Šta je novo?

Da li je Srbija prezaduzena

LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.056
Da li je Srbija prezaduzena

Ukupan spoljni dug Srbije 2000. godine, gotovo u celini zaduženje javnog sektora, iznosio je 10,8 milijardi dolara, a na kraju juna ove godine „težio je” 23,8 milijardi evra. Od toga je spoljni dug javnog sektora 8,3 milijarde evra, a privatnog 15,5 milijardi evra, objavila je Narodna banka Srbije.
Odnos spoljnog duga i bruto domaćeg proizvoda (BDP) na kraju juna bio je 78,1 odsto, a samo 1,9 procentnih poena manje od pokazatelja spoljne zaduženosti koji bi nas svrstao u visoko zadužene zemlje.
Ukupan javni dug Srbije je na kraju juna 2010. bio 10,8 milijardi evra ili 35,4 odsto BDP. Budući da je i dalje ispod gornje granice manje zaduženosti, koju MMF i Svetska banka definišu kao 48 odsto BDP-a i 132 odsto izvoza, analitičari NBS tvrde da našoj državi još ne preti opasnost da njena zaduženost preraste u makroekonomski problem.
I pored toga, profesore univerziteta dr Mlađena Kovačevića i dr Vladimira Vučkovića pitali smo da li je Srbija prezadužena. Treba li država da brine o ukupnom spoljnom dugu, uključujući i dug privatnih kompanija i banaka, ili samo o delu tog duga za koji država garantuje? Da li će posledice duga privatnih kompanija osetiti i država i građani, i mogu li se one izbeći? Jesu li građani prezaduženi?
Kovačević: Mnogo je još pitanja koja nameće ova tema. Jedno od njih je i šta nas čeka kroz nekoliko godina ako se nastavi dosadašnji rast spoljnog duga. U šta je uložen pozajmljen novac i da li će se nastaviti njegovo neracionalno trošenje? Političari i NBS posmatraju samo odnos spoljnog i javnog duga prema bruto domaćem proizvodu. Tvrdim da je ta veličina neupotrebljiva jer se do nje došlo pogrešnim računom. Zato što se BDP izražava u tekućim cenama, pa se spoljni, devizni dug deli iznosom BDP-a izraženim u precenjenoj domaćoj valuti. Po toj računici, BDP je 2000. godine vredeo 8,07 milijardi dolara, a za ovu godinu procenjuje se na 38 milijardi dolara, odnosno 31 milijardu evra. Ali, njegov realni rast od 2000. do 2009. bio je oko 65 odsto. Kada se iznos ukupnog spoljnog duga, javnog duga ili javnog spoljnog duga, podeli tako „naduvanom” cifrom BDP, taj odnos izgleda prihvatljiv. Međutim, korektno obračunat ukupan spoljni dug daleko premašuje 78,1 odsto BDP, kako piše u junskom izveštaju NBS. Što znači da je Srbija već visoko zadužena zemlja.
Vučković: I kada bismo prihvatili da su brojke iz izveštaja NBS verodostojne, a slažem se da mogu biti samo neprijatnije, one su alarmantne.
Kovačević: Postoji pravilo: ako iznos godišnje rate prema BDP-u premašuje stopu njegovog rasta, zemlja je prezadužena. Prošlu godinu smo završili sa 2,5 milijardi dolara dospelog, a neizmirenog spoljnog duga.
Politika: Odlažemo vraćanje kredita, zašto?
Kovačević: Veliki je to teret u ovoj krizi. Preduzeća nastoje da odlože vraćanje svojih obaveza. U prvom polugođu isplaćeno je oko 1,6 milijardi evra.
Politika: To je dug privatnih firmi, a ne države?
Vučković: Od ukupno 23,8 milijardi evra spoljnog duga, javni sektor, odnosno država, duguje 8,3 milijarde, dakle trećinu, što izgleda podnošljivo. Taj deo spoljnog duga najviše zanima državnu administraciju, ali i građane i privredu, koji pune državni budžet, iz kojeg će se on vraćati. Preostalih 15,5 milijardi evra duguje privatni sektor, oko 10,5 milijardi preduzeća, a oko pet milijardi evra banke. To ne znači da su dugovi preduzeća i banaka samo njihova briga. Ono što se događalo prošle i ove godine govori da njihov problem postaje problem države i građana. Velika preduzeća, uvoznici i dužnici, zaduživala su se u inostranstvu, izgradila trgovinske centre i nekretnine, a onda je nastupila kriza. Sada ne mogu da prodaju uvezenu robu, a ni izgrađene poslovne i stambene kvadrate kako bi vraćali prispele rate. Zbog toga njihovi vlasnici zahtevaju od države da zaustavi rast deviznog kursa. Istovremeno, oni kupuju devize da bi vraćali dug, pa kurs evra raste, što pogađa i državu i građane.
