LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Danas niko nema monopol na istinu
Na kritiku premijera Mirka Cvetkovića ekonomisti odgovaraju da su na slabosti koncepta privrednih reformi mnogi ukazivali, ali da vlade od 2001. do danas nisu reagovale
Premijer Mirko Cvetković je sa Kopaonika uputio kritiku ekonomistima koji „u javnost izlaze sa katastrofičnim izjavama, procenama i stavovima koji nailaze na plodno tle u medijima. I nesumnjivo ne pomažu vlasti u borbi protiv krize”.
– Očekujem da oni koji žele da pomognu javno izađu sa konkretnim idejama – poručio je premijer.
Istina je da je među ekonomistima bilo onih koji su pre, ali i sada, ukazivali na manjkavosti ekonomske politike sprovođene od 2001. godine. Jedni su upozoravali da činjenja, odnosno nečinjenja ekonomskih vlasti prete da dovedu do teških i skupih posledica, a drugi su, znatno kasnije, konstatovali da je srpska ekonomija u veoma lošem stanju, uprkos njenom godišnjem rastu od prosečnih 4,8 odsto u protekloj deceniji,i da su neki delovi zemlje skupo platili cenu tog boljitka.
Kritikovana je prerana i prekomerna liberalizacija spoljne trgovine, pre svega uvoza, i održavanje precenjenog kursa dinara štoje zaključno sa 2009. kumovaloukupnom trgovinskom deficituod oko 120 milijardi dolara. Privatizacija nije dala očekivane rezultate, domaći i neki strani ekonomisti su ukazivali da je prihvaćeni model faličan, a srpska javnost je izjednačuje sa pljačkom. Industrija je opustošena, a ni stanje u poljoprivredi nije mnogo bolje. Prema podacima zvanične statistike, u Srbiji nikada nije bilo više nezaposlenih, a manje zaposlenih. Svetska kriza je krah pogrešne ekonomske politike samo učinila očiglednim.
Mlađen Kovačević, redovni član Akademije ekonomskih nauka, podseća da je Naučno društvo ekonomista sa Akademijom organizovalo dva okrugla stola posvećena rizicima i posledicama olakog zaduživanja države i privrede u inostranstvu, ali i precenjenosti nacionalne valute. Ali, bez odjeka.
– Na slabosti koncepta privrednih reformi u Srbiji ukazivali su i ekonomisti iz inostranstva, najviše slovenački, kao Jože Mencinger, Ivan Ribnikar i Janez Prašnikar – podseća Kovačević. – Ali i nobelovac Džozef Štiglic. Od 2001. su apelovali da se model ne prihvati, a potom da se što pre zameni pogodnijim, kao što je učinila Poljska i postala jedna od najuspešnijih zemalja u tranziciji.
Kovačević priznaje da je bio jedan od upornih kritičara modela srpske tranzicije, ali tvrdi da je istovremeno nudio i rešenja.
– Nažalost, Srbija je danas, posle deset godina, u veoma teškoj ekonomskoj i društvenoj krizi. Mnoga moja predviđanja su se, na moju i opštu žalost, obistinila. Zato je sada neophodno da predsednik Srbijeokupi tim stručnjaka iz zemlje i inostranstva kako bi predložili viziju društvenog i privrednog sistema, koju bi, posle svestranog razmatranja, Skupština usvojila i pratila njegovo sprovođenje– kaže Kovačević.
Miroslav Prokopijević, naučni savetnikInstituta za evropske studije,ne oseća seprozvanim, zato što je, kako kaže, stalno govorio šta terba da se radi.
– Sve se svodi na dve stvari – reforma države i javnog sektora i reforma poslovnog okruženja – ukazuje Prokopijević. – Ova vlada nije radilasvoj posao, nego ono što ne treba. Razbacivala je pare poreskih obveznika na privlačenje stranih investitora koji se jedino mogu privući reformom države i poslovnog okruženja. Povrh svega, vlada je širila ničim zasnovan optimizam da je kriza u Srbiji prošla. Kriza neće proći dok se navedene reforme ne sprovedu.
Saša Đogović, saradnik Instituta za tržišna istraživanja, takođe jedan od kritičara, upozorava da je i na početku 2011. godine poslovna klima nepovoljna, zato što je sve više neizvesnosti, kako komercijalne, tako i nekomercijalne prirode.
