LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
[h=1]Da li Vels može da napusti Veliku Britaniju?
[/h] Gardijan
Sa sve učestalijom debatom o referendumu o nezavisnosti Škotske, koji se željno očekuje 2014 – postavlja se pitanje: da li i Vels može da se odvoji od Velike Britanije?
Lijn Vud se prilično razlikuje od većine britanskih političara. Ima 40 godina i jedno dete. Živi u istoj ulici u Ronda dolini gde je rođena i odrasla. Ona smatra da je finansijski krah 2008. godine trebalo da rezultira “odbacivanjem kapitalizama i mnogih njegovih osnovnih ekonomskih i političkih premisa”, kao i da je politička koalicija u Velikoj Britaniji ušla u fazu “hiper kompetitivne, imperijalno-militarističke i privatizovane vlade, koja, između ostalog, ignoriše klimatske promene”.
Ona je takođe ponosna republikanka, odbijajući da se pojavi na zvaničnim skupovima prilikom poseta britanskog monarha. Jednom je bila izbačena iz velškog parlamenta jer je nazvala kraljicu “gospođa Vindzor”.
Lijn Vud je favoritkinja da preuzme vođstvo velške nacionalističke partije (Plaid Cymru), koja je do 2011. godine delila vlast sa laburistima. Ona veruje u nezavisnost Velsa. Ako Škotska na referendumu koji se najavljuje za 2014, odluči da napusti Veliku Britaniju, onda je, po njenom mišljenju, očigledno da će pozicija Velsa biti marginalna u ostatku kraljevstva (Engleska, Vels i Severna Irska – što se odnedavno naziva “mala Britanija”). Naime, u tom slučaju Vels bi imao samo 30 poslanika u zajedničkom parlamentu, a Engleska čak 502. Takođe, Vels bi se još više suočio sa ekonomskom dominacijom jugoistočnog dela zemlje.
Zbog ovih nimalo ružičastih perspektiva, Vud smatra da to može biti pogodno vreme za nju i njenu partiju, čije je članstvo naraslo za četvrtinu u poslednjih nekoliko meseci. Mada je potenciranje pitanja nezavisnosti ranije rezultiralo gubljenjem podrške birača, sva četiri kandidata za lidera ove nacionalističke partije ističu viziju Velsa oslobođenog od engleskog jarma.
Najozbiljnija rivalka Vudovoj za lidersku funkciju je Elin Džouns (45. godina) iz zapadnog Velsa.
“Ako Škotska postane nezavisna država, Ujedinjeno kraljevstvo će nestati. Imaćete kombinaciju Engleske, Velsa i Severne Irske. Da li je to država? Ne. Ona bi bila tako neuravnotežena, tako da je ne možete sastaviti kako treba i kada biste počeli od nule. Time se otvaraju mnoga pitanja u budućnosti nakon 2014. godine”, rekla je Džounsova.
Ona smatra da bi u narednih 12 meseci trebalo definisati mapu puta za nezavisnost Velsa, dodajući da bi dve uzastopne pobede njene partije na izborima mogle da utru put za referendum oko 2020. godine.
Ovde nije toliko reč o referendumu, niti nekom velikom usponu velške nacionalističke partije, imajući u vidu da Laburistička partija i dalje ima ključnu poziciju u Velsu. Međutim, to najviše govori o sve razdvojenim putevima Velsa, Škotske i Engleske i prilično neizvesnoj budućnosti sa kojom se suočava Velika Britanija.
Mnogi nisu posvećivali previše pažnje ovim trendovima, ali od kraja 1990-ih devolucija (prenos centralnih nadležnosti iz Londona na Škotsku i Vels), neizbežno je vodio stvaranju specifične i samostalne velške politike. Na referendumu prošle godine, vlada Velsa je dobila zakonodavna ovlašćenja u 20 veoma važnih oblasti – od zdravstva do transporta, a komisija razmatra dodatni prenos nadležnosti.
Ipak, zaludno je porediti slučajeve Škotske i Velsa.
Bez posebnog pravnog sistema niti stalnog sećanja na samoupravu – politika velške državnosti je u povoju. Zbog tradicionalnog povezivanja velške nacionalnosti sa velškim jezikom – nezavisnost je uvek podržavalo tek oko 10 odsto stanovnika i ta ideja nije nailazila na značajniji odjek u postindustrijskom, najnaseljenijem jugoistočnom delu Velsa, gde se govori engleski jezik.
