Šta je novo?

Desanka Maksimović-Serbian Lyric Poetry

Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
133
BAJKA O ŽENINOM SRCU

Imala je žena tri srca,
sva tri joj čovek uništio.
Prvo je mlado bilo,
nežno kao voćka rana,
uzabrao ga je čovek
brzo, bez peteljaka,
kao što trešnje beru
iz gradova trgovci.

Drugo je teško bilo
kao plodovi leta,
omlatio ga je čovek
kao što dunje mlate
prekupci pekmezari.

Treće je tvrdo bilo,
sa jezgom punom ulja,
razmrskao ga je čovek
kao što čobani čine
s orasima koje kradu.

Ali žena je voćka
što u proleće svako
po novo srce rodi
i čovek omađijan
u rod taj čudan gleda
kao u priviđenje.

Desanka Maksimović
 
Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
133
PRVI SNEG

Bolje bi bilo u tome prostranstvu
bez ijedne žive duše
da ni reči nismo izrekli,
da se na bele ljuljaške nismo peli,
da smo sa grlicama snežnim
ćutke seli za razboje.
Bolje bi bilo da nismo budili sneg
iz sna detinjeg,
da nismo srebrne jelenske rogove
šumom lomili.
Bolje bi bilo da smo sa potokom
uz ledeni nakovanj stali.

Desanka Maksimović
 
Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
133
IZNENAĐENJE

Srela sam na putu mladića;
nikada očaran krug
neću mu života znati.

Srela sam na putu mladića;
ne znam ko mu je brat,
ne znam ko mu je drug,
ne znam ko mu je mati;
ne znam gde se je rodio,
ni gde je dosad hodio,
ni gde će zauvek stati.

Srela sam na putu mladića;
neću ga više sresti,
kao da je kroz suton mlak
oblaka prošao vlak;
kao ticu da sam srela
visoko vrh polja vrela,
neću ga više sresti.

Desanka Maksimović
 
Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
133
PREKASNO

Možda ćeš u besposlici,
jedan dan
prići telefonu i okrenuti broj
u sećanju tvom davno izbrisan....

Na nestrpljiv zvuk zvona
niko neće odgovoriti,
nikoga ovamo neće biti,
niko ovde više ne strada,
niti voli,
niti pati....

Meni je sad svejedno...
Sad me ne boli ništa više...
Sad mi je od oblaka lakša
tuga nekadašnja.
Svi su puti do moje ravnodušnosti
davno prekinuti.
Desanka Maksimović
 
Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
133
DODIR

Noćas me u snu tače neka ruka,
Ne znam koja,
Sasvim kratko,
Samo večnost do tri dok izbroja.
I od tog dodira dodje do spoja
Mene i nekog zvezdanog sveta -
Ne znam sa kojom od bezbroja
Maglina, zvezda i planeta,
Sa kojom od duga.
Samo nijednoga nebeskog sloja,
Nijednog kruga,
Ne mogoh se setiti kad se prenuh -
Sem one ruke
Zaboravih sve u trenu.

Desanka Maksimović
 
Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
133
POZDRAV NEZNANOJ

Ženo neznana, gospo blagorodna,
onoga za kim moje srce žudi,
da vas sad voli, znaju Bog i ljudi,
o srcu mome on zboriti ne sme
nikada nikom, ni čime probudi,
ko cvet na biljci, na duši mi pesme.

Ja znadem gospo, kako on glavu spušta
u blede ruke kad bol ga ljubavni skoli,
ja znam kako on mrzi, kako voli.
Ja znam, vi ste mu sad život i sreća,
a ja mu bejah bol i svetinja.

On sanja ljubav ukraj vašeg skuta,
i srca vaša ko zvezde su srodna;
al' ženo neznana, gospo blagorodna,
misao na mene kao avetinja
ja znam da sada vašim domom luta.

Desanka Maksimović
 
Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
133
BAJKA O LABUDU


Živela na vrhu planine mala Snežana, kraljica zime. Na nožicama je imala cipele od srebra, bila je ogrnuta belim plaštom, poprskanim snežnim zvezdicama, na glavi je nosila ledenu krunu koja se prelivala u bezbroj boja kada suncev zrak na nju padne. Kraljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. Spavala je u snežnom gnezdu, golišava se valjala po smetovima, vozila se po jezeru na nekoj crnoj ptici tužno oborene glave.

Kako je Snežana bila vrlo mala, mogla je sasvim udobno da joj sedne u krilo. Padale su na to jezero i druge ptice, divlje patke i guske, ali su one bile suviše male da bi mogle maloj kraljici zime služiti umesto čamčića.
Često je Snežana mislila zašto li je crna ptica tužna, zašto uvek obori glavu, i jednom je upita: - Moj crni čamčiću, zašto si uvek toliko tužan? Kako, mala kraljice znaš da sam tužan? Tiho pevuši ploveći jezerom: kad te na obali ugledam, uvek ti radosno mahnem krilom - odgovori ptica okolišeći.

Tužan si, tužan čamčiću, uvek sumorno obaraš glavu i gledaš u vodu. Reci mi šta te mori, možda ću ti pomoći - reče Snežana. Ali ptica ne odgovori ništa, samo još više obori glavu i zaplovi brže. Snežana toga dana nije htela više da navaljuje pitanjima, ali čvrsto u sebi odluči da dozna tajnu crne ptice.
Stalno je krišom posmatrala iz svog snežnog gnezda ne bi li videla šta radi kad je sama. Tako posle nekoliko dana opazi da je ptica još vise pogla glavu, kao da se zagledala u svoju sliku u vodi, i plovi lagano, lagano - rekao bi čovek - ne miče se.

