Deca agresijom privlače pažnju roditelja

[crvendac_011]

Deca agresijom privlače pažnju roditelja

Stil magazin 04.11.2010 09:39



Sva deca su sklona napadima besa. Psiholozi će vam reći da je u njihovom razvoju to samo jedna od mnogobrojnih faza.

Ali, život s kapricioznim mazama može biti veoma naporan. Iako karakter igra određenu ulogu u načinu na koji dete ispoljava emocije, to ne znači da moraju da žive goreći od besa. Suština problema je najčešće frustriranost. Psiholozi kažu: „Vaše dete ponekad reaguje fizički zbog toga što ne ume da razreši problem rečima. Malo starija deca brzo nauče da im agresivno ponašanje odmah obezbeđuje pažnju roditelja. To je negativna pažnja, ali je i to bolje nego da na njega uopšte ne obraćate pažnju”. Ukoliko je vaše dete sklono nasilju, ne smete to da tolerišete.

Naučite ih da gledaju na sat
Detetu je teško da shvati da dan ima 24 sata, jedan sat 60 minuta, a jedan minut 60 sekundi. Da bi mu to postalo jasnije, igrajte s njim jednostavnu igru. Zamislite određenu radnju i onda tražite od deteta da proceni koliko ona traje: jedan dan, jedan sat, jedan minut, jednu sekundu. Primer: koliko traje crveno svetlo na semaforu, šišanje, kupovina u samoposluzi, putovanje na more... iako je detetu teško da prodre u tajnu kazaljki, ipak većina dece vrlo rano pokazuje želju da nauči da gleda na sat. To će najlakše postići kroz igru.

Pregled sprečava napad astme
Napadi astme kod školske dece najčešći su tokom jeseni. Prašnjavi tepisi i police nakon duge pauze u školama, buđ u kupatilima i toaletima, prehlade i virusi, samo su neki od faktora koji dovode do napada astme u ovom periodu. Napadi astme kod dece usled uvećanih faktora rizika dovode do velikog broja izostanaka iz škole. Studija koja je sprovedena u Kanadi, a koja je analizirala hospitalizacije zbog astme tokom 13 godina i obuhvatala oko 83.000 dece uzrasta pet do 15 godina, pokazuje da je tokom septembra hospitalizovano više dece nego u bilo kom drugom mesecu. Pored izloženosti virusnim infekcijama, okidači astme mogu da budu polen i kućni ljubimci.

Promuklost kod dece
Uzroci promuklosti mogu biti različiti. Lekari kažu da je to najčešće posledica akutne upale grla. Do promuklosti dolazi zbog otekline sluzokože larinksa, što može biti posledica obične prehlade, virusne infekcije gornjih disajnih puteva ili dugotrajnog govora i vikanja. Simptomi upale su osećaj suvoće, peckanja ili grebanja i suvi kašalj. Akutna promuklost je neprijatna, ali najčešće bezopasna bolest koja u velikom broju slučajeva prolazi spontano za dva-tri dana. U takvim situacijama bi najviše pomoglo da se glas malo poštedi. Odmarati glas ne znači šaputati, već ćutati, jer i šaputanje je aktivnost pri kojoj glasne žice i larinks ne miruju. Ukoliko promuklost traje duže od dva-tri dana, mogu se koristiti lekovi koje nudi klasična medicina - antiseptici i analgetici, kao i veliki broj biljnih lekova koji kod promuklosti deluju brzo i efikasno.

 

[besherat]

Ovo je moj slučaj sa najmlađim đetetom. Agresiju je iskazivao prema sestri, koja je starija od njega 11 mjeseci, vjerovatno zbog ljubomore, mada njemu nije nedostajalo pažnje, jer ju je skretao na tako jeziv način, da sebe povrijedi ako treba, ali da je uvijek glavni. To je bio težak period oko 2 do 5 godine. Sada se malo smirio, makar ne radi stvari koje bi mu mogle ugrođavati život, a to je veliki uspjeh. Kad se sjetim da je imao snage da kao mali otvara prozor na šestom spratu, prođe me jeza, ili da oblizuje veliki nož. Sve stvari smo držali na vrhu ormara. Bilo je jako, jako naporno sačuvati ga.

