- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Današnji grafiti su sutrašnji naslovi
Ako poručuju „Ovde je Sandžak”, „Krajina se ne predaje”, „Crna Gora je srpska Sparta” ‒ da li su izraz bunta, nemoći ili bezopasna provokacija. ‒ U knjizi „Politički grafiti” Mitje Velikonje sabrani balkanski nacionalistički natpisi
Bolje JU, nego EU. Tako se živi u Evropi, bez detaljisanja poručuje jedan grafit zabeležen u Zagrebu.
Niz sličnih grafita širom gradova nekadašnje Jugoslavije sakupio je Mitja Velikonja u knjigu „Politički grafiti”, koju je s engleskog prevela Slobodanka Glišić, a nedavno objavila Biblioteka 20. vek. Velikonja (1965) predaje studije kulture na Univerzitetu u Ljubljani i proučava savremene centralnoevropske i balkanske političke ideologije, supkulture, kolektivno sećanje i postsocijalističku nostalgiju.
‒ Beli zid je postojao pre fejsbuk zida, ovo je moj uobičajeni odgovor na pitanje zašto sam zainteresovan za nešto tako nepovratno materijalno, tehnički nezahtevno i nepokretno, kao što su grafiti i strit art. Ja ih posmatram kroz nameru koja stoji iza njihovog stvaranja i posledicama koje imaju na okolinu. Grafiti su pokazatelji kulturnog stanja i društvene dinamike, vrsta zidne zagonetke, nenasilan odgovor na političku nepravdu. Izražavaju „pravo na grad”. Oni su i tempirane bombe, nedozvoljene vizuelne intervencije na javnom mestu ‒ zabeležio je Velikonja.
On navodi primer grafita iz Ljubljane „Bodljikava žica na granici ‒ leševi u reci Krupi”, koji je skrenuo pažnju na izbeglice poginule dok su pokušavale da pređu u Sloveniju, odmah prefarban, dok drugi, bezazleni grafiti decenijama krase zidove.
Dok ih neki vide kao žvrljotine, škrabotine, prekršaj ili krivično delo, u Amsterdamu, Njujorku, Peterburgu, Berlinu i Los Anđelesu postoje muzeji grafita. Veliki gradovi čak nude obilaske grafita čuvenih umetnika.
Velikonja analizira političke poruke sa zidova, te navodi onu iz doba Miloševićeve vladavine u Beogradu „Nema novina, ima zidova”. Strit umetnik Benksi je rekao da su grafiti jedno od malobrojnih sredstava „kad nemaš gotovo ništa”, a američki grafit iz 70-ih godina poručuje: „Današnji grafiti su sutrašnji naslovi”.
Velikonju zanima postsocijalistički grafitni pejzaž, te navodi natpis u Ljubljani: „Nekada smo bili treći blok, sada ćemo postati Treći svet”. Postoje grafiti o NOB-u i Titu, projugoslovenski, antijugoslovenski, oni o odbacivanju SFRJ. U tom smislu pominje „Mi smo Titovi” (na putu Sarajevo‒Doboj 2014), i „Tito je naš” (Zagorje, 2014). Poster iz Maribora 2014. iskazao je zebnju mladih u vremenu tranzicije „Rođen u Jugoslaviji – obrazovan u Sloveniji ‒ nezaposlen u Evropi”. S druge strane, grafit iz Labina (2007) poziva na uskrsnuće Jugoslavije „Stvorimo je ponovo 1945‒1990”. U Podgorici je 2016. ispisano „Za Jugoslaviju sa Sarajevom kao glavnim gradom”.
Među balkanskim nacionalističkim grafitima, Velikonja izdvaja onaj „Ubi Srbina”, da bi nakon dodavanja jednog slova, postao „Ljubi Srbina” (Rijeka, 2015).
‒ Grafiti obeležavaju teritoriju poput „Ovde je Sandžak”, „Krajina se ne predaje”, „Crna Gora je srpska Sparta”... U vreme Trampove inauguracije pojavio se mural u Beogradu na kome su Tramp i Putin, a između njih na srpskom, ruskom i engleskom piše „Kosovo je Srbija”. Na takvu nacionalnu grandomaniju antinacionalistički grafiti u raznim delovima Balkana odgovaraju duhovito „Nokija sve tanja, Srbija sve manja” – istakao je autor knjige.
