- Učlanjen(a)
- 07.02.2010
- Poruka
- 14.864
Dao bubreg unuci, a drugi nudi sinu
Izvor:
Novosti.rs
ŠTA sam ja, Drago Bojanić, bez svoje porodice?! Ništa! Za svoju decu, unuke, za moju Ružicu... dao bih sve...- priča za “Novosti” sedamdesetdvogodišnji Dragutin Bojanić, koji je pre dvanaest dana donirao bubreg unuci Ivani (27) i odlično podneo operaciju obavljenu u Kliničkom centru Banjaluka.
Dočekao je ekipu “Novosti” u dvorištu porodične kuće u seocu Donja Lupljanica, kod Dervente. - Evo sada će Ružica odmah da pristavi vodu za kafu... - govori smešeći se celim bićem, dok nam ide u susret sigurnim i lakim korakom.
- Ne mogu ja deco da ležim, da se odmaram! Evo upravo sam razgovarao telefonom sa svojom Ivančicom, koja je još uvek u bolnici u Banjaluci. Raznežila me baš. Kaže da me puno puno voli! Samo da joj moj bubreg bude lek, da nam ozdravi - priča Drago dok hoda po dvorištu kao da je momak u najboljim godinama, a ne sedamdesetdvogodišnjak koji je pre nekoliko dana izdržao tešku operaciju.
Naš sin Goran, Ivanin otac, već 20 godina boluje od teške bubrežne bolesti, oboleo je u ratu i na dijalizi je. Nudio sam mu bubreg, ali on je stalno odbijao. Ne znam ni da li bih ja bio dobar davalac. A onda su iznenada, u novembru prošle godine, otkazali bubrezi Ivani. Jedino rešenje je bila transplantacija. Više ništa i nikog nisam pitao, niti sam tražio od nekog dozvolu. Kreće prava borba. Pretrage. U Banjaluci, Beogradu. I pokazalo se da jedino moj bubreg odgovara. Mojoj sreći nije bilo kraja. Spasiću dete, ponavljao sam sebi.
Lekari su se, kaže, čudili kako je zdrav u poznim godinama i kako je dobro podneo operaciju. Pustili su ga kući samo četiri dana posle operacije.
Baka Ružica je u velikom strahu čekala vesti iz bolnice. Brinula za unuku i za Dragu.
- Nada me je održala, i vera u Boga. Vera u nas, u snagu naše porodice!
Drago priča da je posle operacije obilazio svoju Ivanu. Čak su jedno vreme bili smešteni u istu sobu. Hrabrio je. Nasmejavao.
Nikada nisam imao puno, uvek sam vredno radio za ono osnovno, da se preživi.
Uvek sam pomagao drugima, kada god sam to mogao, a sada su i nama Bojanićima pomogli, koliko su to mogli i od srca im zahvaljujemo svima! Ali želim da mi lekari sada dozvole da drugi bubreg dam svom sinu Goranu.
Ja sam poživeo, dočekao starost... - sa nadom priča Drago, Ivanin superdeda.
NESVAKIDAŠNJI SLUČAJ
ŠEF transplantacionog tima u Univerzitetskom kliničkom centru Banjaluka dr Milorad Grujičić kaže da do sada nije imao ovakav slučaj donorstva i da je celi tim lekara sa UKC Banjaluka i VMA Beograd, koji su radili sa lekarima iz Banjaluke transplantaciju, bio iznenađen Dragutinovim zdravstvenim stanjem u poznim godinama.
- Zaista je nesvakidašnji slučaj da osoba ovih godina može da donira organ i da se ovako brzo oporavi.
Izvor:
Novosti.rs
ŠTA sam ja, Drago Bojanić, bez svoje porodice?! Ništa! Za svoju decu, unuke, za moju Ružicu... dao bih sve...- priča za “Novosti” sedamdesetdvogodišnji Dragutin Bojanić, koji je pre dvanaest dana donirao bubreg unuci Ivani (27) i odlično podneo operaciju obavljenu u Kliničkom centru Banjaluka.
Dočekao je ekipu “Novosti” u dvorištu porodične kuće u seocu Donja Lupljanica, kod Dervente. - Evo sada će Ružica odmah da pristavi vodu za kafu... - govori smešeći se celim bićem, dok nam ide u susret sigurnim i lakim korakom.
- Ne mogu ja deco da ležim, da se odmaram! Evo upravo sam razgovarao telefonom sa svojom Ivančicom, koja je još uvek u bolnici u Banjaluci. Raznežila me baš. Kaže da me puno puno voli! Samo da joj moj bubreg bude lek, da nam ozdravi - priča Drago dok hoda po dvorištu kao da je momak u najboljim godinama, a ne sedamdesetdvogodišnjak koji je pre nekoliko dana izdržao tešku operaciju.
Naš sin Goran, Ivanin otac, već 20 godina boluje od teške bubrežne bolesti, oboleo je u ratu i na dijalizi je. Nudio sam mu bubreg, ali on je stalno odbijao. Ne znam ni da li bih ja bio dobar davalac. A onda su iznenada, u novembru prošle godine, otkazali bubrezi Ivani. Jedino rešenje je bila transplantacija. Više ništa i nikog nisam pitao, niti sam tražio od nekog dozvolu. Kreće prava borba. Pretrage. U Banjaluci, Beogradu. I pokazalo se da jedino moj bubreg odgovara. Mojoj sreći nije bilo kraja. Spasiću dete, ponavljao sam sebi.
Lekari su se, kaže, čudili kako je zdrav u poznim godinama i kako je dobro podneo operaciju. Pustili su ga kući samo četiri dana posle operacije.
Baka Ružica je u velikom strahu čekala vesti iz bolnice. Brinula za unuku i za Dragu.
- Nada me je održala, i vera u Boga. Vera u nas, u snagu naše porodice!
Drago priča da je posle operacije obilazio svoju Ivanu. Čak su jedno vreme bili smešteni u istu sobu. Hrabrio je. Nasmejavao.
Nikada nisam imao puno, uvek sam vredno radio za ono osnovno, da se preživi.
Uvek sam pomagao drugima, kada god sam to mogao, a sada su i nama Bojanićima pomogli, koliko su to mogli i od srca im zahvaljujemo svima! Ali želim da mi lekari sada dozvole da drugi bubreg dam svom sinu Goranu.
Ja sam poživeo, dočekao starost... - sa nadom priča Drago, Ivanin superdeda.
NESVAKIDAŠNJI SLUČAJ
ŠEF transplantacionog tima u Univerzitetskom kliničkom centru Banjaluka dr Milorad Grujičić kaže da do sada nije imao ovakav slučaj donorstva i da je celi tim lekara sa UKC Banjaluka i VMA Beograd, koji su radili sa lekarima iz Banjaluke transplantaciju, bio iznenađen Dragutinovim zdravstvenim stanjem u poznim godinama.
- Zaista je nesvakidašnji slučaj da osoba ovih godina može da donira organ i da se ovako brzo oporavi.