LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Dinkićeve subvencije otišle u vetar
Izvor: Danas
Beograd -- Iako je za podsticaje investitorima iz budžeta izdvojeno oko 84 miliona evra i otvoreno više od 22.000 radnih mesta broj ljudi bez posla raste.
U predizbornu 2011. ministar ekonomije Mlađan Dinkić ulazi punom parom najavljujući nove investicije i nova radna mesta.
Ugovori sa predstavnicima Benetona (vrednost investicije 43,2 miliona evra) i Gorenja (početno ulaganje oko 2,9 miliona evra) već su potpisani, a očekuje se da će posao dobiti oko 3.000 ljudi.
Na prvi pogled, reklo bi se, ohrabrujući početak godine ali tu optimističku sliku kvari podatak da je država, da bi „namamila“ investitore, Benetonu morala da ponudi 9.000 evra, a Gorenju 10.000 evra, za svako otvoreno radno mesto što znači da će iz budžeta za podsticaje biti izdvojeno više od 27 miliona evra (ove godine će za državne podsticaje biti izdvojeno oko tri milijarde dinara).
I mada Dinkić tvrdi da jedan evro podsticaja donosi osam evra prihoda u budžetu ta računica u njegovoj interpretaciji deluju mnogo lepše od realne slike s obzirom na to da se u državnu kasu, kroz poreze na zarade, direktno vraća samo 11 odsto, dok doprinosi za penzijsko i zdravstveno osiguranje podrazumevaju i pravo radnika da koriste ta sredstva.
Doduše, računa se i na rast potrošnje pa samim tim i na veći priliv po osnovi PDV-a, ali sve su to skromni prihodi koji ne mogu da obezbede povraćaj subvencija za manje od godinu dana kako to najavljuje ministar ekonomije.
Ovaj, inače ne baš originalan, potez države koja je po ugledu na Slovačku odlučila da podstakne investitore da više ulažu u izgradnju proizvodnih kapaciteta ali i da smanji broj nezaposlenih, dovodi se u sumnju i zbog toga što je sve više onih koji ostaju bez radnih mesta (samo u prethodne dve godine bez posla je ostalo više od 200.000 radnika).
Na neke od mana ovog modela podsticanja investitora ukazuju i stručnjaci koji tvrde da se time neće rešiti veoma izražen problem neatraktivnog poslovnog ambijenta koji odbija strane direktene investicije i zbog čega se Srbija po nivou konkurentnosti našla na 96 mestu od 139 rangiranih zemalja.
Kap u moru
„Dileme nema, direktnu korist od ovih podsticaja imaju strani poslodavci, radnici koji se zapošljavaju, opštine na čijoj se teritiriji grade fabrike, ali i ministar ekonomije, koji novcem građana Srbije finansira svoju predizbornu kampanju. Da li su, međutim, ukupni društveni efekti pozitivni, to nije moguće proceniti na osnovu oskudnih i često netačnih i spinovanih izjava pojedinih ministara“, smatra Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.
On kaže da se u svakoj ozbiljnoj zemlji odluka o dodeli subvencija stranim investitorima podrazumeva prethodnu, veoma rigoroznu, analizu potrebnih ulaganja i potencijalnih efekata.
„Umesto toga, ogromna sredstva po zaposlenom koja se kreću i do 10.000 evra, dodeljuju se na osnovu jedne uopštene odluke vlade i slobodne procene nekog od ministara“, ističe Savić.
On ne spori da je podsticanje zapošljavanja instrument industrijske politike koji koriste čak i veoma razvijene zemlje, ali dodaje da je i za većinu tih zemalja diskutabilno pitanje da li se novac poreskih obveznika može koristiti za finansiranje biznisa privatnih kompanija.
Savić podseća da se u najliberalnijim ekonomijama ovaj instrument koristi samo ukoliko se proceni da ukupni društveni efekti značajno prevazilaze ulaganja.
