- Učlanjen(a)
- 04.10.2009
- Poruka
- 5.207
Despot Vuk Zmaj Ognjeni Grgurević
Bertrandon de la Brokijer je prolazio kroz Srbiju 1433. Bio je zadivljen stasitošću i lepotom članova porodice despota Đurđa Brankovića. Grgur, najstariji, je tada imao 20 godina, Stefan 16, a Lazar 14. Despot Đurađ je imao i dve ćerke Maru udatu za sultana i Katarinu udatu za grofa Ulriha Celjskog. Grgur je komandovao vojskom u Smederevu prilikom opsade. Posle tri meseca Turci su zauzeli grad 18. avgusta 1439. Grgur (otac despota Vuka) i Stefan (otac despota Đorđa i Jovana) su 8. maja 1441. zatočeni i oslepljeni na turskom dvoru. Posle 1444. vratili su se na očev dvor, ali 1457. umro im je otac Đurađ. Despotski presto nasledio je Lazar, ali je umro 20. januara 1458. Grgur pređe Turcima, a slepi Stefan bude postavljen za despota. Lazareva ćerka Jelena se 1. aprila 1459. udala za bosanskog kraljevića Stefana, koga proglasiše za despota. Slepi despot Stefan je 8. aprila 1459. napustio Smederevo i prešao u Budim i odatle u Hrvatsku svojoj sestri Katarini Celjskoj. Sultan Mehmed II je potom krenuo na Smederevo, koje se bez borbe predade 20. juna 1459. Stefan, Jelena i njena majka Jelena, udovica Lazarova, napustiše grad i pređoše u Bosnu.
Po padu Despotovine nestalo je despota kao državnih poglavara srpske države. Ličnosti sa ovom titulom će se javiti u Ugarskoj, ali oni će biti samo činovnici ugarskih kraljeva. Prvi koji je nosio ovu titulu bio je Vuk. Ne zna se kada je rođen i ko mu je majka, jer se ne zna ni da li se njegov otac Grgur ženio. Po jednom zapisu Grgurova žena zvala se Jelisaveta, a po narodnoj pesmi Anđelija. Moguće je da Grgur uopšte nije bio venčan i da je Vuk njegovo vanbračno dete. Ako se ženio to je moralo biti pre njegovog zatočenja, a Vuk je rođen pre zatočenja. Po Ilarionu Ruvarcu, Vuk je bio naturalni sin Grgurov i morao se roditi pre 1438. Upoznao je svoga dedu Đurđa (umro 1457), sećao se povratka Mare Branković u Srbiju (1451/52) i povratka svoga oca iz turskog zarobljeništva, koga je upoznao tek tada. Detinjstvo mu nije bilo lako.
Vukov otac, Grgur Branković, posle smrti despota Đurđa, gajio je nadu da bi mogao da zauzme despotski presto. U tome je imao podršku despotice Jerine i Mare Branković. U maju 1457. Grgur, Jerina i Mara beže iz Despotovine, a sa njima je bio i mladi Vuk. Jerina je umrla u Rudniku, dok su Mara, Grgur i Vuk uspeli da se dočepaju Turske. Mara je od sultana Mehmeda II dobila imanje u Ježevu, gde je provela ostatak života. Grgur Branković je uz pomoć turske vojske koja je provalila u Despotovinu 1458. pokušao da se dočepa despotskog prestola koji je ostao upražnjen posle Lazareve smrti.
U narodnoj tradiciji zapamćen je kao veliki junak, kao Zmaj Ognjeni, ili Zmaj Ognjani, ili Zmaj od Ognja, ili Zmaj Despot. Zmaj Ognjeni Vuk je bio poslednji vitez-plemić, kome se pripisuju mitska obeležja nadzemaljske sile i junaštva. Nadimak Zmaj je možda dobio kao nosilac ordena Zmaja, koji se nosi na vratu o lancu, a ustanovio ga je kralj Sigismund posle pobede nad Bosancima 1408, pa je tim ordenom odlikovao despota Stefana Lazarevića, a Vuk ga je mogao dobiti 1469. Nije poznato da je Vuk imao ovaj orden. Mogao ga je naslediti od svog pretka Stefana, čije je posede u Sremu nasledio kao vazal ugarskog kralja. Možda je ovaj naziv dobio po svojim junačkim podvizima.
