LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
David Albahari: Osuđeni smo na ponavljanje
Albahari o novom romanu “Kontrolni punkt”, besmislu ratovanja i pogubnosti predrasuda. Život u dijaspori je kao klackalica, lepo je kada se podigneš, ali je strašno kad tresneš
“PIJAVICE” Davida Albaharija doživele su prvo američko izdanje. Roman o paranoji koja postaje stvarnost i o stvarnosti koja postaje paranoja, čija je radnja smeštena u posleratnu Srbiju, u poslednjim godinama prošlog veka, objavila je, u prevodu na engleski Elen Elijas-Bursać, kuća “Harkort” iz Njujorka, koja je pre pet godina objavila i njegov roman “Gec i Majer”.
Istovremeno, Albahari je završio novi roman pod imenom “Kontrolni punkt”.
- To je antiratna priča koja ima svog dalekog rođaka u romanu “Tatarska pustinja” Dina Bucatija. Drugim rečima, to je univerzalna priča o besmislu ratovanja, pogubnosti predrasuda i nemoći pojedinca da bilo šta promeni - otkriva Albahari u razgovoru za “Novosti”.
* Da li su danas čitaocima preko okeana zanimljiviji romani ili kraće književne forme?
- Romani su, kao i svugde, u prvom planu. U Americi se kratka priča uvek uvažavala, objavljuju se brojne antologije, ali čim se pojavi dobar mladi pripovedač, od njega se traži da se što pre okane priče i da piše roman.
* U čemu je osnovna razlika u književnom ukusu Evropljana i Kanađana i Amerikanaca?
- Književni ukusi se mnogo ne razlikuju. Ako postoji neka razlika, onda je ona u tome da je u Evropi linija koja razdvaja pravu književnost i popularne žanrove (krimići, ljubići i ostalo) još uvek čvrsta, dok je u Severnoj Americi gotovo nema. Druga bitna razlika je u odnosu prema prevodima. Evropski čitalac je navikao da čita prevode i oni su deo naše obavezne lektire. Američki čitalac se, ako ne grešim, znatno teže odlučuje da se posveti čitanju nekog prevedenog dela. Slično je i u Kanadi. Izgleda da se želja za što bržim osvajanjem novog identiteta prenela i u čitanje. Možda ti čitaoci ne žele da čitaju prevedene knjige jer ih podsećaju na ono što strasno žele da zaborave.
* Očekujete li da “Pijavice”, roman o predrasudama koje menjaju ljude i prave od njih stvorenja koja slepo slušaju, budu posebno zanimljive tamošnjim čitaocima?
- Možda bi knjiga bila primamljiva za američkog čitaoca da je drugačije napisana. Ali s obzirom na to da je ona napisana u jednom pasusu, dugom trista strana, većina čitalaca neće ni početi da je čita. U nekim komentarima naglašeno je da to “nije knjiga za svakog čitaoca”. Pa, naravno da nije. Takve knjige, “za sve čitaoce”, već piše dovoljno pisaca, nisam im ja uopšte potreban.
* U kojoj meri jenetrpeljivost prema osobama koje drugačije izgledaju ili misle i dalje prisutna u našem vremenu?
- Nekad sam mislio drugačije, ali sada postajem sve uvereniji da između našeg i ostalih vremena nema nikakve razlike. Diskriminacija postoji svugde i u svim vidovima, religijska netrpeljivost preti da izazove novi rat, a podizanje zidova ponovo ulazi u modu. Izgleda da je čovek osuđen na ponavljanje jer neće ili ne ume ništa da nauči iz svog ranijeg iskustva.
* Rekli ste da svugde postoje ljudi koji poput kakvih pijavica duha nastoje da isisaju iz nas svako osećanje dobrote? Ima li savremena književnost moć da nas spase od vladavine zla?