Međutim, staza kojom se Vels zaputio od prenosa nadležnosti iz Londona – vodi ka netaknutoj teritoriji – i kada se razgovara sa ljudima, zaključuje se da ne treba odbaciti nijednu opciju – uključujući i nezavisnost.
“Sada je moguće da Velšani vide sebe kao istinske građane Velsa”, kaže Džon Osmond, direktor Instituta za velška pitanja sa sedištem u glavnom gradu Kardifu.
“Da me ne biste pogrešno shvatili, velški narod je uvek intenzivno osećao svoje ‘velšanstvo’. Međutim, pre ove generacije, oni su to osećali na način koji je onemogućavao bilo kakav osećaj jedinstva oko ideje Velsa. Oni su osećali veoma snažno svoje ‘velšanstvo’ kada je reč o jeziku – ali to pitanje ih je i delilo, jer je zavisilo od toga da li ga govorite. Oni su to osećali veoma snažno i kada je reč o prostoru – ali to nije značilo Vels, već konkretno odakle ste, što ih je takođe delilo. No, ljudi su podjednako delili građanski identitet. To su Škoti sve vreme imali, dok Velšani nikada do sada. Ljudi su stekli novi osećaj šta znači biti Velšanin i, u celini, to im se sviđa”, kaže Osmond.
Karvin Džouns, laburista i premijer Velsa, u odgovoru na manevar škotskog premijera Aleksa Salmonda – razmišlja šta bi nezavisnost Škotske mogla da znači za njegovu provinciju, predlažući radikalne promene britanskog institucionalnog sistema.
“Iskreno se nadam da Škotska neće postati nezavisna. Onda bi ostali Engleska, Vels i Severna Irska. To znači da se ne bi moglo nastaviti sa postojećom strukturom. Bilo bi 550 poslanika u zajedničkom parlamentu, od toga više od 500 iz Engleske. To ne bi funkcionisalo. Stoga bi bilo neophodno da se preispita priroda odnosa između ove tri nacije”, kaže Džouns.
On smatra da su nužne ustavne promene. “Realnost je takva da ako želimo da sačuvamo Ujedinjeno kraljevstvo, da li možemo sebi da priuštimo ustavnu strukturu iz 19 veka, a sada smo u 21 veku?” Međutim, on ne smatra da bi odlazak Škota neizbežno pojačalo podršku nezavisnosti Velšana.
“Zato što ljudi prvo postavljaju pitanje: ‘možemo li sebi da to priuštimo’. Ne možemo (da priuštimo). Stvarnost je takva da više potrošimo nego što prikupimo naplatom poreza. Postoje subvencije koje stižu iz jugoistočnog dela Engleske”, navodi.
Velški premijer smatra da su ljudi sada fokusirani na posao, bezbednost, mogućnosti za mlade ljude:
“Ogromna većina ljudi u Velsu smatra da, kada je reč o ekonomiji, nezavisnost bi samo pogoršala stanje”, kaže Džouns.
Od ukupnog broja zaposlenih u Velsu, 27.5 odsto radi u javnom sektoru, a prema nekim procenama vladina potrošnja čini oko 70 odsto prihoda Velsa. U nedostatku bogatstava kao što su nafta i gas u Severnom moru (čime raspolaže Škotska) – “ogromna je rupa” u ideji za nezavisnost Velsa.
Lijn Vud, pak, smatra da je Vels dugo trpeo jer je bio “na periferiji ekonomskih tokova koji su se uglavnom fokusirali na London i jugoistočni deo Engleske, a koji su sada u problemima na štetu perifernih regija”. U njenim materijalima za kampanju za nezavisnost piše: “Ekonomski razvoj Velsa liči na kolonijalno-ekstrativne privrede kao što su u Južnoj Americi”.
Ona ističe da Velšani trpe posledice globalne ekonomske krize, “jer je mnogo ljudi zaposleno u javnom sektoru, i zato smo izloženi udaru zbog oštrih mera štednje. Ako se to nastavi – a ne vidim bilo kakvo svetlo na kraju tunela, bilo kakav znak da mere torijevaca preokreću stanje na bolje – onda će se stanje pogoršavati i produbljivati jaz u državi blagostanja. Stoga, plan nalik ovom (o nezavisnosti), jedina je šansa koju imamo na raspolaganju”.
