Član
- Učlanjen(a)
- 11.01.2010
- Poruka
- 603
Da li pravo na život negira pravo na smrt? (ili potencijalne zamke bioetike)
Аутор: Протојереј др Љубивоје Стојановић
Став Цркве у вези са завештањем органа
Да ли ми можете рећи какав став има Црква по питању завештања органа?
Унапред захвалан, Д. Живковић из Владимираца
Основно начело хришћанског живота заснива се на спремности да „сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предамо“, и то тако што ћемо једни другима добро чинити. Дакле, хришћанска вера се заснива на конкретној доброделатности, а не на неоствареној добронамерности.
То је дело, а не само лепе речи пуне замишљених претпоставки. Све ово постаје нам јасније кад знамо и разумемо Христове речи: „Од ове љубави нема веће, до да ко живот свој положи за ближњега свога“. Тако је себедавање мера свих наших односа, и потврда остваривости у вери, што треба да покрене промишљање и поступање верујућег човека набоље. Сва креативност и прогресија живљења у вери треба да почиње од овога и да се темељи на том знању о важности несебичног односа према другоме.
Завештање органа треба да буде узвишени чин несебичне љубави, неоптерећен себичношћу самоистицања. Чин вере и поверења изнад сваке сумње о могућим злоупотребама, јер сумња и неповерење успоравају прогресију и низводе у нестваралаштво. Да би се вера и поверење истински остварили, потребно је трезвено промишљање о узвишености учињеног, уз добро знање да један човек завештањем својих органа може спасти пет живота других људи. Нажалост, нас често оптерећује сумња у могуће лоше поступање других. Истина је да, нажалост, постоји и трговина људским органима, али то не сме да буде нама меродавна чињеница. Реч је о злу које треба да се разоткрије, изобличи и искорени применом позитивних законских прописа, не дозвољавајући да нас исто заустави и одврати са пута љубави на беспуће немоћног осуђивања туђих лоших поступака.
Христолика доброделатна добронамерност
Знајући речи Христове: „Када учинисте једном од најмањих мојих, мени учинисте“, потребно је да свој поступак саобразимо Христовом крстоносном себедавању за живот света. Тада ће нам примарно бити то да помогнемо немоћном човеку, а не да сумњамо у то да ће неко злоупотребити нашу добронамерност. Треба бити обазрив и опрезан и мудро разликовати добро од зла, истину од лажи, у свакодневном чињењу, али кад је у питању овај узвишени чин, ту треба превазићи све предрасуде и на прво место ставити живот. У том контексту треба разумети чин завештања као утемељење у животу, а не као одустајање од постојања, одрицање од сопственог живота и прихватање умирања као нечега што убрзо долази. Због тога је овај чин утемељење у животу, а не бекство у смрт, јер то није пристајање да се умре пре времена, него је добра жеља да се продужи живот другога, без скраћивања сопственог постојања. Завештање органа не значи пристајање на умирање пре времена, онда кад то другоме одговара, него је показатељ спремности да се дода животу другога. Могуће је само тамо где је љубав сигурна, неоптерећена интересом и страхом од пролазности и нестајања.
Наше време обилује мноштвом себичних примера, како оних који су склони да обману друге и себично искористе њихову добру вољу, тако и оних који се „чувају“ од ових и њихове злонамерности. То дели и раздваја, зауставља добро стваралаштво и све затвара у несигурност истрошења и нестајања. Све расправе о завештању органа то најбоље осликавају, јер ту видимо најпре негативну реакцију истицања лоших могућности пре указивања на добре могућности. Једноставно речено, сви смо у лошем стању неповерења и неспремности за добру комуникацију. Свако тражи разлоге да не учини нешто добро, желећи да своје нечињење оправда неким вишим разлогом или нечијим лошим намерама. Све ово треба превазилазити непрестано снагом живе и делатне вере, промишљајући трезвено све своје поступке: Видети у свему оно што је најбоље знак је зреле вере, никако није наиван поступак лаковерног појединца. Али, све док је страх од могуће преваре већи од нашег међусобног поверења, сами себе онеспособљавамо за велика дела. Увек размишљамо најпре само о ономе што није добро, да бисмо на крају само то имали за мерило. Тако се затварамо у немоћ, не видимо потребе других и сопствене добре могућности да му помогнемо. Једноставно, затечени страхом једино што знамо јесте да се „чувамо“ једни од других у стању напетости и сукоба. То је пут безнађа и осамљења, старање само за себе. Тако обесхрабрени у себи за живот, постајемо себични и агресивни песимисти. То треба променити и победити страх од другога сталним старањем о бољитку свих и свега. Тада улазимо у живи динамизам боголике христоликости, где без тражења за себе дајемо себе и тако добијамо сви. То не треба да буде само лепа жеља, срочена мисао у моменту религијске инспирације, то је стварност нашег живота у вери.