 

[Andjela 7]

Mališani i agresija

Mališani i agresija

Agresija, najnegativnija emocija, deo je ljudske prirode, posledica frustracije, deo genetskog nasleđa... Stručnjaci tvrde da se ona kod dece ispoljava jako rano, već u uzrastu od 12 meseci. Deca ispoljavaju agresiju na različite načine - neka ujedaju, druga udaraju, treća nekontrolisano viču.



Agresija, najnegativnija emocija, deo je ljudske prirode, posledica frustracije, deo genetskog nasleđa... Stručnjaci tvrde da se ona kod dece ispoljava jako rano, već u uzrastu od 12 meseci. Deca ispoljavaju agresiju na različite načine - neka ujedaju, druga udaraju, treća nekontrolisano viču. U kasnijim periodima razvoja, naročito u adolescenciji, agresivnost se može uočiti i po zanemarivanju školskih obaveza, buntovnom ponašanju, čudnom odevanju, itd...
Bes je često izazvan emocijama kao što su usamljenost, strah, povređenost ili bespomoćnost. Takođe, nedostatak granica i jasnih pravila dete može podstaći na agresiju. Ako mališan odrasta u porodici gde je svako ponašanje dozvoljeno, često je razdražljivo i agresivno čim se sretne i sa najmanjom zabranom. Agresija je, ponekad, i samo način da se dođe do pažnje ili reakcija na fizičko kažnjavanje. Zato nemojte tući decu, jer će taj model ponašanja usvojiti kao “normalan”. Naučite dete da izrazi ljutnju, jer je potpuno u redu da je nekada besno i neraspoloženo. Podstičite ga da priča o tome i da negativne emocije “izbaci” napolje - trčanjem, crtanjem, igranjem, sportom... Pomozite mu da formira drugarske odnose sa vršnjacima i objasnite da će se druga deca sa njim radije družiti ukoliko nije agresivan.
Važno je i da detetu uvek pružite objašnjenje za kaznu, jer ukoliko ne razume zabrane, to će ga frustrirati. Zato, sve ono što mu zabranjujete - obrazložite. Razvijajte kod deteta pozitivan stav prema drugima, učite ga da deli igračke i uvažava osećanja drugih. Kada dete uspe da usvoji osećaj empatije, agresija će biti manje izražena.
Dečaci i devojčice različito izražavaju bes. Neki teoretičari tvrde da su dečaci agresivniji “zahvaljujući” hormonima. Međutim, i stereotipi u vaspitanju tu igraju veliku ulogu. Dečacima je “zabranjeno” da plaču, od njih se očekuje da “pokažu zube” i prikriju slabosti. Pobegnite od takvog vaspitanja i objasnite im da i dečaci imaju pravo da tugu izraze suzama. Nikada ne zahtevajte od deteta bezuslovnu poslušnost, jer mu to daje osećaj da ne sme da izrazi svoje mišljenje. Kada se osećaju sputanima, često je nasilno ponašanje jedina reakcija.
I najvažnije, svaki put pohvalite dete kada, umesto agresije, iskoristi drugačiju reakciju ili vas u nešto ubedi argumentima. Agresivci su, u stvari, osobe koje nemaju samopouzdanja, pa nasilnim ponašanjem stvaraju prostor u kojem se osećaju superiornijim. Zbog toga podstičite dečje samopouzdanje, grlite ga i ljubite, jer je nežnost efikasan način borbe protiv besa.

Izvor: Večernje novosti

 

[PYC]

Agresivnost dece - dečiji gnev

Agresivnost dece - dečiji gnev




Izvor: Danas
Autor: Nebojša Jovanović

Da li je gnev loš?

Gnev je prirodna reakcija svih nas, pa tako i male dece. Postupanje prema dečijem gnevu je možda najteži deo roditeljstva i vaspitačkog posla. Mnogi roditelji i vaspitači na dečiji gnev reaguju na pogrešan i destruktivan način.

