Deca tužna i usamljena
V. C. SPASOJEVIĆ | 11. jun 2011. 20:56 | Večernje novosti
Sve više mališana traži pomoć - za pet godina sos telefon primio 73.000 poziva. Zovu jer su ostali sami ili nisu zadovoljni izgledom. Traže savete u vezi sa seksom. Rasplaču se i psiholozi
NAJMLAĐA dva deteta koja su se javila Nacionalnoj dečjoj liniji (NADEL), poznatoj kao dečji SOS, imala su šest godina.
- Tata mi je rekao da vas pozovem jer mu nisam poverovao da... - počeo je jedan.
Drugi je priznao da zove jer ga otac uči da telefonira, pa mu je dao taj broj.
Većina poziva, ipak, nije tako bezazlena. Naročito ne oni noćni. Jer, dečji SOS radi 24 sata. Tada se javljaju mahom adolescenti (60 odsto), a teme su vezane za izazove odrastanja, krize identiteta, ljubavne probleme, ali i zlostavljanje. Dešava se, priznaju u NADEL-u, da se i obučeni savetnici, koji sa njima razgovaraju, psiholozi, pedagozi, defektolozi - rasplaču.
Preostalih 40 odsto noćnih poziva „pripada“ odraslima, koji zovu zabrinuti za svoje tinejdžere. Teme su: pušenje, alkohol, droga, komplikovani porodični odnosi i nepoštovanje sudskih odluka o viđanju dece, seksualnost, trudnoća, polne bolesti...
Dečju liniju i inače najčešće zovu „klinci“ od 12 do 14 godina. Od 11. oktobra 2005, kada je uspostavljena, primljeno je 73.125 poziva, a „Telekom Srbija“ je registrovao bar duplo više onih koji su zvali dok je veza bila zauzeta. Broj se naglo povećao od kad su pozivi sa mreža 064 i 065 besplatni.
Od ove brojke, 13.200 njih pretvorilo se u savetodavne razgovore od po pola sata ili sat.
- Deca se retko osmele da iz prve zatraže razgovor - kaže Željka Burgund, rukovodilac linije. - U početku zovu, pa spuste slušalicu, ili samo zovu i psuju. Nekad pozovu iz radoznalosti da vide da li stvarno postojimo i da li je sa nama moguće razgovarati.
Ali, niko, čak ni oni što zovu samo da bi opsovali, ne zovu bez razloga, ističe Burgund. Oni psuju baš zato što su puni besa i usamljeni. Deca zovu jer ih muči dosada, fizički izgled, ophrvani su najrazličitijim strahovima. Njihovi problemi najčešće su vezani za školu, vršnjačke odnose, druga ili drugaricu za koje misle da su ih izneverili.
- U stanju su da trpe pritisak vršnjačke grupe bukvalno do zlostavljanja samo da bi bili prihvaćeni. Za njih je jednako bolno kada dobijaju batine ili im drugovi otimaju novac tako što ih teraju da kupuju cigle iz školskog dvorišta, kao i kada ih najbolja drugarica ogovara - kaže Burgund.
Njen kolega Milan Marković, supervizor u NADEL-u, koji i sam često priča sa decom kada se savetnici „umore“, dodaje da se često javljaju diskriminisana deca, posebno iz romske populacije, koja ne mogu da se uklope, obeleženi su i neprihvaćeni. Zato su savetnici odlazili u škole sa dosta romske dece i sa njima razgovarali.
- Mnogo je tužnih i teških priča. Deca su, generalno, vrlo usamljena. Roditelji, koji su u stalnoj jurnjavi za poslom, bukvalno im nedostaju i fizički i psihički. I kad su tu, toliko su umorni i pod stresom, da se deca osećaju kao da nisu tu. Valjda vam nešto govori kada nas pozove dete dva roditelja intelektualca, koje je odraslo u „svili i kadifi“, samo da bi se sa nekim ispričalo - kaže Marković.
