Član
- Učlanjen(a)
- 17.04.2009
- Poruka
- 4.299
Čuvaj se čoveka, a ne psa
Đavo je odneo šalu, i to ovih dana u Beogradu, prvo u naselju Medaković, gde je osakaćena keruša Mila, a onda na Paliluli, kada je na smrt izboden rotvajler Rauf.
Lepša strana stvarnosti: šetnja sa sedam vernih prijatelja
Ako se dobro izdresira, čovek može biti najbolji prijatelj psu, šalio se svojevremeno američki pisac Herman Melvil. Ali, đavo je odneo šalu, i to ovih dana u Beogradu, prvo u naselju Medaković a onda na Paliluli.
Dorćolski goniči tramvaja, novobeogradski lajavci, čuburski pomijari, skadarlijski repojuri, vračarski gumogrizi, savamalski linjavci i ostali pripadnici lutajućih „beogradskih pasmina” (ima ih najmanje 5.000, kažu zvanične procene), tužno zavijaju na pomen osakaćene keruše Mile i na smrt izbodenog rotvajlera Raufa.
A i javnost se ovih dana zainteresovala za slučajeve iskasapljenih, otrovanih i zaklanih pasa tek posle torture nad kerušom kojoj su odsečene sve šape i preklanog čuvara šljunkare. To su drastični slučajevi divljaštva prema životinjama, a akteri su psihopate, glasi opšta ocena.
Stručnjaci su ukazali da odsecanje šapa može predstavljati deo rituala neke sekte, ali da je u ovom slučaju, najverovatnije, reč „o činu grupe umobolnika”.
Andrej Protić, iz Centra za antropološke studije, izjavio je za Tanjug da u Srbiji nije zabeležen takav slučaj u ritualne svrhe, ali da slične pojave nisu strane u, na primer, SAD i da je u Medakoviću reč o mučenju životinje, a ne o nekom kultu prinošenja žrtve. „Kada su ovakve stvari u pitanju nije od posebnog značaja da li je reč o nekoj satanističkoj organizaciji ili sektnom delovanju pojedinca jer se svakako radi o poremećenim ljudima”, uveren je Protić.
U lavini reagovanja većina je izrazila nadu da će taj skandalozni događaj možda postati prekretnica u ponašanju prema životinjama, ukoliko počinitelj bude uhapšen i najstrože kažnjen. U Zakonu o dobrobiti životinja za takav akt nasilja predviđena je kazna zatvora do tri godine.
Manjina, pak, s druge strane, podseća i pita: a šta ćemo s vlasnicima pasa koji svoje ljubimce puckaju na lutalice, pse i mačke, ponekad i na ljude. Krvoloci su gazde, naravno, a ne pit bul terijeri i ostali borbeni psi do poslednjeg daha.
Dorćolski pit bul Hogar, recimo, isuviše dobro je ispunio suludi zadatak svog nabildovanog gazde: unakazio je, kažu upućeni, najmanje dvadesetak lutalica i pobedio u seriji borbi u Donjem gradu na Kalemegdanu. Na klađenjima je, naime, doneo gazdi pregršt novca. I postao neprikosnoven među lokalnim pitovima.
Rambo pasjeg sveta, kako pit bul terijera nazivaju bezosećajni ljubitelji borbe pasa, važi za vrlo žilavog borca. Pobeđuje mastife, doge, staforde, buldoge, rotvajlere, rodezijske goniče (lovce na lavove), čak i avganistanske pseće gladijatore (Avganistan je zemlja s najdužom tradicijom borbi pasa).
Evropska kinološka federacija do danas ih nije priznala kao pasminu jer za njih ne postoji standard. Pit može biti svih boja i veličina. To je prvenstveno pas za borbu i jedina životinja koja će se tući sve dok mu srce kuca. Uskratiti mu borbu bilo bi isto kao kada bi Ivanderu Holifildu ili Nikolaju Valujevu zabranili da boksuju, kunu se odgajivači zloglasnih pitova.
Ovakvi psi postali su ljubimci geta u gradovima širom sveta. U zloglasnim četvrtima Njujorka, Londona, Belfasta i Rija ove životinje su statusni simbol. Baš kao i na Dorćolu, Paliluli, u Medakoviću ili Zemunu, gde su mangupi nekad gajili golubove, a danas – pitove.
Huligani prepušteni beogradskim ulicama dresiraju pitove uglavnom u Donjem gradu, na Dunavskom keju, u zabačenim zemunskim dvorištima i prigradskim lavirintima. Koriste ih za klađenje, zaštitu, ali i kao jak argument u svađama i tučama.
A Hogarov gazda, kao i Milini dželati ili Raufov Psiho i dalje šetaju tu, pored nas. Čuvaj se čoveka, a ne psa.