Vuk se uspešno borio na strani Turaka. Bio je u službi rumelijskog beglerbega Isa-bega, gde je zauzima prilično uticajan položaj. Vuk je 1465. došao u Ugarsku sa jednim poslanstvom koje je po sultanovom nalogu, poslao smederevski sandžak-beg beogradskom zapovedniku Nikoli Iločkom, da ponudi kralju mir. Već tada Vuk je nosio titulu despota Raške, koju je uzeo nakon Grgureve smrti (1459). Kralj Matija je odbio ponudu, ali je uspeo da nagovori Vuka da stupi u njegovu službu, sa zadatkom da se bori protiv Turaka. Kralj mu je poklonio Slankamen i Kupinovo, a Vuk se oženio Barbarom iz hrvatske vlastelinske porodice Frankopan.
Po nalogu rimskog pape i cara Fridriha oglasi kralj Matija rat svom nekadašnjem tastu (njegovažena Katarina bila je Pođebradova ćerka i umrla je 1463), češkom kralju Đorđu Pođebradu, zaštitniku husitske vere. Rat je trajao od aprila 1468. do Pođebradove smrti 22. marta 1471. Srbi i njihov zapovednik Vuk su se istakli vanrednom hrabrošću. Matija je oteo od Pođebrada Češku i Moravsku i uzeo naslov češkog kralja. Kralj Matija se novembra 1469. vratio u Budim i nagradio vojvode koje su se istakle u ratu sa Česima. Tom priliko Vuk je dobio grad Belu Stenu i distrikt Totuševinu 1469. Matija se zatim vratio u Češku, gde je presto zauzeo poljski princ Vladislav Jagelonac. U Ugarskoj je stvorena zavera da se Matija zbaci, a na njegovo mesto dovede drugi poljski princ Kazimir. Matija je uspeo da razbije zaveru i da bi velikaše što više vezao za sebe obdario je nekolicinu od njih na budimskom saboru (avgusta 1471) novim imanjima i titulama. Nikola Iločki je posato bosanaki kralj, a njegov sin Lovre sremski herceg. Vuk je tada dobio titulu despota kraljevine Srbije (Raške) 1471. Tada mu je kralj dodelio neka imanja koja su ranije pripadala despotu Đurđu.
U ovo vreme, između 1469. i 1470, doselio se u Slavoniju Vladislav Hercegović, sin hercega Stjepana Vukčića Kosače, osnivača Hercegovine. Kralj Matija mu pokloni gradove Veliki i Mali Kalnik u križevačkoj županiji. Mađari su uz njegovu pomoć 1463. zauzeli Jajce.
Zavera ugarskih velikaša protiv Matije izazvala je rat Ugarske protiv poljskog kralja Kazimira. Poljska vojska je u drugoj polovini 1473. ušla u Ugarsku, ali je Matija sa svojim četama potuče i istera. Potom su sinovi kralja Kazimira, princ Kazimir i njegov brat Vladislav, kralj Češke sa 80.000 vojnika napali na Šlesku i Ugarsku. Srpske čete pod despotom Vukom i Dmitrom Jakšićem su se i ovog puta istakle po hrabrosti. U borbama je učestvovao i Miloš Belmužević, koji se hrabro borio i bio ranjen. Kralj Matija je 1474. pobedonosno završio rat sa Poljacima i Česima. Za pokazanu hrabrost despotu Vuku je dodelio grad Berkasovo (1474).