„Čak i da je zaista zaposleno 22.800 radnika, to je samo kap u moru, s obzirom na to da na posao čeka više od milion ljudi. Prema tome, ovakav način subvencionisanja se mora iz temelja promeniti i da postane deo jedinstvene strategije Vlade Srbije, a ne da se svede na akciju nekog od ministara“, izričit je Savić.
Ukoliko želi ozbiljniji priliv stranih direktnih investicija, država bi morala paralelno da radi na dva koloseka, kaže on.
„S jedne strane da poboljša opšti ambijent, a s druge da posebnim merama podstiče dolazak velikih stranih investitora, koji mogu da obezbede rast proizvodnje, zaposlenosti i izvoza“, smatra Savić. U prilog tome da je poslovni ambijent u Srbiji nedovoljno atraktivan stranim investitorima govori i podatak da je u prošloj godini realizovano tek oko 600 miliona evra investicija“, objašnjava ovaj ekonomista.
Sumnjivi kriterijumi
I Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja, smatra da ovo nije dobar način za lečenje nezaposlenosti, pre svega zato što podrazumeva mnogo novca iz budžeta.
Polazeći od pretpostavke da će svako novootvoreno radno mesto država stimulisati sa 10.000 evra, naš sagovornik izvodi računicu da bi u tom slučaju iz državne kase trebalo obezbediti oko 200 miliona evra, s obzirom na to da je cilj da se uposli oko 200.000 ljudi.
Tu je i ništa manje izražen problem i onako visokih javnih rashoda koji se ovim merama samo povećavaju, a mogu se smanjiti samo podizanjem nameta onima koji već rade.
„U protivnom, budžetski deficit će se povećavati što znači da se krećemo u začaranom krugu i da će ceh platiti poreski obveznici“, ističe Kovačević.
Prema njegovoj oceni problematično je i to što su ove aktivnosti regulisane Uredbom, koja se inače oslanja na Zakon o budžetu za 2010, iako bi normalno bilo da se ovako ozbiljna stvar reguliše zakonom.
On takođe ističe da je poseban problem to što se ne zna prema kojim kriterijumima se dodeljuju sredstva.
Domaćim privrednicima najviše smeta to što podsticaji nisu svima dostupni pod istim uslovima. Drugim rečim, svi mogu da konkurišu, ali pošto je fond limitiran ne mogu svi i da dobiju subvencije, a ko će ih dobiti to, čini se, zavisi od diskrecionog prava nekog od ministara.
U prilog tome govori i podatak da 95, od ukupno 151 investitora koji su dobili podsticajna sredstva, čine domaće kompanije kojima je pripalo 25,5 miliona evra (30,1 odsto) od ukupno 83,7 miliona evra, koliko je za te namene izdvojeno iz budžeta.
Komentarišući tvrdnju ministra ekonomije strane kompanije koje su otvorile fabrike u Srbiji gotovo celokupnu proizvodnju plasirati na inostranom tržištu Knežević kaže da je iluzija da će to povećati izvoz s obzirom na to da i Jura, i Kalcedonija i Beneton čak 100 odsto sirovina uvoze.
S druge strane, ističe on, poslodavci koji uredno izmiruju svoje obaveze prema državi i kroz poreze i doprinose pune budžet, zapravo kreditiraju sopstvenu konkurenciju. Knežević naglašava da bez poreske reforme, svođenja sive ekonomije u normalne okvire, zatim efikasnijeg pravosuđa, ukidanja monopola u plasmanu robe i pre svega povećanja tražnje, a preduslov za to je rast plata i standarda građana nema izlaza iz ovog ćorsokaka.
„Činjenica je da se sprovođenje potpisanih ugovora i trošenje državnog novca gotovo i ne kontroliše, pa ne čudi situacija sa kojom su se suočili zaposleni u vranjskoj fabrici Zamber, čijem je vlasniku Vlada Srbije isplatila tri (od planiranih šest) miliona evra, za upošljavanje 2.000 bivših radnika Jumka. Umesto toga, vlasnik je pobegao, radnici Zambera su se vratili u posrnuli Jumko, a država je teškom mukom uspela da povrati novac. Od ove „uspešne“ operacije dovođenja stranih partnera na siromašni jug Srbije, ostala je nedovršena građevina nove fabrike, ogroman dug lokalnom građevinskom preduzeću, radnici bez posla i obaveza države da naplati bankarsku garanciju kontroverznog kiparskog biznismena“, kaže Savić.