Najčešće ih, ipak, zovu deca iz „najobičnijih“ porodica. Stariji osnovnoškolci ili mlađi srednjoškolci. Na svima njima vidi se kako duboko doživljavaju sve ono što proživljava društvo i posebno ono što su medijske teme broj jedan u tom trenutku. Tako su, recimo, bili „dotučeni“ pričom o keruši Mili, ubistvu i samoubistvu Ksenije Pajčin i Filipa Kapisode, TV emisijom u kojoj je žena priznala da je bila žrtva zlostavljanja...
- To je aktiviralo neke druge traume i strahove, o kojima nisu imali sa kim da razgovaraju. Deca su najbolji barometar društvene krize. Po njima vidite šta muči roditelje i celo društvo - dodaje Burgund.
TESTIRANjE
KADA dete pozove nekoliko puta i ćuti ili odmah prekine vezu - to se zovu testirajući pozivi. A onda se jednom osmeli i zatraži razgovor. Posle i po nekoliko puta zove u želji da se nekom poveri. Na kraju, kada nauči kako samo da rešava probleme, ponekad pozove i pohvali se savetnicima. Zovu i da čestitaju Novu godinu, Božić, Uskrs...
- Kada se žale da roditelji nemaju vremena za njih, bez namere da branimo roditelje, pokušavamo da im objasnimo koliko su oni pod pritiskom i koliko rade da bi im obezbedili egzistenciju. Na kraju kažu: „Pa dobro, pričaćemo malo sa njima, malo sa vama, pa nećemo biti toliko usamljeni“ - kaže Željka Burgund.
ZLOSTAVLjANjE
PROCENE su da se od šest do osam odsto poziva odnosi na temu zlostavljanja. Neki spadaju u kategoriju takozvanih „izmišljenih priča“. Ali i takve savetnici saslušaju kao realne, jer shvataju da se iza njih krije neki ozbiljan dečji problem. Ipak, četiri-pet slučajeva bile su ozbiljne priče o zlostavljanju i zanemarivanju. Bilo je i dece koja su ostajala bez korice hleba jer bi otac propio sve pare iz kuće, a njih oterao kod rođaka. Savetnici imaju obavezu da zlostavljanje prijave policiji i centru za socijalni rad, ali za to moraju da traže odobrenje deteta, njegove lične podatke i da ga obaveste kako će izgledati dalja procedura. Kažu mu: „Situacija je ozbiljna i to što ti preživljavaš zove se zlostavljanje...“
- Tata mi je rekao da vas pozovem jer mu nisam poverovao da... - počeo je jedan.
Drugi je priznao da zove jer ga otac uči da telefonira, pa mu je dao taj broj.
Većina poziva, ipak, nije tako bezazlena. Naročito ne oni noćni. Jer, dečji SOS radi 24 sata. Tada se javljaju mahom adolescenti (60 odsto), a teme su vezane za izazove odrastanja, krize identiteta, ljubavne probleme, ali i zlostavljanje. Dešava se, priznaju u NADEL-u, da se i obučeni savetnici, koji sa njima razgovaraju, psiholozi, pedagozi, defektolozi - rasplaču.
Preostalih 40 odsto noćnih poziva „pripada“ odraslima, koji zovu zabrinuti za svoje tinejdžere. Teme su: pušenje, alkohol, droga, komplikovani porodični odnosi i nepoštovanje sudskih odluka o viđanju dece, seksualnost, trudnoća, polne bolesti...
Dečju liniju i inače najčešće zovu „klinci“ od 12 do 14 godina. Od 11. oktobra 2005, kada je uspostavljena, primljeno je 73.125 poziva, a „Telekom Srbija“ je registrovao bar duplo više onih koji su zvali dok je veza bila zauzeta. Broj se naglo povećao od kad su pozivi sa mreža 064 i 065 besplatni.
Od ove brojke, 13.200 njih pretvorilo se u savetodavne razgovore od po pola sata ili sat.
- Deca se retko osmele da iz prve zatraže razgovor - kaže Željka Burgund, rukovodilac linije. - U početku zovu, pa spuste slušalicu, ili samo zovu i psuju. Nekad pozovu iz radoznalosti da vide da li stvarno postojimo i da li je sa nama moguće razgovarati.