- Verujem da ima, jer je savremena književnost i dalje na strani dobra. Ne verujem, doduše, da to može da bude neko sredstvo za masovno okretanje dobru, ali definitivno može da pomogne nekome da uvidi svoju grešku. Naravno, u zlo se najlakše ulazi kolektivno, u masi, u grupi, gde je lako navesti ljude na bilo koju vrstu zla. Ali povratak u dobrotu je samo pojedinačan čin, kao što je i čitanje lični čin, privatna stvar.
* U jednoj priči iz knjige “Svake noći u drugom gradu” junakinja se pita zašto li je otišla u Kalgari, “grad na kraju sveta, mrtvaju za koju je Čačak nedostižan san”. Kako se život u ovom kanadskom gradu prelama u vašem pisanju?
- Nije Kalgari baš takav grad, to su pomalo spisateljska preuveličavanja. U prvi mah, on mi je služio kao kontrast, kao ona tačka u kojoj je sve suprotno od onoga što je do tada činilo moj život, ali i život mojih junaka. Vremenom se to promenilo i sada je Kalgari moj Zemun u Kanadi.
* Gde je bolje biti pisac: u Kalgariju ili u Beogradu?
- Ne znam da li se to uopšte može porediti. Jasno je, naravno, da samo po sebi mesto na kojem se pisac nalazi ne predstavlja baš ništa. Na primer, pisac u nekom malom mestu u Srbiji može da napiše bolju knjigu nego njegove kolege u Beogradu. Meni je trenutno bolje u Kalgariju jer mogu potpuno da se posvetim pisanju, ali gledajući sveukupno, bolje je biti pisac u Beogradu.
* Često dolazite u Beograd i Zemun. Šta vam je kao piscu najdragocenije u tom kontaktu?
- Zvuk jezika koji je uvek i dobro poznat, ali i nov.
* Koliko srpska svakodnevica ima upliva u vašu prozu?
- Svakodnevica bi, naravno, htela da potpuno ispuni svakog čoveka, ali se trudim da joj to ne dozvolim. Osim toga, ograničen sam vremenom, jer moram da pazim na sve aspekte života ovde, u Kanadi, tako da, hteo to ili ne, važnija mi je ovdašnja svakodnevica. Naravno, kada sam u Beogradu, odmah tonem u našu svakodnevicu. Život u dijaspori je nalik na klackalicu, lepo je kada te tvoj kraj klackalice podigne gore, ali je strašno kad tresneš dole.
* Napisali ste da za priču o ljudskom životu nije dovoljan samo jedan život. Da li je to opis sizifovske sudbine pisca?
- Ne, mada shvatam da i tako može da se tumači. Hteo sam da ukažem na paradoks da je pisanje sporije od života i da, ako želi da ga prati, mora stalno da ga sažima. A to onda nije slika života.
* Imate li na početku pisanja jasan i zacrtan plan ili puštate da vas pisanje vodi u nepoznatom smeru?
- Nikada ne radim sa unapred pripremljenim planom. Puštam da me priča vodi onako kako ona hoće, mada ponekad moram, ipak, da je kontrolišem.
* Šta ovih dana pišete?
- Poslednjih nedelja nalazio sam se u fazi spisateljskih završnica. Završio sam rad na novom romanu, novoj knjizi eseja i tekstova, i na zbirci pesama američke pesnikinje Ai. Sada mi je preostalo da privedem kraju rad na novoj knjizi priča. U njoj će jedan deo biti ispunjen pričama sa erotskom tematikom (doduše, znatno blažom nego u mom romanu “Ćerka”) dok će u drugom delu dominirati priče o neminovnosti kraja svega, pa i života. Ljubav i smrt često idu zajedno, zar ne?
PREVOĐENjE KAO VEŽBA
* KAKO uklapate pisanje i prevođenje kojim se, takođe, predano bavite?
- Prevođenje je divna aktivnost za pisca, jer kada prevodite nekog pisca, morate da se trudite da mislite kao on. Drugim rečima, to je odlična vežba, pogotovo kada vas natera da prevodite mimo svih svojih poetičkih stavova.
