Šta je novo?

David Albahari

Član
Učlanjen(a)
29.06.2010
Poruka
2.023
Давид Албахари

200705190138.jpg



Давид Албахари (рођен 15. марта 1948. у Пећи) је српски писац јеврејског порекла који тренутно живи у Калгарију у Канади. Албахари углавном пише романе и кратке приче које су често аутобиографске. Такође је и преводилац са енглеског језика.

Биографија
Давид Албахари је у Загребу студирао енглеску литературу и језик. Прву збирку кратких прича „Породично време“ је објавио 1973. Постао је популаран у књижевним круговима другом књигом „Опис смрти“, за коју је добио награду „Иво Андрић“.

1991. године је постао председник Федерације јеврејских заједница Југославије, а радио је и на евакуацији јеврејског становништва из Сарајева. 1994. године се преселио с породицом у Калгари, где и даље живи. И даље пише и објављује на српском језику. Добитник је НИН-ове награде за роман „Мамац“ 1996. године.

Давид Албахари је писац прилично затвореног, на моменте чак херметичног израза, аутор који захтева не само велики читалачки напор, већ и пуну сарадњу читаоца у изграђивању значења појединих дела. Упркос томе, он је током свог готово тридесетогодишњег постојања у српској литератури стекао не само неподељену наклоност критике, већ и прилично велики број читалаца. Интересантна је појава да се међу љубитељима књиге у Србији тешко може наћи читалац који нема јасно изражен вредносни став према Албахаријевом опусу: с једне стране налази се прилично широк слој обожавалаца његове прозе међу којима он често представља правог култног писца, док се с друге стране налази нешто ужа група оних којима изразита сложеност и наглашена артифицијелност његовог израза ствара прилично јак отпор.

критика је од самог почетка прихватила албахаријево стваралаштво уз изузетно похвалне оцене, почев од најранијих приказа прве збирке, када је богдан а. поповић закључио у приказу „породичног времена“ да је приповедачка полазишна позиција „за даровитог младог писца... од непроцењиве вредности“, па све до скорашњег суда васе павковића да је само питање времена „када ће свет препознати великог писца српског језика“. албахаријева остварења превођена су на француски, немачки, енглески, хебрејски, пољски, италијански, македонски, словеначки, албански, словачки, мађарски...

касних осамдесетих, албахари је започео прву формалну петицију за легализацију марихуане у југославији.

библиографија

збирке прича

„породично време“ (1973)
„обичне приче“ (1978)
„опис смрти“ (1982)
„фрас у шупи“ (1984)
„једноставност“ (1988)
„пелерина“ (1993)
„изабране приче“ (1994)
„необичне приче“ (1999)
„други језик“ (2003)

романи
„судија димитријевић“ (1978)
„цинк“ (1988)
„кратка књига“ (1993)
„снежни човек“ (1995)
„мамац“ (1996)
„мрак“ (1997, 2008)
„гец и мајер“ (1998)
„светски путник“ (2001)
„пијавице“ (2006)
„лудвиг“ (2007)
„брат“ (2008)

Извор: Википедија
 
Poslednja izmena od urednika:
LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.056
"Svaka biografija je zaludna u istoj meri u kojoj autobiografija polaže pravo na istinu. Jedan svedok nije dovoljan, a iskaz dva svedoka se nikad neće podudarati. Prava biografija zahteva ceo život, ili bar onoliki život koliki je subjekt biografije proživeo. Mereno dimenzijama knjige, bila bi nam potrebna onolika knjiga kakvu još niko od nas nije video, a ni ona ne bi odgovarala na najjednostavnija pitanja. O složenima i da ne govorimo."