Samo kad nekoliko trenutaka Snežana okrene pogled na drugu stranu i opet ga vrati na jezero, opazi da se ptica malo odmakla sa mesta gde je bila. Brzo se iz svog gnezda spusti do jezera, pa je ponovo upita: "Čamčiću moj crni, reci mi zašto si tužan? Ja sam kraljica sve ove beline, kraljica sam zime i snežnih pahuljica. Zar ne verujes u moju moć? Hajde provozaj me jezerom, pa ćeš mi onda reći svoju tajnu". Ptica tiho doplovi glatkom površinom vode ne dižući na njoj ni jednog talasića, pruži svoje krilo i kada Snežana sede na njega, otisnu se polako prema sredini jezera.

Okolo je sve bilo belo, belele su se grane stabla drveća, beleli se oblaci na nebu, belele se veverice što su katkad skakale s grane na granu, blistala se od beline Snežana, kraljica zime.
"Mala kraljice, odveć sam uzbudjena i ne mogu ti reći šta me tišti'', - prozbori najzad ptica, "ali doveče dodji opet na obalu pa ćeš čuti."
Celog dana je Snežana bila nemirna i jedva čekala da padne noć. Kad se smrklo, otišla je na obalu jezera gde je crna ptica već čekala.

Skrivena u noći, ispovedala se tiho kraljici zime.
"Sve je oko mene belo, i drveće i nebo i zveri, i ti mala kraljice, samo sam ja od noći crnja. Zato me mori tuga."
Čuvši to, Snežana radosno reče: "Kad ti je to jedina nevolja, čamčiću ne brini! Učiniću da i ti poštanes beo, zaplovi noćas na sredinu jezera i čekaj.
Posle ovoga kraljica je otišla do ledene kule, na stenje, gde je živela Srebrna Zvezda , majka svih pahuljica. Mogla joj je i zapovediti, ali Srebrna Zvezda je bila veoma, veoma, stara pa je Snežana zbog toga umiljato zamoli:
"Dobra Srebrna Zvezdo, ti što si mojoj majci odeću tkala, pošalji noćas na pticu što stoji sred jezera jato pahuljica i njima zauvek pokrij njeno perje.
Učini da se sutra probudi sva bela kao sneg mog prestola."

Tako je molila Snežana, a crna je ptica uzdrhtalo čekala na sred jezera. Kada bi oko ponoći, san pticu savlada, ona položi glavu na krilo i ostade tako nepomična. A, istog časa pade jato pahuljica i svu je zaveja, te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime. Ujutru Snežana opazi da vodom plovi beli labud, prvi na svetu. Drugi su se posle toga radjali i umirali, ali taj pravi još i sad živi i po istom jezeru vozi Snežanu, kraljicu zime.

Desanka Maksimović
 
Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
133
NE TREBA SE NADATI

Ne treba se nadati,
izneveri svaka nada.
Već iza devete neke vrleti,
cvetnog polja ili sela,
sećati se čovek jedva je kadar
i onog zbog čega je jednom
hteo umreti.

Ne verovati u časne reči,
u vrline,
ni da večno traju bol i ushićenje,
već iza devete reke i planine
da s podsmehom što o tebi rekne
i prijatelj dođe u iskušenje.

Ne treba se nadati u ljubav,
verovati da nas može iko
voleti do poslednjeg časa zemna.
Srca ljudska su za ravnodušnost,
za zaborav,
uvek spremna.

Desanka Maksimović
 
Član
Učlanjen(a)
13.01.2013
Poruka
377
ČOVEK

Poznavala sam u detinjstvu pticu
srca sitnog kao lešnik,
a umrla je od tuge
već u treću zoru
kad su joj ljudi oteli
gnezdo i goru.

I sećam se nekog starog
tužnookog pseta
koje je imalo snage
da skapa od žalosti
kada je nestalo drage
ruke iz koje primalo je
milovanja, udarce i kosti.

Samo sam ja preživela
smrt voljenog bića,
i mnogo mi se dragih prijatelja
izgubilo u dubini mraka,
preživela niz izdaja, i kleveta,
i rastanaka,
i opet mi se hoće
sunca i sveta.
 
Učlanjen(a)
23.03.2010
Poruka
133
OBJAVITE JEDNOM NA VELIKA ZVONA

Zakrčene su zemlja i vasiona
od žalosnih o ljudskom biću vesti.
Objavite jednom na velika zvona
izmirenja, pokajanja, blagovesti.
Ne javljajte samo za zemljotrese,
pokradene misli, pokradene svote.
Javite i kada se radosti gde dese,
kad se otvori u kome vulkan dobrote.
Ne vadite samo blato iz gata,
ima valjda, negde, i peska poneko zrnce,
poneka ljuspa zlata.
Javite nam katkad da su pomilovali
drugomišljenike, upornike i Crnce.
Razglasite i po nekoliko puta
i dobra kao što se zla razglase,
i moći će, možda, mržnja da se spusta
i ljubavi, bar trun da se spase.
Javite nam da se našao,negde, neko,
ko je proslavio susedovu slavu,
uokvirio i njegova barda.
Javite da je dobrih zvezda pala
na našu planetu cela milijarda.
 
Top