Naravno, postavlja se pitanje šta bi značila preostala, “mala Britanija” za samu Englesku.
Ričard Vajn Džouns (Richard Wyn Jones), profesor Univerziteta u Kardifu, kaže da je “Severna Irska problem jer finansijski iscrpljuje (Englesku). Vels još možda nije problem, ali može postati, i takođe finansijski iscrpljuje. ‘Zašto mi subvencionišemo Velšane i Irce? Sve što čine, samo se žale – šta mi imamo od toga?’ (pitaju se Englezi). To je veliko pitanje šta bi to značilo za javnu potrošnju, odnosno spremnost za transfer novca i slična pitanja”.
[h=2]Kao i Škotskoj, i Birtaniji potreban referendum[/h] Timoti Garton Eš u “Gardijanu” :
Dejvid Kameron može ući u istoriju kao ličnost koja je izgurala Škotsku iz Velike Britanije, i Veliku Britaniju iz Evrope. To bi mu obezbedilo mesto u školskim udžbenicima, ali ne ono koje bi želeo. Njegov stav o oba pitanja – Škotskoj i EU - skopčan je sa rizikom da pokrene dinamiku koju neće moći da kontroliše.
Njegov stav je protivrečan. Kada je škotski nacionalistički lider Aleks Salmond zatražio referendum sa tri pitanja, uključujući opciju maksimalne devolucije, odnosno samostalnosti (devo max), kao alternativu potpunoj nezavisnosti, Kameron je odgovorio da je to besmislica – i da referendum mora biti jasan izbor između dve opcije. U tome je u pravu.
Međutim, maksimalna devolucija je upravo ono što želi za Britaniju u odnosima sa EU.
U decembru je uložio veto na nemački predlog o stvaranju fisklane unije u evrozoni, što su pozdravili evroskeptici u Vestminsteru, ali je razljutilo većinu naših evropskih partnera.
Posebno je pitanje da li je dobar predlog Angele Merkel. Ovde je pravo pitanje: šta Britanija, koja nije članica evra, dobija ostajući po strani, a Švedska, koja takođe nije u evrozoni, gubi time što je potpisala pomenuti dogovor? Odgovor je: ništa. U govoru u Davosu o problemima u evrozoni, znatan deo Kameronove analize je bio dobar. Međutim, primljen je, najblaže rečeno, veoma mlako.
I taktički i strateški, Kameronova politika maksimalne devolucije, odnosno osamostaljivanja Britanije, završiće minimiziranjem britanskog uticaja na kontinentu, ali neće smanjiti njenu ranjivost na posledica zbivanja u evrozoni.
Strategija devolucije (prenošenja nadležnosti) za Škotsku će imati drugačiju dinamiku. Kratkoročno, to će biti dobro za nju, jer će nastaviti da uživa koristi kao deo Ujedinjenog kraljevstva, a istovremeno će smanjivati troškove članstva u njemu. Međutim, Englezi mogu ubrzo da se priviknu na tu novu situaciju.
Prema nedavnim istraživanjima javnog mnjenja, zapravo više Engleza nego Škota podržava poptunu nezavisnost Škotske. Kada se raspadala Čehoslovačka, taj proces je započet insistiranjem Slovaka na dobijanju maksimalne autonomije i nadležnosti, ali su Česi pod vođstvom Vaclava Klausa, zadali završni udarac (zahtevom za potpunim razdvajanjem). Isto se može desiti u našem razjedinjenom kravljevstvu.
Pre sledećih izbora 2015, potrebna su nam dva referenduma. U Škotskoj je planiran 2014. i vlada u Edinburgu treba da pita građane: “Da li se slažete da Škotska treba da bude nezavisna država?”.
Na britanskom referendumu treba postaviti pitanje: “Da li Britanija treba da ostane članica EU?”
Vredna pažnje je simetrija u odgovorima koje sam dobio od britanskih pobornika i protivnika evropskih integracija. I “eurofili” i “eurofobi” se privatno naježe na ideju o referendumu sa direktnim opcijama: “da” ili “ne”. Na pitanje zašto, obe grupe odgovaraju: “zato što bismo izgubili”. “Eurofili” smatraju da bi Britanci glasali za napuštanje EU, dok se “evrofobi” boje da bi se građani opredelili za ostanak u evropskom bloku.