Ali, niko, čak ni oni što zovu samo da bi opsovali, ne zovu bez razloga, ističe Burgund. Oni psuju baš zato što su puni besa i usamljeni. Deca zovu jer ih muči dosada, fizički izgled, ophrvani su najrazličitijim strahovima. Njihovi problemi najčešće su vezani za školu, vršnjačke odnose, druga ili drugaricu za koje misle da su ih izneverili.
- U stanju su da trpe pritisak vršnjačke grupe bukvalno do zlostavljanja samo da bi bili prihvaćeni. Za njih je jednako bolno kada dobijaju batine ili im drugovi otimaju novac tako što ih teraju da kupuju cigle iz školskog dvorišta, kao i kada ih najbolja drugarica ogovara - kaže Burgund.
Njen kolega Milan Marković, supervizor u NADEL-u, koji i sam često priča sa decom kada se savetnici „umore“, dodaje da se često javljaju diskriminisana deca, posebno iz romske populacije, koja ne mogu da se uklope, obeleženi su i neprihvaćeni. Zato su savetnici odlazili u škole sa dosta romske dece i sa njima razgovarali.
- Mnogo je tužnih i teških priča. Deca su, generalno, vrlo usamljena. Roditelji, koji su u stalnoj jurnjavi za poslom, bukvalno im nedostaju i fizički i psihički. I kad su tu, toliko su umorni i pod stresom, da se deca osećaju kao da nisu tu. Valjda vam nešto govori kada nas pozove dete dva roditelja intelektualca, koje je odraslo u „svili i kadifi“, samo da bi se sa nekim ispričalo - kaže Marković.
Najčešće ih, ipak, zovu deca iz „najobičnijih“ porodica. Stariji osnovnoškolci ili mlađi srednjoškolci. Na svima njima vidi se kako duboko doživljavaju sve ono što proživljava društvo i posebno ono što su medijske teme broj jedan u tom trenutku. Tako su, recimo, bili „dotučeni“ pričom o keruši Mili, ubistvu i samoubistvu Ksenije Pajčin i Filipa Kapisode, TV emisijom u kojoj je žena priznala da je bila žrtva zlostavljanja...
- To je aktiviralo neke druge traume i strahove, o kojima nisu imali sa kim da razgovaraju. Deca su najbolji barometar društvene krize. Po njima vidite šta muči roditelje i celo društvo - dodaje Burgund.
TESTIRANjE
KADA dete pozove nekoliko puta i ćuti ili odmah prekine vezu - to se zovu testirajući pozivi. A onda se jednom osmeli i zatraži razgovor. Posle i po nekoliko puta zove u želji da se nekom poveri. Na kraju, kada nauči kako samo da rešava probleme, ponekad pozove i pohvali se savetnicima. Zovu i da čestitaju Novu godinu, Božić, Uskrs...
- Kada se žale da roditelji nemaju vremena za njih, bez namere da branimo roditelje, pokušavamo da im objasnimo koliko su oni pod pritiskom i koliko rade da bi im obezbedili egzistenciju. Na kraju kažu: „Pa dobro, pričaćemo malo sa njima, malo sa vama, pa nećemo biti toliko usamljeni“ - kaže Željka Burgund.
ZLOSTAVLjANjE
PROCENE su da se od šest do osam odsto poziva odnosi na temu zlostavljanja. Neki spadaju u kategoriju takozvanih „izmišljenih priča“. Ali i takve savetnici saslušaju kao realne, jer shvataju da se iza njih krije neki ozbiljan dečji problem. Ipak, četiri-pet slučajeva bile su ozbiljne priče o zlostavljanju i zanemarivanju. Bilo je i dece koja su ostajala bez korice hleba jer bi otac propio sve pare iz kuće, a njih oterao kod rođaka. Savetnici imaju obavezu da zlostavljanje prijave policiji i centru za socijalni rad, ali za to moraju da traže odobrenje deteta, njegove lične podatke i da ga obaveste kako će izgledati dalja procedura. Kažu mu: „Situacija je ozbiljna i to što ti preživljavaš zove se zlostavljanje...“