– A kada je reč o konkretnim merama, vlada možda zna šta treba da preduzme, ali zbog neodlučnosti, preteranog politikantstva, stavljanja pojedinačnih interesa iznad opštih, reformski potezi su više kozmetičke prirode – tvrdi Đogović. – Reforma treba da promeni ceo javni sektor, javnu upravu i preduzeća. Da državni aparat bude efikasniji i da se smanji papirologija, kako bi korupcija počela da se suzbija. Javna preduzeća treba osloboditi od partija, a njihovo profesionalno upravljanje i restrukturiranje uslov je da se smanji javna potrošnja i pokrenu noveinvesticije.
Đogović podseća da je transparentna pravnainfrastruktura jedan od ključnih uslova da se popravi poslovni ambijent.
Marko Sekulović, profesor Ekonomskog fakulteta u Nišu, smatra da polarizacija u našoj ekonomskoj nauci na „apologete” i „kritičare” umanjuje „koeficijent korisnog dejstva” ekonomske nauke, a dijalog bi svima bio od koristi.
– Stav premijera da neki ekonomisti samo kritikuju, ne nudeći rešenja, samo je prividno tačan – kaže Sekulović. – Ako se jedni etiketiraju kao „kritički utopisti”, čiji se stavovi unapred ignorišu, onda su onemogućeni da predlažu bilo kakva rešenja. Ekonomska nauka u jednom društvu može da se razvija samo ako postoji potreba za istinom o ekonomiji. Nju ne mogu monopolisati premijer, ministri, guverner i vladini savetnici.
Sekulović poziva ekonomske vlasti da se ugledaju na svoje kolege u Kini. Prema njegovim rečima, godišnjim savetovanjima ekonomista u toj velikoj i prosperitetnoj zemlji prisustvuju svi ministri i beleže svaku saopštenu ideju.
– Za neke naše ministre bi to, verovatno, bilo gubljenje vremena. Propustili bi da urade nešto na korist firmi koje se više ne vode na njihovo ime – kaže Sekulović.
Politika
Na kritiku premijera Mirka Cvetkovića ekonomisti odgovaraju da su na slabosti koncepta privrednih reformi mnogi ukazivali, ali da vlade od 2001. do danas nisu reagovale
Premijer Mirko Cvetković je sa Kopaonika uputio kritiku ekonomistima koji „u javnost izlaze sa katastrofičnim izjavama, procenama i stavovima koji nailaze na plodno tle u medijima. I nesumnjivo ne pomažu vlasti u borbi protiv krize”.
– Očekujem da oni koji žele da pomognu javno izađu sa konkretnim idejama – poručio je premijer.
Istina je da je među ekonomistima bilo onih koji su pre, ali i sada, ukazivali na manjkavosti ekonomske politike sprovođene od 2001. godine. Jedni su upozoravali da činjenja, odnosno nečinjenja ekonomskih vlasti prete da dovedu do teških i skupih posledica, a drugi su, znatno kasnije, konstatovali da je srpska ekonomija u veoma lošem stanju, uprkos njenom godišnjem rastu od prosečnih 4,8 odsto u protekloj deceniji,i da su neki delovi zemlje skupo platili cenu tog boljitka.
Kritikovana je prerana i prekomerna liberalizacija spoljne trgovine, pre svega uvoza, i održavanje precenjenog kursa dinara štoje zaključno sa 2009. kumovaloukupnom trgovinskom deficituod oko 120 milijardi dolara. Privatizacija nije dala očekivane rezultate, domaći i neki strani ekonomisti su ukazivali da je prihvaćeni model faličan, a srpska javnost je izjednačuje sa pljačkom. Industrija je opustošena, a ni stanje u poljoprivredi nije mnogo bolje. Prema podacima zvanične statistike, u Srbiji nikada nije bilo više nezaposlenih, a manje zaposlenih. Svetska kriza je krah pogrešne ekonomske politike samo učinila očiglednim.
Mlađen Kovačević, redovni član Akademije ekonomskih nauka, podseća da je Naučno društvo ekonomista sa Akademijom organizovalo dva okrugla stola posvećena rizicima i posledicama olakog zaduživanja države i privrede u inostranstvu, ali i precenjenosti nacionalne valute. Ali, bez odjeka.
