Demokratska Srbija: Biti ili ne biti, Kosovo?
Bori se lave, i David je pobedio Golijata!
(demokratskasrbija@blogspot.com)
Za vreme antičke rimske države postojala je fraza da "svi putevi vode u Rim". To je bila onovremenska istina koja je oslikavala činjenicu da je Rim bio centar sveta u političkom, ekonomskom i civilizacijskom smislu. Istorijski posmatrano, Rim je tada bio jedan od bitnijih (ako ne i najbitniji) stecišta moći i progresivnog ljudskog razvoja. Ipak, ako zaobiđemo suviše globalni aspekt i vratimo se u današnjicu, moramo da kažemo da mimo kosmpolitskog pogleda na svet koji postaje sve izraženiji (globalizacija, Evropska Unija) i dalje osnovno polje za individalni izražaj predstavlja domen nacionalnog. Nacionalizam u svojoj izvornoj formi, a ne pežorativnoj koju je stekao tokom 90-tih godina ili doba komunizma u bivšoj Jugoslaviji, predstavlja ideologiju koji postavlja naciju, odnosno etničku zajednicu za osnovu ljudskog i društvenog života i koji održanju iste daje prednost nad bilo kojim drugim političkim i društvenim principima. U tom smislu srpski Rim moglo bi da bude Kosovo i Metohija, kao mesto koje je od izrazite istorijske važnosti kao kolevka nacije.
Elem, sadašnja situacija u vezi sa Kosovom i srpskim nasleđem i identitetom malo koga u Srbiji može da ostavi ravnodušnim. Posle NATO bombardovanja 1999. godine, međunarodnog protektorata i jednostranog proglašenja nezavisnosti od strane kosovskih Albanaca, javno mnjenje i politički lideri ne mogu da se liše osećaja poraženosti. Negativne vesti ređale su se kao na traci, a pogrom nad Srbima 2004. godine i sudska odluka iz Haga koja je opravdala nelegalnu secesiju ostavile su bljutav ukus u ustima nemih posmatrača iz Srbije, ali i manjinskih Srba na teritoriji Kosova. Zalaganje države koje je bilo u vidu usporavanja već započetih političkih procesa u vidu kosovskog osamostaljenja nisu obezbedili zadovoljavajući efekat, a ni građanima koji žive dole, a prihvataju Beograd za glavni grad, nije popravljen životni standard i omoguđeno demokratsko izražavanje slobodne volje i uživanje drugih osnovnih ljudskih prava.
Albanska većina trlja ruke, jer se čini da je zadovoljna postignutim napretkom u dostizanju svojih ideala uz pomoć velikih svetskih sila (SAD i velike države Evrospke Unije). U njihovim očima nezavisnost je već postignuta, veliki broj država je priznao njihovu državnost, te su krenuli da realizuju svoja dugogodišnja lokalna, politička i ekonomska stremljenja. Čovek bi rekao sve što su poželeli 70-tih (i ranije) ostvarili su! S te pozicije, strane koja sebe doživljava kao apsolutnog pobednika, dolazi i njihova snaga u daljnjem odnosu prema "sopstvenim" građanima, Srbiji i konačno prema čitavom svetu. A neoboriva činjenica je da na Kosovu vlada beda, nemaština i međunacionalna mržnja...
Nažalost, nesrećna balkanska saga se nastavlja i dalje. Neverovatno je koliko je nekim državama teško da priznaju manjkavosti sopstvene politike. U nekim trenucima. kada su njihove pozicije uzdrmane, visok zid ćutnje diže se kao zaštita od strašne realnosti. Sumnje na trgovinu ljudskim organima nealbanskog stanovništva, organizovan kriminal i ultimativno o Kosovu kao evropskom bastionu međunarodnog terorizma, tako se otaljavaju, zataškavaju i pokušavaju da se zaborave. Čisto dok ne prođu! Najlakše je gurnuti probleme pod tepih, prepustiti odgovornost drugima i na kraju okrenuti list kao da se ništa nije dogodilo.
Ne bih voleo da sam u poziciji sadašnjih vlasti u Beogradu. Zamršena kosovska problematika (teško ju je predstaviti u jednom tekstu) predstavlja vruć krompir, koji srpska administracija iz ruke u ruku prebacuje već dugi niz godina. S obzirom da se približava dan kada će i Srbija da pristupi Evropskoj Uniji, iako već dugo kuca na njena vrata, ovdašnjim liderima prezentovan je jasan stav da ako se želi u EU ova istorijska zaostavština mora hitno da se zaleči. I kako dalje da postupi demokratska Srbija? Šekspirovski biti ili ne biti Srba na Kosovu, dovodi nas do očaja, jer racionalno primećujemo da treba da napustimo začarani krug i da konačno prelomimo... A šta je rešenje?