Kada dete postane ljuto, ono je prilično ograničeno u načinu ispoljavanja svog gneva. Ima samo dva izbora. Da ispolji gnev ponašanjem ili rečima. Oba načina otežavaju pravilno reagovanje roditeljima i vaspitačima. Oba načina su nepodnošljiva i neprihvatljiva. Šta vaspitač može da uradi?
Kao para iz lonca, i gnev mora nekako da izađe iz deteta. Niko, pa ni malo dete, ne može da potisne gnev i da ga stalno drži u sebi. To bi bila jedna od najštetnijih stvari na koje možemo da prisilimo malo dete. Ako detetu ne dozvolimo da ispolji gnev na neki način, ono mora da ga potiskuje sve dublje i dublje, što može da izazove destruktivne probleme kasnije u životu. Ako je dete kažnjeno zbog ispoljavanja gneva rečima ili ponašanjem, ono nema drugog izbora osim da potiskuje gnev i da ga zatvori u sebe. Kao posledica toga, dete nikada neće biti u stanju da se zrelo nosi sa gnevom. To je zamka kažnjavanja. Kažnjavanje nije način pomoću koga ćemo da naučimo decu kako da se nose sa gnevom.

Pasivno agresivno ponašanje

Suočeni sa dečijim gnevom, roditelji i vaspitači mogu da naprave još jednu grešku, da planu i istresu teret svog gneva na dete. Deca su bespomoćna pred roditeljskim gnevom. Kada roditelj viče na dete, on zatvara sve prirodne načine ispoljavanja gneva, i dete mora da ga potisne, pridodajući mu još i roditeljski gnev. Zbog čega je ovo toliko štetno?
Ako se previše potiskuje, gnev će se ispoljiti u obliku “Pasivno agresivnog ponašanja”. Pasivno agresivno ponašanje je, uglavnom, nesvesno (dete ne zna da se tako ponaša) i usmereno protiv autoriteta. To je nesvesna motivacija deteta da poljulja autoritet (naročito roditelja i vaspitača) radeći suprotne stavari od onih koje se očekuju od njega. Kada pasivno agresivne crte počnu da karakterišu dečije ponašanje, disciplinovanje postaje noćna mora. Pojavljuju se odugovlačenje, traćenje vremena, tvrdoglavost, namerna neefikasnost i zaboravnost, često dete počinje ponovo da piški ili kaki u gaće i sl. Nesvesni cilj takvog ponašanja je da uznemiri roditelje i druge osobe od autoriteta, i tako izazove gnev. Pasivno-agresivni načini ponašanja su indirektni, lukavi i štetni, a njima dete omalovažava sebe. Pošto je ovakvo ponašanje uglavnom nesvesno, dete i ne zna da ga koristi kao odbrambeno ponašanje. Roditelji su sami sebe saterali u ćošak. Što više kažnjavaju ovakva ponašanja, dete će ih sve više upražnjavati. Onda če doći škola, pa će loše ocene biti sredstvo za pasivno agresivno ponašanje i roditelji postaju bespomoćni i očajni. Šta ih tek čeka u pubertetu!? Pasivno agresivno ponašanje je preduslov i za drogiranje, pušenje, neprimereni seks, bežanje iz škole, nedisciplinu u školi... pa čak i za samoubistvo.