– Na slabosti koncepta privrednih reformi u Srbiji ukazivali su i ekonomisti iz inostranstva, najviše slovenački, kao Jože Mencinger, Ivan Ribnikar i Janez Prašnikar – podseća Kovačević. – Ali i nobelovac Džozef Štiglic. Od 2001. su apelovali da se model ne prihvati, a potom da se što pre zameni pogodnijim, kao što je učinila Poljska i postala jedna od najuspešnijih zemalja u tranziciji.
Kovačević priznaje da je bio jedan od upornih kritičara modela srpske tranzicije, ali tvrdi da je istovremeno nudio i rešenja.
– Nažalost, Srbija je danas, posle deset godina, u veoma teškoj ekonomskoj i društvenoj krizi. Mnoga moja predviđanja su se, na moju i opštu žalost, obistinila. Zato je sada neophodno da predsednik Srbijeokupi tim stručnjaka iz zemlje i inostranstva kako bi predložili viziju društvenog i privrednog sistema, koju bi, posle svestranog razmatranja, Skupština usvojila i pratila njegovo sprovođenje– kaže Kovačević.
Miroslav Prokopijević, naučni savetnikInstituta za evropske studije,ne oseća seprozvanim, zato što je, kako kaže, stalno govorio šta terba da se radi.
– Sve se svodi na dve stvari – reforma države i javnog sektora i reforma poslovnog okruženja – ukazuje Prokopijević. – Ova vlada nije radilasvoj posao, nego ono što ne treba. Razbacivala je pare poreskih obveznika na privlačenje stranih investitora koji se jedino mogu privući reformom države i poslovnog okruženja. Povrh svega, vlada je širila ničim zasnovan optimizam da je kriza u Srbiji prošla. Kriza neće proći dok se navedene reforme ne sprovedu.
Saša Đogović, saradnik Instituta za tržišna istraživanja, takođe jedan od kritičara, upozorava da je i na početku 2011. godine poslovna klima nepovoljna, zato što je sve više neizvesnosti, kako komercijalne, tako i nekomercijalne prirode.
– A kada je reč o konkretnim merama, vlada možda zna šta treba da preduzme, ali zbog neodlučnosti, preteranog politikantstva, stavljanja pojedinačnih interesa iznad opštih, reformski potezi su više kozmetičke prirode – tvrdi Đogović. – Reforma treba da promeni ceo javni sektor, javnu upravu i preduzeća. Da državni aparat bude efikasniji i da se smanji papirologija, kako bi korupcija počela da se suzbija. Javna preduzeća treba osloboditi od partija, a njihovo profesionalno upravljanje i restrukturiranje uslov je da se smanji javna potrošnja i pokrenu noveinvesticije.
Đogović podseća da je transparentna pravnainfrastruktura jedan od ključnih uslova da se popravi poslovni ambijent.
Marko Sekulović, profesor Ekonomskog fakulteta u Nišu, smatra da polarizacija u našoj ekonomskoj nauci na „apologete” i „kritičare” umanjuje „koeficijent korisnog dejstva” ekonomske nauke, a dijalog bi svima bio od koristi.
– Stav premijera da neki ekonomisti samo kritikuju, ne nudeći rešenja, samo je prividno tačan – kaže Sekulović. – Ako se jedni etiketiraju kao „kritički utopisti”, čiji se stavovi unapred ignorišu, onda su onemogućeni da predlažu bilo kakva rešenja. Ekonomska nauka u jednom društvu može da se razvija samo ako postoji potreba za istinom o ekonomiji. Nju ne mogu monopolisati premijer, ministri, guverner i vladini savetnici.
Sekulović poziva ekonomske vlasti da se ugledaju na svoje kolege u Kini. Prema njegovim rečima, godišnjim savetovanjima ekonomista u toj velikoj i prosperitetnoj zemlji prisustvuju svi ministri i beleže svaku saopštenu ideju.
– Za neke naše ministre bi to, verovatno, bilo gubljenje vremena. Propustili bi da urade nešto na korist firmi koje se više ne vode na njihovo ime – kaže Sekulović.
Politika