Politika: Znači li to da država treba da čuva „Deltu”?
Kovačević: Mora. Država mora da brine o ukupnoj privredi, a naročito izvoznoj, jer samo ona može da obezbedi devize za vraćanje duga, bio državni ili privatni. Zbog toga su naši političari išli u Beč da mole strane banke da ne smanjuju kreditiranje srpske privrede i da ne insistiraju na redovnoj isplati prispelih obaveza. Iza stranih banaka kojima naša preduzeća duguju mogu da stanu njihove države koje neće podržati naš zahtev Srbije da uđe u Evropsku uniju ako ne pomogne privatnim preduzećima da vrate dugove. BDP stvaraju i privatna i državna, odnosno javna preduzeća. Naivno je mišljenje da o privatnom spoljnom dugu država ne mora da brine.
Politika: Država ipak brani kurs dinara?
Vučković: Ne vidim svrhu. Kurs i dalje raste, a devize se troše. Jesam za povremene i drugačije intervencije NBS, ali ne ovakve predvidive, svakodnevne, koje odgovaraju špekulantima.
Kovačević: Za osam meseci ove godine NBS je za odbranu valutnog kursa potrošila 1,8 milijardi evra. Nemoralno je zaduživati se kod MMF-a, a te devize trošiti na odbranu kursa ili pokrivanje deficita u budžetu. Kurs i dalje raste, a te devize su otišle špekulantima koji su kupovali državne zapise, pa su dobit pretvarali u devize. Šta ako dođe do većeg odliva od priliva stranih direktnih investicija?
Politika: Zar će i građani snositi posledice preteranog zaduživanja privatnih firmi? One imaju imovinu, neka je prodaju i vrate dug?
Vučković: Olako prihvatanje privatnog duga kao državnog privatnici bi shvatili kao da se moralni hazard isplati jer će država njihov dug na kraju ipak pokriti. Imamo novi zakon o stečaju. Preduzeće može da izađe iz stečaja, a može i da bankrotira jer su to pravila tržišne ekonomije kojima moramo da se vratimo. Uostalom, ima i državnih preduzeća koja ne zaslužuju pažnju države koju sada uživaju. U poslednje vreme se preduzeća često olako podržavljuju, sve zarad socijalnog mira.
Kovačević: Posledice će snositi prvo zaposleni u tim preduzećima, ali potom i svi ostali.
Politika: Koliko će građane da košta spasavanje velikih privatnih preduzeća?
Vučković: Osim štete koju trpe zbog rasta deviznog kursa, ne bi trebalo da bude većih poremećaja. Do nacionalizacije njihovih dugova, tako što bi se pokrivali iz budžeta, a da ona sačuvaju imovinu, neće doći. Neka preduzeća već traže strane partnere, prodaju deo vlasništva i tako treba rešavaju problem, a ne da očekuju državne pare.
Kovačević: Imam malo razumevanja za prezadužena preduzeća jer nisu mogla da predvide svetsku ekonomsku krizu, a verovalo se domaćim političarima da devizni kurs neće rasti. Preduzeća će morati da smanje troškove i plate zaposlenima, kako bi obezbedila dinare za kupovinu deviza. Veća tražnja za devizama gura kurs evra nagore, pa tako povećava rate i onih građana koji su se zadužili s deviznom klauzulom, ali i izdatak države za vraćanje javnog duga. Posledice snose i oni koji se nisu zaduživali jer rast deviznog kursa utiče na rast domaćih cena koji plate ne mogu da prate.
Politika: Da li je država mogla da obuzda preterano zaduživanje privatnih kompanija, pogotovu pretežne uvoznike?
