- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.981
ДАР ПРИЈАТЕЉА УМЕТНОСТИ
Тајна 1002. ноћи
Да Бранислав Нушић није одлучио да незаинтересоване људе заинтересује за културу и да није нашао уметнике и књижевнике способне да ту његову замисао остваре, питање је да ли би се десило све што се десило
Почетком 1922. године начелник Уметничког одељења Министарства просвете Бранислав Нушић позвао је на састанак књижевнике, уметнике и београдску господу како би им предложио да оснују удружење за ширење уметности. Објаснио им је да се људи слабо занимају за уметност и књижевност, и навео да књижевници гладују зато што не могу да нађу издавача, да Београд нема простор за изложбе и концерте, па би, због таквих прилика у култури, било добро да се оснује удружење које би о томе бринуло. Предложио им је чак и име: Удружење пријатеља уметности „Цвијета Зузорић”, по лепој и умној Дубровчанки 16. века, песникињи и надахнућу песника, заштитници уметности и књижевности.
Убрзо након састанка Удружење је званично основано и почело да ради. Циљ му је био, пише у Правилнику, „да шири интерес за уметност и ствара услове за њен напредак и развитак у нашем народу”.
Удружење је постојало до 1941. године. Током тих 19 година одиграло је важну улогу у стварању интелектуалне елите Београда, приредило је преко 120 изложби од којих је 30 било међународних, понудило први сајам књига, велике концерте, дало велики допринос модернизацији Београда. На ове и још многе друге његове резултате и на његове чланове, подсетила је овог лета изложба „Удружење пријатеља уметности Цвијета Зузорић” у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” на Калемегдану, у Београду. Изложба је резултат двогодишњег истраживања Наталије Церовић, вишег кустоса Павиљона. На изложби је преко 300 докумената и преко 50 фотографија из богате архивске грађе Удружења ликовних уметника Србије, који причају о културним збивањима у Београду и Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца између два светска рата, и о личностима које су је стварале.
Собарева метла
Удружење је имало књижевну, ликовну и музичку секцију, као и секцију за пропаганду. Задатак ове последње био је да у јавности ствара добро расположење о раду и циљевима Удружења, што је нарочито било важно првих година: требало је савладати незаинтересованост и неповерење околине. Тешко су се придобијали нови чланови, још теже се долазило до публике за прве, скромне приредбе. А требало је што пре прикупити новац за градњу Уметничког павиљона зато што је одмах било јасно да без своје куће, без простора у коме ће моћи да се одржавају изложбе, концерти и књижевне вечери, Удружење неће моћи да постоји.
Чекајући на зграду, књижевне вечери и концерти одржавани су у просторијама Женског клуба, на Универзитету, у Другој београдској гимназији, па чак и у приватним становима. Најтеже је било наћи простор за изложбе. Прва, изложба занатско-уметничких радова из целе земље, одржана је на првом спрату Официрске задруге. Да би се Удружење мање осећало бескућником, узет је у закуп мањи стан на садашњем Студентском тргу. Назван је „Салон Удружења пријатеља уметности”.
Први већи прилив новца за изградњу будућег Павиљона био је бал „Хиљаду и друга ноћ”. Књижевник Раде Драинац предложио је Браниславу Нушићу да Удружење приреди бал какав је одржан у Загребу, и да се новцем од улазница увећа фонд за зграду Павиљона. Наслов бала смислио је књижевник Гвидо Тартаља, а финансирање је преузео др Ђурица Ђорђевић. Сви уметници и књижевници позвани су да сарађују. Одржано је много састанака, чуло се много предлога, од којих су само они Бранислава Нушића били и оствариви. За место одржавања бала изнајмљен је хотел „Касина” на Теразијама. Украсили су га наши познати уметници Тома Росандић, Петар Добровић, Јован Бијелић, Петар Палавичини и Сретен Стојановић. Осим Нушића, аутор програма био је и Станислав Винавер.