David Albahari - Cink
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.801
Nova knjiga Davida Albaharija

Nova knjiga Davida Albaharija

Poznati pisac David Albahari predstavio izabrane priče „Učenje ćirilice“. Nove priče su neka vrsta svođenja računa sa sobom i svojim delom. Problemi našeg čoveka u tuđini

kul-albahari.jpg

ZA pisca je, bar u mom slučaju, dobro da poseduje više identiteta. To vam omogućava da pravite poređenja, paralele, istražujete suprotnosti između toga šta znači osećati se kao Kanađanin, Srbin, Jevrejin ili Evropljanin. I onda u pisanju možete da se služite tim raznim parametrima da biste raščistili nešto u svom identitetu. Nikada ne dolazite do konačnog odgovora, što je dobro, jer možete i dalje da pišete o tome - rekao je za „Novosti“ David Albahari.

Albahari je u četvrtak u Beogradu predstavio novu zbirku izabranih priča „Learning cyrillic“ („Učenje ćirilice“), koju je na engleskom, u prevodu Elen Elias-Bursać, objavila „Geopoetika“, u svojoj ediciji „Srpska proza u prevodu“.
U ovih dvadesetak kratkih priča koje su nastajale u proteklih dvadesetak godina, od kada je otišao iz Beograda u Kalgari, Albahari nudi teme koje se tiču imigrantskog života, održavanja, gubljenja i sticanja identiteta.
Posle dvadeset godina boravka izvan zemlje u Kanadi i putovanja po Evropi i Americi, susretanja naših ljudi po raznim zemljama, pisac kaže da pitanje identiteta ostaje nerešeno i traje sve vreme, ali da se naš čovek u tuđini nosi sa problemom identiteta u zavisnosti od zemlje u kojoj se nalazi.

- Drugačije se razmišlja o identitetu u Kanadi koja vas prima odmah kao novog useljenika i u roku od tri godine daje pasoš koji vam je ipak neka vrsta identiteta, kako god se vi osećali. To je različito od onoga kroz šta prolazi neko ko živi u Holandiji ili Francuskoj gde često ostaje stalni gastarbajter, kao da je u prolazu. Kanada ne insistira na kanadskom identitetu, jer oni nekako ne umeju da ga definišu baš tačno kako treba, tako da poštuju dvojni identitet - rekao nam je pisac.
Naziv nove zbirke dat je prema jednoj od priča u kojoj izvesni učitelj pokušava decu naših iseljenika u Kanadi da nauči ćirilici. U isto vreme susreće se sa jednim Indijancem koji pokušava da shvati smisao pravoslavlja.

- Eto, Indijanac je krenuo da uči ćirilicu, možda će tu da pronađe svoj identitet i da mu se nešto otvori, pošto i oni jadni lutaju tim prostranstvima Severne Amerike, ne znajući sasvim sigurno šta im se desilo i ko su zapravo. Da li poseduju sve što tamo postoji, kao što bi trebalo po prirodi stvari da bude, ili zapravo nemaju ništa. A to je odlika svakog iseljenika: kao da ste dobili mnogo toga ali istvremeno i da ste izgubili mnogo toga. Moje priče dobrim delom govore o tom pokušaju balansiranja između dobitka i gubitka - objasnio je Albahari.


Četiri priče koje su nastale u poslednje dve, tri godine, drugačije su po temama, i Albahari ih sada prvi put objavljuje. To su: „Na Zemlji“, „Ne, ne i ne“, „Zlatna ribica“ i „Miris druge strane“.

- Priče stare zajedno sa njihovim tvorcem i poslednje priče u knjizi opsednute su više temom prolaznosti, kraja života, starenja, svođenja računa sa samim sobom i sa svojim delom. Za razliku od ranije proze, imaju nostalgičan ton prema životu, činjenici da nešto ostaje nepovratno za nama i da se nalazimo pred novim vratima iza kojih nas čeka ili svetlost ili mrak. Približio sam se godinama kad bi u Kanadi trebalo da dobijam starački dodatak. Kad dođe to vreme, znate da nema više šale. Ali radujem se, jer je tamo taj dodatak povezan sa nižim cenama karata za bioskop, popustima u prodavnici - kaže duhoviti Albahari.

