LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Ђорђе Јовановић
Ђорђе Јовановић (Нови Сад, 21. јануар 1861 — Београд, 23. март 1953) је био српски вајар и академик Српске академије наука и уметности.
По завршеној Реалци уписао је Велику школу у Београду, где на Техничкој школи, на одсеку за архитектуру, студира годину дана. Студије прекида због одласка у Беч где је 1884. уписао Академију ликовних уметности. Већ наредне године прелази у Минхен и наставља студије на Академији, у класи проф. М. Видмана (M. Widnmann). Из Минхена је 1887. прешао у Париз и тамо је на Ecole des Beaux Arts, у класи професора Шапија и Енжаблера диломирао вајарство 1890.
Враћа се у Србију и током 1891. ради као наставник цртања у Првој београдској гимназији. Већ 1892. поново одлази у Париз, где остаје до 1903. Поново се враћа у Београд где постаје професор, а потом и директор Уметничко-занатске школе, од 1905. до 1919, с тим што је ратне године провео у Француској. После рата, до пензионисања 1926, радио је као професор у Четвртој београдској гимназији и као инспектор Министарства грађевина.
Он је један од оснивача сликарског друштва Лада и њен члан до 1910. Био је у члан и уметничког друштва Медулић. После рата поново је био члан Ладе, све до 1932. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника Београда.
Први пут је излагао на Париском салону и Светској изложби у Паризу 1889, тада је добио бронзану медаљу. Добио је златну медаљу на Светској изложби 1900. г. у Паризу (види слику). Самостално је излагао први пут у Новом Саду 1905, а потом често у Београду.
Припада првој генерацији српских вајара чије деловање има пионирски карактер. Урадио је велики број биста и скулптура, али и медаља, плакета. Од његових радова најпознатији су: споменик Јосифу Панчићу (1891) (у Универзитетском парку у Београду); споменик кнезу Милошу (1898) у Пожаревцу; споменик Косовским јунацима (1910) у Крушевцу; Црногорац на стражи (1903) у париској општини; споменик Бранку Радичевићу (1899) у Сремским Карловцима; споменик војводи Мишићу (1921); споменик Вуку Караџићу (1929) у Београду; споменик војводи Степи Степановићу (1930) итд.
Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1920.
( Википедијa )
Ђорђе Јовановић (Нови Сад, 21. јануар 1861 — Београд, 23. март 1953) је био српски вајар и академик Српске академије наука и уметности.
По завршеној Реалци уписао је Велику школу у Београду, где на Техничкој школи, на одсеку за архитектуру, студира годину дана. Студије прекида због одласка у Беч где је 1884. уписао Академију ликовних уметности. Већ наредне године прелази у Минхен и наставља студије на Академији, у класи проф. М. Видмана (M. Widnmann). Из Минхена је 1887. прешао у Париз и тамо је на Ecole des Beaux Arts, у класи професора Шапија и Енжаблера диломирао вајарство 1890.
Враћа се у Србију и током 1891. ради као наставник цртања у Првој београдској гимназији. Већ 1892. поново одлази у Париз, где остаје до 1903. Поново се враћа у Београд где постаје професор, а потом и директор Уметничко-занатске школе, од 1905. до 1919, с тим што је ратне године провео у Француској. После рата, до пензионисања 1926, радио је као професор у Четвртој београдској гимназији и као инспектор Министарства грађевина.
Он је један од оснивача сликарског друштва Лада и њен члан до 1910. Био је у члан и уметничког друштва Медулић. После рата поново је био члан Ладе, све до 1932. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника Београда.
Први пут је излагао на Париском салону и Светској изложби у Паризу 1889, тада је добио бронзану медаљу. Добио је златну медаљу на Светској изложби 1900. г. у Паризу (види слику). Самостално је излагао први пут у Новом Саду 1905, а потом често у Београду.
Припада првој генерацији српских вајара чије деловање има пионирски карактер. Урадио је велики број биста и скулптура, али и медаља, плакета. Од његових радова најпознатији су: споменик Јосифу Панчићу (1891) (у Универзитетском парку у Београду); споменик кнезу Милошу (1898) у Пожаревцу; споменик Косовским јунацима (1910) у Крушевцу; Црногорац на стражи (1903) у париској општини; споменик Бранку Радичевићу (1899) у Сремским Карловцима; споменик војводи Мишићу (1921); споменик Вуку Караџићу (1929) у Београду; споменик војводи Степи Степановићу (1930) итд.
Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1920.
( Википедијa )