. – Uvek koristim samo najbolje materijale. U mojoj porodici se niko nije bavio sličnim stvarima, tako da znanje nisam imala od koga da nasledim. Kopala sam sama, pronalazila literaturu, pitala stručnjake.
Dobri poslovni potezi samo su se nizali. U pravom trenutku, mudro je stupila u kontakt sa različitim turističkim organizacijama, hotelima, galerijama, počela je da odlazi i na sajmove poljoprivrede.
– Novac, normalno, podstiče čoveka, ali mene najsnažnije nose oduševljenja kupaca. Prija mi da gledam njihove reakcije – priča.
Danijela nema radno vreme, alata se lati tek kad završi obaveze oko kuće. Ona je pre svega majka osmogodišnje Jovane i šestogodišnjeg Mateje.
– Najviše crtam noću, od devet do dva. Tada sam samo svoja, a kako se probudim ujutru, to samo ja znam – priča.
Julijana Jeremić: USPEH SU MI DONELA STARA ZAPREŽNA KOLA
Julijana Jeremić iz Donje Šatornje pronašla je inspiraciju za sosptveni biznis na otpadu. Stare furune, dotrajale kazane i druge starine vraća u život. A najviše kupaca ima za stare fijakere.
Otpad ne mora da bude samo mesto na kome se rastajete sa stvarima koje su odslužile svoje. Ta stanica prohujalog vremena može da vam posluži i kao inspiracija, baš kao Julijani Jeremić (33). Jednog dana sinula joj je sjajna ideja, da stare stvari transformiše u nove, da na stovarištu pohabanih predmeta vaskrsne neke nove priče. A da je kadra za takve promene, uverila se već sa prvim zaprežnim kolima s početka prošlog veka.
– Nabavila sam ih od jednog deke iz komšiluka. Popravila sam neupotrebljeve delove, a onda konstrukciju ošmirglala i ofarbala. Jeste da se ljudski zapne, ali je zanimljivo. Uživam u igri, nikad ne znam gde je granica – priča. – Najčešće od takvih kola pravim ukrase za dvorište. Posle kompletne rekonstrukcije, dolazi cveće. Na kraju, ceo aranžman liči na veliki cvetni vrt. I to još, na četiri točka. Vole ljudi takve stvari.
DETINJSTVO SA RADNIM VREMENOM
Odrasla je na selu. Rođena je u Jarmenovcima, u selu na obroncima Rudnika.
– U moje vreme deca sa sela ozbiljno su učestvovala u svim poljskim radovima. Kuća i okućnica bile su na prvom mestu. Za školu ko te pita – priča.
Još se nije bila ni zadevojčila, a već se isticala po ukusnim tortama i jelima koje je pravila. Bogami, i po spretnosti da domaćinstvo drži pod konac.
– Uz majku sam svašta naučila. Pratila sam je u stopu i samo upijala – priča, pa kaže da se danas njena trogodišnja Kristina ne odvaja od nje. – Čak i kad kupimo šljive, voli da se muva oko nas. Prinese nam kofe, a i ona kobajagi poneku u njih ubaci.
KO NE RIZIKUJE, TAJ I NE DOBIJA
Udala se za Bojana, deliju iz susednog sela po imenu Donja Šatornja. Vremena teška, troškovi veliki, a oboje bez stalnog posla. Snalaze se, prihvataju razne poslove. Časne, razume se.
– Sa prvim kolima sam se više igrala, nisam ni sanjala da bih od toga mogla da napravim posao. Kad ono, brzo planuše. Uspela sam da kupim još dva stara fijakera, i ona nisu dugo čekala na kupca. I tako je počelo.
Sve sama radi! Naravno, uz Kristininu pomoć. Voli da se igra i sa starim, bačenim furunama, kazanima i raznim drugim starinama.
– Nema puno ulaganja, zapravo tu se čovek najviše daje. Valjda to kupce i privlači. Planiram na proleće da napravim i svoj sajt, da unapredim proizvodnju. Što da ne, ko ne rizikuje, taj i ne dobija.