SKUPLjAČI PRAŠINE


POSLEDNjIH godina srećem ljude koji mi ponosno govore: „Više u kući nemam ni jednu jedinu knjigu! Sve sam prebacio u elektronsku formu“. Knjige su najveći skupljači prašine, ali kod nas se uvek cenila što bogatija biblioteka, intelektualac je trebalo da ima što više knjiga. Sada možete sve te knjige da imate na jednom aparatu. Mnogi autori više uopšte ne koriste papir, a ja ne mogu da smatram roman dovršenim dok ga ne odštampam i pročitam na papiru. Ekran mi je nedovoljan, na kompjuteru ne mogu da se snađem. Kad radim na završnom rukopisu, najviše volim da rasporedim desetak strana oko sebe, kao nekad dok sam radio na pisaćoj mašini. Čuvam ja dve mašine, kada dođe katastrofa i „Pobesneli Maks“ - zatrebaće - kaže Albahari.

USKORO NOVI ROMAN
A za ranije napisane priče kaže da ga često iznenade u novom čitanju:
- Doživljavam šokove, pogotovo čitajući one iz sedamdesetih. Nalazim u njima mesta, čak rečenice, opise koji potpuno najavljuju neke scene koje će se kasnije pojaviti u mojim knjigama. Prirodno je da sve bude povezano ali ipak iznenađuje kako je spisateljsko biće moglo da zna šta će da radi četrdeset godina kasnije - rekao je Albahari i otkrio da je dovršio knjigu priča i roman o boravku u vojsci i studenskim neredima ‘68, koje će uskoro objaviti.

Izvor: Večernje novosti




 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.801
Napisati knjigu koja nikada nije napisana

Napisati knjigu koja nikada nije napisana

Izvor: Deutsche Welle |Autorka: Milka Domanović, Bon; Odgovorni urednik: Ivan Đerković

On je pisac u čijim romanima je pojedinac uvek drugačiji i zbog toga opasan, pisac koji je fasciniran porodicom i koji je napisao „mnogo knjiga želeći da napiše knjigu koja nije napisana“…

1.jpg

Svaka reč koju je David Albahari izgovorio na književnoj večeri u Bonu 20. novembra bila je nabijena duhovitošću. Njegovi lakonski odgovori i komentari, skromno izrečeni, uz odličan prevod Mirjane Vitman (Wittmann), lako su doprli do nemačke publike, koja se dobro zabavljala.

Albahari kaže da je možda najteže prevoditi njegove tekstove na nemački jezik, jer je njegova proza nastala pod velikim uticajem nekolicine pisaca koji su pisali na nemačkom, ali, kako kaže, ti pisci su na njega uticali na srpskom, jer ih je na tom jeziku i čitao: „Znači, prevodioci na nemački ne samo da moraju da prevedu taj novo-nemačko-srpski, već će morati da pronađu neki novi ekvivalent nemačkog koji odgovara originalu.“ Albahari priznaje i da je uvek želeo da bude Tomas Bernhard, ali „Tomas Bernhard u srpskom prevodu“.

Autor je govorio i o svojoj fasciniranosti porodicom. „Jedna drevna kineska izreka kaže da ako spoznaš, ako razumeš odnos između članova porodice, onda ćeš razumeti ceo svet“, rekao je Albahari, a potom duhovito nastavio: „Evo ja već 40 godina pišem knjige, a i dalje pišem o porodici, što znači da nisam razumeo ni porodicu ni svet“.

Međutim, kako kaže, njegova deca ne čitaju njegove knjige, a nije ni omiljeni pisac svoje žene. „Tako da postaje sve teže da pišem o porodici“, kroz smeh priča Albahari.