Despot Vuk se naročito istakao junaštvom na južnoj granici protiv Turaka. Vuk se naročito istakao u ratu protiv Turaka (1475 – 76). Kralj Matija je zauzeo Šabac (Zaslon), posle 33 dana opsade. Grad je zauzet na prevaru. Matija se sa glavninom vojske povukao, pa su Turci pomislili da je odustao od opsade i predaju se veselju. Međutim, kad nastupi noć Matija se pojavi sa svojim četama i prodre u grad. Grad je branilo 5.000 janičara. Potom je Vuk krenuo na Srebrenicu u Bosni. On je poslao 150 svojih konjanika preobučenih u tursko odelo. Ovi se na vašaru pomešaju sa ostalim stanovništvom. Uspeli su da spreče zatvaranje gradske kapija, a uskoro je pristigao i Vuk sa svojim vojnicima. Zauzeo je i zapalio grad i zarobio oko 500 Turaka. Zatim je krenuo na Kučlat, čiji su stanovnici saznali za sudbinu Srebrenice i pokušali da dadu otpor. U borbi kod Zvornika bude Vuk ranjen u nogu, ali uspe da ga zauzme te se sa velikim plenom vrati u Šabac. Tada je preseljeno dosta srpskog stanovništva u Srem. Dok se kralj Matija odmarao u svom taboru kod Berkasova, smederevski sandžak-beg Ali-beg sa svojim bratom i vojskom pređe Dunav i opustoši kraj oko Temišvara. Kralj Matija pošalje jake odrede u Banat na čelu sa Vukom, Dmitrom Jakšićem i Petrom Docijem. Oni potuku Turke kod Požežene. Ali-beg jedva se spase, a njegov brat pogine. Vuk zarobi oko 300 Turaka te ih preda kralju.
Vuk je pokušao sa osvajanjem Smedereva, prestonice svojih predaka, ali bez uspeha. Prisilio je Turke da napuste i spale varoš, i da se povuku u tvrđavu. Sa opsadom nije išlo, jer je jaka turska rečna flota sa uspehom branila grad sa dunavske strane. Opsada je trajala nekoliko meseci, ali kada je stigla turska vojska od 60.000 ljudi, Vuk je morao da se povuče preko Dunava. Zajedno sa Dmitrom Jakšićem učestvovao je u ratovima koje je 1477 – 79. vodio kralj Matija protiv cara Fridriha III. Srpske čete su ostavile, zbog pljačkanja i ubijanja, ružnu uspomenu u Austriji.
Dok je Matija, koji je jedini bio takmac sultanu Mehmedu, trošio snagu države u zapadnim ratovima, od kojih Ugarska nikakva dobra nije videla, Turci su mirno osvajali dotle još nepokorene države po Maloj Aziji i po Balkanu, sređivali su prilike u osvojenim krajevima i utvrđivali svoj položaj te su se tako pripremali na odsudan boj sa Ugarskom.
Sa Dmitrom Jakšićem, Petrom Docijem i hrvatskim banom Ladislavom Egervarijem je 1480. učestvovao u strelovitom pohodu protiv Turaka, koji je poveden iz Jajca. Prodrli su sve do Vrhbosne (Sarajeva), koju su opljačkali i odatle proterali zloglasnog Daut-pašu. Vratili su se sa plenom natrag. Naredne godine pošao je u pohod na Turke, u kojem su još učestvovali Pavle Kinjiži, Dmitar Jakšić i Ladislav Razgonji. Vojska se okupila u Banatu kod grada Hrama na Dunavu. Vuk i Razgonji su trebali da svojim šajkama omoguće i osiguraju hrišćanskoj vojsci prelaz preko Dunava. Tom prilikom su potopljene 24 turske šajke. Kinjiži pošalje u izvidnicu Jovana Jakšića. Njega napadne zapovednik Golupca, sa 1.000 konjanika, ali ih Jovan potuče, a njihovog zapovednika uhvati pred kapijom grada i odesče mu glavu. Hrišćani su prešli preko Dunava i osvojili gradove Braničevo i Kruševac i oplenili taj kraj. Stanovništvo (oko 50.000) su preselili u Banat u okolinu Temišvara.
