Član
- Učlanjen(a)
- 28.04.2010
- Poruka
- 81
свети великомученик георгије ( житије )
Јако пљених свободитељ и нишчих зашчититељ, немошчствујушчих врач, цареј поборниче, побједоношче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога, спастисја душам нашим.
Из Пролога:
Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте Ђорђе оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303 год. Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.
Песма из Пролога
Свети Ђорђе на коњу високу
Од аждаје избави девојку,
На копљу му знаменије крста,
Оружије свето, непобедно,
Тим оружјем аждају порази,
Здраву оцу девојку поврати,
Самог Бога добротом задужи,
Венцем славе Бог му се одужи.
Свети Ђорђе са срцем јуначким,
Све богатство раздаде убогим,
А част светску и славу одбаци
Рад имена Христа Победнога,
Муке прими, муке драговољне,
Тело скруши рад спасења души,
Самог Бога добротом задужи
Венцем славе Бог му се одужи.
Ђорђе свети и победоносни
И сад ходи са копљем крстатим,
Правду брани, неправду кажњава.
Ко га виче с вером и плакањем,
Ко га моли с душевним кајањем,
Ђорђе свети у помоћ му лети.
Ђорђе Бога добротом задужи,
Венцем славе Бог му се одужи.
Расуђивање
При некој узбуни у Цариграду у време цара Константина неки озлојеђени људи одбију нос и уши на кипу царевом у граду. Ласкавци многи пак брзо дођу к цару и, као са великим гнушањем, испричају цару, како су бунтовници одбили нос и уши на његовом кипу тражећи од цара да казни преступнике највећом казном. А велики овај цар опипа се руком по носу и ушима и рекне удварачима: „ја осећам да су ми и нос и уши читави и неповређени!" Удварачи се постидеше и удаљише. Са оваквом царском великодушношћу треба ми сви да подносимо увреде од других. И још: с нарочитом осторожношћу да слушамо потворе на друге људе, које нам удварачи наши достављају. Вазда пак треба да исповедамо пред Богом и самим собом, да смо ми гресима својим заслужили и много веће увреде од оних које нам се чине.
Созерцање
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како је Његово васкрсење почетак новог и светлог дана у историји човечјег рода;
2. како је Његово васкрсење мир мој, и сила моја и васкрсење душе моје још док сам у телу.
Беседа
о буђењу чистога разума
Ево вам, љубазни, већ пишем другу
посланицу у којима будим напомињањем
ваш чисти разум (II Петр. 3, 1).
Видите ли, браћо, с каквим циљем апостол Петар пише своје посланице? Да пробуди код људи њихов чисти разум! То апостол сматра за главно. И заиста то и јесте главно. Јер кад би се у свих људи пробудио успавани чисти разум, не би остало ниједне људске душе на земљи, која не би поверовала у Христа Господа, која Га не би исповедила као распетог и васкрслог Спаситеља света, и која не би скрушено прибегла покајању за учињене грехе по наговору нечиста разума. Ништа тако не удаљава од Јеванђеља као нечист разум. Шта чини разум људски нечистим? Грех. Као млеко кад се у њ наспе отров што постане све отровом, тако и разум људски кад у њ уђе нечист грех сав постане нечистотом. Сваки је грех нечистота; сваки грех чини разум човеков нечистим, мутним, отрованим. Све знање које има нечист разум јесте нечисто. Као мутни и прљави ликови предмета у мутном и прљавом огледалу. Чистоме све је чисто, рекао је други врховни апостол. Док је Адам имао чист разум у Рају, све његово знање о Творцу и створењима било је јасно и истинито. Но грех је помрачио и његов разум и разум његових потомака. Онај рајски, чисти разум безгрешног човека није мртав него је успаван у људима под грехом. Треба га само пробудити, и он ће онда непогрешно привести човека ка Христу. Зато апостол и ставља себи у дужност, да код људи пробуди тај првобитни, чисти, јасни, видовити, од Бога саздани разум. О браћо моја, помозимо у буђењу људи светом апостолу, који се на крст стрмоглав распе ради своје проповеди, помозимо му бар у колико се нас самих тиче, и пробудимо сваки свој чист разум. И кад свак од нас то учини, видећемо, да сви имамо један разум. Јер чист разум је један, док је нечист разум — легион!
О васкрсли Господе, пробуди Ти у нама чисти разум молитвама Твога светог апостола Петра. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Живот
Верује се да је рођен је 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био римски војни официр. Још док је био дете, када је његов отац погинуо, мали Ђорђе се са мајком преселио у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио високо образовање.
У римској војсци се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник).