Бал је почео поворком Шехерезаде – учествовали су глумци и музичари под вођством Станислава Биничког, а пролог је написао Тодор Манојловић. Потом је изведен кратки балет Милоја Милојевића „Собарева метла” по либрету Марка Ристића. Варијететски програм су изводили Бошко Токин, Драган Алексић и Марко Кујачић.
Занимање публике било је огромно: ложе су распродате данима унапред па су додате помичне, а пробијањем зида и изградњом тунела спојене су сале хотела „Касина” и „Париз” како би се добио већи простор. На бал је дошло много света, али је очекивана велика зарада изостала – контрола на улазима је затајила, па је ушло много света без улазнице, тако да је расход био већи од прихода.
Тагоре у Београду
Међутим, Удружење је наставило да помоћу балова прикупља новац за Павиљон. Као и „Хиљаду и друга ноћ”, и наредни балови били су тематски: „Златни век” био је посвећен Цвијети Зузорић, песнику Динку Златарићу и Дубровнику. На „Свадби у Скадарлији” невесту је играо Петар Палавичини а њену родбину и пријатеље познати чланови Удружења, бал „Уметност кроз векове” представио је десет уметника од стварања света до будућег времена; током „Ноћи у Холивуду” извођене су песме из познатих филмова; „Уметнички сан” причао је о младићу који оцу показује знаменитости Београда не би ли му дозволио да и он буде уметник; и „Уметнички маскенбал” био је у карневалском духу.
Размишљање о зидању Уметничког павиљона постало је основано већ 1925. године, без обзира на то што први бал није имао финансијски успех. Прикупљена сума, истина, није била довољна, али се управа Удружења надала да ће им помоћи градска влада и појединци. На конкурсу за идејно решење Павиљона победио је архитекта Бранислав Којић. Урадио је пројекат у две варијанте: у стилу шумадијске куће, што се градским оцима није допало, и другу према којој је Павиљон изграђен. То је зграда каква и данас постоји на Малом Калемегдану. Градња је почела у лето 1927. године, а децембра наредне године Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић” отворен је. Удружење је коначно добило кров над главом и услове да ради како жели.
Будући да је био једини простор намењен програмима културе (Коларчев универзитет још није постојао), Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић” одмах је постао уметничко средиште Београда. Све три секције, пуне полета због нове зграде, засипале су Београд програмима.
Књижевна секција одмах је по оснивању Удружења покренула редовне књижевне вечери. На почетку одзив публике није био велики, да би се та слика убрзо променила. Веома су била значајна предавања о познатим светским писцима. Захваљујући Удружењу, у Београд је дошао велики индијски и светски песник Рабиндранат Тагоре и још десетак европских писаца и критичара. Секција је, ипак, више настојала да представи домаће писце него стране. Упамћено је било књижевно вече на коме су учествовали Исидора Секулић, Вељко Петровић и Густав Крклец.
Представљања Станислава Винавера, Милана Ракића, Владимира Велмар-Јанковића, Анице Савић-Ребац, Десимира Благојевића и Душана Јерковића оцењена су у штампи као вредни културни догађаји. Веома су били посећани програми на којима су писци читали одломке из својих нових драма – Иво Војновић, на пример, читао је „Дубровачку трилогију”, Мирослав Крлежа одломке из драме „У агонији” баш пред њену премијеру. Београђани су волели да слушају и о домаћим писцима из прошлости и о светским класицима. Сви ови програми нису заостајали за књижевним програмима у Европи. Међутим, највећи успех Књижевне секције били су „Дани књиге”, претеча данашњег сајма књига. Чињеница да су књиге продаване по нижој цени била је довољан разлог за целодневне гужве, а било је занимљиво и бити у близини писаца, обавезно присутних током целог овог догађаја.