Pasivno agresivno ponašanje je veoma česta pojava. Zašto? Zato što mnogi ljudi ne razumeju gnev ili ne znaju šta sa njim. Osećaju da je gnev nekako pogrešan i grešan i a ga disciplinom treba „isterati“ iz deteta kao đavola. To je ozbiljna zabluda, jer je osećanje gneva normalno. Svaki čovek u životu oseti gnev, uključujući i Isusa (koji se razljutio na one koji su zloupotrebili hram). Kada se dete razgnevi, i vi ga udarite ili viknete na njega: „Prekini ili ću da te ošamarim“... šta njemu ostaje da uradi? Samo dve stvari: da nastavi da se ponaša neposlušno i da se „tako“ izražava, ili da vas posluša i prestane da se „tako“ izražava. Ako odabere ovu drugu opciju, gnev neće nestati, on će samo biti potisnut i ostaće nerešen u podsvesti, čekajući da kasnije bude izražen na nekog drugog (gde može) ili putem neprikladnog, pasivno agresivnog ponašanja.
Druga greška koju roditelji i vaspitači često čine u vezi sa potiskivanjem gneva je neumesna upotreba humora. Kad god situacija postane napeta, pogotovo ako se dete razgnevi, neki roditelji ga zadirkuju i pokušavaju da nametnu humor, ne bi li umanjili napetost. Šaljivost je, naravno, divna stvar u svakoj porodici. Ali, kad se stalno koristi da bi se izbeglo pravilno postupanje sa gnevom, dete jednostavno ne može da nauči kako da izađe na kraj sa gnevom. Pasivno agresivno ponašanje može lako da postane ukorenjeni, uobičajeni obrazac ponašanja i može da traje celog života.

Učenje zrelog vladanja gnevom

Prisiljavanje deteta da potisne gnev nije pravi put. Moramo ga naučiti kako da se, na adekvatan način, oslobađa gneva, kako da se nosi sa njim. Da bismo to mogli da naučimo decu, potrebo je da i mi sami umemo da se adekvanto nosimo sa vlastitim gnevom. Osećanje gneva nije samo po sebi ni dobro ni loše. Gnev je normalan, i svako živo biće ga oseća. Problem nije sam gnev, već upravljanje gnevom, i u tome mnogi greše. Potrebno je shvatiti da postoje različiti načini upravljanja gnevom i znati koji je najbolji. Počeli smo od najgoreg načina izlaženja na kraj sa gnevom, a to je pasivno agresivno ponašanje. Roditelji, ako vaše dete ili tinejdžer ispoljava svoj gnev verbalno, čak i ako je neprijatan u tome, to je mnogo bolje od pasivno agresivnog ponašanja. Jedna od najvažnijih lekcija odrastanja i sticanja zrelosti jeste izlaženje na kraj sa gnevom na primeren i zreo način. Deca će nastojati da nezrelo ispoljavaju gnev sve dok in neko ne pokaže drugačije. Ne možemo očekivati od deteta ili tinejdžera da gnev izražavaju automastki na najbolji i najzreliji način. Učenje zrelog savladavanje gneva ide postupno, i prolazi kroz određene korake:

Lestvica upravljanja gnevom:

Potpuno nekontrolisano ponašanje - Kad osoba ima napade besa, uništava imovinu ili je nasilna prema drugoj osobi (čak je i ovakvo ponašanje lakše ispraviti nego pasivno agresivno)

Verbalni izliv besa, ali bez fizičkog nasilja, ograničen na vikanje, vrištanje, psovanje. Gnev nije usmeren samo na osobu na koju smo ljuti, nego na bilo koga ko se nalazi u blizini.

Neprijatno verbalno izražavanje(glasno, dranje...) ali bez vređanja i psovanja... ali i dalje nije usmereno samo na onoga ko je izazivač, već na sve prisutne...

Neprijatno ispoljavanje (vikanjem, vrištanjem...) ali ograničavajući se na temu i osobu koja je izazvala.

Ispoljavanje na prijatan i razuman način, ako je moguće i to prema osobi koja je gnev izazvala.

Lestvica upravljanja gnevom napravljena je da bi se razumeli različiti koraci ili nivoi zrelosti u izražavanju gneva, i da bi se pomoglo vaspitačima da uvide da moraju da uče decu kako da, korak po korak, napreduju od jednog nivoa zrelosti do drugog.

Kako učiti dete da napreduje na lestvici kontrole gneva

Petnaest načina gnevnog ponašanja kombinuju se na različite načine na lestvici gneva. Primetićete da je ispoljavanje gneva prvenstveno negativno. Na lestvici su samo prva dva načina potpuno pozitivna. Prvo ću prikazati moguća ponašanja, pa onda, na lestvici gneva, njihove moguće kombinacije.