Kako mržnja pobeđuje ljubav


Komentarišući romane koje u njegovim knjigama pišu njegovi likovi, Albahari je rekao da je mnogo knjiga napisao želeći da napiše knjigu koja nije napisana. „Sve sam to napisao da bih, čini mi se, pokazao kako je nemoguće zapravo napisati onu pravu knjigu koju bi čovek želeo da napiše“, objašnjava autor. Tako i u romanu „Brat“ (Der Bruder), prema rečima samog autora, Filip možda toliko mrzi Roberta jer misli da svojom pojavom uništava sve ono što je postigao kada je napisao svoju knjigu „Život gubitnika“.

Iako Mirjana Vitman kaže da nije imala problema kod prevođenja konteksta u Albaharijevim delima jer je on vrlo precizan, nekada sama publika traži i nalazi kontekst koji pisac nije imao na umu. Tako su i nemački čitaoci pomislili da kafana „Brioni“ iz romana „Brat“ predstavlja metaforu za bivšu Jugoslaviju. Međutim, Albahari duhovito odgovara da poznaje tu kafanu iznutra, jer je odrastao u blizini, iako u njoj nije provodio toliko vremena kao njegov junak Filip. „Naravno, svi su posle mislili da je to politička priča o raspadu Jugoslavije, ali to nije bila moja namera. Ja sam samo hteo da pišem o tome kako mržnja pobeđuje ljubav i kako nešto što deluje lepo na početku, postaje užasno na kraju.“


Albaharijev pojedinac


Ono što, prema sopstvenom priznanju, sada radi i što je napisao poslednjih godina, rađeno je sa svesnom i jasnom namerom da pre svega ukaže na to da, ne samo u srpskom društvu, nego i društvima uopšte, još uvek postoji previše mržnje i nerazumevanja zasnovanih na tome da se pojedinac razlikuje od ostalih ljudi. „I gotovo svi moji romani“, kaže pisac, „govore o tom pojedincu koji je drugačiji od ostalih i koji zbog toga bude žigosan, viđen kao nešto strašno opasno, kao nešto sasvim drugo.“

Albaharijeve knjige prevođene su na 16 jezika, a prema njegovim rečima, svaki prevod jeste nova knjiga. Mirjana Vitman koja je sa suprugom Klausom prevodila Albaharijeva dela na nemački, kaže da sa autorom ima posebnu vezu. „Kad krenem da prevodim njegovu prozu na nemački, meni to nekako teče. To nije slučaj sa ostalima, nije slučaj sa svim piscima. Ali kod njega to teče. Imam osećaj da ja pišem“, priča Mirjana Vitman.

Ona je svesna da mnogi misle da je Albaharija teško prevoditi zbog filozofskih aspekata njegovih dela, ali Mirjana Vitman kaže da joj je, kao prevodiocu, Albahari interesantan, specifičan, drag i blizak zato što on misli na zapadno-evropski način: „On misli kao što Nemac misli, on gradi rečenicu i misao kao što ih Nemci grade.“




 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.801
Albahari: Vraćam se u Beograd

Albahari: Vraćam se u Beograd

Sa Davidom Albaharijem, o Kanadi, novom romanu, snovima i planovima... Želim da, kad se penzionišem, šetam uz Dunav i igram šah

kul-albahari_620x0.jpg

POSLE četiri decenije književnog rada u kojem je postao sinonim za priču i pripovedanje, David Albahari vratio se svom početku. Iz Kanade, koja je njegov drugi dom već 19 godina, doputovao je u Novi Sad da primi nagradu "Milovan Vidaković" na 7. međunarodnom festivalu proze. Potom će na užički festival.

- Nisam došao praznih ruku. Dve nove knjižice priča daću novosadskom izdavaču "Čarobnoj knjizi" jer me to vraća na sam moj početak, kada su moje knjige objavljene u Matici srpskoj - kaže u intervjuu "Novostima" autor tri knjige eseja, desetak zbirki priča i 14 romana.

* Kako napreduje vaš novi roman?