Kao neko ko želi da Škotska ostane u Britaniji i Britanija u Evropi, smatram da se treba preuzeti rizik demokratije. Hajde sami da pišemo svoju istoriju.
[/h] Gardijan
Sa sve učestalijom debatom o referendumu o nezavisnosti Škotske, koji se željno očekuje 2014 – postavlja se pitanje: da li i Vels može da se odvoji od Velike Britanije?
Ona je takođe ponosna republikanka, odbijajući da se pojavi na zvaničnim skupovima prilikom poseta britanskog monarha. Jednom je bila izbačena iz velškog parlamenta jer je nazvala kraljicu “gospođa Vindzor”.
Lijn Vud je favoritkinja da preuzme vođstvo velške nacionalističke partije (Plaid Cymru), koja je do 2011. godine delila vlast sa laburistima. Ona veruje u nezavisnost Velsa. Ako Škotska na referendumu koji se najavljuje za 2014, odluči da napusti Veliku Britaniju, onda je, po njenom mišljenju, očigledno da će pozicija Velsa biti marginalna u ostatku kraljevstva (Engleska, Vels i Severna Irska – što se odnedavno naziva “mala Britanija”). Naime, u tom slučaju Vels bi imao samo 30 poslanika u zajedničkom parlamentu, a Engleska čak 502. Takođe, Vels bi se još više suočio sa ekonomskom dominacijom jugoistočnog dela zemlje.
Zbog ovih nimalo ružičastih perspektiva, Vud smatra da to može biti pogodno vreme za nju i njenu partiju, čije je članstvo naraslo za četvrtinu u poslednjih nekoliko meseci. Mada je potenciranje pitanja nezavisnosti ranije rezultiralo gubljenjem podrške birača, sva četiri kandidata za lidera ove nacionalističke partije ističu viziju Velsa oslobođenog od engleskog jarma.
Najozbiljnija rivalka Vudovoj za lidersku funkciju je Elin Džouns (45. godina) iz zapadnog Velsa.
“Ako Škotska postane nezavisna država, Ujedinjeno kraljevstvo će nestati. Imaćete kombinaciju Engleske, Velsa i Severne Irske. Da li je to država? Ne. Ona bi bila tako neuravnotežena, tako da je ne možete sastaviti kako treba i kada biste počeli od nule. Time se otvaraju mnoga pitanja u budućnosti nakon 2014. godine”, rekla je Džounsova.
Ona smatra da bi u narednih 12 meseci trebalo definisati mapu puta za nezavisnost Velsa, dodajući da bi dve uzastopne pobede njene partije na izborima mogle da utru put za referendum oko 2020. godine.
Ovde nije toliko reč o referendumu, niti nekom velikom usponu velške nacionalističke partije, imajući u vidu da Laburistička partija i dalje ima ključnu poziciju u Velsu. Međutim, to najviše govori o sve razdvojenim putevima Velsa, Škotske i Engleske i prilično neizvesnoj budućnosti sa kojom se suočava Velika Britanija.
Mnogi nisu posvećivali previše pažnje ovim trendovima, ali od kraja 1990-ih devolucija (prenos centralnih nadležnosti iz Londona na Škotsku i Vels), neizbežno je vodio stvaranju specifične i samostalne velške politike. Na referendumu prošle godine, vlada Velsa je dobila zakonodavna ovlašćenja u 20 veoma važnih oblasti – od zdravstva do transporta, a komisija razmatra dodatni prenos nadležnosti.
Ipak, zaludno je porediti slučajeve Škotske i Velsa.
Bez posebnog pravnog sistema niti stalnog sećanja na samoupravu – politika velške državnosti je u povoju. Zbog tradicionalnog povezivanja velške nacionalnosti sa velškim jezikom – nezavisnost je uvek podržavalo tek oko 10 odsto stanovnika i ta ideja nije nailazila na značajniji odjek u postindustrijskom, najnaseljenijem jugoistočnom delu Velsa, gde se govori engleski jezik.
Međutim, staza kojom se Vels zaputio od prenosa nadležnosti iz Londona – vodi ka netaknutoj teritoriji – i kada se razgovara sa ljudima, zaključuje se da ne treba odbaciti nijednu opciju – uključujući i nezavisnost.