Црква благосиља добродетељ
Треба знати да Црква све покреће напред у најузвишенију богочовечанску прогресију, никога и ништа не зауставља у стању тражења разлога за и против. Динамиком неизмерне љубави све осмишљава и свему даје добар смисао и праву меру. Тако и у вези са овим, покреће све креативне ствараоце, од лекара као стручњака који се баве животним бољитком и здрављем, до свих нас који смо њихови саствараоци, а не само корисници услуга. Најузвишеније састваралаштво се догађа управо у том чину себедавања завештањем својих органа на добробит других. То завештање, наравно, никако није наше одустајање од живота, него је најдивније себедавање. То је неописива радост за коју треба имати изоштрен животни укус. То су осетили они који су својим давањем органа, на пример једног бубрега, помогли детету, родитељу, брату, рођаку или било ком другом човеку. О томе ми је причао један врли прота из Сремске Митровице, отац Гвозден, који је дао свој један бубрег брату, да би убрзо потом постао по четврти пут отац. Не зна која му је већа радост, рођење детета или оздрављење брата. Бог нека их подржи у животу, вери и љубави, а нама свима отвори дубљи духовни окоглед да видимо потребе једни других и помогнемо бољитку живота, а не да се раздвајамо и затварамо свако у своју немоћ, страх и неповерење. Више вере и више поверења у изобиљу љубави, то је оно што нам треба како бисмо разумели Христове речи: „По томе ћете се познати да сте моји ученици, ако будете имали љубави међу собом“. Дакле, Црква благосиља добродетељ, и ми који смо сабрани у Христово име треба да будемо креатори боље стварности, а не статични посматрачи и ловци на туђе грешке. Да несебично живимо једни са другима и да нашу љубав не умањује нико и ништа, да нас никакво и ничије злодело не одваја од добродетељи, јер тако и сами постајемо злоделатни. У томе ћемо успети само снагом и силом самоодречне љубави, никако и никада себичношшћу и себеистицањем. И још нешто: Црква смо сви ми крштени, а не само привилеговани појединци, „учени и униформисани професионалци“. Сви ми смо једно Тело коме је Глава Христос, где је правило да кад „један уд страда, болује цело тело“, и нисмо затворени у себе као нека група истомишљеника, него смо отворени и добронамерни и према онима „који су изван“. То значи да крштени хришћанин треба да се пита „Шта ја чиним?“, а не да се статично распитује шта је „дозвољено“ да чини. Добродтетељ је увек дозвољена и потребна, преко потребна посебно у наше дане. Па предлажем, уместо питања шта, кад, како и колико: живимо одговорно, дајући се несебично једни за друге, знајући да је спасење сваког човека у рукама другога, и радујући се стварности у којој „када видимо лице другога човека, видимо Бога“. Том вером просвећени, увек ћемо тражити и наћи разлог више за добродетељ, никада нећемо бити неделатни критичари било чије добронамерности, и тако ћемо постати истински креативни саствараоци у свему. Нећемо тражити да се било ко плаши нашег става о нечему, бићемо покретачи радости у сили непролазне и неистрошиве љубави Божје и наше, у живој стварности богољубља и човекољубља.