Радио-пренос уживо
Ликовна секција одржавала је две велике изложбе годишње – пролећну и јесењу – на којима су учествовали београдски сликари и вајари, а управа Удружења старала се да се што више радова откупи. Будући да је пролећна изложба била под покровитељством Двора, краљ Александар и кнез Павле били су веома заинтересовани за куповину. Сваке године одржавана је и једна ретроспективна изложба, много мањих. Павиљон су нарочито прославиле стране изложбе: немачке (240 дела, међу њима и радови Нолдеа, Либермана, Кокошке, Кандинског...), француске (126 уметника па и Бонар, Матис, Вламенк, Анри Дерен, Лот, Сињак...), чешке, мађарске, британске савремене уметности, изложбе руских емиграната, пољске, француске графике, чешке архитектуре.
Подухват Музичке секције био је оснивање Народног конзерваторијума. Његови концерти били су, најједноставније је рећи, образовни, циљ им је био да публици незаинтересованој за музику покажу њене вредности и лепоту. Конзерваториј је постојао седам година, и одржао је 61 концерт на којима су учествовали готово сви тадашњи уметници. Кад је изграђен Коларчев универзитет 1932. године, а у њему прва права концертна дворана у граду, Удружење је концерте преместило тамо, коначно у могућности да Београђанима представи Бетовена, Шуберта, Баха, Шумана, савремене чешке, скандинавске, француске, немачке композиторе... Од домаћих композитора највећи одјек код публике имало је Композиторско вече Милоја Милојевића. Упамћена је и велика посећеност Вечери српских композитора на којој су представљени Корнелије Станковић, Мита Топаловић, Стеван Мокрањац, Станислав Бинички, Петар Крстић и Исидор Бајић. Највећим успехом Музичке секције сматрају се два велика југословенска фестивала с делима награђеним на конкурсима Удружења, и сарадња са Радио АД који је уживо преносио концерте и тако популарисао музику. Последња музичка акција Удружења пре Другог светског рата била је Вече југословенских соло песама награђених на конкурсу, 28. фебруара 1941. године.
Рат је прекинуо рад Удружења „Цвијета Зузорић”. Истина, чланови су се 1945. године окупили и наставили да раде у оквиру Удружења ликовних уметника Србије, али то је тема за неку другу изложбу .
Аутор: Соња Ћирић
Извор: Политикин забавник
Тајна 1002. ноћи
Да Бранислав Нушић није одлучио да незаинтересоване људе заинтересује за културу и да није нашао уметнике и књижевнике способне да ту његову замисао остваре, питање је да ли би се десило све што се десило
Почетком 1922. године начелник Уметничког одељења Министарства просвете Бранислав Нушић позвао је на састанак књижевнике, уметнике и београдску господу како би им предложио да оснују удружење за ширење уметности. Објаснио им је да се људи слабо занимају за уметност и књижевност, и навео да књижевници гладују зато што не могу да нађу издавача, да Београд нема простор за изложбе и концерте, па би, због таквих прилика у култури, било добро да се оснује удружење које би о томе бринуло. Предложио им је чак и име: Удружење пријатеља уметности „Цвијета Зузорић”, по лепој и умној Дубровчанки 16. века, песникињи и надахнућу песника, заштитници уметности и књижевности.
Убрзо након састанка Удружење је званично основано и почело да ради. Циљ му је био, пише у Правилнику, „да шири интерес за уметност и ствара услове за њен напредак и развитак у нашем народу”.
Удружење је постојало до 1941. године. Током тих 19 година одиграло је важну улогу у стварању интелектуалне елите Београда, приредило је преко 120 изложби од којих је 30 било међународних, понудило први сајам књига, велике концерте, дало велики допринос модернизацији Београда. На ове и још многе друге његове резултате и на његове чланове, подсетила је овог лета изложба „Удружење пријатеља уметности Цвијета Зузорић” у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” на Калемегдану, у Београду. Изложба је резултат двогодишњег истраживања Наталије Церовић, вишег кустоса Павиљона. На изложби је преко 300 докумената и преко 50 фотографија из богате архивске грађе Удружења ликовних уметника Србије, који причају о културним збивањима у Београду и Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца између два светска рата, и о личностима које су је стварале.
