Da li je ljubav zaista slepa?
Šekspir je u “Mletačkom trgovcu” napisao “Ljubav je slepa i ljubavnici ne mogu da vide”. Nakon više od 400 godina, skener mozga je ponudio i naučnu potvrdu njegovih stihova.
b92
Gledanje zaljubljenog mozga jeste svojevrsna slika neurološkog vatrometa. Ventralna tegmentalna oblast i ventralni striatum, smešteni u središtu mozga usijaju se od uzbuđenja kada dopamin i norepinefrin kreću u akciju, izazivajući kratak raspon pažnje i žudnju za određenom osobom.
Studija iz 2005. koju je sproveo tim Helen Fišer sa Ratgers univerziteta, ispitivala je fMRI skenere mozga 17 muškaraca i žena koji su se izjasnili kao iskreno i ludo zaljubljeni.
Svaka od slika pokazala je istu aktivnost moždanog sistema koja se javlja i kod zavisnika od kokaina.
Ispitanici su bili spremni da zanemare osobine koje im se nisu naročito dopadale kod osobe u koju su zaljubljeni i pod uticajem dopamina i drugih monoamina su vrlo lako prelazili preko ovih mana. “Jednom kada se zaljubite u nekog, kada povučete okidač moždanog sistema za zaljubljivanje, ljubav je slepa, nema sumnje,” rekla je Fišer.
Zaljubljeni ljudi su prepušteni milosti sistema mozga sve dok neurotransmiteri oksitocin i vazopresin, koji su povezani sa dugoročnim vezivanjem, ne proizvedu smirujući efekat stabilizacije.
Ipak, pre nego što vrtoglavica izazvana dopaminom uzme maha, ljudi imaju vremena da odluče ko će zadobiti njihovu naklonost.
“Ljubav je ekstremno slepa jednom, kada izaberete partnera, ali nije toliko slepa dok ne napravite izbor,” rekla je Fišer. “U suštini, ovaj koncept izbora je kao filter – u svakom trenutku postoje odlučujući poeni, trenuci kada jednostavno ne ide.”
Izbor para – suprotno od zaljubljenosti – zapravo je vrlo pragmatičan. Ljudi podsvesno biraju partnera iz sličnog socijalno-ekonomskog, etničkog, geografskog okruženja i nivoa obrazovanja. Bilo dobro ili loše, imamo tendenciju da biramo osobu koja je veoma slična nama samima.
Dok idemo okolo i tražimo ljubav, odbijamo one koji ne dele ništa zajedničko sa nama i pletemo mrežu onoga što Fišer zove “ljubavna mapa”, odnosno temperament i osobine koje nas privlače još od detinjstva. Iz tog razloga je nemoguće da se zaljubimo u svakog.
“Drugim rečima, ako uđete u prostoriju koja je puna kepeca koji vam dosežu do kukova, velika je verovatnoća da se nećete zaljubiti u nekog od njih...jer vam jednostavno nisu bliski,” objašnjava Fišer.
Gordon Galup, priholog sa Državnog univerziteta Njujork slaže se da se ljudi generalno privlače prema sličnim interesovanjima i poreklu.
“Kada su u pitanju dugoročne veze, ne može se reći da se suprotnosti privlače,” rekao je Galup, ekspert za međupersonalnu privlačnost.
Njegova istraživanja su pokazala da, kada su u pitanju karakteristike koje povezuju dvoje ljudi, urođena fizička privlačnost je daleko od slepe. Naprotiv, aktivira sva naša čula kako bismo utvrdili da li je neko naš reproduktivni par.
Uzmite za primer zvuk nečijeg glasa. Studija je otkrila da je glas žena koje ne koriste kontraceptivne pilule privlačniji sredinom njihovog ciklusa, kada su najplodnije.
Takođe, figura u obliku peščanog sata i čvrsto oblikovana tela muškaraca podsvesno signaliziraju veći reproduktivni potencijal.
“To znači da prvi utisak, kada nekog tek upoznamo, uključuje prikupljanje informacija vizuelnog i auditornog domena,” smatra Galup. “A kada tome dodate i prvi poljubac...”
Prvi poljubac ne mora da znači početak veze, ali svakako može da obeleži njen kraj. Ono što se događa tada u organizmu jeste prikupljanje informacija sa više različitih strana – u analizu su uključeni stav, miris, dodir, razmena tečnosti.
Ova intimna interakcija podsvesno proučava genetsku i interpersonalnu kompatibilnost. Vraćajući se na istraživanje tima Fišerove, upravo ovaj ekspolzivni prvi poljubac može da zapali neurološku ljubavnu reakciju, aktivirajući dopamin i podešavajući zavisnost od osobe koja nam se dopala.
Njihove studije su pokazale i da, kao i sa drogama, ljudi razvijaju toleranciju za neurotransmitere koji proizvode osećaj “leptirića u stomaku” kada se zaljubimo.
Koliko ovaj euforični osećaj traje ostaje pitanje bez odgovora – zavisi od osobe do osobe ili od ljubavnika do ljubavnika, kako bi možda Šekspir rekao.