- Napisao sam oko dve trećine, trebalo bi uskoro da bude gotov. Ali književnicima ne treba verovati na reč. Mi dajemo obećanja kao majstori. Kažemo da ćemo dovršiti krečenje do petka, a ne bude gotovo ni za dve nedelje. U mom slučaju, proći će barem još tri meseca.

* Kažete da je roman priča o vremenu posle studentskih demonstracija u Beogradu 68. godine.
- Radnja se događa u kasarni u Banjaluci, gde izvesni ljudi koji pripadaju izvesnoj organizaciji tragaju za nekim vođama studentskih nemira tih dana i pokušavaju da s njima raščiste račune.

* Šta vas je podstaklo da uronite u tu, ipak, netipičnu temu za vaše stvaralaštvo?

- Podstakla me rečenica koju sam negde pročitao, da je neko u nekoj diskusiji pomenuo kako je to bio prvi veliki bunt protiv komunističkog uređenja zemlje, a to je potpuno netačno. Tadašnji protestanti nisu se bunili protiv komunizma nego protiv načina na koji komunizam funkcioniše. I kada se Tito pojavio i obećao da će ispuniti sve studentske zahteve, oni su tog trenutka zaigrali kozaračko kolo u dvorištu Filozofskog fakulteta.

* Malo je danas onih koji priznaju da su bili u tom kolu...

- Za mene je to falsifikovanje istorije. Jer to je bio značajan, otvoren bunt protiv sistema. Zašto bismo ga danas pretvarali u nešto drugo što on doista nije bio? Vlast je vrlo brzo posle prekida protesta raščistila sa liderima, uklonila profesore koji su podržavali studente.

* Da li ste zadržali manir da se ne stavljate u ulogu arbitra?

- Jesam. Ulogu pisca najbolje ilustruje naslov jednog starog britanskog filma "Ja sam kamera". Moj zadatak je da zabeležim sve što vidim, ali ne verujem da sam kao pisac u bilo kom smislu sposobniji od drugih ljudi u tumačenju događaja. Zato najviše volim da ostanem na površini, prikažem stvari onako kako ih ja i moji likovi vidimo. Otvorim samo vrata.

* U proseku, jednom godišnje dolazite iz Kanade u Srbiju. Kako vam izgledamo iz godine u godinu?
- Meni uvek izgleda da su promene nabolje, a ljudi me uveravaju da su promene nagore. Jednoj stvari ne mogu nikada dovoljno da se načudim: uvek prisutnom optimizmu i veri da će ipak jednom biti bolje, mada niko ne zna kada.

* Kako gledate na naša stremljenja ka Evropskoj uniji?

- Jesam za to da budemo deo Evrope, jer mi njoj pripadamo ne samo geografski već i zato što je evropska istorija nezamisliva bez srpskih zemalja i područja u kojima su tokom vekova živeli Srbi.

* Vaš Zemun ušao je u vaše tekstove kao živo biće, kao glavni junak...

- To je bilo neminovno. U prvim pričama moj otac i ja, majka i sestra šetamo se pored moćnog Dunava koji od Zemuna pravi ono što on jeste. Za mene je to grad u koji sam se uvek ušuškavao. Lep je osećaj kada budete negde daleko, vratite se u svoj grad i već na prvom koraku imate osećaj da nikada niste ni odlazili.

* Sanjate li o konačnom povratku?

- Na tome upravo radim sa prijateljem i kolegom Duškom Petričićem, koji je takođe odlučio da se, posle dvadesetak godina provedenih u Kanadi, vrati u Beograd. Mi smo sklopili dogovor da ćemo se zajedno penzionisati, šetati uz Dunav i igrati šah.

NIGDE KAO KOD NAS

- U Kanadi sam mnogo knjiga napisao, jer tamo nemam razvijen društveni i kafanski život kao ovde. Tamo, u rokovnik ubeležite da se za dve nedelje nalazite na kafi s prijateljem. Ovde nikada ne znate kad će da vam na vrata zakuca neko ko je svratio na kafu, na ručak ili da prenoći.