1. Ljubazno ponašanje

2. Traženje rešenja

3. Usmeravanje gneva na onoga ko ga je izazvao

4. Ostajanje pri prvoj žalbi (ne širenje na “sve i svašta”)

5. Logično i konstruktivno razmišljanje

6. Neprijatno i bučno ponašanje

7. Psovanje, vređanje

8. Usmeravanje gneva prema onima koji ga nisu izazvali

9. Izražavanje žalbi koje nisu direktno povezane

10. Bacanje predmeta

11. Uništavanje imovine

12. Verbalno zlostavljanje

13. Emoconalno destruktivno ponašanje

14. Fizičko zlostavljanje

15. Pasivno agresivno ponašanje


Pozitivno

1. Ljubazno ponašanje, traženje rešenja, usmeravanje gneva na onoga ko ga je izazvao, ostajanje pri prvoj žalbi, logično razmišljanje.

2. Ljubazno ponašanje, usmeravanje gneva na onoga ko ga je izazvao, ostajanje pri prvoj žalbi, logično razmišljanje.


Pozitivno i negativno

3. Usmeravanje gneva na onoga ko ga je izazvao, ostajanje pri prvoj žalbi, logično razmišljanje. Þ Neljubazno, bučno

4. Ostajanje pri prvoj žalbi, logično razmišljanje. Þ Neljubazno, bučno. Þ Usmeravanje gneva ka onima koji ga nisu izazvali

5. Usmeravanje gneva na onoga ko ga je izazvao, ostajanje pri prvoj žalbi, logično razmišljanje. Þ Neljubazno, bučno. Verbalno zlostavljanje.

6. Logično razmišljanje. Þ Neljubazno, bučno. Usmeravanje gneva ka onima koji ga nisu izazvali. Izražavanje nepovezanih žalbi.


Uglavnom negativno

7. Neljubazno, bučno ponašanje. Þ Usmeravanje gneva ka onima koji ga nisu izazvali. Þ Izražavanje nepovezanih žalbi. Þ Emocionalno destruktivno ponašanje

8. Neljubazno, bučno ponašanje. Þ Usmeravanje gneva ka onima koji ga nisu izazvali. Þ Izražavanje nepovezanih žalbi. Þ Verbalno zlostavljanje, ÞEmocionalno destruktivno ponašanje

9. Neljubazno, bučno ponašanje. Þ Psovanje, Þ Usmeravanje gneva ka onima koji ga nisu izazvali. Þ Izražavanje nepovezanih žalbi. Þ Verbalno zlostavljanje, Þ Emocionalno destruktivno ponašanje

10. USMERAVANJE GNEVA KA OSOBI KOJA GA JE IZAZVALA, Neljubazno, bučno ponašanje. Þ Psovanje, Þ Usmeravanje gneva ka onima koji ga nisu izazvali. Þ bacanje stvari, Þ Emocionalno destruktivno ponašanje

11. Neljubazno, bučno ponašanje. Þ Psovanje, Þ Usmeravanje gneva ka onima koji ga nisu izazvali. Þ bacanje stvari, Þ Emocionalno destruktivno ponašanje


Negativno

12. USMERAVANJE GNEVA KA ONIMA KOJI SU GA IZAZVALI. Neljubazno, bučno ponašanje. Þ Psovanje, Þ Uništavanje imovine Þ Verbalno zlostavljanje, Emocionalno destruktivno ponašanje

13. Neljubazno, bučno ponašanje. Þ Psovanje, Þ Usmeravanje gneva ka onima koji ga nisu izazvali. Þ Uništavanje imovine, Þ Verbalno zlostavljanje, Emocionalno destruktivno ponašanje

14. Neljubazno, bučno ponašanje. Þ Psovanje, Þ Usmeravanje gneva ka onima koji ga nisu izazvali. Þ Uništavanje imovine, Þ Verbalno zlostavljanje, Þ Fizičko zlostavljanje, Þ Emocionalno destruktivno ponašanje

15. Pasivno agresivno ponašanje

Prilikom učenje deteta u postupanju sa gnevom moramo se ponašati prijatno i odlučno. Prijatno znači sa ljubavlju i ljubazno, optimistično, uzdržavajući se od osuđivanja i usađivanja svojih strahova i briga u dete, a naročito sopstvenog gneva. Odlučno znači dosledno istrajavati na daljim očekivanjima vezanim za napredovanje detetove samokontrole na lestvici gneva. Odlučnost ne znači krutost i odsustvo tolerancije. Treba uzeti u obzir godine deteta, sposobnosti i stepen zrelosti.