U političkom smislu mlad, ali već prekaljan, direktor Ministarstva inostranih poslova Republike Srbije Borislav Stefanović gurnut je u vatru kao kvalitetan pregovarač i poslednje zrno nade aktuelne vladajuće struje u Beogradu. Ali kakve nade? Celi establišment predvođen predsednikom Borisom Tadićem zna da se u ovom slučaju samo traži takozvana "izlazna" strategija. Samo da građani Srbije budu zadovoljni, a oni pokušaju da prevaziđu ogromnu prepreku do sledećeg mandata. Pohvalna je jedna stvar, konačno se razgovara o problemima ljudi koji žive na severnom i južnom Kosovu. Jasno sam naglasio tu podelu, jer na samom Kosovu vlada takva atmosfera podeljenog društva. Neće ni Srbi ni Albanci da žive bolje od dnevne politike i usta punih istorije i nacionalizma, nego od suživota i prevashodno boljeg ekonomskog standarda. Nadam se da Stefanović razmišlja samo u tom pravcu, jer će inače, a deluje kao da je taj scenario već ispisan, poslužiti kao pion, kao sredstvo kojim će glavešine obrisati odgovornost, a njega na kraju baciti u ponor. Bori se lave Stefanoviću, jer i David je pobedio Golijata!
Naposletku sećam se da se jednom prilikom mladi novinar iz Srbije suočio sa sličnim pitanjem publike učestvujući na panelu nacionalnog i religijskog pomirenja na Balkanu u Filadelfiji. Ono je bilo konkretnije i upućivalo je na trenutak kada će međunarodne trupe napustiti južnu srpsku pokrajinu. Iznenađen jednostavnim pitanjem o kompleksnoj problematici, neovlašćen i krajnje neinteresantan u celoj priči, rekao je:
" Međunarodne snage će da napuste Kosovo u onom trenutku kada komšije prestanu da se gledaju kroz nišan preko plota, kada budu pili kafu zajedno bez obzira na etničku pripadnost, mirno mogli da obezbede blagostanje svojoj porodici i sebi, obiđu grobove svojih predaka i ushićeno, bez straha, pristupe molitvi u svojoj crkvi!" I dodao: "Bezbednost pružena oklopom transportera je maska, surova stvarnost nalazi se u spoljašnjosti."
Ostaviću vas sa tom misli i dodati da su za dijalog potrebne dve strane, iskrene i spremne da običnim ljudima obezbede prosperitet i napredak. Njihov boljitak predstavlja rešenje, a ne razmišljanja o politici i nacionalizmu.
Bori se lave, i David je pobedio Golijata!
(demokratskasrbija@blogspot.com)
Za vreme antičke rimske države postojala je fraza da "svi putevi vode u Rim". To je bila onovremenska istina koja je oslikavala činjenicu da je Rim bio centar sveta u političkom, ekonomskom i civilizacijskom smislu. Istorijski posmatrano, Rim je tada bio jedan od bitnijih (ako ne i najbitniji) stecišta moći i progresivnog ljudskog razvoja. Ipak, ako zaobiđemo suviše globalni aspekt i vratimo se u današnjicu, moramo da kažemo da mimo kosmpolitskog pogleda na svet koji postaje sve izraženiji (globalizacija, Evropska Unija) i dalje osnovno polje za individalni izražaj predstavlja domen nacionalnog. Nacionalizam u svojoj izvornoj formi, a ne pežorativnoj koju je stekao tokom 90-tih godina ili doba komunizma u bivšoj Jugoslaviji, predstavlja ideologiju koji postavlja naciju, odnosno etničku zajednicu za osnovu ljudskog i društvenog života i koji održanju iste daje prednost nad bilo kojim drugim političkim i društvenim principima. U tom smislu srpski Rim moglo bi da bude Kosovo i Metohija, kao mesto koje je od izrazite istorijske važnosti kao kolevka nacije.
Elem, sadašnja situacija u vezi sa Kosovom i srpskim nasleđem i identitetom malo koga u Srbiji može da ostavi ravnodušnim. Posle NATO bombardovanja 1999. godine, međunarodnog protektorata i jednostranog proglašenja nezavisnosti od strane kosovskih Albanaca, javno mnjenje i politički lideri ne mogu da se liše osećaja poraženosti. Negativne vesti ređale su se kao na traci, a pogrom nad Srbima 2004. godine i sudska odluka iz Haga koja je opravdala nelegalnu secesiju ostavile su bljutav ukus u ustima nemih posmatrača iz Srbije, ali i manjinskih Srba na teritoriji Kosova. Zalaganje države koje je bilo u vidu usporavanja već započetih političkih procesa u vidu kosovskog osamostaljenja nisu obezbedili zadovoljavajući efekat, a ni građanima koji žive dole, a prihvataju Beograd za glavni grad, nije popravljen životni standard i omoguđeno demokratsko izražavanje slobodne volje i uživanje drugih osnovnih ljudskih prava.