Kovačević: Zašto toga do sada nije bilo? Govori se o neophodnoj novoj industrijalizaciji. Kojim parama? Za poslednjih deset godina spiskali smo 75 milijardi dolara prispelog kapitala po raznim osnovama. U šta smo ih uložili? U nešto što se ne može izvesti. Nema proizvodnje. Slovenci su spasavali sve što se spasti može. Mecinger je i nama to savetovao.
Vučković: Od eventualnog ograničavanje priliva kapitala ne bi bilo koristi, naprotiv. Bolje je stvarati uslov za povećavanje priliva deviza po osnovu izvoza i SDI, čime se smanjuje potreba da se do kapitala dolazi zaduživanjem u inostranstvu. Opasno je da se javni dug povećava, iako zvanični podaci govore da sada nije alarmantan.
Politika: Da li će budući zakon o fiskalnoj odgovornosti biti efikasna brana preteranom zaduživanju države?
Vučković: U mnogim zemljama je takav zakon bio koristan. Ali, zakon neće predvideti i sankcije. U Ministarstvu finansija kažu da je tako i u drugim zemljama. Jer, kako sankcionisati ministra finansija ili vladu ako deficit u budžetu premaši granicu propisanu zakonom. Ako se računa na osudu javnosti onih koji su krivi za deficit, takav zakon nam ne treba.
Kovačević: Ne treba zaboraviti da nas čeka restitucija, vraćanje nacionalizovane imovine, što povlači povećanje troška države i u devizama. Jer, neće moći sve da se vrati u naturi.
Vučković: Najgore bi bilo da se taj dug vraća samo u novcu. Ima i drugih rešenja, da se on delom vraća i od prodaje građevinskog zemljišta.
Politika: Da li je gornja granica državnog duga od 45 odsto predviđena pomenutim budućim zakonom optimalna za naše uslove?
Kovačević: Mislim da je ta granica već pređena. Budući zakon o fiskalnoj odgovornosti neki već proglasiše svemogućim. Jedan državni sekretar reče: „Kad donesemo taj zakon, neće više biti krize u Srbiji”. Besmislica. Prvo, da li će se poštovati? Državna revizorska institucija je našla mnogo nepravilnosti u trošenju para iz budžeta, a do sada nije bilo neke vajde od toga.
Politika: Ako je svaki zaposleni u Srbiji u proseku zadužen oko 2.000 evra, jesmo li mi pojedinačno prezaduženi?
Vučković: Podjednako gledam na građane i privredu. Kad neko uzme kredit, rizikuje da bi bolje živeo. Nadam se da građani nisu bili toliko naivni i poverovali da će kurs od 75 dinara za evro trajati 20 godina, koliki je rok otplate njihovog kredita. Verujem da su ostavili nešto i za „crne dane”. Zaduženost građana nije velika u poređenju sa okruženjem. Ekonomska politika ne bi trebalo da se prilagođava dužnicima, pa bili i prezaduženi. Istrajavanje na držanju niskog deviznog kursa je najefikasniji recept za propast svih nas.
Kovačević: Građani su se ipak racionalnije ponašali. Povećava se malo i procenat onih koji ne vraćaju dug redovno, ali ne toliko da banke imaju ogromnu razliku između aktivne i pasivne kamatne stope, pravdajući je visokim rizikom u Srbiji. Nije baš tako. Više je reč o bankarskoj pohlepi.
Politika: Šta nas čeka dogodine?
Vučković: Naredna godina je veoma opasna jer je predizborna. U aprilu će se završiti tekući aranžman s MMF-om. To sluti na ekonomski lošu godinu ako se političari na vlasti povedu logikom: daj da se sada zadužimo, da povećavamo plate i penzije, dajemo subvencije. Nadam se da se neće krenuti s nekim novim egzibicijama čim MMF-u vidimo leđa.
Kovačević: Imao sam ogromne rezerve prema primenjivanom konceptu MMF-a od 2001. Ali, sada MMF igra pozitivnu ulogu tutora naših političara. Smatram da ćemo vrlo brzo opet moliti MMF jer smo postali ovisnici o stranom kapitalu. Kad se bude potrošio novac od prodaje „Telekoma”, pa još ako se obori kurs evra... Partije na vlasti su spremne da učine sve da se dodvore biračima. Svako dodatno zaduživanje koje ne bi doprinelo povećanju izvoza bilo bi pogubno.