Sa Pavlom Kinjižijem i Petrom Docijem 1482. kod Bečeja je razbio jedan odred turskih konjanika, koji je krenuo u Banat u pljačku. Poveljom od 14. aprila 1482. Vuk je dobio Komogojno i Gradisu sa tributom i pripadajućim posedima. Kralj Matija darovao mu je i tvrđavu Kostajnicu u Hrvatskoj.
Vuk je leta 1483. posredovao za mir između kralja Matije i sultana Bajazita II. Ovu misiju poverio mu je sam sultan, koji je želeo da sa kraljem dogovori primirje. Vuk je želeo da od sultana dobije oblast ranije srpske despotovine. U pregovorima su učestvovali, sa sultanove strane sklav Murat, a sa Vukove sluga Jovan. Pregovori nisu uspeli.
Oktobra 1483. Turci su provalili, preko Hrvatske, u Kranjsku i Korušku, opljačkali ih i porobili. Na povratku ih dočekaju na Uni hrvatski ban Matija Gereb, Bernadin Frankopan, Vuk i neki hrvatski velikaši. Bitka je trajala dva dana i svršila se potpunim porazom Turaka.
Vuk je boravio u Slankamenu i Berkasovu, rezidenciji koja je bila najbliža Bosni, gde je bio kapetan. Podigao je manastir Grgeteg i tu smestio mošti svoga oca Grgura Brankovića (monah German). Možda je on podigao manastir Privina Glava. Vuk je umro 16. aprila 1485, bez potomstva, dosta mlad. Njegova žena Barbara, iako katolkinja, priložila je crkvi Svete Bogorodice na Trsatu kod Sušaka relikvijar iskovan u srebru, sa srpskim natpisom. Ona se 1495. udala za hrvatskog vlastelina Franju Berislavića. Žitije Vuka Grgurevića nije napisano, niti je proglašen za sveca, dok je ostale legitimne Brankoviće crkva proglasila za svece.
Bertrandon de la Brokijer je prolazio kroz Srbiju 1433. Bio je zadivljen stasitošću i lepotom članova porodice despota Đurđa Brankovića. Grgur, najstariji, je tada imao 20 godina, Stefan 16, a Lazar 14. Despot Đurađ je imao i dve ćerke Maru udatu za sultana i Katarinu udatu za grofa Ulriha Celjskog. Grgur je komandovao vojskom u Smederevu prilikom opsade. Posle tri meseca Turci su zauzeli grad 18. avgusta 1439. Grgur (otac despota Vuka) i Stefan (otac despota Đorđa i Jovana) su 8. maja 1441. zatočeni i oslepljeni na turskom dvoru. Posle 1444. vratili su se na očev dvor, ali 1457. umro im je otac Đurađ. Despotski presto nasledio je Lazar, ali je umro 20. januara 1458. Grgur pređe Turcima, a slepi Stefan bude postavljen za despota. Lazareva ćerka Jelena se 1. aprila 1459. udala za bosanskog kraljevića Stefana, koga proglasiše za despota. Slepi despot Stefan je 8. aprila 1459. napustio Smederevo i prešao u Budim i odatle u Hrvatsku svojoj sestri Katarini Celjskoj. Sultan Mehmed II je potom krenuo na Smederevo, koje se bez borbe predade 20. juna 1459. Stefan, Jelena i njena majka Jelena, udovica Lazarova, napustiše grad i pređoše u Bosnu.