“Sada je moguće da Velšani vide sebe kao istinske građane Velsa”, kaže Džon Osmond, direktor Instituta za velška pitanja sa sedištem u glavnom gradu Kardifu.
“Da me ne biste pogrešno shvatili, velški narod je uvek intenzivno osećao svoje ‘velšanstvo’. Međutim, pre ove generacije, oni su to osećali na način koji je onemogućavao bilo kakav osećaj jedinstva oko ideje Velsa. Oni su osećali veoma snažno svoje ‘velšanstvo’ kada je reč o jeziku – ali to pitanje ih je i delilo, jer je zavisilo od toga da li ga govorite. Oni su to osećali veoma snažno i kada je reč o prostoru – ali to nije značilo Vels, već konkretno odakle ste, što ih je takođe delilo. No, ljudi su podjednako delili građanski identitet. To su Škoti sve vreme imali, dok Velšani nikada do sada. Ljudi su stekli novi osećaj šta znači biti Velšanin i, u celini, to im se sviđa”, kaže Osmond.
Karvin Džouns, laburista i premijer Velsa, u odgovoru na manevar škotskog premijera Aleksa Salmonda – razmišlja šta bi nezavisnost Škotske mogla da znači za njegovu provinciju, predlažući radikalne promene britanskog institucionalnog sistema.
“Iskreno se nadam da Škotska neće postati nezavisna. Onda bi ostali Engleska, Vels i Severna Irska. To znači da se ne bi moglo nastaviti sa postojećom strukturom. Bilo bi 550 poslanika u zajedničkom parlamentu, od toga više od 500 iz Engleske. To ne bi funkcionisalo. Stoga bi bilo neophodno da se preispita priroda odnosa između ove tri nacije”, kaže Džouns.
On smatra da su nužne ustavne promene. “Realnost je takva da ako želimo da sačuvamo Ujedinjeno kraljevstvo, da li možemo sebi da priuštimo ustavnu strukturu iz 19 veka, a sada smo u 21 veku?” Međutim, on ne smatra da bi odlazak Škota neizbežno pojačalo podršku nezavisnosti Velšana.
“Zato što ljudi prvo postavljaju pitanje: ‘možemo li sebi da to priuštimo’. Ne možemo (da priuštimo). Stvarnost je takva da više potrošimo nego što prikupimo naplatom poreza. Postoje subvencije koje stižu iz jugoistočnog dela Engleske”, navodi.
Velški premijer smatra da su ljudi sada fokusirani na posao, bezbednost, mogućnosti za mlade ljude:
“Ogromna većina ljudi u Velsu smatra da, kada je reč o ekonomiji, nezavisnost bi samo pogoršala stanje”, kaže Džouns.
Od ukupnog broja zaposlenih u Velsu, 27.5 odsto radi u javnom sektoru, a prema nekim procenama vladina potrošnja čini oko 70 odsto prihoda Velsa. U nedostatku bogatstava kao što su nafta i gas u Severnom moru (čime raspolaže Škotska) – “ogromna je rupa” u ideji za nezavisnost Velsa.
Lijn Vud, pak, smatra da je Vels dugo trpeo jer je bio “na periferiji ekonomskih tokova koji su se uglavnom fokusirali na London i jugoistočni deo Engleske, a koji su sada u problemima na štetu perifernih regija”. U njenim materijalima za kampanju za nezavisnost piše: “Ekonomski razvoj Velsa liči na kolonijalno-ekstrativne privrede kao što su u Južnoj Americi”.
Ona ističe da Velšani trpe posledice globalne ekonomske krize, “jer je mnogo ljudi zaposleno u javnom sektoru, i zato smo izloženi udaru zbog oštrih mera štednje. Ako se to nastavi – a ne vidim bilo kakvo svetlo na kraju tunela, bilo kakav znak da mere torijevaca preokreću stanje na bolje – onda će se stanje pogoršavati i produbljivati jaz u državi blagostanja. Stoga, plan nalik ovom (o nezavisnosti), jedina je šansa koju imamo na raspolaganju”.
Naravno, postavlja se pitanje šta bi značila preostala, “mala Britanija” za samu Englesku.