Albanska većina trlja ruke, jer se čini da je zadovoljna postignutim napretkom u dostizanju svojih ideala uz pomoć velikih svetskih sila (SAD i velike države Evrospke Unije). U njihovim očima nezavisnost je već postignuta, veliki broj država je priznao njihovu državnost, te su krenuli da realizuju svoja dugogodišnja lokalna, politička i ekonomska stremljenja. Čovek bi rekao sve što su poželeli 70-tih (i ranije) ostvarili su! S te pozicije, strane koja sebe doživljava kao apsolutnog pobednika, dolazi i njihova snaga u daljnjem odnosu prema "sopstvenim" građanima, Srbiji i konačno prema čitavom svetu. A neoboriva činjenica je da na Kosovu vlada beda, nemaština i međunacionalna mržnja...
Nažalost, nesrećna balkanska saga se nastavlja i dalje. Neverovatno je koliko je nekim državama teško da priznaju manjkavosti sopstvene politike. U nekim trenucima. kada su njihove pozicije uzdrmane, visok zid ćutnje diže se kao zaštita od strašne realnosti. Sumnje na trgovinu ljudskim organima nealbanskog stanovništva, organizovan kriminal i ultimativno o Kosovu kao evropskom bastionu međunarodnog terorizma, tako se otaljavaju, zataškavaju i pokušavaju da se zaborave. Čisto dok ne prođu! Najlakše je gurnuti probleme pod tepih, prepustiti odgovornost drugima i na kraju okrenuti list kao da se ništa nije dogodilo.
Ne bih voleo da sam u poziciji sadašnjih vlasti u Beogradu. Zamršena kosovska problematika (teško ju je predstaviti u jednom tekstu) predstavlja vruć krompir, koji srpska administracija iz ruke u ruku prebacuje već dugi niz godina. S obzirom da se približava dan kada će i Srbija da pristupi Evropskoj Uniji, iako već dugo kuca na njena vrata, ovdašnjim liderima prezentovan je jasan stav da ako se želi u EU ova istorijska zaostavština mora hitno da se zaleči. I kako dalje da postupi demokratska Srbija? Šekspirovski biti ili ne biti Srba na Kosovu, dovodi nas do očaja, jer racionalno primećujemo da treba da napustimo začarani krug i da konačno prelomimo... A šta je rešenje?
U političkom smislu mlad, ali već prekaljan, direktor Ministarstva inostranih poslova Republike Srbije Borislav Stefanović gurnut je u vatru kao kvalitetan pregovarač i poslednje zrno nade aktuelne vladajuće struje u Beogradu. Ali kakve nade? Celi establišment predvođen predsednikom Borisom Tadićem zna da se u ovom slučaju samo traži takozvana "izlazna" strategija. Samo da građani Srbije budu zadovoljni, a oni pokušaju da prevaziđu ogromnu prepreku do sledećeg mandata. Pohvalna je jedna stvar, konačno se razgovara o problemima ljudi koji žive na severnom i južnom Kosovu. Jasno sam naglasio tu podelu, jer na samom Kosovu vlada takva atmosfera podeljenog društva. Neće ni Srbi ni Albanci da žive bolje od dnevne politike i usta punih istorije i nacionalizma, nego od suživota i prevashodno boljeg ekonomskog standarda. Nadam se da Stefanović razmišlja samo u tom pravcu, jer će inače, a deluje kao da je taj scenario već ispisan, poslužiti kao pion, kao sredstvo kojim će glavešine obrisati odgovornost, a njega na kraju baciti u ponor. Bori se lave Stefanoviću, jer i David je pobedio Golijata!
Naposletku sećam se da se jednom prilikom mladi novinar iz Srbije suočio sa sličnim pitanjem publike učestvujući na panelu nacionalnog i religijskog pomirenja na Balkanu u Filadelfiji. Ono je bilo konkretnije i upućivalo je na trenutak kada će međunarodne trupe napustiti južnu srpsku pokrajinu. Iznenađen jednostavnim pitanjem o kompleksnoj problematici, neovlašćen i krajnje neinteresantan u celoj priči, rekao je:
" Međunarodne snage će da napuste Kosovo u onom trenutku kada komšije prestanu da se gledaju kroz nišan preko plota, kada budu pili kafu zajedno bez obzira na etničku pripadnost, mirno mogli da obezbede blagostanje svojoj porodici i sebi, obiđu grobove svojih predaka i ushićeno, bez straha, pristupe molitvi u svojoj crkvi!" I dodao: "Bezbednost pružena oklopom transportera je maska, surova stvarnost nalazi se u spoljašnjosti."
Ostaviću vas sa tom misli i dodati da su za dijalog potrebne dve strane, iskrene i spremne da običnim ljudima obezbede prosperitet i napredak. Njihov boljitak predstavlja rešenje, a ne razmišljanja o politici i nacionalizmu.