Страдање и смрт
За време цара Диоклецијана организован је 303. године прогон хришћана, десети по реду и највећи икада. Када је почео немилосрдан прогон хришћана по целој земљи, Ђорђе дели сву своју имовину сиромашнима и ослобађа своје робове. Исто уради и у Палестини, пустивши слуге и завештава сиромашнима своја имања и богатства.
На једном сабору је говорио против оваквог односа према хришћанима и о њиховом даљем прогону а том приликом је изашао пред цара Диоклецијана и изјавио да је и сам хришћанин, након чега цар наређује војницима да га затворе у тамницу.
Према предању, по царевом наређењу, војници су положили Ђорђа на земљу, забили му ноге у кладе, а на груди му поставили велики, тешки камен. Тако притиснут, у великим боловима, дочекао је јутро, када га је посетио цар, међутим, Ђорђе је и даље одбијао да се одрекне своје вере. Цар тада наређује да се донесе велики точак за мучење, са даскама препуним великих ексера, удица, ножева, мачева. Везан за такав точак док се точак са њим окретао, то је трајало док му цело тело није било у ранама. Са точка су га одвезали, мислећи да је мртав. Када су се уверили да није мртав, цар наређује да Ђорђа закопају у негашени креч тако да му је само глава била ван земље, и да га тако оставе три дана да би сагорео. Након три дана, када су га откопали – увидеше да је и даље жив.
Диоклецијан затим одлучује да позове највећег мага Римског царства, по имену Атанасије, да он савлада Ђорђа. Атанасије се одазива цару и припрема два напитка – један, од кога би Ђорђе требало да се покори цару, а други смртоносан. Диоклецијан наређује да силом напоје Ђорђа првим напитком, а пошто се Ђорђе и даље није покоравао, онда нареди да му се да и смртоносни напитак. Међутим, Ђорђе опет остаје жив.
Стигавши на губилиште, Ђорђе стаде на одређено место и помоли се. Затим Ђорђе положи своју главу, и би посечен дана 6. маја 303. године.
Канонизација
494. године, Ђорђе је проглашен за свеца, од стране Папе Геласијуса Првог (492–496).
У хришћанској иконографији свети Ђорђе се још од 7. века приказује као војник (без коња, у стојећем ставу) и са копљем или мачем у десној руци. Од 9. века се појављује још један приказ светог Ђорђа: на коњу, у војводском оделу, како копљем убија аждају. На том приказу се, поред њега, мало даље налази једна женска прилика у господском оделу како стоји. Сматра се да је жена која је на икони заправо царица Александра и да она симболизује рану хришћанску цркву, а да аждаја коју Ђорђе убија симболизује многобоштво. Приказ светог Ђорђа који убија аждају је заснован на популарној легенди хришћанске митологије - "Ђорђе и аждаја".
Култ
Култ светог Ђорђа се зачео доста рано. На месту његовог гроба у Лидији, за време владавине цара Константина I (306-337), подигнут је храм њему посвећен. Током 4. века, култ светог Ђорђа се из Палестине проширио на цело Источно римско царство а у 5. веку и на Западно римско царство. 494. године, Ђорђе је проглашен за свеца.
У време цара Константина, хришћани града Лиде и околине су сазидали цркву коју су посветили светоме Ђорђу. У ту цркву су приликом њеног освећења, из Никомидије, пренели његове мошти. Успомена на овај догађај се празнује 16. новембра, код Срба познатим под именом Ђурђиц.
Храм светог Ђорђа у Лидији је срушен 1010. године али су га Крсташи обновили. По црквеном учењу, 16. новембар је дан када је обновљен храм светог Ђорђа у Лидији, где је положено његово тело. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. Нови Храм Светог Георгија је подигнут на месту старог 1872. године и постоји још увек.
После крсташких ратова у 12. веку, култ светог Ђорђа је пренет у Енглеску. За време краља Едварда Трећег од Енглеске, који је 1348. основао витешки ред Гартера, свети Ђорђе је постао и заштитник енглеске државе.
Свети Ђорђе, на каталонском Сант Ђорди (катал. Sant Jordi), такође је заштитник шпанске аутономне покрајине Каталоније. Обичај је да на тај дан мушкарци женама поклањају цвет, а жене мушкарцима књигу. Зато на тај дан књижаре износе продају књига на улице и са попустима.
Веома је слављен код Срба, и често га називају и Свети Ђурађ а славе га два пута годишње: на Ђурђевдан, 6. маја, и Ђурђиц, 16. невомбра. На икони везаној за Ђурђевдан је свети Ђорђе приказан на коњу како убија аждају, док се за Ђурђиц користи икона на којој је приказан свети Ђорђе као војник који стоји на пољани, са копљем у десној руци. Посвећени су му многе цркве и манастири, међу којима су манастир Ђурђеви Ступови, Старо Нагоричино, Темска, Кастељан, Враћевшница, Боговађа, црква на Опленцу, као и Саборна црква у Новом Саду.