(razgovor vodio: Aleksandar Mikavica)


Politika
 
Član
Učlanjen(a)
31.07.2010
Poruka
2.818
Rasulo se nastavlja. Rasprodali su sve sto su mogli, i uzimaju kredite da bi napunili budzet. Ovu vlast zanima samo kako da nastavi sa svojim prevarama. Oni ce pobeci, a mi koji ostajemo ovde, sve cemo na kraju platiti. Režim i opozicija su se spojili u jedno, tako da nema političkog pokreta koji bi mogao da ponese neku novu ideju. Nismo mi najgori narod na svetu, ali imamo najgore politicare koji predvode ovaj narod. Ima pametnog sveta i u Srbiji, ljudi kioji su spremni da rade u interesu države i građana, nije sve propalo.
 
Član
Učlanjen(a)
31.07.2010
Poruka
2.818
Nazalost Sendi vremena je sve manje. Vise nam niko nece hteti pozajmiti novac. Politicari i tajkuni su stavili medije pod svojom kontrolom, iskrivljuju pravu sliku stanja u drzavi. Novine se bave ko ce biti ucesnici farme, a narednih dana bavice se i paradom srama. Treba nam istina umesto medijske manipulacije. Treba da se organizuje parada nezaposlenih i gladnih, kojih je u Srbiji sve vise. Srbija se nalazi u bankrotu. Gradjanima su se politicari smucili zbog njihovih laži i pljačkanja. Rasulo države vidi se na sve strane. Tržište je monopolizovano, troškovi se svakog meseca uvećavaju, ljudi sve teze prezivljavaju. Na jugu je siromastvo najvece. Ne preostaje nista drugo, nego da se narod pobuni. Jedino nam ulica preostaje. Ovi na vlasti su dobili novac za rusenje proslog rezima, i to je za njih bio unosan biznis, a za većinu nas bilo pitanje ljudskog dostojanstva i časti. Treba oterati i ovaj rezim diletanata i prevaranata. Ja sam uvek optimista i verujem da ce biti bolje.
 
Član
Učlanjen(a)
25.10.2009
Poruka
3.285
Srbija ima potencijala, ogromnih, ali se igraju razne igre da pojedinci napune džepove! Namerno se "ubijaju" sitni poljoprivredni proizvođači, prodaju nacionalna bogatstva, uspešne firme, uvozi nekvalitetna roba iz uvoza! Još nismo prezaduženi, ali idemo ka tome. Pogledajte komšije... Kad bi se krediti uzimali za investiranje i obnavljanje, a ne za javnu potrošnju i "krpljenje" budžeta", uspeli bi da se modernizujemo i razvijemo.
 
LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.056
Sto se tice toga da li smo prezaduzeni ili nismo...Iz opozicije se tvrdi da jesmo,takodje analiticari tvrde isto,izvestan ministar tvrdi da nismo tako ga mislim da nama,"obicnim smrtnicima" ipak ostaje da gatamo,kome je uopste vise do toga...Takodje,u pricu o dugovima treba ukljuciti i prilicno neprijatne kamate.
Sto se potencijala tice,nije da ih nema ali mi trenutno nemamo iole ozbiljniji izvoz,proizvodnju,turizam.Srpski potencijal je svakako poljoprivreda koja je ujedno,mozda i najbolji primer propustene sanse.Ne mislim da je turizam takav potencijal na kome bi se gradila egzistencija Srbije ali mislim da i od turizma moze da bude koristi i da tu postoji nekakav potencijal.Organizovani seoski turizam bi dao sansu ljudima da na selu zive,posluju i da zarade.Naravno,ne govorim o nekim basnoslovno velikim zaradama ali pristojnim.Uostalom,ako i ne bi privukli strane posetioce bar bi mi ustedeli i ostavili ovde novac koji bi potrosili u stranim zemljama.Bar neki od nas...(odoh ja,izgleda,sa teme...)
 
Top