Novosti
Albahari o novom romanu “Kontrolni punkt”, besmislu ratovanja i pogubnosti predrasuda. Život u dijaspori je kao klackalica, lepo je kada se podigneš, ali je strašno kad tresneš
“PIJAVICE” Davida Albaharija doživele su prvo američko izdanje. Roman o paranoji koja postaje stvarnost i o stvarnosti koja postaje paranoja, čija je radnja smeštena u posleratnu Srbiju, u poslednjim godinama prošlog veka, objavila je, u prevodu na engleski Elen Elijas-Bursać, kuća “Harkort” iz Njujorka, koja je pre pet godina objavila i njegov roman “Gec i Majer”.
Istovremeno, Albahari je završio novi roman pod imenom “Kontrolni punkt”.
- To je antiratna priča koja ima svog dalekog rođaka u romanu “Tatarska pustinja” Dina Bucatija. Drugim rečima, to je univerzalna priča o besmislu ratovanja, pogubnosti predrasuda i nemoći pojedinca da bilo šta promeni - otkriva Albahari u razgovoru za “Novosti”.
* Da li su danas čitaocima preko okeana zanimljiviji romani ili kraće književne forme?
- Romani su, kao i svugde, u prvom planu. U Americi se kratka priča uvek uvažavala, objavljuju se brojne antologije, ali čim se pojavi dobar mladi pripovedač, od njega se traži da se što pre okane priče i da piše roman.
* U čemu je osnovna razlika u književnom ukusu Evropljana i Kanađana i Amerikanaca?
- Književni ukusi se mnogo ne razlikuju. Ako postoji neka razlika, onda je ona u tome da je u Evropi linija koja razdvaja pravu književnost i popularne žanrove (krimići, ljubići i ostalo) još uvek čvrsta, dok je u Severnoj Americi gotovo nema. Druga bitna razlika je u odnosu prema prevodima. Evropski čitalac je navikao da čita prevode i oni su deo naše obavezne lektire. Američki čitalac se, ako ne grešim, znatno teže odlučuje da se posveti čitanju nekog prevedenog dela. Slično je i u Kanadi. Izgleda da se želja za što bržim osvajanjem novog identiteta prenela i u čitanje. Možda ti čitaoci ne žele da čitaju prevedene knjige jer ih podsećaju na ono što strasno žele da zaborave.
* Očekujete li da “Pijavice”, roman o predrasudama koje menjaju ljude i prave od njih stvorenja koja slepo slušaju, budu posebno zanimljive tamošnjim čitaocima?
- Možda bi knjiga bila primamljiva za američkog čitaoca da je drugačije napisana. Ali s obzirom na to da je ona napisana u jednom pasusu, dugom trista strana, većina čitalaca neće ni početi da je čita. U nekim komentarima naglašeno je da to “nije knjiga za svakog čitaoca”. Pa, naravno da nije. Takve knjige, “za sve čitaoce”, već piše dovoljno pisaca, nisam im ja uopšte potreban.
* U kojoj meri jenetrpeljivost prema osobama koje drugačije izgledaju ili misle i dalje prisutna u našem vremenu?
- Nekad sam mislio drugačije, ali sada postajem sve uvereniji da između našeg i ostalih vremena nema nikakve razlike. Diskriminacija postoji svugde i u svim vidovima, religijska netrpeljivost preti da izazove novi rat, a podizanje zidova ponovo ulazi u modu. Izgleda da je čovek osuđen na ponavljanje jer neće ili ne ume ništa da nauči iz svog ranijeg iskustva.
* Rekli ste da svugde postoje ljudi koji poput kakvih pijavica duha nastoje da isisaju iz nas svako osećanje dobrote? Ima li savremena književnost moć da nas spase od vladavine zla?