Sagledani su i ekstremnodesničarski grafiti u Sloveniji: „Smrt komunistima”, „Multikulti je beli genocid!”, „Slovenija Slovencima, Evropa Evropljanima”, „Šiptari, pedofili, pederi ‒ 50 m u onom pravcu”, „Odbranimo slovenačku naciju”, „Imigranti napolje”.
Tu su i oni koji izražavaju stav prema izbeglicama u savremenoj Sloveniji ‒ „Za lakši protok kapitala, ne izbeglica”, „Narod gladan, izbeglice site”, i protiv marginalnih grupa: „LGBT je degeneracija, degradacija, dekadencija!”, „Zaustavite LGBT revoluciju!”
Grafiti su, navodi Velikonja, meta iste one kritike koja osuđuje društvene medije i smatra da kliknuti na nešto na stranici „Fejsbuka” – to jest voditi politiku s kauča ‒ nije dovoljno. Piscima grafita se zamera da je lakše poručiti da vlast treba da padne nego je stvarno srušiti. Smatraju i da umesto alternative, grafiti nude lažnu katarzu...
‒ Cinik bi rekao da samo prikrivaju prazan zid, da iza njih ne stoji istinska promena, da iza njih nema ničeg. Kad se tako gleda, oni su više izraz nemoći nego moći, tolerisana subverzija, bezopasna provokacija, izolovano ostrvo ulične kreativnosti koje ne samo što ne ugrožava postojeće odnose nego ih i estetizuje, širi i čini prihvatljivim. Ova knjiga je dokument o vremenu i prostoru, zbirka dokaza o onome što se u tranzicionom periodu u poslednjih 30 godina dešava na zidovima u delu Evrope u kojem živim ‒ naveo je autor u knjizi.
Pisce grafita, tog uličnog haikua, sigurno ne dotiču kritike. Jedan grafit u Sloveniji i poručuje „Ne možete nam uzeti zidove”. U potpisu „Vandalka”.
(Politika)
Ako poručuju „Ovde je Sandžak”, „Krajina se ne predaje”, „Crna Gora je srpska Sparta” ‒ da li su izraz bunta, nemoći ili bezopasna provokacija. ‒ U knjizi „Politički grafiti” Mitje Velikonje sabrani balkanski nacionalistički natpisi
Bolje JU, nego EU. Tako se živi u Evropi, bez detaljisanja poručuje jedan grafit zabeležen u Zagrebu.
Niz sličnih grafita širom gradova nekadašnje Jugoslavije sakupio je Mitja Velikonja u knjigu „Politički grafiti”, koju je s engleskog prevela Slobodanka Glišić, a nedavno objavila Biblioteka 20. vek. Velikonja (1965) predaje studije kulture na Univerzitetu u Ljubljani i proučava savremene centralnoevropske i balkanske političke ideologije, supkulture, kolektivno sećanje i postsocijalističku nostalgiju.
‒ Beli zid je postojao pre fejsbuk zida, ovo je moj uobičajeni odgovor na pitanje zašto sam zainteresovan za nešto tako nepovratno materijalno, tehnički nezahtevno i nepokretno, kao što su grafiti i strit art. Ja ih posmatram kroz nameru koja stoji iza njihovog stvaranja i posledicama koje imaju na okolinu. Grafiti su pokazatelji kulturnog stanja i društvene dinamike, vrsta zidne zagonetke, nenasilan odgovor na političku nepravdu. Izražavaju „pravo na grad”. Oni su i tempirane bombe, nedozvoljene vizuelne intervencije na javnom mestu ‒ zabeležio je Velikonja.
On navodi primer grafita iz Ljubljane „Bodljikava žica na granici ‒ leševi u reci Krupi”, koji je skrenuo pažnju na izbeglice poginule dok su pokušavale da pređu u Sloveniju, odmah prefarban, dok drugi, bezazleni grafiti decenijama krase zidove.