Po padu Despotovine nestalo je despota kao državnih poglavara srpske države. Ličnosti sa ovom titulom će se javiti u Ugarskoj, ali oni će biti samo činovnici ugarskih kraljeva. Prvi koji je nosio ovu titulu bio je Vuk. Ne zna se kada je rođen i ko mu je majka, jer se ne zna ni da li se njegov otac Grgur ženio. Po jednom zapisu Grgurova žena zvala se Jelisaveta, a po narodnoj pesmi Anđelija. Moguće je da Grgur uopšte nije bio venčan i da je Vuk njegovo vanbračno dete. Ako se ženio to je moralo biti pre njegovog zatočenja, a Vuk je rođen pre zatočenja. Po Ilarionu Ruvarcu, Vuk je bio naturalni sin Grgurov i morao se roditi pre 1438. Upoznao je svoga dedu Đurđa (umro 1457), sećao se povratka Mare Branković u Srbiju (1451/52) i povratka svoga oca iz turskog zarobljeništva, koga je upoznao tek tada. Detinjstvo mu nije bilo lako.
Vukov otac, Grgur Branković, posle smrti despota Đurđa, gajio je nadu da bi mogao da zauzme despotski presto. U tome je imao podršku despotice Jerine i Mare Branković. U maju 1457. Grgur, Jerina i Mara beže iz Despotovine, a sa njima je bio i mladi Vuk. Jerina je umrla u Rudniku, dok su Mara, Grgur i Vuk uspeli da se dočepaju Turske. Mara je od sultana Mehmeda II dobila imanje u Ježevu, gde je provela ostatak života. Grgur Branković je uz pomoć turske vojske koja je provalila u Despotovinu 1458. pokušao da se dočepa despotskog prestola koji je ostao upražnjen posle Lazareve smrti.
U narodnoj tradiciji zapamćen je kao veliki junak, kao Zmaj Ognjeni, ili Zmaj Ognjani, ili Zmaj od Ognja, ili Zmaj Despot. Zmaj Ognjeni Vuk je bio poslednji vitez-plemić, kome se pripisuju mitska obeležja nadzemaljske sile i junaštva. Nadimak Zmaj je možda dobio kao nosilac ordena Zmaja, koji se nosi na vratu o lancu, a ustanovio ga je kralj Sigismund posle pobede nad Bosancima 1408, pa je tim ordenom odlikovao despota Stefana Lazarevića, a Vuk ga je mogao dobiti 1469. Nije poznato da je Vuk imao ovaj orden. Mogao ga je naslediti od svog pretka Stefana, čije je posede u Sremu nasledio kao vazal ugarskog kralja. Možda je ovaj naziv dobio po svojim junačkim podvizima.
Vuk se uspešno borio na strani Turaka. Bio je u službi rumelijskog beglerbega Isa-bega, gde je zauzima prilično uticajan položaj. Vuk je 1465. došao u Ugarsku sa jednim poslanstvom koje je po sultanovom nalogu, poslao smederevski sandžak-beg beogradskom zapovedniku Nikoli Iločkom, da ponudi kralju mir. Već tada Vuk je nosio titulu despota Raške, koju je uzeo nakon Grgureve smrti (1459). Kralj Matija je odbio ponudu, ali je uspeo da nagovori Vuka da stupi u njegovu službu, sa zadatkom da se bori protiv Turaka. Kralj mu je poklonio Slankamen i Kupinovo, a Vuk se oženio Barbarom iz hrvatske vlastelinske porodice Frankopan.
Po nalogu rimskog pape i cara Fridriha oglasi kralj Matija rat svom nekadašnjem tastu (njegovažena Katarina bila je Pođebradova ćerka i umrla je 1463), češkom kralju Đorđu Pođebradu, zaštitniku husitske vere. Rat je trajao od aprila 1468. do Pođebradove smrti 22. marta 1471. Srbi i njihov zapovednik Vuk su se istakli vanrednom hrabrošću. Matija je oteo od Pođebrada Češku i Moravsku i uzeo naslov češkog kralja. Kralj Matija se novembra 1469. vratio u Budim i nagradio vojvode koje su se istakle u ratu sa Česima. Tom priliko Vuk je dobio grad Belu Stenu i distrikt Totuševinu 1469. Matija se zatim vratio u Češku, gde je presto zauzeo poljski princ Vladislav Jagelonac. U Ugarskoj je stvorena zavera da se Matija zbaci, a na njegovo mesto dovede drugi poljski princ Kazimir. Matija je uspeo da razbije zaveru i da bi velikaše što više vezao za sebe obdario je nekolicinu od njih na budimskom saboru (avgusta 1471) novim imanjima i titulama. Nikola Iločki je posato bosanaki kralj, a njegov sin Lovre sremski herceg. Vuk je tada dobio titulu despota kraljevine Srbije (Raške) 1471. Tada mu je kralj dodelio neka imanja koja su ranije pripadala despotu Đurđu.