- Verujem da ima, jer je savremena književnost i dalje na strani dobra. Ne verujem, doduše, da to može da bude neko sredstvo za masovno okretanje dobru, ali definitivno može da pomogne nekome da uvidi svoju grešku. Naravno, u zlo se najlakše ulazi kolektivno, u masi, u grupi, gde je lako navesti ljude na bilo koju vrstu zla. Ali povratak u dobrotu je samo pojedinačan čin, kao što je i čitanje lični čin, privatna stvar.
* U jednoj priči iz knjige “Svake noći u drugom gradu” junakinja se pita zašto li je otišla u Kalgari, “grad na kraju sveta, mrtvaju za koju je Čačak nedostižan san”. Kako se život u ovom kanadskom gradu prelama u vašem pisanju?
- Nije Kalgari baš takav grad, to su pomalo spisateljska preuveličavanja. U prvi mah, on mi je služio kao kontrast, kao ona tačka u kojoj je sve suprotno od onoga što je do tada činilo moj život, ali i život mojih junaka. Vremenom se to promenilo i sada je Kalgari moj Zemun u Kanadi.
* Gde je bolje biti pisac: u Kalgariju ili u Beogradu?
- Ne znam da li se to uopšte može porediti. Jasno je, naravno, da samo po sebi mesto na kojem se pisac nalazi ne predstavlja baš ništa. Na primer, pisac u nekom malom mestu u Srbiji može da napiše bolju knjigu nego njegove kolege u Beogradu. Meni je trenutno bolje u Kalgariju jer mogu potpuno da se posvetim pisanju, ali gledajući sveukupno, bolje je biti pisac u Beogradu.
* Često dolazite u Beograd i Zemun. Šta vam je kao piscu najdragocenije u tom kontaktu?
- Zvuk jezika koji je uvek i dobro poznat, ali i nov.
* Koliko srpska svakodnevica ima upliva u vašu prozu?
- Svakodnevica bi, naravno, htela da potpuno ispuni svakog čoveka, ali se trudim da joj to ne dozvolim. Osim toga, ograničen sam vremenom, jer moram da pazim na sve aspekte života ovde, u Kanadi, tako da, hteo to ili ne, važnija mi je ovdašnja svakodnevica. Naravno, kada sam u Beogradu, odmah tonem u našu svakodnevicu. Život u dijaspori je nalik na klackalicu, lepo je kada te tvoj kraj klackalice podigne gore, ali je strašno kad tresneš dole.
* Napisali ste da za priču o ljudskom životu nije dovoljan samo jedan život. Da li je to opis sizifovske sudbine pisca?
- Ne, mada shvatam da i tako može da se tumači. Hteo sam da ukažem na paradoks da je pisanje sporije od života i da, ako želi da ga prati, mora stalno da ga sažima. A to onda nije slika života.
* Imate li na početku pisanja jasan i zacrtan plan ili puštate da vas pisanje vodi u nepoznatom smeru?
- Nikada ne radim sa unapred pripremljenim planom. Puštam da me priča vodi onako kako ona hoće, mada ponekad moram, ipak, da je kontrolišem.
* Šta ovih dana pišete?
- Poslednjih nedelja nalazio sam se u fazi spisateljskih završnica. Završio sam rad na novom romanu, novoj knjizi eseja i tekstova, i na zbirci pesama američke pesnikinje Ai. Sada mi je preostalo da privedem kraju rad na novoj knjizi priča. U njoj će jedan deo biti ispunjen pričama sa erotskom tematikom (doduše, znatno blažom nego u mom romanu “Ćerka”) dok će u drugom delu dominirati priče o neminovnosti kraja svega, pa i života. Ljubav i smrt često idu zajedno, zar ne?
PREVOĐENjE KAO VEŽBA
* KAKO uklapate pisanje i prevođenje kojim se, takođe, predano bavite?
- Prevođenje je divna aktivnost za pisca, jer kada prevodite nekog pisca, morate da se trudite da mislite kao on. Drugim rečima, to je odlična vežba, pogotovo kada vas natera da prevodite mimo svih svojih poetičkih stavova.
Novosti