Odnos ljubavi i discipline

Mnogi roditelji i vaspitači ne razumeju odnos između ljubavi i discipline i značenje discipline. Oni u mislima razdvajaju ljubav i disciplinu, kao da su to dve različite stvari. Disciplina i ljubav su nerazdvojne. Dete se mora osećati voljenim, i to je najvažniji deo disciplinovanja. To nikako nije sve, ali je najvažnije. Primena bihejviorističkih tehnika disciplinovanja, ako nije bazirana na bezuslovnoj ljubavi prema detetu, neće dati dobre rezultate. Disciplinovanje je neuporedivo lakše kada se dete oseća iskreno voljenim. Bazični oblici disciplinovanja koji se zasnivaju na ljubavi su:

Gledanje u oči (disciplinovanje kroz kontakt očima kroz koji pokazujemo ljubav i razumevanje)

Primereno dodirivanje, fizički kontakt (Poruka bliskosti, onda i onoliko koliko detetu prija i kada mu prija)

Usredsređeno aktivno slušanje (Dete mora biti sigurno da vaspitač razume ono što ono želi da kaže. Kada dete zna da vi razumete njegova osećanja i želje, mnogo je voljnije da pozitivno reaguje na disciplinu, naročito kada se ne slažete sa njim)

Kontrolisanje sopstvenih osećanja (Nekontrolisana osećanja u svakome pobuđuju nepoštovanje. Zašto da očekujemo suprotno od našeg supružnika ili deteta?

Moramo znati da se gnev teško kontroliše pod određenim uslovima. Neki od njih su:

Kada je osoba depresivna

Kada je osoba uplašena

Kada je psihički ili fizički iscrpljena

Kada njen duhovni život nije zdrav

Neka deca imaju prirodno više poteškoća u savladavanju gneva od druge dece. - bez obzira na tip roditeljstva koji su imala. Na primer deca sa izvesnim neurološkim problemima, sa ADHD strukturom... Deca sa ADHD su impulsivna u ispoljavanju svih osećanja, pa tako i gneva. Potrebno je dosta strpljenja, strukture i doslednosti u vaspitanju, uz pozitivan stav i adekvatno pokazivanje ljubavi, da bi se ovakva deca naučila adekvatnoj kontroli ispoljavanja osećanja gneva.

Zamka telesne kazne

Mnogi roditelji i vaspitači, iznervirani dečijim ispoljavanjem gneva, pribegavaju “batini iz raja”, telesnom kažnjavanju, kako bi isterali te “zle duhove” i razmaženost iz deteta.

Jedan od glavnih razloga zbog kojeg je upotreba fizičke kazne kao glavnog sredstva za kontrolisanje ponašanja opasna, jeste zato što drastično umanjuje osećanje odgovornosti. Dete se oseća poniženo, oseća nepravdu, što drastično umanjuje njegovo osećanje odgovornosti za ono što je učinilo i onemogućuje mu razvoj savesti.

Druga loša posledica fizičke kazne je poistovećivanje sa napadačem. To je, takođe, mehanizam za izbegavanje krivice. Dete se poistovećuje sa roditeljem koji ga kažnjava (staje na njegovu stranu), i smatra da je ispravno biti agresivan i kažnjavati. Ovaj mehanizam će, kad odraste, kažnjavano dete preneti u svoje roditeljstvo.

Čovek ne može da daje ono što nema. Da bismo naučili svoju decu da vole, moramo biti sposobni da ih volimo na način koji podstiče njihov razvoj. Da bismo ih naučili da adekvatno postupaju sa sopstvenim gnevom, moramo naučiti kako da mi kontrolišemo svoj gnev. Ne da ga potiskujemo, ili da ga ispoljavamo na pasivno agresivan način, već da ga ispoljavamo kontrolisano, konstruktivno, tražeći rešenje problema. I da ne zaboravimo: ljubav ide uvek ispred discipline.