Свети Ђорђе је данас поштован као заштитник многих држава и градова у Европи, професија и организација. Поштован је и као заштитник коњице, витезова и витештва и крсташких похода.
Легенде
По предању, у језеру у близини града Лида, у Палестини, живела је огромна аждаја, која је мештанима оближњег града Вирита стварала велике неприлике. Аждаја је често излазила из језера и прождирала људе који би се нашли у близини језера а, поред тога, имала је и отрован задах од кога су се људи разбољевали и често и умирали. Житељи овог краја су се најзад обратили и свом владару за помоћ али им он заповеди, да би се решили својих проблема са аждајом, да сваког дана на обали језера жртвују по једно дете. Народ то прихвати и од сутрашњег дана започне жртвовање деце.
Сваког јутра је по једно дете било остављано крај језера и убрзо и прождирано. На крају је дошао ред и на ћерку тог владара, јединицу, коју окитише и припремише за жртву аждаји. Док је уплакана девојка стајала крај језера, пред њом се указује свети Ђорђе, јашући на коњу, са копљем у руци. Тада и аждаја излази из језера а Ђорђе појури ка аждаји и забоде јој копље у чељуст, пригњечивши је за земљу. По Ђорђевом наређењу, девојка везује свој појас аждаји око врата и води је према граду. Градски владар и сви житељи због тога примише хришћанство а у граду убрзо буде изграђена и велика црква посвећена пресветој Богородици и светом Ђорђу.
Хералдика
Црвени крст светог Ђорђа на белој подлози - застава Енглеске.
Приказ светог Ђорђа, као коњаника на белом коњу који копљем кроз уста пробија аждају, постао је и чест мотив у хералдици. Као такав налази се и на грбу Москве, главном града Русије.
Такође, у хералдици је познат и мотив "крста светога Ђорђа", црвени крст на белој позадини. Порекло овог мотива везује се за чисто беле тунике првих крсташа, и црвени крст који су носили на грудима. Као такав је постао и грб Енглеске и Грузије, шпанске покрајине Каталоније, итд.
Јако пљених свободитељ и нишчих зашчититељ, немошчствујушчих врач, цареј поборниче, побједоношче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога, спастисја душам нашим.
Из Пролога:
Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте Ђорђе оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303 год. Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.
Песма из Пролога
Свети Ђорђе на коњу високу
Од аждаје избави девојку,
На копљу му знаменије крста,
Оружије свето, непобедно,
Тим оружјем аждају порази,
Здраву оцу девојку поврати,
Самог Бога добротом задужи,
Венцем славе Бог му се одужи.
Свети Ђорђе са срцем јуначким,
Све богатство раздаде убогим,
А част светску и славу одбаци
Рад имена Христа Победнога,
Муке прими, муке драговољне,
Тело скруши рад спасења души,
Самог Бога добротом задужи
Венцем славе Бог му се одужи.
Ђорђе свети и победоносни
И сад ходи са копљем крстатим,
Правду брани, неправду кажњава.
Ко га виче с вером и плакањем,
Ко га моли с душевним кајањем,
Ђорђе свети у помоћ му лети.
Ђорђе Бога добротом задужи,
Венцем славе Бог му се одужи.
Расуђивање
При некој узбуни у Цариграду у време цара Константина неки озлојеђени људи одбију нос и уши на кипу царевом у граду. Ласкавци многи пак брзо дођу к цару и, као са великим гнушањем, испричају цару, како су бунтовници одбили нос и уши на његовом кипу тражећи од цара да казни преступнике највећом казном. А велики овај цар опипа се руком по носу и ушима и рекне удварачима: „ја осећам да су ми и нос и уши читави и неповређени!" Удварачи се постидеше и удаљише. Са оваквом царском великодушношћу треба ми сви да подносимо увреде од других. И још: с нарочитом осторожношћу да слушамо потворе на друге људе, које нам удварачи наши достављају. Вазда пак треба да исповедамо пред Богом и самим собом, да смо ми гресима својим заслужили и много веће увреде од оних које нам се чине.
Созерцање
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како је Његово васкрсење почетак новог и светлог дана у историји човечјег рода;
2. како је Његово васкрсење мир мој, и сила моја и васкрсење душе моје још док сам у телу.