U ovo vreme, između 1469. i 1470, doselio se u Slavoniju Vladislav Hercegović, sin hercega Stjepana Vukčića Kosače, osnivača Hercegovine. Kralj Matija mu pokloni gradove Veliki i Mali Kalnik u križevačkoj županiji. Mađari su uz njegovu pomoć 1463. zauzeli Jajce.
Zavera ugarskih velikaša protiv Matije izazvala je rat Ugarske protiv poljskog kralja Kazimira. Poljska vojska je u drugoj polovini 1473. ušla u Ugarsku, ali je Matija sa svojim četama potuče i istera. Potom su sinovi kralja Kazimira, princ Kazimir i njegov brat Vladislav, kralj Češke sa 80.000 vojnika napali na Šlesku i Ugarsku. Srpske čete pod despotom Vukom i Dmitrom Jakšićem su se i ovog puta istakle po hrabrosti. U borbama je učestvovao i Miloš Belmužević, koji se hrabro borio i bio ranjen. Kralj Matija je 1474. pobedonosno završio rat sa Poljacima i Česima. Za pokazanu hrabrost despotu Vuku je dodelio grad Berkasovo (1474).
Despot Vuk se naročito istakao junaštvom na južnoj granici protiv Turaka. Vuk se naročito istakao u ratu protiv Turaka (1475 – 76). Kralj Matija je zauzeo Šabac (Zaslon), posle 33 dana opsade. Grad je zauzet na prevaru. Matija se sa glavninom vojske povukao, pa su Turci pomislili da je odustao od opsade i predaju se veselju. Međutim, kad nastupi noć Matija se pojavi sa svojim četama i prodre u grad. Grad je branilo 5.000 janičara. Potom je Vuk krenuo na Srebrenicu u Bosni. On je poslao 150 svojih konjanika preobučenih u tursko odelo. Ovi se na vašaru pomešaju sa ostalim stanovništvom. Uspeli su da spreče zatvaranje gradske kapija, a uskoro je pristigao i Vuk sa svojim vojnicima. Zauzeo je i zapalio grad i zarobio oko 500 Turaka. Zatim je krenuo na Kučlat, čiji su stanovnici saznali za sudbinu Srebrenice i pokušali da dadu otpor. U borbi kod Zvornika bude Vuk ranjen u nogu, ali uspe da ga zauzme te se sa velikim plenom vrati u Šabac. Tada je preseljeno dosta srpskog stanovništva u Srem. Dok se kralj Matija odmarao u svom taboru kod Berkasova, smederevski sandžak-beg Ali-beg sa svojim bratom i vojskom pređe Dunav i opustoši kraj oko Temišvara. Kralj Matija pošalje jake odrede u Banat na čelu sa Vukom, Dmitrom Jakšićem i Petrom Docijem. Oni potuku Turke kod Požežene. Ali-beg jedva se spase, a njegov brat pogine. Vuk zarobi oko 300 Turaka te ih preda kralju.
Vuk je pokušao sa osvajanjem Smedereva, prestonice svojih predaka, ali bez uspeha. Prisilio je Turke da napuste i spale varoš, i da se povuku u tvrđavu. Sa opsadom nije išlo, jer je jaka turska rečna flota sa uspehom branila grad sa dunavske strane. Opsada je trajala nekoliko meseci, ali kada je stigla turska vojska od 60.000 ljudi, Vuk je morao da se povuče preko Dunava. Zajedno sa Dmitrom Jakšićem učestvovao je u ratovima koje je 1477 – 79. vodio kralj Matija protiv cara Fridriha III. Srpske čete su ostavile, zbog pljačkanja i ubijanja, ružnu uspomenu u Austriji.