 

[PYC]

Agresivnost kod dece i vršnjačko nasilje




Izvor: Danas
Autor: Tatjana Firevski Jovanović i Nebojša Jovanović

Iako se nekada može sresti uverenje da je doba ranog detinjstva lišeno agresivnosti, ovo stanovište je pogrešno. Iz želje da se na decu gleda isključivo kao na dobronamerna, naivna i nevina bića, nekada se gubi iz vida da su agresivna ispoljavanja prisutna od prvih dana života. Agresivnost je biopsihološki motiv koji je tu da svakoj jedinki omogući odbranu od pretnje i zadovoljenje potreba.

U tom smislu, agresivnst je sastavni deo mehanizama koji obezbeđuju preživljavanje. Pitanje na koje, ipak, nije lako dati precizan odgovor je: kada agresija prestaje da bude samo adaptivni mehanizam, a kada postaje destruktivna. Dete se rađa sa agresivnim potencijalom koji se raznim socijalnim uticajima oblikuje. Ono u toku života stiče sposobnost da se na odgovarajući način nosi sa svojim nagonima, pa tako i sa agresivnim. Do druge godine života učestalost i intenzitet agresivnih reakcija rastu i ostaju visoki sve do predškolskog uzrasta kada nivo agresivnosti postepeno počinje da opada sve do kraja puberteta.
Pod uticajem socijalne sredine i između 2. i 3. godine, dete polako počinje da osvaja socijalni prostor. Ono sada zna da određene reči i postupci izazivaju različite reakcije odraslih i koristi agresivnost da bi dobilo ono što želi. U ovom periodu je dominantna instrumentalnost agresivnog ponašanja i ispitivanje granica koje su (ili nisu ) postavlenje od strane odraslih. Dete tako proverava šta mu je dozvoljeno, a šta nije, i na koji način može dobiti ono što želi.
********
Dete se rađa sa agresivnim potencijalom koji se raznim socijalnim uticajima oblikuje. Ono u toku života stiče sposobnost da se na odgovarajući način nosi sa svojim nagonima, pa tako i sa agresivnim
*******

S obzirom da se agresivnost stabilizuje kao osobina već u četvrtoj godni života, a da se najveći deo njenog ispoljavanja uči u interakcijama s roditeljima i širom socijalnom sredinom, jako je bitno biti svestan poruka koje se u ovim interakcijama detetu šalju.
Najveći broj neprijateljskih osjećanja zbog društvenih teškoća i neslaganja s vršnjacima koji postepeno prelaze u ljutnju zbog sprečenosti u svojim planovima javlja se upravo oko četvrte godine. Devojčice i dečaci u ovom dobu su često u sukobu koji se manifestuje težnjom za posedovanjem stvari koje neko drugo dete ima, otimanjem igračaka i drugih privlačnih predmeta.
Sazrevanjem i razvojem dete postepeno sve više uči kako da upravlja svojom agresijom. Pojava hostilne agresivnosti, težnje da se drugoj osobi naudi, javlja se i postaje sve dominantnija u razdoblju predškolskog uzrasta, tj. oko šeste godine života. Na ovom uzrastu je veoma bitan, često preloman trenutak za učenje kontrole agresije. Deca koja ne nauče da koriste drugačije načine za postizanje svojih ciljeva ili rešavanje konflikata sa drugom decom, mogu da postanu povučena i defanzivna, ili pak da nauče da pribegavaju nasilnom ponašanju kao meri koja će ih dovesti do cilja. U osnovnoj školi repertoar agresivnog ponašanja dece se proširuje, a često postaje i suptilniji. U razredu agresija je čest problem i može se manifestovati na različite načine, kao što su tuče, tužakanja, odbacivanje iz društva i slično.
******
Deca koja ne nauče da koriste drugačije načine za postizanje svojih ciljeva ili rešavanje konflikata sa drugom decom, mogu da postanu povučena i defanzivna, ili pak da nauče da pribegavaju nasilnom ponašanju kao meri koja će ih dovesti do cilja
*******