Собарева метла
Удружење је имало књижевну, ликовну и музичку секцију, као и секцију за пропаганду. Задатак ове последње био је да у јавности ствара добро расположење о раду и циљевима Удружења, што је нарочито било важно првих година: требало је савладати незаинтересованост и неповерење околине. Тешко су се придобијали нови чланови, још теже се долазило до публике за прве, скромне приредбе. А требало је што пре прикупити новац за градњу Уметничког павиљона зато што је одмах било јасно да без своје куће, без простора у коме ће моћи да се одржавају изложбе, концерти и књижевне вечери, Удружење неће моћи да постоји.
Чекајући на зграду, књижевне вечери и концерти одржавани су у просторијама Женског клуба, на Универзитету, у Другој београдској гимназији, па чак и у приватним становима. Најтеже је било наћи простор за изложбе. Прва, изложба занатско-уметничких радова из целе земље, одржана је на првом спрату Официрске задруге. Да би се Удружење мање осећало бескућником, узет је у закуп мањи стан на садашњем Студентском тргу. Назван је „Салон Удружења пријатеља уметности”.
Први већи прилив новца за изградњу будућег Павиљона био је бал „Хиљаду и друга ноћ”. Књижевник Раде Драинац предложио је Браниславу Нушићу да Удружење приреди бал какав је одржан у Загребу, и да се новцем од улазница увећа фонд за зграду Павиљона. Наслов бала смислио је књижевник Гвидо Тартаља, а финансирање је преузео др Ђурица Ђорђевић. Сви уметници и књижевници позвани су да сарађују. Одржано је много састанака, чуло се много предлога, од којих су само они Бранислава Нушића били и оствариви. За место одржавања бала изнајмљен је хотел „Касина” на Теразијама. Украсили су га наши познати уметници Тома Росандић, Петар Добровић, Јован Бијелић, Петар Палавичини и Сретен Стојановић. Осим Нушића, аутор програма био је и Станислав Винавер.
Бал је почео поворком Шехерезаде – учествовали су глумци и музичари под вођством Станислава Биничког, а пролог је написао Тодор Манојловић. Потом је изведен кратки балет Милоја Милојевића „Собарева метла” по либрету Марка Ристића. Варијететски програм су изводили Бошко Токин, Драган Алексић и Марко Кујачић.
Занимање публике било је огромно: ложе су распродате данима унапред па су додате помичне, а пробијањем зида и изградњом тунела спојене су сале хотела „Касина” и „Париз” како би се добио већи простор. На бал је дошло много света, али је очекивана велика зарада изостала – контрола на улазима је затајила, па је ушло много света без улазнице, тако да је расход био већи од прихода.
Тагоре у Београду
Међутим, Удружење је наставило да помоћу балова прикупља новац за Павиљон. Као и „Хиљаду и друга ноћ”, и наредни балови били су тематски: „Златни век” био је посвећен Цвијети Зузорић, песнику Динку Златарићу и Дубровнику. На „Свадби у Скадарлији” невесту је играо Петар Палавичини а њену родбину и пријатеље познати чланови Удружења, бал „Уметност кроз векове” представио је десет уметника од стварања света до будућег времена; током „Ноћи у Холивуду” извођене су песме из познатих филмова; „Уметнички сан” причао је о младићу који оцу показује знаменитости Београда не би ли му дозволио да и он буде уметник; и „Уметнички маскенбал” био је у карневалском духу.
Размишљање о зидању Уметничког павиљона постало је основано већ 1925. године, без обзира на то што први бал није имао финансијски успех. Прикупљена сума, истина, није била довољна, али се управа Удружења надала да ће им помоћи градска влада и појединци. На конкурсу за идејно решење Павиљона победио је архитекта Бранислав Којић. Урадио је пројекат у две варијанте: у стилу шумадијске куће, што се градским оцима није допало, и другу према којој је Павиљон изграђен. То је зграда каква и данас постоји на Малом Калемегдану. Градња је почела у лето 1927. године, а децембра наредне године Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић” отворен је. Удружење је коначно добило кров над главом и услове да ради како жели.