Izvor: Politika/Petar Mićković
Đavo je odneo šalu, i to ovih dana u Beogradu, prvo u naselju Medaković, gde je osakaćena keruša Mila, a onda na Paliluli, kada je na smrt izboden rotvajler Rauf.
Lepša strana stvarnosti: šetnja sa sedam vernih prijatelja
Ako se dobro izdresira, čovek može biti najbolji prijatelj psu, šalio se svojevremeno američki pisac Herman Melvil. Ali, đavo je odneo šalu, i to ovih dana u Beogradu, prvo u naselju Medaković a onda na Paliluli.
Dorćolski goniči tramvaja, novobeogradski lajavci, čuburski pomijari, skadarlijski repojuri, vračarski gumogrizi, savamalski linjavci i ostali pripadnici lutajućih „beogradskih pasmina” (ima ih najmanje 5.000, kažu zvanične procene), tužno zavijaju na pomen osakaćene keruše Mile i na smrt izbodenog rotvajlera Raufa.
A i javnost se ovih dana zainteresovala za slučajeve iskasapljenih, otrovanih i zaklanih pasa tek posle torture nad kerušom kojoj su odsečene sve šape i preklanog čuvara šljunkare. To su drastični slučajevi divljaštva prema životinjama, a akteri su psihopate, glasi opšta ocena.
Stručnjaci su ukazali da odsecanje šapa može predstavljati deo rituala neke sekte, ali da je u ovom slučaju, najverovatnije, reč „o činu grupe umobolnika”.
Andrej Protić, iz Centra za antropološke studije, izjavio je za Tanjug da u Srbiji nije zabeležen takav slučaj u ritualne svrhe, ali da slične pojave nisu strane u, na primer, SAD i da je u Medakoviću reč o mučenju životinje, a ne o nekom kultu prinošenja žrtve. „Kada su ovakve stvari u pitanju nije od posebnog značaja da li je reč o nekoj satanističkoj organizaciji ili sektnom delovanju pojedinca jer se svakako radi o poremećenim ljudima”, uveren je Protić.
U lavini reagovanja većina je izrazila nadu da će taj skandalozni događaj možda postati prekretnica u ponašanju prema životinjama, ukoliko počinitelj bude uhapšen i najstrože kažnjen. U Zakonu o dobrobiti životinja za takav akt nasilja predviđena je kazna zatvora do tri godine.
Manjina, pak, s druge strane, podseća i pita: a šta ćemo s vlasnicima pasa koji svoje ljubimce puckaju na lutalice, pse i mačke, ponekad i na ljude. Krvoloci su gazde, naravno, a ne pit bul terijeri i ostali borbeni psi do poslednjeg daha.
Dorćolski pit bul Hogar, recimo, isuviše dobro je ispunio suludi zadatak svog nabildovanog gazde: unakazio je, kažu upućeni, najmanje dvadesetak lutalica i pobedio u seriji borbi u Donjem gradu na Kalemegdanu. Na klađenjima je, naime, doneo gazdi pregršt novca. I postao neprikosnoven među lokalnim pitovima.
Rambo pasjeg sveta, kako pit bul terijera nazivaju bezosećajni ljubitelji borbe pasa, važi za vrlo žilavog borca. Pobeđuje mastife, doge, staforde, buldoge, rotvajlere, rodezijske goniče (lovce na lavove), čak i avganistanske pseće gladijatore (Avganistan je zemlja s najdužom tradicijom borbi pasa).
Evropska kinološka federacija do danas ih nije priznala kao pasminu jer za njih ne postoji standard. Pit može biti svih boja i veličina. To je prvenstveno pas za borbu i jedina životinja koja će se tući sve dok mu srce kuca. Uskratiti mu borbu bilo bi isto kao kada bi Ivanderu Holifildu ili Nikolaju Valujevu zabranili da boksuju, kunu se odgajivači zloglasnih pitova.
Ovakvi psi postali su ljubimci geta u gradovima širom sveta. U zloglasnim četvrtima Njujorka, Londona, Belfasta i Rija ove životinje su statusni simbol. Baš kao i na Dorćolu, Paliluli, u Medakoviću ili Zemunu, gde su mangupi nekad gajili golubove, a danas – pitove.
Huligani prepušteni beogradskim ulicama dresiraju pitove uglavnom u Donjem gradu, na Dunavskom keju, u zabačenim zemunskim dvorištima i prigradskim lavirintima. Koriste ih za klađenje, zaštitu, ali i kao jak argument u svađama i tučama.
A Hogarov gazda, kao i Milini dželati ili Raufov Psiho i dalje šetaju tu, pored nas. Čuvaj se čoveka, a ne psa.
Izvor: Politika/Petar Mićković