Извор: преузето са pravoslavlje.spc.rs
Аутор: Протојереј др Љубивоје Стојановић
Став Цркве у вези са завештањем органа
Да ли ми можете рећи какав став има Црква по питању завештања органа?
Унапред захвалан, Д. Живковић из Владимираца
Основно начело хришћанског живота заснива се на спремности да „сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предамо“, и то тако што ћемо једни другима добро чинити. Дакле, хришћанска вера се заснива на конкретној доброделатности, а не на неоствареној добронамерности.
То је дело, а не само лепе речи пуне замишљених претпоставки. Све ово постаје нам јасније кад знамо и разумемо Христове речи: „Од ове љубави нема веће, до да ко живот свој положи за ближњега свога“. Тако је себедавање мера свих наших односа, и потврда остваривости у вери, што треба да покрене промишљање и поступање верујућег човека набоље. Сва креативност и прогресија живљења у вери треба да почиње од овога и да се темељи на том знању о важности несебичног односа према другоме.
Завештање органа треба да буде узвишени чин несебичне љубави, неоптерећен себичношћу самоистицања. Чин вере и поверења изнад сваке сумње о могућим злоупотребама, јер сумња и неповерење успоравају прогресију и низводе у нестваралаштво. Да би се вера и поверење истински остварили, потребно је трезвено промишљање о узвишености учињеног, уз добро знање да један човек завештањем својих органа може спасти пет живота других људи. Нажалост, нас често оптерећује сумња у могуће лоше поступање других. Истина је да, нажалост, постоји и трговина људским органима, али то не сме да буде нама меродавна чињеница. Реч је о злу које треба да се разоткрије, изобличи и искорени применом позитивних законских прописа, не дозвољавајући да нас исто заустави и одврати са пута љубави на беспуће немоћног осуђивања туђих лоших поступака.
Христолика доброделатна добронамерност
Знајући речи Христове: „Када учинисте једном од најмањих мојих, мени учинисте“, потребно је да свој поступак саобразимо Христовом крстоносном себедавању за живот света. Тада ће нам примарно бити то да помогнемо немоћном човеку, а не да сумњамо у то да ће неко злоупотребити нашу добронамерност. Треба бити обазрив и опрезан и мудро разликовати добро од зла, истину од лажи, у свакодневном чињењу, али кад је у питању овај узвишени чин, ту треба превазићи све предрасуде и на прво место ставити живот. У том контексту треба разумети чин завештања као утемељење у животу, а не као одустајање од постојања, одрицање од сопственог живота и прихватање умирања као нечега што убрзо долази. Због тога је овај чин утемељење у животу, а не бекство у смрт, јер то није пристајање да се умре пре времена, него је добра жеља да се продужи живот другога, без скраћивања сопственог постојања. Завештање органа не значи пристајање на умирање пре времена, онда кад то другоме одговара, него је показатељ спремности да се дода животу другога. Могуће је само тамо где је љубав сигурна, неоптерећена интересом и страхом од пролазности и нестајања.
Наше време обилује мноштвом себичних примера, како оних који су склони да обману друге и себично искористе њихову добру вољу, тако и оних који се „чувају“ од ових и њихове злонамерности. То дели и раздваја, зауставља добро стваралаштво и све затвара у несигурност истрошења и нестајања. Све расправе о завештању органа то најбоље осликавају, јер ту видимо најпре негативну реакцију истицања лоших могућности пре указивања на добре могућности. Једноставно речено, сви смо у лошем стању неповерења и неспремности за добру комуникацију. Свако тражи разлоге да не учини нешто добро, желећи да своје нечињење оправда неким вишим разлогом или нечијим лошим намерама. Све ово треба превазилазити непрестано снагом живе и делатне вере, промишљајући трезвено све своје поступке: Видети у свему оно што је најбоље знак је зреле вере, никако није наиван поступак лаковерног појединца. Али, све док је страх од могуће преваре већи од нашег међусобног поверења, сами себе онеспособљавамо за велика дела. Увек размишљамо најпре само о ономе што није добро, да бисмо на крају само то имали за мерило. Тако се затварамо у немоћ, не видимо потребе других и сопствене добре могућности да му помогнемо. Једноставно, затечени страхом једино што знамо јесте да се „чувамо“ једни од других у стању напетости и сукоба. То је пут безнађа и осамљења, старање само за себе. Тако обесхрабрени у себи за живот, постајемо себични и агресивни песимисти. То треба променити и победити страх од другога сталним старањем о бољитку свих и свега. Тада улазимо у живи динамизам боголике христоликости, где без тражења за себе дајемо себе и тако добијамо сви. То не треба да буде само лепа жеља, срочена мисао у моменту религијске инспирације, то је стварност нашег живота у вери.