„Slovački pelcer“ se, očigledno, u Srbiji nije primio. Verovatno i zbog toga što je Slovačka, podsticajnim merama stimulisala izvozno orjentisanu proizvodnju, ali pritom nije „gušila“ domaće prozvođače, izlažući ih nelojalnoj konkurenciji. Činjenica je da je Slovačke uspela da se za šest godina izbori sa nezaposlenošću, ali i da zabeleži suficit u spoljno-trgovinskoj razmeni. Nasuprot tome, u Srbiji broj ljudi bez posla raste i već se primakao cifri od oko milion a izvozni rezultati ne ulivaju optimizam - deficit je i dalje visko i u 2010 iznosio je 4,7 milijardi evra.
„Uveren sam da bi mnogo efikasnije bilo da se kroz poreske olakšice stimuliše razvoj pojedinih privrednih grana kao što je recimo tekstilna industrija koja može da uposli veliki broj radnika. Trebalo bi da se ugledamo na Tursku koja je tekstilce oslobodila plaćanja 30 odsto poreza i doprinosa i napravila pravi bum u razvoju te industrije. Svi su svesni činjenice da je nezaposlenost sistemski problem pa ako je već tako onda bi trebalo ponuditi i sistemsko rešenje a ne da se izlaz traži u podsticajima za otvaranje novih radnih mesta. Računica je prosta - poslodavcu se više isplati da uz otpremninu od oko 3.000 evra u proseku otpušta radnike i da uz podsticajna sredstva koja se kreću i do 10.000 evra otvara nova radna mesta“, tvrdi Milan Knežević, predsednik Unije tekstilaca Srbije i vlasnik fabrike Modus.
Izvor: Danas
Beograd -- Iako je za podsticaje investitorima iz budžeta izdvojeno oko 84 miliona evra i otvoreno više od 22.000 radnih mesta broj ljudi bez posla raste.
U predizbornu 2011. ministar ekonomije Mlađan Dinkić ulazi punom parom najavljujući nove investicije i nova radna mesta.
Ugovori sa predstavnicima Benetona (vrednost investicije 43,2 miliona evra) i Gorenja (početno ulaganje oko 2,9 miliona evra) već su potpisani, a očekuje se da će posao dobiti oko 3.000 ljudi.
Na prvi pogled, reklo bi se, ohrabrujući početak godine ali tu optimističku sliku kvari podatak da je država, da bi „namamila“ investitore, Benetonu morala da ponudi 9.000 evra, a Gorenju 10.000 evra, za svako otvoreno radno mesto što znači da će iz budžeta za podsticaje biti izdvojeno više od 27 miliona evra (ove godine će za državne podsticaje biti izdvojeno oko tri milijarde dinara).
I mada Dinkić tvrdi da jedan evro podsticaja donosi osam evra prihoda u budžetu ta računica u njegovoj interpretaciji deluju mnogo lepše od realne slike s obzirom na to da se u državnu kasu, kroz poreze na zarade, direktno vraća samo 11 odsto, dok doprinosi za penzijsko i zdravstveno osiguranje podrazumevaju i pravo radnika da koriste ta sredstva.
Doduše, računa se i na rast potrošnje pa samim tim i na veći priliv po osnovi PDV-a, ali sve su to skromni prihodi koji ne mogu da obezbede povraćaj subvencija za manje od godinu dana kako to najavljuje ministar ekonomije.
Ovaj, inače ne baš originalan, potez države koja je po ugledu na Slovačku odlučila da podstakne investitore da više ulažu u izgradnju proizvodnih kapaciteta ali i da smanji broj nezaposlenih, dovodi se u sumnju i zbog toga što je sve više onih koji ostaju bez radnih mesta (samo u prethodne dve godine bez posla je ostalo više od 200.000 radnika).