Ričard Vajn Džouns (Richard Wyn Jones), profesor Univerziteta u Kardifu, kaže da je “Severna Irska problem jer finansijski iscrpljuje (Englesku). Vels još možda nije problem, ali može postati, i takođe finansijski iscrpljuje. ‘Zašto mi subvencionišemo Velšane i Irce? Sve što čine, samo se žale – šta mi imamo od toga?’ (pitaju se Englezi). To je veliko pitanje šta bi to značilo za javnu potrošnju, odnosno spremnost za transfer novca i slična pitanja”.
[h=2]Kao i Škotskoj, i Birtaniji potreban referendum[/h] Timoti Garton Eš u “Gardijanu” :
Dejvid Kameron može ući u istoriju kao ličnost koja je izgurala Škotsku iz Velike Britanije, i Veliku Britaniju iz Evrope. To bi mu obezbedilo mesto u školskim udžbenicima, ali ne ono koje bi želeo. Njegov stav o oba pitanja – Škotskoj i EU - skopčan je sa rizikom da pokrene dinamiku koju neće moći da kontroliše.
Njegov stav je protivrečan. Kada je škotski nacionalistički lider Aleks Salmond zatražio referendum sa tri pitanja, uključujući opciju maksimalne devolucije, odnosno samostalnosti (devo max), kao alternativu potpunoj nezavisnosti, Kameron je odgovorio da je to besmislica – i da referendum mora biti jasan izbor između dve opcije. U tome je u pravu.
Međutim, maksimalna devolucija je upravo ono što želi za Britaniju u odnosima sa EU.
U decembru je uložio veto na nemački predlog o stvaranju fisklane unije u evrozoni, što su pozdravili evroskeptici u Vestminsteru, ali je razljutilo većinu naših evropskih partnera.
Posebno je pitanje da li je dobar predlog Angele Merkel. Ovde je pravo pitanje: šta Britanija, koja nije članica evra, dobija ostajući po strani, a Švedska, koja takođe nije u evrozoni, gubi time što je potpisala pomenuti dogovor? Odgovor je: ništa. U govoru u Davosu o problemima u evrozoni, znatan deo Kameronove analize je bio dobar. Međutim, primljen je, najblaže rečeno, veoma mlako.
I taktički i strateški, Kameronova politika maksimalne devolucije, odnosno osamostaljivanja Britanije, završiće minimiziranjem britanskog uticaja na kontinentu, ali neće smanjiti njenu ranjivost na posledica zbivanja u evrozoni.
Strategija devolucije (prenošenja nadležnosti) za Škotsku će imati drugačiju dinamiku. Kratkoročno, to će biti dobro za nju, jer će nastaviti da uživa koristi kao deo Ujedinjenog kraljevstva, a istovremeno će smanjivati troškove članstva u njemu. Međutim, Englezi mogu ubrzo da se priviknu na tu novu situaciju.
Prema nedavnim istraživanjima javnog mnjenja, zapravo više Engleza nego Škota podržava poptunu nezavisnost Škotske. Kada se raspadala Čehoslovačka, taj proces je započet insistiranjem Slovaka na dobijanju maksimalne autonomije i nadležnosti, ali su Česi pod vođstvom Vaclava Klausa, zadali završni udarac (zahtevom za potpunim razdvajanjem). Isto se može desiti u našem razjedinjenom kravljevstvu.
Pre sledećih izbora 2015, potrebna su nam dva referenduma. U Škotskoj je planiran 2014. i vlada u Edinburgu treba da pita građane: “Da li se slažete da Škotska treba da bude nezavisna država?”.
Na britanskom referendumu treba postaviti pitanje: “Da li Britanija treba da ostane članica EU?”
Vredna pažnje je simetrija u odgovorima koje sam dobio od britanskih pobornika i protivnika evropskih integracija. I “eurofili” i “eurofobi” se privatno naježe na ideju o referendumu sa direktnim opcijama: “da” ili “ne”. Na pitanje zašto, obe grupe odgovaraju: “zato što bismo izgubili”. “Eurofili” smatraju da bi Britanci glasali za napuštanje EU, dok se “evrofobi” boje da bi se građani opredelili za ostanak u evropskom bloku.
Kao neko ko želi da Škotska ostane u Britaniji i Britanija u Evropi, smatram da se treba preuzeti rizik demokratije. Hajde sami da pišemo svoju istoriju.