SECESIONIZAM

* OVIH dana našli ste se usred naših novih tenzija, secesionističke priče na relaciji Beograd - Novi Sad?
- Spreman sam da zastupam samo jedan secesionistički pokret, a to je nešto što bi se zvalo "Zajednička asocijacija opština Zemun". Samo na taj "secesionizam" bih pristao, a sve drugo mi se čini potpuno nepotrebnim.

(Večernje novosti)
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.801
Predstavljena nova knjiga Davida Albaharija

Predstavljena nova knjiga Davida Albaharija

U Beogradskom kulturnom centru održana je promocija knjiga Davida Albaharija “Male priče” i “Krava je usamljena životinja”, a kratke priče čuvenog pisca prokomentarisali su muzičari: Srđan Gojković Gile, frontmen “Električnog orgazma” i Marko Šelić Marčelo, reper i pisac.

1.jpg

- Što kraće, to bolje. Oduvek sam i u svojim pesmama koristio tu tzv. zen tehniku koja se sastoji u geslu - manje je uvek više. Srž svake ideje je nešto sažeto, a napisati nešto vredno, s malo reči od čoveka zahteva pre svega duhovitost i vrcavost uma - smatra Gile.

Marčelo, koji trenutno radi na “romanu u šest ruku” sa Albaharijem i rediteljkom Sanjom Beštić, veruje da svaka ideja za priču, inspiracija, bez obzira na to da li na kraju postane pesma ili roman, u trenutku kada blesne u glavi ima oblik igle, žaoke.

2.jpg

- Kratka priča, naročito onakva kakvu David gaji, oduvek vraća čitaoca na suštinsko pitanje šta kratka priča zapravo predstavlja - krhotinu koja je u stvari cela, ili pak klicu iz koje u samom čitaocu isklijava dovršetak priče. Tu nema pravila, oba puta su jednako ispravna, a čitalac je taj koji odlučuje kako će se nečija priča ispisati u njemu samom - kaže Marčelo.

Izvor: Blic Online
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.801
David Albahari: Vratimo nedelju

1c6428.jpg


Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti.
Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.

"Nedelja - dan bez budućnosti", napisao je u jednoj svojoj pesmi Raša Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najlepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće.

Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim prodavnicama mogao kupiti hleb, mleko i pogačice, a bili su, takođe do deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i uživalo u nedeljnom miru.

Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas je nešto sprečilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala bledu sliku u poređenju sa subotnjim obiljem.

Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Tada bismo izvadili kifle namazane buterom, tvrdo kuvana jaja, kriške "Zdenka" sira i crvene jabuke.

Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismo udarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom drugih dana.

Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u celom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna.

"Nedelja - dan bez budućnosti." Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.

Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji.

Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili petak, ili bilo koji dan. Samo ne nedelja. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka.

Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugde rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast sveta. (Nek propadne, nije šteta...)

Onda sam počeo da tražim nedelju. Zavirivao sam u razne zgrade, prošetao sam pored reke, pitao sam ljude koji su čekali na autobuskoj stanici, zatim mladiće i devojke sa slušalicama na ušima, ali niko nije znao da mi odgovori. Slegali su ramenima i gledali me pogledima koji su pokazivali da ne razumeju šta ih pitam, kao da je nedelja zaboravljen i mrtav jezik, razumljiv samo nekim lingvistima i arheolozima.

Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi.

Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.

Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala. Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime. Naime, ako naziv nedelja potiče od reči "ne delati", a svi se tog dana ponašaju kao da je u pitanju bilo koji dan i ne prestaju sa svojim delatnostima, onda nedelja nije nedelja i s pravom je pobegla. Otišla je negde gde se još uvek poštuje jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana. Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti. Uspori ritam. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Uživaj u sporosti. Kaži: "Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da postojim."

Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti. A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom - onda kada je kasno za sve.

Tekst je napisan 2010. godine, a objavljen je u Politici
(Buka.com)
 
Top