AGRESIVNOST I NASILJE

Iako je nasilno ponašanje u mnogome definisano agresivnim tendencijama namerno usmerenim ka drugim osobama, agresivnost, sama po sebi, nije dovoljan uslov da bi se govorilo o vršnjačkom nasilju. Razni slučajevi svađa, tuča i različitih konflikata među vršnjacima,mogu biti samo posledica eskalacije sukoba koji se otrgao kontroli. Vršnjačko nasilje, koje se nekada označava anglosaksonskim terminom bulig (bullying), mnogo je ozbiljniji i složeniji problem. Ono, pored svesne namere da se nekome naudi, uključuje i repetitivnost i disbalans snaga kao i uvek prisutan strah. Repetitivnost znači da se neki agresivni akt ponavlja prema nekoj osobi ili grupi dece kroz duži period vremena. Iako je izraz ’duži period’ veoma neprecizna odrednica, ovde je akcenat na činjenici da jedan agresivni akt nije rezultat trenutnog besa ili ljutnje, već ima tendenciju da se ponavlja na sličan način. Disbalans snaga ukazuje na to da je kod vršnjačkg nasilja uvek prisutna podela na onog koji nasilje vrši i onoga koji nasilje trpi. Dakle, ovde se ne radi o jednostavnoj borbi za premoć koja se događa kada se dvoje dece posvađaju oko igračke koju oboje žele za sebe. Kod vršnjačkog nasilja uvek je prisutna jasna podela uloga, na nasilnika i žrtvu. O kakvom se disbalansu snaga radi, vidi se iz same vrste nasilnog akta. Nasilnik je starije ili jače dete, popularnije, spretnije ili na bilo koji drugi način dominantno. Fizički jača deca će napadati fizički slabiju decu. Ekstrovertna, verbalno fluentna i glasna deca svoje žrtve nalaze u povučenoj, submisivnoj deci koja imaju manje samopouzdanja i nisu preterano socijalno angažovana. Otuda se i mogu detektovati različiti oblici vršjačkog nasilja. Kada se kod deteta koje trpi nasilje stvori strah od nasilnika, to je trenutak od koga će nasilno ponašanje moći da se odvija nesmetano bez brige da će nasilnik da pretrpi neke sankcije. Strah decu čini bespomoćnom i parališe njihove odbrambene aktivnosti.
*******
Svesna namera da se nekome naudi,ponavljanje nasilne radnje i disbalans snaga glane su odrednice nasilničkog ponašanja,gde je uvek prisutna jasna podela uloga na nasilnika i žrtvu

*******​

OBLICI NASILNOG PONAŠANJA MEĐU VRŠNJACIMA

Kada se pomene nasilno ponašanje, najčešće se misli na fizičko nasilje kao najupečatljiviji vid agresivnosti usmerene na druge. Razlog tome je činjenica da su pojavni oblici fizičkog nasilja raznovrsni i često dramatični . Uključuje udaranje, gađanje, čupanje, saplitanje i druge oblike napada koji mogu da proizvedu manje ili više vidljive i ozbiljne fizičke povrede. Taj oblik nasilja uvek privlači najviše pažnje prisutnih.Fizička agresivnost izaziva napetost, strah, bojazan da sukob ne eskalira i proširi se. Sve su to razlozi zbog kojih se misli da je fizičko nasilje najučestaliji vid agresivnosti.
Međutim, verbalno nasilje je daleko je učestaliji vid bulinga. Po nekim istraživanjima na verbalnu agresivnost otpada više od polovine nasilnog ponašanja. Uvredljiva zapovijedanja, pretnje, povišen ton, dobacivanja, psovke, zadirkivanja, ruganje i slično, najčešći su oblici verbalne agresije. Još jedna česta vrsta je socijalno nasilje kojim se određena deca izopštavaju iz društva, a sprovodi se izbegavanjem, ignorisanjem ili isključivanjem iz igre, ogovaranjem i širenjem glasina i sl.