Na neke od mana ovog modela podsticanja investitora ukazuju i stručnjaci koji tvrde da se time neće rešiti veoma izražen problem neatraktivnog poslovnog ambijenta koji odbija strane direktene investicije i zbog čega se Srbija po nivou konkurentnosti našla na 96 mestu od 139 rangiranih zemalja.
Kap u moru
„Dileme nema, direktnu korist od ovih podsticaja imaju strani poslodavci, radnici koji se zapošljavaju, opštine na čijoj se teritiriji grade fabrike, ali i ministar ekonomije, koji novcem građana Srbije finansira svoju predizbornu kampanju. Da li su, međutim, ukupni društveni efekti pozitivni, to nije moguće proceniti na osnovu oskudnih i često netačnih i spinovanih izjava pojedinih ministara“, smatra Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.
On kaže da se u svakoj ozbiljnoj zemlji odluka o dodeli subvencija stranim investitorima podrazumeva prethodnu, veoma rigoroznu, analizu potrebnih ulaganja i potencijalnih efekata.
„Umesto toga, ogromna sredstva po zaposlenom koja se kreću i do 10.000 evra, dodeljuju se na osnovu jedne uopštene odluke vlade i slobodne procene nekog od ministara“, ističe Savić.
On ne spori da je podsticanje zapošljavanja instrument industrijske politike koji koriste čak i veoma razvijene zemlje, ali dodaje da je i za većinu tih zemalja diskutabilno pitanje da li se novac poreskih obveznika može koristiti za finansiranje biznisa privatnih kompanija.
Savić podseća da se u najliberalnijim ekonomijama ovaj instrument koristi samo ukoliko se proceni da ukupni društveni efekti značajno prevazilaze ulaganja.
„Čak i da je zaista zaposleno 22.800 radnika, to je samo kap u moru, s obzirom na to da na posao čeka više od milion ljudi. Prema tome, ovakav način subvencionisanja se mora iz temelja promeniti i da postane deo jedinstvene strategije Vlade Srbije, a ne da se svede na akciju nekog od ministara“, izričit je Savić.
Ukoliko želi ozbiljniji priliv stranih direktnih investicija, država bi morala paralelno da radi na dva koloseka, kaže on.
„S jedne strane da poboljša opšti ambijent, a s druge da posebnim merama podstiče dolazak velikih stranih investitora, koji mogu da obezbede rast proizvodnje, zaposlenosti i izvoza“, smatra Savić. U prilog tome da je poslovni ambijent u Srbiji nedovoljno atraktivan stranim investitorima govori i podatak da je u prošloj godini realizovano tek oko 600 miliona evra investicija“, objašnjava ovaj ekonomista.
Sumnjivi kriterijumi
I Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja, smatra da ovo nije dobar način za lečenje nezaposlenosti, pre svega zato što podrazumeva mnogo novca iz budžeta.
Polazeći od pretpostavke da će svako novootvoreno radno mesto država stimulisati sa 10.000 evra, naš sagovornik izvodi računicu da bi u tom slučaju iz državne kase trebalo obezbediti oko 200 miliona evra, s obzirom na to da je cilj da se uposli oko 200.000 ljudi.
Tu je i ništa manje izražen problem i onako visokih javnih rashoda koji se ovim merama samo povećavaju, a mogu se smanjiti samo podizanjem nameta onima koji već rade.
„U protivnom, budžetski deficit će se povećavati što znači da se krećemo u začaranom krugu i da će ceh platiti poreski obveznici“, ističe Kovačević.
Prema njegovoj oceni problematično je i to što su ove aktivnosti regulisane Uredbom, koja se inače oslanja na Zakon o budžetu za 2010, iako bi normalno bilo da se ovako ozbiljna stvar reguliše zakonom.
On takođe ističe da je poseban problem to što se ne zna prema kojim kriterijumima se dodeljuju sredstva.