Будући да је био једини простор намењен програмима културе (Коларчев универзитет још није постојао), Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић” одмах је постао уметничко средиште Београда. Све три секције, пуне полета због нове зграде, засипале су Београд програмима.
Књижевна секција одмах је по оснивању Удружења покренула редовне књижевне вечери. На почетку одзив публике није био велики, да би се та слика убрзо променила. Веома су била значајна предавања о познатим светским писцима. Захваљујући Удружењу, у Београд је дошао велики индијски и светски песник Рабиндранат Тагоре и још десетак европских писаца и критичара. Секција је, ипак, више настојала да представи домаће писце него стране. Упамћено је било књижевно вече на коме су учествовали Исидора Секулић, Вељко Петровић и Густав Крклец.
Представљања Станислава Винавера, Милана Ракића, Владимира Велмар-Јанковића, Анице Савић-Ребац, Десимира Благојевића и Душана Јерковића оцењена су у штампи као вредни културни догађаји. Веома су били посећани програми на којима су писци читали одломке из својих нових драма – Иво Војновић, на пример, читао је „Дубровачку трилогију”, Мирослав Крлежа одломке из драме „У агонији” баш пред њену премијеру. Београђани су волели да слушају и о домаћим писцима из прошлости и о светским класицима. Сви ови програми нису заостајали за књижевним програмима у Европи. Међутим, највећи успех Књижевне секције били су „Дани књиге”, претеча данашњег сајма књига. Чињеница да су књиге продаване по нижој цени била је довољан разлог за целодневне гужве, а било је занимљиво и бити у близини писаца, обавезно присутних током целог овог догађаја.
Радио-пренос уживо
Ликовна секција одржавала је две велике изложбе годишње – пролећну и јесењу – на којима су учествовали београдски сликари и вајари, а управа Удружења старала се да се што више радова откупи. Будући да је пролећна изложба била под покровитељством Двора, краљ Александар и кнез Павле били су веома заинтересовани за куповину. Сваке године одржавана је и једна ретроспективна изложба, много мањих. Павиљон су нарочито прославиле стране изложбе: немачке (240 дела, међу њима и радови Нолдеа, Либермана, Кокошке, Кандинског...), француске (126 уметника па и Бонар, Матис, Вламенк, Анри Дерен, Лот, Сињак...), чешке, мађарске, британске савремене уметности, изложбе руских емиграната, пољске, француске графике, чешке архитектуре.
Подухват Музичке секције био је оснивање Народног конзерваторијума. Његови концерти били су, најједноставније је рећи, образовни, циљ им је био да публици незаинтересованој за музику покажу њене вредности и лепоту. Конзерваториј је постојао седам година, и одржао је 61 концерт на којима су учествовали готово сви тадашњи уметници. Кад је изграђен Коларчев универзитет 1932. године, а у њему прва права концертна дворана у граду, Удружење је концерте преместило тамо, коначно у могућности да Београђанима представи Бетовена, Шуберта, Баха, Шумана, савремене чешке, скандинавске, француске, немачке композиторе... Од домаћих композитора највећи одјек код публике имало је Композиторско вече Милоја Милојевића. Упамћена је и велика посећеност Вечери српских композитора на којој су представљени Корнелије Станковић, Мита Топаловић, Стеван Мокрањац, Станислав Бинички, Петар Крстић и Исидор Бајић. Највећим успехом Музичке секције сматрају се два велика југословенска фестивала с делима награђеним на конкурсима Удружења, и сарадња са Радио АД који је уживо преносио концерте и тако популарисао музику. Последња музичка акција Удружења пре Другог светског рата била је Вече југословенских соло песама награђених на конкурсу, 28. фебруара 1941. године.
Рат је прекинуо рад Удружења „Цвијета Зузорић”. Истина, чланови су се 1945. године окупили и наставили да раде у оквиру Удружења ликовних уметника Србије, али то је тема за неку другу изложбу .
Аутор: Соња Ћирић
Извор: Политикин забавник