Dok ih neki vide kao žvrljotine, škrabotine, prekršaj ili krivično delo, u Amsterdamu, Njujorku, Peterburgu, Berlinu i Los Anđelesu postoje muzeji grafita. Veliki gradovi čak nude obilaske grafita čuvenih umetnika.
Velikonja analizira političke poruke sa zidova, te navodi onu iz doba Miloševićeve vladavine u Beogradu „Nema novina, ima zidova”. Strit umetnik Benksi je rekao da su grafiti jedno od malobrojnih sredstava „kad nemaš gotovo ništa”, a američki grafit iz 70-ih godina poručuje: „Današnji grafiti su sutrašnji naslovi”.
Velikonju zanima postsocijalistički grafitni pejzaž, te navodi natpis u Ljubljani: „Nekada smo bili treći blok, sada ćemo postati Treći svet”. Postoje grafiti o NOB-u i Titu, projugoslovenski, antijugoslovenski, oni o odbacivanju SFRJ. U tom smislu pominje „Mi smo Titovi” (na putu Sarajevo‒Doboj 2014), i „Tito je naš” (Zagorje, 2014). Poster iz Maribora 2014. iskazao je zebnju mladih u vremenu tranzicije „Rođen u Jugoslaviji – obrazovan u Sloveniji ‒ nezaposlen u Evropi”. S druge strane, grafit iz Labina (2007) poziva na uskrsnuće Jugoslavije „Stvorimo je ponovo 1945‒1990”. U Podgorici je 2016. ispisano „Za Jugoslaviju sa Sarajevom kao glavnim gradom”.
Među balkanskim nacionalističkim grafitima, Velikonja izdvaja onaj „Ubi Srbina”, da bi nakon dodavanja jednog slova, postao „Ljubi Srbina” (Rijeka, 2015).
‒ Grafiti obeležavaju teritoriju poput „Ovde je Sandžak”, „Krajina se ne predaje”, „Crna Gora je srpska Sparta”... U vreme Trampove inauguracije pojavio se mural u Beogradu na kome su Tramp i Putin, a između njih na srpskom, ruskom i engleskom piše „Kosovo je Srbija”. Na takvu nacionalnu grandomaniju antinacionalistički grafiti u raznim delovima Balkana odgovaraju duhovito „Nokija sve tanja, Srbija sve manja” – istakao je autor knjige.
Sagledani su i ekstremnodesničarski grafiti u Sloveniji: „Smrt komunistima”, „Multikulti je beli genocid!”, „Slovenija Slovencima, Evropa Evropljanima”, „Šiptari, pedofili, pederi ‒ 50 m u onom pravcu”, „Odbranimo slovenačku naciju”, „Imigranti napolje”.
Tu su i oni koji izražavaju stav prema izbeglicama u savremenoj Sloveniji ‒ „Za lakši protok kapitala, ne izbeglica”, „Narod gladan, izbeglice site”, i protiv marginalnih grupa: „LGBT je degeneracija, degradacija, dekadencija!”, „Zaustavite LGBT revoluciju!”
Grafiti su, navodi Velikonja, meta iste one kritike koja osuđuje društvene medije i smatra da kliknuti na nešto na stranici „Fejsbuka” – to jest voditi politiku s kauča ‒ nije dovoljno. Piscima grafita se zamera da je lakše poručiti da vlast treba da padne nego je stvarno srušiti. Smatraju i da umesto alternative, grafiti nude lažnu katarzu...
‒ Cinik bi rekao da samo prikrivaju prazan zid, da iza njih ne stoji istinska promena, da iza njih nema ničeg. Kad se tako gleda, oni su više izraz nemoći nego moći, tolerisana subverzija, bezopasna provokacija, izolovano ostrvo ulične kreativnosti koje ne samo što ne ugrožava postojeće odnose nego ih i estetizuje, širi i čini prihvatljivim. Ova knjiga je dokument o vremenu i prostoru, zbirka dokaza o onome što se u tranzicionom periodu u poslednjih 30 godina dešava na zidovima u delu Evrope u kojem živim ‒ naveo je autor u knjizi.
Pisce grafita, tog uličnog haikua, sigurno ne dotiču kritike. Jedan grafit u Sloveniji i poručuje „Ne možete nam uzeti zidove”. U potpisu „Vandalka”.
(Politika)