Domaćim privrednicima najviše smeta to što podsticaji nisu svima dostupni pod istim uslovima. Drugim rečim, svi mogu da konkurišu, ali pošto je fond limitiran ne mogu svi i da dobiju subvencije, a ko će ih dobiti to, čini se, zavisi od diskrecionog prava nekog od ministara.
U prilog tome govori i podatak da 95, od ukupno 151 investitora koji su dobili podsticajna sredstva, čine domaće kompanije kojima je pripalo 25,5 miliona evra (30,1 odsto) od ukupno 83,7 miliona evra, koliko je za te namene izdvojeno iz budžeta.
Komentarišući tvrdnju ministra ekonomije strane kompanije koje su otvorile fabrike u Srbiji gotovo celokupnu proizvodnju plasirati na inostranom tržištu Knežević kaže da je iluzija da će to povećati izvoz s obzirom na to da i Jura, i Kalcedonija i Beneton čak 100 odsto sirovina uvoze.
S druge strane, ističe on, poslodavci koji uredno izmiruju svoje obaveze prema državi i kroz poreze i doprinose pune budžet, zapravo kreditiraju sopstvenu konkurenciju. Knežević naglašava da bez poreske reforme, svođenja sive ekonomije u normalne okvire, zatim efikasnijeg pravosuđa, ukidanja monopola u plasmanu robe i pre svega povećanja tražnje, a preduslov za to je rast plata i standarda građana nema izlaza iz ovog ćorsokaka.
„Činjenica je da se sprovođenje potpisanih ugovora i trošenje državnog novca gotovo i ne kontroliše, pa ne čudi situacija sa kojom su se suočili zaposleni u vranjskoj fabrici Zamber, čijem je vlasniku Vlada Srbije isplatila tri (od planiranih šest) miliona evra, za upošljavanje 2.000 bivših radnika Jumka. Umesto toga, vlasnik je pobegao, radnici Zambera su se vratili u posrnuli Jumko, a država je teškom mukom uspela da povrati novac. Od ove „uspešne“ operacije dovođenja stranih partnera na siromašni jug Srbije, ostala je nedovršena građevina nove fabrike, ogroman dug lokalnom građevinskom preduzeću, radnici bez posla i obaveza države da naplati bankarsku garanciju kontroverznog kiparskog biznismena“, kaže Savić.
„Slovački pelcer“ se, očigledno, u Srbiji nije primio. Verovatno i zbog toga što je Slovačka, podsticajnim merama stimulisala izvozno orjentisanu proizvodnju, ali pritom nije „gušila“ domaće prozvođače, izlažući ih nelojalnoj konkurenciji. Činjenica je da je Slovačke uspela da se za šest godina izbori sa nezaposlenošću, ali i da zabeleži suficit u spoljno-trgovinskoj razmeni. Nasuprot tome, u Srbiji broj ljudi bez posla raste i već se primakao cifri od oko milion a izvozni rezultati ne ulivaju optimizam - deficit je i dalje visko i u 2010 iznosio je 4,7 milijardi evra.
„Uveren sam da bi mnogo efikasnije bilo da se kroz poreske olakšice stimuliše razvoj pojedinih privrednih grana kao što je recimo tekstilna industrija koja može da uposli veliki broj radnika. Trebalo bi da se ugledamo na Tursku koja je tekstilce oslobodila plaćanja 30 odsto poreza i doprinosa i napravila pravi bum u razvoju te industrije. Svi su svesni činjenice da je nezaposlenost sistemski problem pa ako je već tako onda bi trebalo ponuditi i sistemsko rešenje a ne da se izlaz traži u podsticajima za otvaranje novih radnih mesta. Računica je prosta - poslodavcu se više isplati da uz otpremninu od oko 3.000 evra u proseku otpušta radnike i da uz podsticajna sredstva koja se kreću i do 10.000 evra otvara nova radna mesta“, tvrdi Milan Knežević, predsednik Unije tekstilaca Srbije i vlasnik fabrike Modus.