Беседа
о буђењу чистога разума
Ево вам, љубазни, већ пишем другу
посланицу у којима будим напомињањем
ваш чисти разум (II Петр. 3, 1).
Видите ли, браћо, с каквим циљем апостол Петар пише своје посланице? Да пробуди код људи њихов чисти разум! То апостол сматра за главно. И заиста то и јесте главно. Јер кад би се у свих људи пробудио успавани чисти разум, не би остало ниједне људске душе на земљи, која не би поверовала у Христа Господа, која Га не би исповедила као распетог и васкрслог Спаситеља света, и која не би скрушено прибегла покајању за учињене грехе по наговору нечиста разума. Ништа тако не удаљава од Јеванђеља као нечист разум. Шта чини разум људски нечистим? Грех. Као млеко кад се у њ наспе отров што постане све отровом, тако и разум људски кад у њ уђе нечист грех сав постане нечистотом. Сваки је грех нечистота; сваки грех чини разум човеков нечистим, мутним, отрованим. Све знање које има нечист разум јесте нечисто. Као мутни и прљави ликови предмета у мутном и прљавом огледалу. Чистоме све је чисто, рекао је други врховни апостол. Док је Адам имао чист разум у Рају, све његово знање о Творцу и створењима било је јасно и истинито. Но грех је помрачио и његов разум и разум његових потомака. Онај рајски, чисти разум безгрешног човека није мртав него је успаван у људима под грехом. Треба га само пробудити, и он ће онда непогрешно привести човека ка Христу. Зато апостол и ставља себи у дужност, да код људи пробуди тај првобитни, чисти, јасни, видовити, од Бога саздани разум. О браћо моја, помозимо у буђењу људи светом апостолу, који се на крст стрмоглав распе ради своје проповеди, помозимо му бар у колико се нас самих тиче, и пробудимо сваки свој чист разум. И кад свак од нас то учини, видећемо, да сви имамо један разум. Јер чист разум је један, док је нечист разум — легион!
О васкрсли Господе, пробуди Ти у нама чисти разум молитвама Твога светог апостола Петра. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Живот
Верује се да је рођен је 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био римски војни официр. Још док је био дете, када је његов отац погинуо, мали Ђорђе се са мајком преселио у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио високо образовање.
У римској војсци се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник).
Страдање и смрт
За време цара Диоклецијана организован је 303. године прогон хришћана, десети по реду и највећи икада. Када је почео немилосрдан прогон хришћана по целој земљи, Ђорђе дели сву своју имовину сиромашнима и ослобађа своје робове. Исто уради и у Палестини, пустивши слуге и завештава сиромашнима своја имања и богатства.
На једном сабору је говорио против оваквог односа према хришћанима и о њиховом даљем прогону а том приликом је изашао пред цара Диоклецијана и изјавио да је и сам хришћанин, након чега цар наређује војницима да га затворе у тамницу.
Према предању, по царевом наређењу, војници су положили Ђорђа на земљу, забили му ноге у кладе, а на груди му поставили велики, тешки камен. Тако притиснут, у великим боловима, дочекао је јутро, када га је посетио цар, међутим, Ђорђе је и даље одбијао да се одрекне своје вере. Цар тада наређује да се донесе велики точак за мучење, са даскама препуним великих ексера, удица, ножева, мачева. Везан за такав точак док се точак са њим окретао, то је трајало док му цело тело није било у ранама. Са точка су га одвезали, мислећи да је мртав. Када су се уверили да није мртав, цар наређује да Ђорђа закопају у негашени креч тако да му је само глава била ван земље, и да га тако оставе три дана да би сагорео. Након три дана, када су га откопали – увидеше да је и даље жив.
Диоклецијан затим одлучује да позове највећег мага Римског царства, по имену Атанасије, да он савлада Ђорђа. Атанасије се одазива цару и припрема два напитка – један, од кога би Ђорђе требало да се покори цару, а други смртоносан. Диоклецијан наређује да силом напоје Ђорђа првим напитком, а пошто се Ђорђе и даље није покоравао, онда нареди да му се да и смртоносни напитак. Међутим, Ђорђе опет остаје жив.
Стигавши на губилиште, Ђорђе стаде на одређено место и помоли се. Затим Ђорђе положи своју главу, и би посечен дана 6. маја 303. године.
Канонизација
494. године, Ђорђе је проглашен за свеца, од стране Папе Геласијуса Првог (492–496).