Црква благосиља добродетељ
Треба знати да Црква све покреће напред у најузвишенију богочовечанску прогресију, никога и ништа не зауставља у стању тражења разлога за и против. Динамиком неизмерне љубави све осмишљава и свему даје добар смисао и праву меру. Тако и у вези са овим, покреће све креативне ствараоце, од лекара као стручњака који се баве животним бољитком и здрављем, до свих нас који смо њихови саствараоци, а не само корисници услуга. Најузвишеније састваралаштво се догађа управо у том чину себедавања завештањем својих органа на добробит других. То завештање, наравно, никако није наше одустајање од живота, него је најдивније себедавање. То је неописива радост за коју треба имати изоштрен животни укус. То су осетили они који су својим давањем органа, на пример једног бубрега, помогли детету, родитељу, брату, рођаку или било ком другом човеку. О томе ми је причао један врли прота из Сремске Митровице, отац Гвозден, који је дао свој један бубрег брату, да би убрзо потом постао по четврти пут отац. Не зна која му је већа радост, рођење детета или оздрављење брата. Бог нека их подржи у животу, вери и љубави, а нама свима отвори дубљи духовни окоглед да видимо потребе једни других и помогнемо бољитку живота, а не да се раздвајамо и затварамо свако у своју немоћ, страх и неповерење. Више вере и више поверења у изобиљу љубави, то је оно што нам треба како бисмо разумели Христове речи: „По томе ћете се познати да сте моји ученици, ако будете имали љубави међу собом“. Дакле, Црква благосиља добродетељ, и ми који смо сабрани у Христово име треба да будемо креатори боље стварности, а не статични посматрачи и ловци на туђе грешке. Да несебично живимо једни са другима и да нашу љубав не умањује нико и ништа, да нас никакво и ничије злодело не одваја од добродетељи, јер тако и сами постајемо злоделатни. У томе ћемо успети само снагом и силом самоодречне љубави, никако и никада себичношшћу и себеистицањем. И још нешто: Црква смо сви ми крштени, а не само привилеговани појединци, „учени и униформисани професионалци“. Сви ми смо једно Тело коме је Глава Христос, где је правило да кад „један уд страда, болује цело тело“, и нисмо затворени у себе као нека група истомишљеника, него смо отворени и добронамерни и према онима „који су изван“. То значи да крштени хришћанин треба да се пита „Шта ја чиним?“, а не да се статично распитује шта је „дозвољено“ да чини. Добродтетељ је увек дозвољена и потребна, преко потребна посебно у наше дане. Па предлажем, уместо питања шта, кад, како и колико: живимо одговорно, дајући се несебично једни за друге, знајући да је спасење сваког човека у рукама другога, и радујући се стварности у којој „када видимо лице другога човека, видимо Бога“. Том вером просвећени, увек ћемо тражити и наћи разлог више за добродетељ, никада нећемо бити неделатни критичари било чије добронамерности, и тако ћемо постати истински креативни саствараоци у свему. Нећемо тражити да се било ко плаши нашег става о нечему, бићемо покретачи радости у сили непролазне и неистрошиве љубави Божје и наше, у живој стварности богољубља и човекољубља.
Извор: преузето са pravoslavlje.spc.rs