Dok je Matija, koji je jedini bio takmac sultanu Mehmedu, trošio snagu države u zapadnim ratovima, od kojih Ugarska nikakva dobra nije videla, Turci su mirno osvajali dotle još nepokorene države po Maloj Aziji i po Balkanu, sređivali su prilike u osvojenim krajevima i utvrđivali svoj položaj te su se tako pripremali na odsudan boj sa Ugarskom.
Sa Dmitrom Jakšićem, Petrom Docijem i hrvatskim banom Ladislavom Egervarijem je 1480. učestvovao u strelovitom pohodu protiv Turaka, koji je poveden iz Jajca. Prodrli su sve do Vrhbosne (Sarajeva), koju su opljačkali i odatle proterali zloglasnog Daut-pašu. Vratili su se sa plenom natrag. Naredne godine pošao je u pohod na Turke, u kojem su još učestvovali Pavle Kinjiži, Dmitar Jakšić i Ladislav Razgonji. Vojska se okupila u Banatu kod grada Hrama na Dunavu. Vuk i Razgonji su trebali da svojim šajkama omoguće i osiguraju hrišćanskoj vojsci prelaz preko Dunava. Tom prilikom su potopljene 24 turske šajke. Kinjiži pošalje u izvidnicu Jovana Jakšića. Njega napadne zapovednik Golupca, sa 1.000 konjanika, ali ih Jovan potuče, a njihovog zapovednika uhvati pred kapijom grada i odesče mu glavu. Hrišćani su prešli preko Dunava i osvojili gradove Braničevo i Kruševac i oplenili taj kraj. Stanovništvo (oko 50.000) su preselili u Banat u okolinu Temišvara.
Sa Pavlom Kinjižijem i Petrom Docijem 1482. kod Bečeja je razbio jedan odred turskih konjanika, koji je krenuo u Banat u pljačku. Poveljom od 14. aprila 1482. Vuk je dobio Komogojno i Gradisu sa tributom i pripadajućim posedima. Kralj Matija darovao mu je i tvrđavu Kostajnicu u Hrvatskoj.
Vuk je leta 1483. posredovao za mir između kralja Matije i sultana Bajazita II. Ovu misiju poverio mu je sam sultan, koji je želeo da sa kraljem dogovori primirje. Vuk je želeo da od sultana dobije oblast ranije srpske despotovine. U pregovorima su učestvovali, sa sultanove strane sklav Murat, a sa Vukove sluga Jovan. Pregovori nisu uspeli.
Oktobra 1483. Turci su provalili, preko Hrvatske, u Kranjsku i Korušku, opljačkali ih i porobili. Na povratku ih dočekaju na Uni hrvatski ban Matija Gereb, Bernadin Frankopan, Vuk i neki hrvatski velikaši. Bitka je trajala dva dana i svršila se potpunim porazom Turaka.
Vuk je boravio u Slankamenu i Berkasovu, rezidenciji koja je bila najbliža Bosni, gde je bio kapetan. Podigao je manastir Grgeteg i tu smestio mošti svoga oca Grgura Brankovića (monah German). Možda je on podigao manastir Privina Glava. Vuk je umro 16. aprila 1485, bez potomstva, dosta mlad. Njegova žena Barbara, iako katolkinja, priložila je crkvi Svete Bogorodice na Trsatu kod Sušaka relikvijar iskovan u srebru, sa srpskim natpisom. Ona se 1495. udala za hrvatskog vlastelina Franju Berislavića. Žitije Vuka Grgurevića nije napisano, niti je proglašen za sveca, dok je ostale legitimne Brankoviće crkva proglasila za svece.