У хришћанској иконографији свети Ђорђе се још од 7. века приказује као војник (без коња, у стојећем ставу) и са копљем или мачем у десној руци. Од 9. века се појављује још један приказ светог Ђорђа: на коњу, у војводском оделу, како копљем убија аждају. На том приказу се, поред њега, мало даље налази једна женска прилика у господском оделу како стоји. Сматра се да је жена која је на икони заправо царица Александра и да она симболизује рану хришћанску цркву, а да аждаја коју Ђорђе убија симболизује многобоштво. Приказ светог Ђорђа који убија аждају је заснован на популарној легенди хришћанске митологије - "Ђорђе и аждаја".
Култ
Култ светог Ђорђа се зачео доста рано. На месту његовог гроба у Лидији, за време владавине цара Константина I (306-337), подигнут је храм њему посвећен. Током 4. века, култ светог Ђорђа се из Палестине проширио на цело Источно римско царство а у 5. веку и на Западно римско царство. 494. године, Ђорђе је проглашен за свеца.
У време цара Константина, хришћани града Лиде и околине су сазидали цркву коју су посветили светоме Ђорђу. У ту цркву су приликом њеног освећења, из Никомидије, пренели његове мошти. Успомена на овај догађај се празнује 16. новембра, код Срба познатим под именом Ђурђиц.
Храм светог Ђорђа у Лидији је срушен 1010. године али су га Крсташи обновили. По црквеном учењу, 16. новембар је дан када је обновљен храм светог Ђорђа у Лидији, где је положено његово тело. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. Нови Храм Светог Георгија је подигнут на месту старог 1872. године и постоји још увек.
После крсташких ратова у 12. веку, култ светог Ђорђа је пренет у Енглеску. За време краља Едварда Трећег од Енглеске, који је 1348. основао витешки ред Гартера, свети Ђорђе је постао и заштитник енглеске државе.
Свети Ђорђе, на каталонском Сант Ђорди (катал. Sant Jordi), такође је заштитник шпанске аутономне покрајине Каталоније. Обичај је да на тај дан мушкарци женама поклањају цвет, а жене мушкарцима књигу. Зато на тај дан књижаре износе продају књига на улице и са попустима.
Веома је слављен код Срба, и често га називају и Свети Ђурађ а славе га два пута годишње: на Ђурђевдан, 6. маја, и Ђурђиц, 16. невомбра. На икони везаној за Ђурђевдан је свети Ђорђе приказан на коњу како убија аждају, док се за Ђурђиц користи икона на којој је приказан свети Ђорђе као војник који стоји на пољани, са копљем у десној руци. Посвећени су му многе цркве и манастири, међу којима су манастир Ђурђеви Ступови, Старо Нагоричино, Темска, Кастељан, Враћевшница, Боговађа, црква на Опленцу, као и Саборна црква у Новом Саду.
Свети Ђорђе је данас поштован као заштитник многих држава и градова у Европи, професија и организација. Поштован је и као заштитник коњице, витезова и витештва и крсташких похода.
Легенде
По предању, у језеру у близини града Лида, у Палестини, живела је огромна аждаја, која је мештанима оближњег града Вирита стварала велике неприлике. Аждаја је често излазила из језера и прождирала људе који би се нашли у близини језера а, поред тога, имала је и отрован задах од кога су се људи разбољевали и често и умирали. Житељи овог краја су се најзад обратили и свом владару за помоћ али им он заповеди, да би се решили својих проблема са аждајом, да сваког дана на обали језера жртвују по једно дете. Народ то прихвати и од сутрашњег дана започне жртвовање деце.
Сваког јутра је по једно дете било остављано крај језера и убрзо и прождирано. На крају је дошао ред и на ћерку тог владара, јединицу, коју окитише и припремише за жртву аждаји. Док је уплакана девојка стајала крај језера, пред њом се указује свети Ђорђе, јашући на коњу, са копљем у руци. Тада и аждаја излази из језера а Ђорђе појури ка аждаји и забоде јој копље у чељуст, пригњечивши је за земљу. По Ђорђевом наређењу, девојка везује свој појас аждаји око врата и води је према граду. Градски владар и сви житељи због тога примише хришћанство а у граду убрзо буде изграђена и велика црква посвећена пресветој Богородици и светом Ђорђу.
Хералдика
Црвени крст светог Ђорђа на белој подлози - застава Енглеске.
Приказ светог Ђорђа, као коњаника на белом коњу који копљем кроз уста пробија аждају, постао је и чест мотив у хералдици. Као такав налази се и на грбу Москве, главном града Русије.
Такође, у хералдици је познат и мотив "крста светога Ђорђа", црвени крст на белој позадини. Порекло овог мотива везује се за чисто беле тунике првих крсташа, и црвени крст који су носили на грудима. Као такав је постао и грб Енглеске и Грузије, шпанске покрајине Каталоније, итд.
Poslednja izmena:
